Bergsonova kritika Kanta nije izvedena do kraja

Autor: Tomislav Novaković

 

Sa svojim transcendentalizmom Kant ne samo da svodi unutrašnji diskontinuitet i kvalitet subjektivnog prostora i vremena na (nemoguć po sebi) kontinuitet i kvantitet spoljašnjeg, objektivnog prostora i vremena, nego sa čistim (praznim)  Ja mislim (nemogućim po sebi) i tzv. “transcendentalnim“ čulima—opažajima (takođe nemogućim po sebi) kao prvostepenim uslovima iskustva, najstariju sintetičku subjektivnost, unutrašnjost, nadsaznajnu, nadopažajnu čistu volju i jednu slobodnu i neponovljivu vlastitost, svodi na opštu i nužnu, saznajno-logičku (nemoguću po sebi), drugostepenu objektivnost, spoljašnjost! [1]

Mada neposredni receptiviteti čula stoje naspram spontaniteta mišljenja, posrednog pojma i to apriorno opažanje, samoopažanje indirektno pripada jednoj nadopažajnoj subjektivnosti, neprotežnoj unutrašnjosti. Međutim, iako je očigledno da bi se kod Kanta vreme i prostor kao čula–opažaji trebali subjektivizovati nadsaznajnom neprotežnom unutrašnjošću, starijom subjektivnošću, praosnovnom apercepcijom   on, sasvim obrnuto, prvostepenim receptivitetom čula i transcendentalnim odredbama vremena, nadopažajnu neprotežnu unutrašnjost, stariju subjektivnost, praosnovnu apercepciju, podvodi pod opšti i nužni kontinuitet i kvantitatitet spoljašnjeg protežnog prostora, spoljašnjeg protočnog vremena,   spoljašnju, unutrašnju čulnost, percepciju!

Umesto da nadsaznajna, nadopažajna subjektivnost utemelji poseban kvalitativni smisao čula–opažaja prostora, vremena ta čula–opažaje zajedno sa njihovim odredbama podvodi pod stariju subjektivnost, Kant sa  prvenstvenim  kontinuitetom i kvantitetom opštih i nužnih čula–opažaja prostora, vremena i praznim opštelogičkim Ja mislim u korist utemeljenja opštih i nužnih sudova matematike, nauke ne samo da ponovo vraća (fiktivni) spoljašnji, objektivni prostor i vreme nego slobodni i neponovljivi kvalitet i diskontinuitet prvostepene subjektivnosti, neprotežne unutrašnjosti, podvodi pod  drugostepeni opšti i nužni (nemoguć po sebi) kvantitet i kontinuitet protežne, protočne spoljašnjosti!

Ako prostor i vreme nisu nešto po sebi, nego samo transcendentalna čula–opažaji naše spoljašnjosti, unutrašnjosti, Kant je, svakako, bio dužan da najstariji uslov iskustva, iskustvenosti, iskusivosti, prvostepenu subjektivnosti (neprotežnu unutrašnjost), postavi, svakako, ispred svake čulnosti (pa, svakako i ispred apriornih čula–opažaja prostora i vremena). Da ta čula–opažaje podvede pod prvostepenu osnovu iskusivosti, iskustvenosti, najstariju sintetičku subjektivnost, a ne da prvenstvenim kvantitetom i kontinuitetom “transcendentalnih“ opažaja prostora i vremena i njihovih transcendentalnih odredbi ponovo objektivizuje prostor i vreme i neprotežnu unutrašnjost, slobodnu subjektivnost, neponoviljvu vlastitost, podvodi pod opšti i nužni prostorno-vremenski kvantitet i kontinuitet ,  ponovljivu spoljašnjost!

Na taj način i prvostepenu  sintetičku osnovu sve mogućnosti iskustva, nadsaznajnu, nadopažajnu subjektivnost, koja, svakako, omogućava, utemeljuje sve svoje saznajne moći (mišljenja, opažanja), podvodi pod njene drugostepene, trećestepene saznajne moći  (mišljenja, opažanja)!

Kant proglašava vreme za prioritetno čulo–opažaj (stavlja iznad prostora) jer unutrašnje čulo, samoopažaj vremena može lakše sastaviti sa svešću, nego mnogo više različito i dalje od svesti, spoljašnje čulo, opažaj prostora.

