Dekart i Kant

Autor: Tomislav Novaković

 

Cogito ergo sum i  transcendentalna apercepcija[1]

 

Kada je Dekart kriterijum potpuno izvesnog samopostojanja pronašao unutar same misli koja ne zavisi od nikakvog opažanja,  Kant mu je zamerio da taj kriterijum nije dovoljan, jer svako mišljenje za potvrdu svoje istinitosti, traži realitet opažanja. To jest, iako kritikuje Dekartov cogito, ergo, sum, Kant, takođe, tvrdi da mi već iz mišljenja, bez čulnosti, opažanja imamo izvesnost svog postojanja.

Ako je istina mišljenje nije moguća bez sadržaja opažanja, kakvo je moguća ta predopažajna izvesnost samopostojanje već iz mišljenja? Ako sav sadržaj našeg mišljenja dolazi  iz opažanja, zar ne bi trebalo da tvrdi da ta izvesnost  našeg postojanja samo iz misli, mišljenja ne znači ništa bez  čulnih sadržaja? 

Iako u postulatima empiričkog mišljenja naspram Dekarta kaže: „Naše unutrašnje iskustvo, koje je po Kartezijusu nesumljivo, je moguće samo pod pretpostavkom spoljašnjeg iskustva,“^[2] on u utemeljenju najstarije sintetičke osnove „Ja mislim“, transcendentalne apercepcije pre svake (apriorne i aposteriorne) percepije opet kaže: „Naprotiv, u sintetičkom praosnovnom jedinstvu apercepcije ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti kao stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje.“^[3] 

Očigledno da se protivurečnost između praosnovnog Ja mislim i postojanja nastavlja i kod Kanta i da on u potpunosti pretpostavlja ono i što zamera Dekartu. S jedne strane se već iz čistog Ja mislim (pre svakog opažanja), potvrđuje starije samopostojanje, sa druge strane  se svako moguće, stvarno, nužno postojanje (pa i sopstveno), prvo uslovljava samoopažajem vremena, a na kraju ne samo sve kategorije modaliteta, nego i sve ostale, sve naše saznanje, unutrašnje iskustvo, dobija realitet sa spoljašnjim iskustvom, spoljašnjim čulom–opažanjem prostora!

U svakom slučaju, njegovo poistovećenje prostog Ja mislim, sa samoizvesnošću svoga postojanja ni u čemu se suštinski ne razlikuje od Dekartove izvesnosti našeg postojanja iz prostog čina mišljenja jer i Kant za sintetičku praosnovu samosvesti, svesti o sebi, svom postojanju, ne traži potvrdu opažaja, nego tvrdi da je ta samoizvesnost utemeljena već iz najstarijeg “Ja mislim“ – prostog  čina mišljenja.^[4] Pogotovu što ne daje, ne određuje dalje  po čistom pojmu suštinu te samoočigledne neposredne misli (nezavisne od opažaja); ne kaže u čemu se ta samoizvesnost mišljenja bez opažaja čulnosti razlikuje od one posredne misli, spontane delatnosti razuma, kao predstava o samoj predstavi, za jedinstvo u praznom pojmu slepih opažaja, sadržaja čulnosti. 

Kada kaže da je „sintetičko jedinstvo apercepcije najviša tačka s kojim treba dovesti u vezu celokupnu upotrebu razuma, čak i celu logiku, a posle nje i transcendentalnu filozofiju; ova moć jeste upravo sam razum,”^[5] on, zapravo,  mnogo pre transcendentalno Ja svodi na samoizvesno „mislim“, nego samo mišljenje na praosnovni identitet Ja=Ja.

Tj put nastavlja Fihte, koji praosnovno Ja (Ja=Ja) svodi na prvostepenu delatnost saznanja, mišljenje, izjednačuje sa  saznanjem, mišljenjem, a do kraja dovodi Hegel, koji čak i samo (Božije, apsolutno) Ja izvodi iz jedinog po sebi i za sebe apsolutnog  samosaznanja, svodi na apsolutni čin mišljenja a ne  mišljenje iz starijeg predmislenog, predsaznajnog (nadmislenog, nadsaznajnog) Ja. Međutim iako Kant kaže da ono „Ja mislim“ stoji pre sveg saznanja, sve logike, transcendentalne filozofije, čim se može zameniti sa: sudim, dajem pravila, određujem, sintetišem, spajam … očigledno da nezamenljivo Ja (Ja=Ja)  stoji pre svakog saznanja, sve logike, filozofije i onog zamenljivog „mislim“.

