Transcendentalna i empirijska uobrazilja

 

Iako Kant nepremostivu suprotnost između dve Dekartove supstancije ili Spinozina dva atributa mišljenja i prostiranja jedne apsolutne supstancije, Kant prebacuje na suštinsku razliku dve saznajne moći razuma  ("razum ne može da opaža, čula ne mogu da misle") jedne transcendentalne subjektivnosti, on saznajno jedinstvo opet ne traži između mnogo veće suprotnosti  između razuma i mnogo opažajnijeg spoljašnjeg čula, opažaja, prostora nego one mnogo manje suprtotnosti između razuma i i unutrašnjeg čula, opažaja vremena. 

Iako je očigledno da problem šematizma (između mišljenja i prostornosti) treba sagledavati u odnosu čistih formi razuma i spoljašnjeg čula–opažaja prostora ka konkretnom sadržaju pomoću jedine moguće empirijske – reproduktivne, uobrazilje, Kant rešenje problema traži sa hipotetičkom transcendentalnom, produktivnom uobraziljom samo između dve suštinski različite prazne forme: čistog razuma i čistog opažaja unutrašnjeg čula–vremena!

Svakako da se poblematični odnos između mišljenja i prostornosti se ne može ni rešavati samo u odnosu dve suštinski različite saznajne forme pojma i opažaja (koliko god da su one različite, samim tim što obe pripadaju jednoj istoj subjektivnosti, njihovo jedinstvo je samo tehničke prirode, već u sintezi obe prazne forme  (čistog pojma i čistog opažaja) sa slepim sadržajima u konkretnom iskustvu.

Umesto da jedinstvo između racionalizma i empirizma, idealizma i materijalizma rešava između praznih formi i slepih sadržaja (bez obzira na to koje su, kakve su saznajne forme u pitanju i kakvi su to saznajni sadržaji)  on ga traži kroz  drugostepeni odnos (samo) dve različite prazne forme čistog pojma i čistog opažaja  jedne transcendentalne subjektivnosti (obe odvojene od sadržaja)!

Svakako da se racionalizam i empirizam ne sjedinjuju samo kroz dve različite čiste saznajne forme, sa nekakvom „transcendentalnom“ „produktivnom“ uobraziljom koja sastavlja dve različite prazne forme (odvojene od sadržaja) čistog pojma i čistog opažaja na  apriornom nivou, nego jedinstvom  prazne forme (bez obzira koje su saznajne forme u pitanju) i slepih sadržaja sa jedino mogućom reproduktivnom, asocijativnom uobraziljom u konkretnom iskustvu (saznanju, mišljenju, pojmu) na empiričkom nivou! 

Kant za osnovu saznanja i suštinskog spoja, ne samo dve različite saznajne forme razuma i unutrašnjeg opažaja (očigledno obe unutrašnje), prazne  forme i slepog sadržaja, ili prvostepenog jedinstva između razuma, mišljenja i spoljašnje čulnosti, opažaja treba da objasni konkretnu, empiričku, reproduktivnu uobrazilju: sećanje, pamćenje kao i samo posredno predstavljanje, zamišljanje?

Svakako da se racionalizam i empirizam ne mogu sjediniti samo dve različite čiste saznajne forme, sa nekakvom „transcendentalnom“ „produktivnom“ uobraziljom, koja sastavlja dve različite saznajne forme (odvojene od sadržaja) čistog pojma i čistog opažaja na  apriornom nivou, nego stvarno jedinstvo praznih forme (bez obzira koje su  forme u pitanju) i slepih sadržaja sa jedino mogućom reproduktivnom, asocijativnom uobraziljom u konkretnom saznanju, iskustvu na empirijskom nivou! 

Transcendentalno jedinstvo  čistog razuma i njegovih kategorijama i čistog opažaja prostora nikako nije dovoljno za konstituisanje same geometrije. Za opšte i nužne sudove geometrije ili definisanje  kvadrata, kruga, prave, ravni, duži, tačke… nisu dovoljni iz čistog razuma i čiste čulnosti apriorni pojmovi, kategorije kvaliteta, kvantiteta,  relacije…i apriorni opažaj prostora nego se za konkretni oblik, kvalitet (kruga, kvadrata, trougla, prave, ravni, duži, tačke), početne empirijske slike, crteža, odakle se dalje definiše suština matematičkog oblika, izvode svi matematički pojmovi, definicija i u području uma celina same geometrije, očigledno pretpostavlja empiričko čulo vida i supstancijalne ideje pravog i kružnog, kvadrata ili kruga, ravni, duži, tačke…

Ali za Kanta je čulo vida empirijsko, a samim tim i svi konkretni oblici (prave, duži, trogla, kvadrata, kruga....) koji od njega dolaze.

Međutim, bez konkretnog početnog kvaliteta početnog crteža, empirijske slike, pomoću čula vida (za Platona, svakako, samo senke same stvari) ili njegove dalje definicije, matematičkog pojma (samo odsjaja same stvari), ne može se suštinskom reproduktivnom uobraziljom, umskim sećanjem, nikako doći do suštine  bilo kojeg geometrijskog oblika  (prepoznati njegova starija ideje), a kamoli prepoznati na kraju doslednom naučnom teorijom celovita ideja (večna suština) same geometrije.

