Бергсонова критика Канта није изведена до краја

Аутор: Томислав Новаковић

 

Са својим трансцендентализмом Кант не само да своди унутрашњи дисконтинуитет и квалитет субјективног простора и времена на (немогућ по себи) континуитет и квантитет спољашњег, објективног простора и времена, него са чистим (празним)  Ја мислим (немогућим по себи) и тзв. “трансценденталним“ чулима—опажајима (такође немогућим по себи) као првостепеним условима искуства, најстарију синтетичку субјективност, унутрашњост, надсазнајну, надопажајну чисту вољу и једну слободну и непоновљиву властитост, своди на општу и нужну, сазнајно-логичку (немогућу по себи), другостепену објективност, спољашњост! [1]

Мада непосредни рецептивитети чула стоје наспрам спонтанитета мишљења, посредног појма и то априорно опажање, самоопажање индиректно припада једној надопажајној субјективности, непротежној унутрашњости. Међутим, иако је очигледно да би се код Канта време и простор као чула–опажаји требали субјективизовати надсазнајном непротежном унутрашњошћу, старијом субјективношћу, праосновном аперцепцијом   он, сасвим обрнуто, првостепеним рецептивитетом чула и трансценденталним одредбама времена, надопажајну непротежну унутрашњост, старију субјективност, праосновну аперцепцију, подводи под општи и нужни континуитет и квантитатитет спољашњег протежног простора, спољашњег проточног времена,   спољашњу, унутрашњу чулност, перцепцију!

Уместо да надсазнајна, надопажајна субјективност утемељи посебан квалитативни смисао чула–опажаја простора, времена та чула–опажаје заједно са њиховим одредбама подводи под старију субјективност, Кант са  првенственим  континуитетом и квантитетом општих и нужних чула–опажаја простора, времена и празним општелогичким Ја мислим у корист утемељења општих и нужних судова математике, науке не само да поново враћа (фиктивни) спољашњи, објективни простор и време него слободни и непоновљиви квалитет и дисконтинуитет првостепене субјективности, непротежне унутрашњости, подводи под  другостепени општи и нужни (немогућ по себи) квантитет и континуитет протежне, проточне спољашњости!

Ако простор и време нису нешто по себи, него само трансцендентална чула–опажаји наше спољашњости, унутрашњости, Кант је, свакако, био дужан да најстарији услов искуства, искуствености, искусивости, првостепену субјективности (непротежну унутрашњост), постави, свакако, испред сваке чулности (па, свакако и испред априорних чула–опажаја простора и времена). Да та чула–опажаје подведе под првостепену основу искусивости, искуствености, најстарију синтетичку субјективност, а не да првенственим квантитетом и континуитетом “трансценденталних“ опажаја простора и времена и њихових трансценденталних одредби поново објективизује простор и време и непротежну унутрашњост, слободну субјективност, непоновиљву властитост, подводи под општи и нужни просторно-временски квантитет и континуитет ,  поновљиву спољашњост!

На тај начин и првостепену  синтетичку основу све могућности искуства, надсазнајну, надопажајну субјективност, која, свакако, омогућава, утемељује све своје сазнајне моћи (мишљења, опажања), подводи под њене другостепене, трећестепене сазнајне моћи  (мишљења, опажања)!

Кант проглашава време за приоритетно чуло–опажај (ставља изнад простора) јер унутрашње чуло, самоопажај времена може лакше саставити са свешћу, него много више различито и даље од свести, спољашње чуло, опажај простора.

Међутим,  уместо да сада то унутрашње чуло–опажај времена релативизује, субјективизује по старијем квалитету и дисконтинуитету старије субјективности, Кант са квантитетом и континуитетом једновремености, следа и трајања време поново враћа у традиционалну основу, опросторује, оспољује, очигледно сагледава и даље као спољашње, објективно време из старијег спољашњег опажаја простора, и на тај начин, објективизује, оспољује непротежну унутрашњост, надопажајну  субјективност!

Због тога Бергсон^[2] том Кантовом само привидно субјективном времену, као “унутрашњем чулу–априорним самоопажају“, а заправо и даље спољашњем, објективном времену, јер су све његове трансценденталне одредбе, по првенственом квантитету и континуитету очигледно изведене из спољашњег чула–опажаја простора, супротставља стварно субјективно време, утемељено на интензитету, квалитету, дисконтинуитету разнородних психолошких чињеница свести!