Međutim,  umesto da sada to unutrašnje čulo–opažaj vremena relativizuje, subjektivizuje po starijem kvalitetu i diskontinuitetu starije subjektivnosti, Kant sa kvantitetom i kontinuitetom jednovremenosti, sleda i trajanja vreme ponovo vraća u tradicionalnu osnovu, oprostoruje, ospoljuje, očigledno sagledava i dalje kao spoljašnje, objektivno vreme iz starijeg spoljašnjeg opažaja prostora, i na taj način, objektivizuje, ospoljuje neprotežnu unutrašnjost, nadopažajnu  subjektivnost!

Zbog toga Bergson^[2] tom Kantovom samo prividno subjektivnom vremenu, kao “unutrašnjem čulu–apriornim samoopažaju“, a zapravo i dalje spoljašnjem, objektivnom vremenu, jer su sve njegove transcendentalne odredbe, po prvenstvenom kvantitetu i kontinuitetu očigledno izvedene iz spoljašnjeg čula–opažaja prostora, suprotstavlja stvarno subjektivno vreme, utemeljeno na intenzitetu, kvalitetu, diskontinuitetu raznorodnih psiholoških činjenica svesti!

Umesto da  starija (slobodna i neponovljiva) nadopažajna,   nadsaznajna subjektivnost, neprotežna unutrašnjost, kao prvostepeni nosilac (uslov) iskustvenosti iskustva svojim čulima, opažajima subjektivizuje opštu i nužnu fiktivnu objektivnost prostora i vremena, Kant prvostepenim receptivitetom opštih i nužnih transcendentalnih čula–opažaja prostora i vremena, kao najstarijim uslovom sve mogućnosti iskustva i kontinuitetom i kvantitetom njihovih transcendentalnih odredbi vremena u korist utemeljenja  opšte i nužne pojavne nauke,  ponovo  ospoljuje, „objektivizuje“ i samo vreme i stariju subjektivnost, unutrašnjost.

Ako su prostor i vreme subjektivni, samo naša čula opažaji, onda nikako ne bi trebalo prema praznom ja mislim i prividnoj homogenosti opšteg i nužnog spoljašnjeg kvantiteta i kontinuiteta protežnog prostora i protočnog vremena upravljati stariji diskontinuitet, intenzitet kvalitet neprotežne unutrašnjosti, subjektivnosti, nego upravo obrnuto, po starijem diskontinuitetu, kvalitetu i intenzitetu dubinskog Ja, upravljati drugostepeni kontinuitet i kvantitet spoljašnjeg protežnog prostora i unutrašnjosti protočnog vremena, sagledavati prema sveprožimajućem kvalitetu i diskontinuitetu i intenzitetu neprotežne unutrašnjosti sve-jednog, jednog-svega!

Zapravo, tim fiktivnom opštim i nužnim kvantitatitetom, i kontinuitetom „transcendentalnog“ prostora i vremena se upravo posebni čulni kvalitet spoljašnjeg, unutrašnjeg opažaja, samoopažaja prostora i vremena potire!  To jest, ne samo da se prostor i vreme kao čula–opažaji ne subjektivizuju sintetički starijim kvalitetom, intenzitetom, i diskontinuitetom nadopažajne, nadsaznajne subjektivnosti, neprotežne unutrašnjosti, nego se tim spoljašnjim, unutrašnjim (opštim i nužnim) čulnim formama–apriornim opažajima i transcendentalnim odredbama vremena ne samo prostor i vreme ponovo ospoljuju, objektivizuju,  vraća njihov spoljašnji kvantitet i kontinuitet  u korist utemeljenja pojavne nauke, nego se kroz „transcendentalno“ opštelogičko Ja mislim sintetički starija nadsaznajna, nadopažajna slobodna subjektivnost, unutrašnjost „objektivizuje“,  ospoljuje, obezličuje u opšte i nužno ponavljanje!

Svakako da je već praosnovno sintetičko jedinstvo samosvesti (a kamoli čista volja i jedna slobodna vlastitost), prvenstveni kvalitet, diskontinuitet i kvalitet (za Bergsona sveprožimajućih raznorodnih psiholoških činjenica svesti) starijeg slobodnog, pojedinačnog dubinskog Ja, a ne neki  opšti i nužni (nemoguć po sebi) saznajno-logički kvantitet, kontinuitet. Šta bi drugo trebalo da znači da su prostor i vreme subjektivni, samo naša čula–opažaji, a ne nešto samo po sebi, kao, uostalom i sva objektivnost, nego da kvalitativna (unutrašnja)  osnova stoji ispred kvantitativne (spoljašnje) i diskontinuitet ispred kontinuiteta?

