Аристотелов приступ категоријама

Аутор: Томислав Новаковић

 

Избор из Атомике[1]

 

За Аристотела су категорије нису само чисте форме него најопштији логичко-онтолошки предикати у изрицању о било чему.

„Свака без икакве везе исказана реч означава или супстанцију, или квантитет, или квалитет, или релацију (однос) или место (где) или време (кад) или положај, или поседовање, или делање, или трпљење.”^[2]

Сасвим нешто друго су само логичке категорије које Кант изводи из чисте моћи суђења, најопштијих врста судова. Додуше, Кант своје категорије, које треба да буду чисти појмови априорног суђења пре било каквог  садржаја суђења, изводи из најопштијих врста судова до којих се дошло индуктивно.

Заправо,  он логичке категорије не може ни извести из неког најопштијег суда, чисте моћи разума, него тек посредно из суда о суду, судовима, чистих  форми ума, најопштијих закључакаа, трансценденталних идеја.

Ако се посматрају те Аристотелове категорије: супстанција, квантитет, квалитет, релација, место, време, положај, поседовање, делање, трпљење; директно под логичке се могу подвести само: квантитет, квалитет, релација, а супстанција посредно под модалитет; као оно што нужно постоји, мора да постоји; иако за Аристотела супстанција није само то већ је, као прва супстанција, метафизичка категорија за прво, нужно по бићу и појму,  онтолошки  и логички.

Ипак, осим прве супстанције, по њему постоје кроз родове и врсте и друге супстанције и саме појединачне супстанције.

Остале категорије нити су само логичке, нити само онтолошке.

Место и време би некако (пре Канта) можда могле бити неки “трансцендентални услов,” мада не по простору и времену као чистим, субјективним чулним формама, него простору по спољашњем, “објективном” смислу, а времену по броју кретања према раније или касније.

Положај, додуше, није само просторна него и логичка категорија; нпр. према  значају, функцији у саставу нижег, вишег, условљеног, неусловљеног, дела према целини. Поседовање укључује чак и вољу, као и трпљење. Делање некад укључује вољу, а некад не укључује.

Дакле, код Аристотела категорије ни у ком случају нису  неки праосновни судови, нити закључци, већ само најосновнији појмови, логички или онтолошки предикати  у изрицању који се  не могу заобићи, искључити у говору, тврдњи о било чему. Ти најшири појмови се не могу свести на друге појмове, предикате, или извести једни из других.  Када би се ти најопштији појмови, предикати који се изричу о свему постојећем сводили једни на друге, или следили једни из других, то више и не би биле категорије, него тек неки другостепени, изведени појмови. Зато се до њих не може доћи дедуктивно, неким извођењем из појма, него се  до тих најопштијих појмова долази тек индуктивно, најширом систематизацијом свега посебног, појединачног сазнања, искуства.

Опет, ни саме категорије не могу добити значење у самима себи (посматрати по себи, одвојено од сваког садржаја) него своје значење,  којим тврде или одричу свој смисао, добијају тек односом, удружењем са другим исто таквим категоријама.

“Ниједан од ових термина не потврђује и не одриче ништа у себи и по себи, него афирмација и негација постају тек међусобним удруживањем.”^[3] То јест, ни по каквој чистој логичкој основи појма њих није могуће свести једне на друге. А ако би то и било могуће, онда би се морало одбацити, како то извођење категорије тако и тај изведени појам, категорија, и прогласити за нешто другостепено. А само то прво, почетно, из чега се изводи све остало, прогласити за нужно, примарно и “категорију”.

Дакле, по Аристотелу, није могуће дати неко извођење свих категорија из једне категорије, или једних из других, сводити једне на друге, нити те најшире појмове свести на неке још општије појмове, краћу табелу, мањи број категорија.

Можда је могуће већину њих само формално подвести под појам супстанције, али никако све, јер се и категорија супстанције  узима у више различитих значења.

Поред тога, Аристотел место и време не може приписати првој супстанцији, а они су нужни за многе исказе који се изричу о свакој конкретној, појединачној супстанцији, и за многа одређења по другој супстанцији (о роду, врсти).

Ипак, суштински је битно нагласити да Аристотел категорије подједнако посматра метафизички (прва супстанција) и физички (место, положај) и логички (квантитет, квалитет, релација, време). Подједнако по разуму, појму као и по чулима, опажају.

Категорија квалитета нпр. може подједнако припадати и појму и чулности, као и положај, време;  чак и вољи; поседовање,  трпљење, или делање може припадати и физичком и метафизичком и вољном. 

Такође је најмање тачно  да се те категорије код Аристотела само набрајају. То може бити тачно ако се гледа само његов Органон где се даје само мањи опис, почетно значење сваке  категорије појединачно. Међутим, суштинско значење сваке категорије по њеном односу са другим категоријама, као и њихово свеукупно јединство,  озбиљно се истражује тек у његовој Метафизици.

Дакле, неко њихово прасинтетичко јединство, могућност неког њиховог спекулативног разматрања из чистог појма, свакако, постоји; али се оно не може, по посебној дефиницији, опису сваке категорије,  како се даје у Органону, посматрати само формално логички, него се то јако потребно суштинско разматрање сваке категорије посебно и њеног односа према свакој другој категорији, и свом могућем садржају, по  метафизичком штаству, одређењу њеног логичко–онтолошког бића, тражи, налази тек у његовој Метафизици.

Тек се по најопштијем посматрању свега постојећег по тетради узрока (материја, облик, покретач, сврха) повезује физичко и метафизичко и по нужности прве супстанције може дати једна свеповезаност и синтетичка основа сваке категорије, тражити, наћи логички и онтолошки штаство и биће свих категорија.

Поготову, при схватању, објашњењу завршним, сврховитим узроком у космосу, човеку порекла самог кретања,  које Аристотел налази у непокретном што покреће, логичком узроку, покретачу, Божијег мишљењу о самом мишљењу, вечној сврси једној са највишом делатношћу, делом, савршеног духовног живота, најнужнијег вечног бића, у којој је потпуно изједначује логичко и метафизичко, наспрам само могућности материје (материје само као могућности).

Ипак, Аристотелу се свакако може замерити што суштински не разматра  однос логичко-онтолошких категорија и категорија језика (однос језика и логике).

Да ли метафизика језика, језичке категорије и правила граматике, старија говорна свест утемељује логику, филозофију, метафизику појма, где  из целине језика тада треба дати једну дедукцију  не само граматике и свих врста речи, него и саме логике, или је обрнуто случај.

 

 

 

---

[1] Ово је само део из књиге: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике,  DESIRE, Београд, стр. 762-765.

^[2] Aristotel, Organon, Kultura, Beograd, 1970, стр. 7.

^[3] Исто, стр. 8.