Уместо да  старија (слободна и непоновљива) надопажајна,   надсазнајна субјективност, непротежна унутрашњост, као првостепени носилац (услов) искуствености искуства својим чулима, опажајима субјективизује општу и нужну фиктивну објективност простора и времена, Кант првостепеним рецептивитетом општих и нужних трансценденталних чула–опажаја простора и времена, као најстаријим условом све могућности искуства и континуитетом и квантитетом њихових трансценденталних одредби времена у корист утемељења  опште и нужне појавне науке,  поново  оспољује, „објективизује“ и само време и старију субјективност, унутрашњост.

Ако су простор и време субјективни, само наша чула опажаји, онда никако не би требало према празном ја мислим и привидној хомогености општег и нужног спољашњег квантитета и континуитета протежног простора и проточног времена управљати старији дисконтинуитет, интензитет квалитет непротежне унутрашњости, субјективности, него управо обрнуто, по старијем дисконтинуитету, квалитету и интензитету дубинског Ја, управљати другостепени континуитет и квантитет спољашњег протежног простора и унутрашњости проточног времена, сагледавати према свепрожимајућем квалитету и дисконтинуитету и интензитету непротежне унутрашњости све-једног, једног-свега!

Заправо, тим фиктивном општим и нужним квантитатитетом, и континуитетом „трансценденталног“ простора и времена се управо посебни чулни квалитет спољашњег, унутрашњег опажаја, самоопажаја простора и времена потире!  То јест, не само да се простор и време као чула–опажаји не субјективизују синтетички старијим квалитетом, интензитетом, и дисконтинуитетом надопажајне, надсазнајне субјективности, непротежне унутрашњости, него се тим спољашњим, унутрашњим (општим и нужним) чулним формама–априорним опажајима и трансценденталним одредбама времена не само простор и време поново оспољују, објективизују,  враћа њихов спољашњи квантитет и континуитет  у корист утемељења појавне науке, него се кроз „трансцендентално“ општелогичко Ја мислим синтетички старија надсазнајна, надопажајна слободна субјективност, унутрашњост „објективизује“,  оспољује, обезличује у опште и нужно понављање!

Свакако да је већ праосновно синтетичко јединство самосвести (а камоли чиста воља и једна слободна властитост), првенствени квалитет, дисконтинуитет и квалитет (за Бергсона свепрожимајућих разнородних психолошких чињеница свести) старијег слободног, појединачног дубинског Ја, а не неки  општи и нужни (немогућ по себи) сазнајно-логички квантитет, континуитет. Шта би друго требало да значи да су простор и време субјективни, само наша чула–опажаји, а не нешто само по себи, као, уосталом и сва објективност, него да квалитативна (унутрашња)  основа стоји испред квантитативне (спољашње) и дисконтинуитет испред континуитета?

Да надсазнајна, надопажајна (пре сваког сазнајно-логичког:  шта је, колико је, какво је, и у ком односу је) чиста воља и једна (Ја=Ја) самоочигледна иста властитост, као првостепени услов све искусивости, искуствености појавног искуства, једино саставља, сједињује све сазнајно-логичке квалитете, квантитете, релације и модалитете. Да слободна и  непоновљивa властитост стоји испред (сваког) општег и нужног (сазнајно-логичког) понављања.

Међутим са трансценденталним Ја, и трансценденталним чулима–чистим опажајима простора, времена управо се слободна и непоновљива надопaжајна, надсазнајна субјективност, непротежна унутрашњост и све разлике по квалитету, релацији и модалитету, своде на опште и нужне квантитативне релације и модалитете, општу и нужну (немогућу по себи) сазнајно-логичку објективност, појавну спољашњост!

У ствари, више су потребна општа и нужна трансцендентана чула–опажаји општелогичком, трансценденталном Ја, него обрнуто, општелогичко, трансцендентално Ја општим и нужним трансценденталним чулима–опажајима! Права суштина трансценденталног окрета није да се под чисто (празно) логичко Ја мислим, трансценденталну аперцепцију,  подведе сва чулност, перцепција, него очигледно да се у корист утемељења општих и нужних судова науке, под трансценденталну општу и нужну априорну перцепцију синтетичких чула–опажаја простора и времена, и њихове трансценденталне одредбе,  подведе трансцендентална аперцепција! И највиши став: „Услови могућности искуства су у исто време и услови могућности предмета искуства,“ Кантове трансценденталне аналитика то управо изводи као свој коначни закључак!