Da nadsaznajna, nadopažajna (pre svakog saznajno-logičkog:  šta je, koliko je, kakvo je, i u kom odnosu je) čista volja i jedna (Ja=Ja) samoočigledna ista vlastitost, kao prvostepeni uslov sve iskusivosti, iskustvenosti pojavnog iskustva, jedino sastavlja, sjedinjuje sve saznajno-logičke kvalitete, kvantitete, relacije i modalitete. Da slobodna i  neponovljiva vlastitost stoji ispred (svakog) opšteg i nužnog (saznajno-logičkog) ponavljanja.

Međutim sa transcendentalnim Ja, i transcendentalnim čulima–čistim opažajima prostora, vremena upravo se slobodna i neponovljiva nadopažajna, nadsaznajna subjektivnost, neprotežna unutrašnjost i sve razlike po kvalitetu, relaciji i modalitetu, svode na opšte i nužne kvantitativne relacije i modalitete, opštu i nužnu (nemoguću po sebi) saznajno-logičku objektivnost, pojavnu spoljašnjost!

U stvari, više su potrebna opšta i nužna transcendentana čula–opažaji opštelogičkom, transcendentalnom Ja, nego obrnuto, opštelogičko, transcendentalno Ja opštim i nužnim transcendentalnim čulima–opažajima! Prava suština transcendentalnog okreta nije da se pod čisto (prazno) logičko Ja mislim, transcendentalnu apercepciju,  podvede sva čulnost, percepcija, nego očigledno da se u korist utemeljenja opštih i nužnih sudova nauke, pod transcendentalnu opštu i nužnu apriornu percepciju sintetičkih čula–opažaja prostora i vremena, i njihove transcendentalne odredbe,  podvede transcendentalna apercepcija! I najviši stav: „Uslovi mogućnosti iskustva su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva,“ Kantove transcendentalne analitika to upravo izvodi kao svoj konačni zaključak!

Sa tom najstarijom sintetičkom osnovom sve mogućnosti iskustva, u korist utemeljenja opštih i nužnih sudova nauke se nadopažajno (predopažajno) nadsaznajno (predsaznajno), Ja mislim, umesto u samoočiglednu (Ja=Ja) samosvesnu apercepciju, transcendentalnim čulima–opažajima prostora i vremena, vraća u opštu i nužnu čulnost (slepu opažajnost) – apriornu percepciju![3]

Očigledno da takvo  utemeljenje nije  moguće, jer  ne bi trebalo prvostepenu nadopažajnu (predopažajnu), nadsaznajnu (predsaznajnu) subjektivnost  uslovljavati njenim drugostepenim, trećestepenim saznajnim moćima, mišljenja ili opažanja (apriornim percepcijama), nego, kako se  bilo koje, kakve drugostepene ili trećestepene moći saznanja ne mogu odvojiti od prvostepene subjektivnosti kojoj kao saznajne moći pripadaju, mnogo bi pre te drugostepene, trećestepene saznajne moći mišljenja ili opažanja trebalo uslovljavati prvostepenom nadsaznajnom, nadmislenom,  nadopažajnom (predsaznajnom, predopažajnom, predmislenom) subjektivnošću, apercepcijom.

Svakako da je moć čulnosti (bez obzira da li je empirička ili fiktivna „transcendentalna“) nešto u najvišoj meri uslovljeno. Iznutra sa  subjektivnošću kojoj ta čula pripadaju, a spolja sa predmetima koji aficiraju ta čula za njihove opažaje.

Prema tome, iz svega do sada izloženog mnogo pre bi  trebalo da se  čulima–opažajima subjektivnog prostora, vremena starijim diskontinuitetom i kvalitetom neprotežne unutrašnjosti skroz relativizuje taj (nemoguć po sebi), kvantititet  kontinuiitet fiktivnog spoljašnjeg prostora, vremena, u ime sveprožimajućeg sve-jednog, jednog-svega. A  na kraju i sva saznajno-pojavna opšta i nužna pojavna objektivnost podvodi pod sintetički stariju slobodnu volju i nadopažajnu, nadsaznajnu  vlastitost!

Međutim, kod Kanta, očigledno, nisu transcendentalna čula–opažaji čisti zbog prvostepene čiste subjektivnosti (čiste apercepcije) nego su najstarijim uslovom mogućnosti iskustva i mogućnosti predmeta iskustva,  sasvim obrnuto: (prazan) razum, um i (prazna subjektivnost, apercepcija čisti, što su kao prazni uslovljeni slepim opažajima, prvostepenim receptivitetom čula, čistom percepcijom!