Ako praosnovno Ja=Ja (samoočigledni identitet) tek utemeljuje i ono „mislim“, šta drugo može značiti to „mislim“.  

Misli se upravo, tako što se po jednoj sintetički najstarijoj vlastitosti sva objektivnost podvodi pod subjektivnost. Tačnije, samo se u jednoj konkretnoj i pojedinačnoj Ja=Ja istoj vlastitosti može utemeljiti logički identitet A=A, dati najstarija sintetička osnova mišljenja, suđenja, sinteze, spoja za istinu, istost izjednačenjem subjekta i predikata u pojmovima, sudovima znanja![6]

I mada Kant tvrdi da ta svest o sopstvenom postojanju nije nikakvo diskurzivno, pojmovno mišljenje za čiji je realitet pojma potreban sadržaj opažanja (i to ne samo unutrašnjeg, nego još pre onog mnogo opažajnijeg, spoljašnjeg opažaja), tačno je da jedino nadmislena, nadopažajna Ja=Ja samoočigledna vlastitost potvrđuje samopostojanje pre svakog posrednog mišljenja zavisnog od sadržaja spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja.

Ako je mišljenje, suđenje razuma samo posredna predstava predstave (sinteza neposrednih opažaja čula),  a zaključivanje uma, kao  pojam o samom pojmu,  sud o samom sudu sveobuhvatna sinteza svih pojmova, sudova razuma, konkretna misao (bilo koji, pojam, sud, zaključak)  ne može se  suštinski razlikovati od neposrednih opažaja čulnosti. To jest, kako će se ta (za Kanta nužno posredna) misao, kao predstava o samoj predstavi, suštinski odvojiti od neposrednih opažaja čula, kada pojmovi mišljenja svojim sadržajem potpuno zavisi od neposrednih opažaja, početnih predstava čulnosti?

I kao što se konkretna misao po svojoj sadržini ne može može odvojiti od sadržaja čulnosti tako se po svojoj formi praznog („mislim“) razuma ne može odvojiti od jedne sintetički (Ja=Ja) nadmislene, nadsaznajne vlastitosti, to jest, a pogotovu ta samoočigledna vlastitost svesti samo na misao,  mišljenje.

Upravo je  obrnuto nužno: za svaku misao mišljenje, čak i Hegelovu suštinsku misao po sebi i za sebe ili Kantovo transcendentalno „Ja mislim, sudim“, mora se pretpostaviti starija sintetička praosnova jedne konkretne i pojedinačne Ja=Ja nadsaznajne, nadmislene vlastitosti.

To nije nikako neko opštelogičko, transcendentalno apriorno Ja („mislim“) koje stoji u osnovi konkretnog, pojedinačnog empiričkog Ja (jedne samoočigledne vlastitosti), nego upravo Ja=Ja konkretna i pojedinačna ista vlastitost), u osnovi opštelogičkog Ja (mislim).

U svakom slučaju, iz samog Ja mislim, dakle postojim, ni kod Dekarta ni kasnije Kanta, se ne zna  ni šta je samo Ja, ni šta je (samo) mišljenje, a pogotovu samo postojanje!

Nije čovek tek iz svoje misli svestan da postoji, jeste, nego tek iz starijeg samoidentiteta jedne Ja=Ja samoočigledne iste vlastitosti ima svest o svom (i svakom) postojanju, svakoj misli, reči, odluci, delu!

Predmislena, predsaznajna, predopažajna (nadsaznajna, nadmislena, nadopažajna) najstarije sintetička osnova konkretne i pojedinačne vlastitosti, zapravo, utemeljuje sve naše saznanje, iskustvo spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta, opšte i nužne pojmove, sudove, zaključake iz bezbroj opažaja čulnog iskustva, hiljade manje, više  slučajnih,  nepovezanih stvari, činjenica![7]

Očigledno da ni Dekart, ni Kant kasnije, ne vide da je i osnova logike (zakon neprotivurečnosti, identiteta) i sam čin (spontanitet) čistog mišljenja, mnogo pre počivaju konkretnoj i pojedinačnoj istoj vlastitosti. Sav  pojavni teorijski um, logika, sve naše pojavno saznanje, iskustvo, počiva na noumenalnom praktičnom umu, na predsaznajnoj, predpojmovnoj, predlogičkoj (nadsaznajnoj, nadpojmovnoj, nadlogičkoj) sintetičkoj osnovi  jedne konkretne i pojedinačne vlastitosti.