Са том најстаријом синтетичком основом све могућности искуства, у корист утемељења општих и нужних судова науке се надопажајно (предопажајно) надсазнајно (предсазнајно), Ја мислим, уместо у самоочигледну (Ја=Ја) самосвесну аперцепцију, трансценденталним чулима–опажајима простора и времена, враћа у општу и нужну чулност (слепу опажајност) – априорну перцепцију![3]

Очигледно да такво  утемељење није  могуће, јер  не би требало првостепену надопажајну (предопажајну), надсазнајну (предсазнајну) субјективност  условљавати њеним другостепеним, трећестепеним сазнајним моћима, мишљења или опажања (априорним перцепцијама), него, како се  било које, какве другостепене или трећестепене моћи сазнања не могу одвојити од првостепене субјективности којој као сазнајне моћи припадају, много би пре те другостепене, трећестепене сазнајне моћи мишљења или опажања требало условљавати првостепеном надсазнајном, надмисленом,  надопажајном (предсазнајном, предопажајном, предмисленом) субјективношћу, аперцепцијом.

Свакако да је моћ чулности (без обзира да ли је емпиричка или фиктивна „трансцендентална“) нешто у највишој мери условљено. Изнутра са  субјективношћу којој та чула припадају, а споља са предметима који афицирају та чула за њихове опажаје.

Према томе, из свега до сада изложеног много пре би  требало да се  чулима–опажајима субјективног простора, времена старијим дисконтинуитетом и квалитетом непротежне унутрашњости скроз релативизује тај (немогућ по себи), квантититет  континуиитет фиктивног спољашњег простора, времена, у име свепрожимајућег све-једног, једног-свега. А  на крају и сва сазнајно-појавна општа и нужна појавна објективност подводи под синтетички старију слободну вољу и надопажајну, надсазнајну  властитост!

Међутим, код Канта, очигледно, нису трансцендентална чула–опажаји чисти због првостепене чисте субјективности (чисте аперцепције) него су најстаријим условом могућности искуства и могућности предмета искуства,  сасвим обрнуто: (празан) разум, ум и (празна субјективност, аперцепција чисти, што су као празни условљени слепим опажајима, првостепеним рецептивитетом чула, чистом перцепцијом!

Међутим, ако чиста чулност, перцепција уопште и може бити чиста, она то само може бити из надопажајне унутрашњости, првостепене субјективности, старије аперцепције (бити њоме омогућена), а никако да првостепени рецептивитет трансценденталних чула–опажаја, чиста перцепција (свакако немогућа по себи, јер зависи и од старије субјективности којој припада и од предметности уопште која је афицира), условљава оно првостепено чисто – чисту субјективност, надопажајну унутрашњост, аперцепцију!

Бергсон^[4] је уочио да се са просторним или временским квантитетом и континуитетом једне до друге ствари, појаве, или једне иза (после) друге ствари, појаве, дисконтинуитет и квалитет слободног и непоновљивог дубинског ја, своди на фиктивно (опште и нужно) просторно спољашње, изводи из фиктивног (немогућег по себи) општег и нужног просторног спољашњег.

Уместо да се континуитет и квантитативни фиктивног (хомогеног) простора или времена, као уосталом и сва објективност, прилагоди дисконтинуитету, квалитету и интензитету старије субјективности, непротежне унутрашњости, времену као реалном трајању разнородних чињеница свести, Кант са фиктивним трансценденталним временом првостепени дисконтинуитет, квалитет и интензитет унутрашњег субјективног непротежног времена као реалног трајања, своди на другостепени објективни квантитет и континуитет спољашњег протежног простора!

Уместо да се спољашњи континуитет и квантитет, сва „општа“ и „нужна“ „објективност“ чулима–опажајима субјективног простора–времена релативизује из дисконтинуитета и квалитета непротежне унутрашњости, најстаријег синтетичког јединства свих наших мисли, осећаја, одлучивања, деловања, чисте воље и једне  слободне  властитости, са трансценденталним чулима–опажајима протежног квантитета и континуитета простора, или квантитета и континуитета једновремености, следа и трајања (раније–сада–касније) проточног времена се надопaжајна, надсазнајна непротежна унутрашњост чисте, слободне воље и једне самоочигледне властитости, своди на “општу“ и “нужну“ сазнајно-логичко (немогућу по себи) појавну објективност, спољашњост!

Зато Бергсонова критика Кантовог схватања времена свакако има право. Ако време није нешто по себи, него само наше чуло-опажај, оно више не може  једновременошћу, следом раније–сада–касније и трајањем бити спољашњи квантитет и проточни континуитет, него по правој субјективној природи првенствени квалитет, интензитет и дисконтинуитет хетерогених психолошких чињеница свести. То практично значи да из свепрожимајућег квалитета и дисконтинуитета унутрашњег субјективног времена садашње продире сећањем, надањем, веровањем, целовитом сврхом, планом у прошло, будуће, као што и прошло, садашње улази у будуће, или јаком сврхом унапред будуће у прошло, садашње...чиме се једновременост и след скроз релативизују.

