Декарт и Кант

Аутор: Томислав Новаковић

 

Cogito ergo sum и  трансцендентална аперцепција[1]

 

Када је Декарт критеријум потпуно извесног самопостојања пронашао унутар саме мисли која не зависи од никаквог опажања,  Кант му је замерио да тај критеријум није довољан, јер свако мишљење за потврду своје истинитости, тражи реалитет опажања. То јест, иако критикује Декартов cogito, ergo, sum, Кант, такође, тврди да ми већ из мишљења, без чулности, опажања имамо извесност свог постојања.

Ако је истина мишљење није могућа без садржаја опажања, какво је могућа та предопажајна извесност самопостојање већ из мишљења? Ако сав садржај нашег мишљења долази  из опажања, зар не би требало да тврди да та извесност  нашег постојања само из мисли, мишљења не значи ништа без  чулних садржаја? 

Иако у постулатима емпиричког мишљења наспрам Декарта каже: „Наше унутрашње искуство, које је по Картезијусу несумљиво, је могуће само под претпоставком спољашњег искуства,“^[2] он у утемељењу најстарије синтетичке основе „Ја мислим“, трансценденталне аперцепције пре сваке (априорне и апостериорне) перцепије опет каже: „Напротив, у синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити као ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање.“^[3] 

Очигледно да се противуречност између праосновног Ја мислим и постојања наставља и код Канта и да он у потпуности претпоставља оно и што замера Декарту. С једне стране се већ из чистог Ја мислим (пре сваког опажања), потврђује старије самопостојање, са друге стране  се свако могуће, стварно, нужно постојање (па и сопствено), прво условљава самоопажајем времена, а на крају не само све категорије модалитета, него и све остале, све наше сазнање, унутрашње искуство, добија реалитет са спољашњим искуством, спољашњим чулом–опажањем простора!

У сваком случају, његово поистовећење простог Ја мислим, са самоизвесношћу свога постојања ни у чему се суштински не разликује од Декартове извесности нашег постојања из простог чина мишљења јер и Кант за синтетичку праоснову самосвести, свести о себи, свом постојању, не тражи потврду опажаја, него тврди да је та самоизвесност утемељена већ из најстаријег “Ја мислим“ – простог  чина мишљења.^[4] Поготову што не даје, не одређује даље  по чистом појму суштину те самоочигледне непосредне мисли (независне од опажаја); не каже у чему се та самоизвесност мишљења без опажаја чулности разликује од оне посредне мисли, спонтане делатности разума, као представа о самој представи, за јединство у празном појму слепих опажаја, садржаја чулности. 

Када каже да је „синтетичко јединство аперцепције највиша тачка с којим треба довести у везу целокупну употребу разума, чак и целу логику, а после ње и трансценденталну филозофију; ова моћ јесте управо сам разум,”^[5] он, заправо,  много пре трансцендентално Ја своди на самоизвесно „мислим“, него само мишљење на праосновни идентитет Ја=Ја.

Тј пут наставља Фихте, који праосновно Ја (Ја=Ја) своди на првостепену делатност сазнања, мишљење, изједначује са  сазнањем, мишљењем, а до краја доводи Хегел, који чак и само (Божије, апсолутно) Ја изводи из јединог по себи и за себе апсолутног  самосазнања, своди на апсолутни чин мишљења а не  мишљење из старијег предмисленог, предсазнајног (надмисленог, надсазнајног) Ја. Међутим иако Кант каже да оно „Jа мислим“ стоји пре свег сазнања, све логике, трансценденталне филозофије, чим се може заменити са: судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам … очигледно да незаменљиво Ја (Ја=Ја)  стоји пре сваког сазнања, све логике, филозофије и оног заменљивог „мислим“.

Ако праосновно Ја=Ја (самоочигледни идентитет) тек утемељује и оно „мислим“, шта друго може значити то „мислим“.  

Мисли се управо, тако што се по једној синтетички најстаријој властитости сва објективност подводи под субјективност. Тачније, само се у једној конкретној и појединачној Ја=Ја истој властитости може утемељити логички идентитет А=А, дати најстарија синтетичка основа мишљења, суђења, синтезе, споја за истину, истост изједначењем субјекта и предиката у појмовима, судовима знања![6]

И мада Кант тврди да та свест о сопственом постојању није никакво дискурзивно, појмовно мишљење за чији је реалитет појма потребан садржај опажања (и то не само унутрашњег, него још пре оног много опажајнијег, спољашњег опажаја), тачно је да једино надмислена, надопажајна Ја=Ја самоочигледна властитост потврђује самопостојање пре сваког посредног мишљења зависног од садржаја спољашњег, унутрашњег опажања.

Ако је мишљење, суђење разума само посредна представа представе (синтеза непосредних опажаја чула),  а закључивање ума, као  појам о самом појму,  суд о самом суду свеобухватна синтеза свих појмова, судова разума, конкретна мисао (било који, појам, суд, закључак)  не може се  суштински разликовати од непосредних опажаја чулности. То јест, како ће се та (за Канта нужно посредна) мисао, као представа о самој представи, суштински одвојити од непосредних опажаја чула, када појмови мишљења својим садржајем потпуно зависи од непосредних опажаја, почетних представа чулности?

И као што се конкретна мисао по својој садржини не може може одвојити од садржаја чулности тако се по својој форми празног („мислим“) разума не може одвојити од једне синтетички (Ја=Ја) надмислене, надсазнајне властитости, то јест, а поготову та самоочигледна властитост свести само на мисао,  мишљење.