Prvo postoji samoočigledna vlastitost koja misli, pre svakog saznanja, pojma,  pa i samog čina misli, mišljenja bilo kojeg, kakvog (saznanja),  njegove misli, samog čina mišljenja. Tek tada je ono po sebi, u sebi,  postojano što kroz jednu Ja=Ja istu vlastitost  ostaje, staje, stoji u svakoj promeni, pa zato pre svega drugostepenog ili trećestepenog iz misli ili opažaja prvostepeno postoji.

 

Komentar

 

Čak i ako se pretpostavi neka suštinska misao po sebi i za sebe (kao kod  Hegela) koja treba da shvati suštinski, odredi samu sebe – kao, na primer, neka najviša, apsolutna misao o samoj misli, mora se dati veza između same takve, suštinske misli, mišljenja,  i onoga koji misli. Jedan problem, koji se suštinski postavlja (i samo tako i može postaviti i prvostepeno rešavati) već kod Platona, Aristotela, ili kasnije Spinoze. Samo ako smislenost misli, mišljenja, saznanje istine zasniva na nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj ideji dobra kod Platona, ili apsolutnosti Boga kod Aristotela, ili beskonačnost atributa mišljenja kod Spinoze na jednoj sa svih strana beskonačnoj supstanciji–Bogu, ta apsolutnost ideje dobra, ili Boga, supstancije… jer se ona ne može nikako svesti samo na mišljenje; pa čak ni na najviše filozofsko mišljenje o samom mišljenju.

Zato je Platonova najviša ideja dobra starija od svakog saznanja, mišljenja i istovremeno osnova svakog saznanja, mišljenja, pa i najviše istine samog mišljenja, misli.

I mada, po Aristotelu, „božanski um misli o samom sebi, kao o najizvrsnijoj stvari, i njegova misao misao o  misli,“ ni to večito i savršeno duhovno biće Boga, njegova delatnost, delo  savršenog večnog života samog po sebi, ne može se nikako svesti samo na mišljenje, niti izjednačiti sa najvišim, apsolutnim mišljenjem o samoj misli, nego je i ta najviša misao, misao o najvišem dobru. „A misao i to ona koje je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao, misao o najvišem dobru.“^[8]

Očigledno da za Aristotela najviše dobro samog po sebi Božijeg savršenog duhovnog života, večnog bića stoji iznad svakog ljudskog saznanja, svake ljudske misli, mišljenja.

 

 

---

[1] Za više o ovoj temi pogledati rad :Dekart na sajtu: www. filozof.rs   

[2] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, str. 178.

[3] Isto, str. 116.

[4] Iako je u Kantovom pobijanju ontološkog  dokaza  suštinsko da se ne može samo na osnovu pojma Boga u našem umu dokazati njegovo postojanje, i kao najosnovnije u transcendentalnom utemeljenju podrazumeva da realitet jedne stvari traži pored pojmova mišljenja i sadržaje opažanja, on prekritički, nadopažajno već iz prostog čina mišljenja podrazumeva naše objektivno samopostojanje!

[5] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ,  1976, Napomena, str 105.

[6] Svakako, Fihte prvo to Ja=Ja uvodi kao najstariju, apsolutnu formu saznanja, mišljenja pre svakog sadržaja mišljenja. Doduše, Fihte tu formu apsolutnog Ja (Ja=Ja) saznanja, mišljenja, izjednačuje sa apsolutnom sadržajem mišljenje. Saznanje, mišljenje je po formi nužno Ja, subjektivnost, a objektivnost samog Je je nužno  istinito saznanje, mišljenje. Takvo shvatanje  kulminira u Hegelovoj filozofiji, koja u Božijem Ja–samosaznanje-samomišljenju  potpuno izjednačuje subjektivno i objektivno. 

[7] Pogledati na istom sajtu rad: Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma/Načela praktične logike

[8] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b