Право субјективно време као реално трајање је, дато увек кроз квалитет,  интензитет и дисконтинуитет свепрожимајућих садржаја, доживљаја, посредног представљања, сећања, замишљања...свести. Неке интензивне представе у свести се задржавају много дуго (без обзира да ли су у питању добра или лоша сећања, замишљања, или нека јако битна знања, одлуке, догађаји, доживљаји који не пролазе, остају као битне психолошке чињенице стално пред очима, заувек присутне у свести), а са друге стране се неки дуг период времена сагледава као празан, без битних садржаја, догађаја, доживљаја, не памти, не региструје уопште и субјективним временом “објективно“ трајање потпуно релативизује.

Дакле, време се поима, мери кроз конкретне догађаје, доживљаје, а празан ход спољашњег континуираног времена је не само споредан, него и фиктиван. Права природа субјективног времена дата је кроз свепрожимајући дисконтинуитет, квалитет и интензитет доживљаја, догађаја, и у којима свест по вољи душе, сећањем, замишљањем, маштом, визијом, медитацијом, контемплацијом слободно путује унапред, уназад. Право субјективно време много се пре сагледава кроз конкретно различита доба дана, године, живота, по различитом квалитету и дисконтинуитету свепрожимајућих личних и заједничких догађаја, доживљаја и синтетичкој праоснови непротежне унутрашњости, надопажајне,  надсазнајне  властитости (по Бергсону дубинског ја) с којом се не само релативизује сваки празан ход (спољашњег, квантитативног, континуалног) хомогеног времена, него и простора.

У ствари, најсавршенијим тренуцима човек управо заборавља на време. Речи: „Царство Божије неће доћи споља да се види, оно је унутра у вама“ управо наглашавају да квалитативно безмерје унутрашњег простора у нама, духовно царство доброте–лепоте–истине… релативизује сваку спољашњу просторно-временску протежност, проточност, општи и нужни квантитет и континуитет једне ствари, појаве, догађаја, доживљаја  поред (након) друге ствари, појаве, догађаја, доживљаја.

Свепрожимајући квалитет дисконтинуитет, интензитет дубинског ја, натчулне, надсазнајне чисте, слободне воља и једне исте властитости, непротежне унутрашњости све-једног, једног-свега, осваја све спољашње. Спаја, раздваја све разноврсне мисли, осећаје, речи, одлуке, дела... релативизује уназад, унапред свако протежно, проточно  спољашње просторно–временско растојање. Лови из непротежне унутрашњости, свепрожимајућих догађаја, доживљаја, схвата, хвата, обухвата квалитативно безмерје духа кроз сва места, времена...

Хегел просторно-временско материјалну природу схвата као расуту, разливену, оспољену вечност апсолутног духа, идеје. Кроз почетак и крај простора, времена природе Бог се опросторује, овремењује и тако историјом духа, самосазнањем апсолутне идеје, прави прелаз између унутрашњег и спољашњег, вечности и времена, непротежног духа и протежне природе.

Додуше, ни Бергсон не поима дубинско Ја као чисту, слободну вољу и једну исту властитост, него као свепрожимајући квалитет, интензитет и дисконтинуитет разнородних психолошких чињеница свести. Такође, Бергсон не поима и простор као и време, по доследном дисконтинуитету и квалитету непротежне унутрашњости супстанцијалне субјективности непоновљиве духовне монаде, као Лајбниц пре њега.

Ипак, Бергсон увиђа, мада не у једној системској доследности да Кантово схватање трансценденталних спољашњих, унутрашњих чула не подводи сав квантитет и континуитет, сву општу и нужну објективност под старију субјективност, праоснову самосвести, разума, мишљења и најопштијих категорија, него да  трансцендентални унутрашњи (хомогени) квантитет и континуитет проточног времена старији квалитет и дисконтинуитет слободне и непоновљиве надсазнајне, надопажајне (предсазнајне, предопажајне) субјективности, непротежне унутрашњости, своди на (унапред немогућ по себи) општи и нужни квантитет и континуитет протежног простора, сазнајно-логичке објективности

---

[1] Ово је део ширег рада привид Кантовог трансцендентализма на овом сајту: www. filozof.rs  

[2] Henri Bergson, Ogled o neposrednim činjenicana svesti, Mladost, Beograd, 1978.

[3] За више погледати на овом сајту www.filozof.rs радове: Томислав Новаковић: Трансцендентално Ја и једна иста властитост, Кантов појавни и суштински коперникански окрет, Питање шта је човек потире Кантов коперникански окрет.

[4] Исто,  стр. 50, 53, и од 58-66.