Međutim, ako čista čulnost, percepcija uopšte i može biti čista, ona to samo može biti iz nadopažajne unutrašnjosti, prvostepene subjektivnosti, starije apercepcije (biti njome omogućena), a nikako da prvostepeni receptivitet transcendentalnih čula–opažaja, čista percepcija (svakako nemoguća po sebi, jer zavisi i od starije subjektivnosti kojoj pripada i od predmetnosti uopšte koja je aficira), uslovljava ono prvostepeno čisto – čistu subjektivnost, nadopažajnu unutrašnjost, apercepciju!

Bergson^[4] je uočio da se sa prostornim ili vremenskim kvantitetom i kontinuitetom jedne do druge stvari, pojave, ili jedne iza (posle) druge stvari, pojave, diskontinuitet i kvalitet slobodnog i neponovljivog dubinskog ja, svodi na fiktivno (opšte i nužno) prostorno spoljašnje, izvodi iz fiktivnog (nemogućeg po sebi) opšteg i nužnog prostornog spoljašnjeg.

Umesto da se kontinuitet i kvantitativni fiktivnog (homogenog) prostora ili vremena, kao uostalom i sva objektivnost, prilagodi diskontinuitetu, kvalitetu i intenzitetu starije subjektivnosti, neprotežne unutrašnjosti, vremenu kao realnom trajanju raznorodnih činjenica svesti, Kant sa fiktivnim transcendentalnim vremenom prvostepeni diskontinuitet, kvalitet i intenzitet unutrašnjeg subjektivnog neprotežnog vremena kao realnog trajanja, svodi na drugostepeni objektivni kvantitet i kontinuitet spoljašnjeg protežnog prostora!

Umesto da se spoljašnji kontinuitet i kvantitet, sva „opšta“ i „nužna“ „objektivnost“ čulima–opažajima subjektivnog prostora–vremena relativizuje iz diskontinuiteta i kvaliteta neprotežne unutrašnjosti, najstarijeg sintetičkog jedinstva svih naših misli, osećaja, odlučivanja, delovanja, čiste volje i jedne  slobodne  vlastitosti, sa transcendentalnim čulima–opažajima protežnog kvantiteta i kontinuiteta prostora, ili kvantiteta i kontinuiteta jednovremenosti, sleda i trajanja (ranije–sada–kasnije) protočnog vremena se nadopažajna, nadsaznajna neprotežna unutrašnjost čiste, slobodne volje i jedne samoočigledne vlastitosti, svodi na “opštu“ i “nužnu“ saznajno-logičko (nemoguću po sebi) pojavnu objektivnost, spoljašnjost!

Zato Bergsonova kritika Kantovog shvatanja vremena svakako ima pravo. Ako vreme nije nešto po sebi, nego samo naše čulo-opažaj, ono više ne može  jednovremenošću, sledom ranije–sada–kasnije i trajanjem biti spoljašnji kvantitet i protočni kontinuitet, nego po pravoj subjektivnoj prirodi prvenstveni kvalitet, intenzitet i diskontinuitet heterogenih psiholoških činjenica svesti. To praktično znači da iz sveprožimajućeg kvaliteta i diskontinuiteta unutrašnjeg subjektivnog vremena sadašnje prodire sećanjem, nadanjem, verovanjem, celovitom svrhom, planom u prošlo, buduće, kao što i prošlo, sadašnje ulazi u buduće, ili jakom svrhom unapred buduće u prošlo, sadašnje...čime se jednovremenost i sled skroz relativizuju.

Pravo subjektivno vreme kao realno trajanje je, dato uvek kroz kvalitet,  intenzitet i diskontinuitet sveprožimajućih sadržaja, doživljaja, posrednog predstavljanja, sećanja, zamišljanja...svesti. Neke intenzivne predstave u svesti se zadržavaju mnogo dugo (bez obzira da li su u pitanju dobra ili loša sećanja, zamišljanja, ili neka jako bitna znanja, odluke, događaji, doživljaji koji ne prolaze, ostaju kao bitne psihološke činjenice stalno pred očima, zauvek prisutne u svesti), a sa druge strane se neki dug period vremena sagledava kao prazan, bez bitnih sadržaja, događaja, doživljaja, ne pamti, ne registruje uopšte i subjektivnim vremenom “objektivno“ trajanje potpuno relativizuje.