Управо је  обрнуто нужно: за сваку мисао мишљење, чак и Хегелову суштинску мисао по себи и за себе или Кантово трансцендентално „Ја мислим, судим“, мора се претпоставити старија синтетичка праоснова једне конкретне и појединачне Ја=Ја надсазнајне, надмислене властитости.

То није никако неко општелогичко, трансцендентално априорно Ја („мислим“) које стоји у основи конкретног, појединачног емпиричког Ја (једне самоочигледне властитости), него управо Ја=Ја конкретна и појединачна иста властитост), у основи општелогичког Ја (мислим).

У сваком случају, из самог Ја мислим, дакле постојим, ни код Декарта ни касније Канта, се не зна  ни шта је само Ја, ни шта је (само) мишљење, а поготову само постојање!

Није човек тек из своје мисли свестан да постоји, јесте, него тек из старијег самоидентитета једне Ја=Ја самоочигледне исте властитости има свест о свом (и сваком) постојању, свакој мисли, речи, одлуци, делу!

Предмислена, предсазнајна, предопажајна (надсазнајна, надмислена, надопажајна) најстарије синтетичка основа конкретне и појединачне властитости, заправо, утемељује све наше сазнање, искуство спољашњег, унутрашњег света, опште и нужне појмове, судове, закључаке из безброј опажаја чулног искуства, хиљаде мање, више  случајних,  неповезаних ствари, чињеница![7]

Очигледно да ни Декарт, ни Кант касније, не виде да је и основа логике (закон непротивуречности, идентитета) и сам чин (спонтанитет) чистог мишљења, много пре почивају конкретној и појединачној истој властитости. Сав  појавни теоријски ум, логика, све наше појавно сазнање, искуство, почива на ноуменалном практичном уму, на предсазнајној, предпојмовној, предлогичкој (надсазнајној, надпојмовној, надлогичкој) синтетичкој основи  једне конкретне и појединачне властитости.

Прво постоји самоочигледна властитост која мисли, пре сваког сазнања, појма,  па и самог чина мисли, мишљења било којег, каквог (сазнања),  његове мисли, самог чина мишљења. Тек тада је оно по себи, у себи,  постојано што кроз једну Ја=Ја исту властитост  остаје, стаје, стоји у свакој промени, па зато пре свега другостепеног или трећестепеног из мисли или опажаја првостепено постоји.

 

Коментар

 

Чак и ако се претпостави нека суштинска мисао по себи и за себе (као код  Хегела) која треба да схвати суштински, одреди саму себе – као, на пример, нека највиша, апсолутна мисао о самој мисли, мора се дати веза између саме такве, суштинске мисли, мишљења,  и онога који мисли. Један проблем, који се суштински поставља (и само тако и може поставити и првостепено решавати) већ код Платона, Аристотела, или касније Спинозе. Само ако смисленост мисли, мишљења, сазнање истине заснива на надсазнајној, надсуштаственој идеји добра код Платона, или апсолутности Бога код Аристотела, или бесконачност атрибута мишљења код Спинозе на једној са свих страна бесконачној супстанцији–Богу, та апсолутност идеје добра, или Бога, супстанције… јер се она не може никако свести само на мишљење; па чак ни на највише филозофско мишљење о самом мишљењу.

Зато је Платонова највиша идеја добра старија од сваког сазнања, мишљења и истовремено основа сваког сазнања, мишљења, па и највише истине самог мишљења, мисли.

И мада, по Аристотелу, „божански ум мисли о самом себи, као о најизврснијој ствари, и његова мисао мисао о  мисли,“ ни то вечито и савршено духовно биће Бога, његова делатност, дело  савршеног вечног живота самог по себи, не може се никако свести само на мишљење, нити изједначити са највишим, апсолутним мишљењем о самој мисли, него је и та највиша мисао, мисао о највишем добру. „А мисао и то она које је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је највиша мисао, мисао о највишем добру.“^[8]

Очигледно да за Аристотела највише добро самог по себи Божијег савршеног духовног живота, вечног бића стоји изнад сваког људског сазнања, сваке људске мисли, мишљења.

 

 

---

[1] За више о овој теми погледати рад :Декарт на сајту: www. filozof.rs   

[2] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, стр. 178.

[3] Исто, стр. 116.

[4] Иако је у Кантовом побијању онтолошког  доказа  суштинско да се не може само на основу појма Бога у нашем уму доказати његово постојање, и као најосновније у трансценденталном утемељењу подразумева да реалитет једне ствари тражи поред појмова мишљења и садржаје опажања, он прекритички, надопажајно већ из простог чина мишљења подразумева наше објективно самопостојање!

[5] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ,  1976, Напомена, стр 105.

[6] Свакако, Фихте прво то Ја=Ја уводи као најстарију, апсолутну форму сазнања, мишљења пре сваког садржаја мишљења. Додуше, Фихте ту форму апсолутног Ја (Ја=Ја) сазнања, мишљења, изједначује са апсолутном садржајем мишљење. Сазнање, мишљење је по форми нужно Ја, субјективност, а објективност самог Је је нужно  истинито сазнање, мишљење. Такво схватање  кулминира у Хегеловој филозофији, која у Божијем Ја–самосазнање-самомишљењу  потпуно изједначује субјективно и објективно. 

[7] Погледати на истом сајту рад: Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума/Начела практичне логике

[8] Аristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b