Dakle, vreme se poima, meri kroz konkretne događaje, doživljaje, a prazan hod spoljašnjeg kontinuiranog vremena je ne samo sporedan, nego i fiktivan. Prava priroda subjektivnog vremena data je kroz sveprožimajući diskontinuitet, kvalitet i intenzitet doživljaja, događaja, i u kojima svest po volji duše, sećanjem, zamišljanjem, maštom, vizijom, meditacijom, kontemplacijom slobodno putuje unapred, unazad. Pravo subjektivno vreme mnogo se pre sagledava kroz konkretno različita doba dana, godine, života, po različitom kvalitetu i diskontinuitetu sveprožimajućih ličnih i zajedničkih događaja, doživljaja i sintetičkoj praosnovi neprotežne unutrašnjosti, nadopažajne,  nadsaznajne  vlastitosti (po Bergsonu dubinskog ja) s kojom se ne samo relativizuje svaki prazan hod (spoljašnjeg, kvantitativnog, kontinualnog) homogenog vremena, nego i prostora.

U stvari, najsavršenijim trenucima čovek upravo zaboravlja na vreme. Reči: „Carstvo Božije neće doći spolja da se vidi, ono je unutra u vama“ upravo naglašavaju da kvalitativno bezmerje unutrašnjeg prostora u nama, duhovno carstvo dobrote–lepote–istine… relativizuje svaku spoljašnju prostorno-vremensku protežnost, protočnost, opšti i nužni kvantitet i kontinuitet jedne stvari, pojave, događaja, doživljaja  pored (nakon) druge stvari, pojave, događaja, doživljaja.

Sveprožimajući kvalitet diskontinuitet, intenzitet dubinskog ja, natčulne, nadsaznajne čiste, slobodne volja i jedne iste vlastitosti, neprotežne unutrašnjosti sve-jednog, jednog-svega, osvaja sve spoljašnje. Spaja, razdvaja sve raznovrsne misli, osećaje, reči, odluke, dela... relativizuje unazad, unapred svako protežno, protočno  spoljašnje prostorno–vremensko rastojanje. Lovi iz neprotežne unutrašnjosti, sveprožimajućih događaja, doživljaja, shvata, hvata, obuhvata kvalitativno bezmerje duha kroz sva mesta, vremena...

Hegel prostorno-vremensko materijalnu prirodu shvata kao rasutu, razlivenu, ospoljenu večnost apsolutnog duha, ideje. Kroz početak i kraj prostora, vremena prirode Bog se oprostoruje, ovremenjuje i tako istorijom duha, samosaznanjem apsolutne ideje, pravi prelaz između unutrašnjeg i spoljašnjeg, večnosti i vremena, neprotežnog duha i protežne prirode.

Doduše, ni Bergson ne poima dubinsko Ja kao čistu, slobodnu volju i jednu istu vlastitost, nego kao sveprožimajući kvalitet, intenzitet i diskontinuitet raznorodnih psiholoških činjenica svesti. Takođe, Bergson ne poima i prostor kao i vreme, po doslednom diskontinuitetu i kvalitetu neprotežne unutrašnjosti supstancijalne subjektivnosti neponovljive duhovne monade, kao Lajbnic pre njega.

Ipak, Bergson uviđa, mada ne u jednoj sistemskoj doslednosti da Kantovo shvatanje transcendentalnih spoljašnjih, unutrašnjih čula ne podvodi sav kvantitet i kontinuitet, svu opštu i nužnu objektivnost pod stariju subjektivnost, praosnovu samosvesti, razuma, mišljenja i najopštijih kategorija, nego da  transcendentalni unutrašnji (homogeni) kvantitet i kontinuitet protočnog vremena stariji kvalitet i diskontinuitet slobodne i neponovljive nadsaznajne, nadopažajne (predsaznajne, predopažajne) subjektivnosti, neprotežne unutrašnjosti, svodi na (unapred nemoguć po sebi) opšti i nužni kvantitet i kontinuitet protežnog prostora, saznajno-logičke objektivnosti

---

[1] Ovo je deo šireg rada privid Kantovog transcendentalizma na ovom sajtu: www. filozof.rs  

[2] Henri Bergson, Ogled o neposrednim činjenicana svesti, Mladost, Beograd, 1978.

[3] Za više pogledati na ovom sajtu www.filozof.rs radove: Tomislav Novaković: Transcendentalno Ja i jedna ista vlastitost, Kantov pojavni i suštinski kopernikanski okret, Pitanje šta je čovek potire Kantov kopernikanski okret.

[4] Isto,  str. 50, 53, i od 58-66.