Platon je iz produktivne uobrazilje između uma i razuma, čula, dijalektike čistog pojma,  logičkim vidom čistih ideja uma, objašnjavao reproduktivnu uobrazilju, kao čulnu senku, ili razumom, pojmom, odblesak sećanje, prepoznavanje samih ideja. Objašnjenje same čulnosti, sećanja, pamćenja. Zamišljanja nije bilo moguće bez samih ideja.

Kod Platona su nužnije sveobuhvatne ideje i logički vid uma po celini stvari (gde se moralo znati sve, da bi se znalo, opazilo bilo šta) za objašnjenje pojedinačne čulnosti, opažanja, ili posebnost, opštost pojmovnog mišljenja na osnovu tih pojedinačnih opažaja, nego obrnuto, sami pojedinačni opažaji, posebni, opšti pojmovi razuma za najviši, sa svih strana jedne iste logički vid istine uma do sveobuhvatnosti ideje. 

Zapravo, suštinski produktivna uobrazilje moguća je samo između uma, na jednoj strani (transcendentalnih ideja) i na drugoj (podjednako) sveg razumsko–čulnog mnoštva na drugoj strani.

Zato je  Platon reproduktivnu uobrazilju (kao metafizičko iskustvo umskog dela duše) postavio između supstancijalnih kvaliteta ideja na jednoj i razuma i čula sa drugoj strani, gde od početka do kraja daje suštinski vezu između pojedinačnih opažaja čula (senki ideja), posebnih, opštih pojmova razuma (odsjaja ideja) i sveobuhvatnom celinom uma –samih ideja.pšte i nužne sudove matematike, prirodne nauke ne mogu nikako utemeljiti apriorno sintetička osnova plodnog jedinstva čistog razuma i čiste čulnosti pomoću hipotetičkog područja transcendentalne sinteze uobrazilje, opšte i nužne forme našeg suđenja, opažanja.

Pravilnost tačke, duži, prave, kvadrata, kruga... ne postoji ni kroz empirijski ni apriorni opažaj, ni plodnim apriornim jedinstvom čistog razuma i čiste čulnosti pomoću tzv. transcendentalne sinteze uobrazilje, nego je za pravilnost "zaslužna" produktivna uobrazilja između  samih ideja (nužnih zaključaka uma) i  opštih pojmova i pojedinačnih  empirijskih opažaja.

Na primer, do pravilnosti (opštost i nužnost) idealne tačke, duži, prave, trougla, kvadrata,  kruga ... se dolazi sasvim suprotno (iznutra odozgo), sećanjem, prepoznavanjem samih ideja tačke, duži, prave, kvadrata, kruga, a ne od empiričkih, ili čistih opažaja gde te opšte i nužne pravilnosti nema.

Hipotetička "produktivna, transcendentalna" uobrazilja, potrebna za utemeljenje opštih i nužnih sudova matematike, prirodne nauke je, zapravo, asocijativna, empirijska uobrazilja,  metafizičko iskustvo uma, s kojim se večni deo duše, um,  od početnog empirijskog opažaja, ili posebnog, opšteg pojma, iz  nužnih zaključaka seća celovite ideje: prepoznaje "opšte i nužne" ideje tačke, duži prave, ravni, trougla, kvadrata, kruga.

 

POJAVNI OKRET SAZNAJNO-TEORIJSKOG UMA I SUŠTINSKI OKRET PRAKTIČNO-MORALNOG UMA

 

Iako kaže da je saznajni um pojavna stvarna stvari, Kant ne kaže da se  suštinski okret vrši u nadsaznajnoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti praktično-moralnog uma. I da zato suštinsko kritičko područje transcendentalnog šematizma treba tražiti u pravnom sistemu između apriorne etike i empirističke politike a ne između čistog razuma i hipotetičkih čula–apriornih opažaja prostora i vremena, jer se ta tim drugostepenim jedinstvom ne samo pobeglo od prvostepenog problematičnog odnosa između razuma i stvarnih čula, opažaja, gde se produktivna uobrazilja – između uma na jednoj i razuma i čula na drugoj strani –pokazuje kao nužnost. 

Samim tim što tvrdi da zbog razdvojenosti praznih formi jednih od drugih, kao i od slepih sadržaja ne može saznati suštinu nego samo pojavu,   njegova osnovna teza da se stvari okreću prema nama samima, našim saznajnim moćima, očigledno ne važi (ona bi važila samo da mi saznavali suštinu stvari, je su saznajne moći prizagođene samoj stvari, ili sama stvar našim saznajnim moćima,  a to, po Kantu,  svakako nije slučaj).

Da je tačno da se stvari okreću prema našim saznajnim moćima, njegov osnovni zaključak: "da je uništio znanje, da bi uzvisio veru"[1], ne bi važio.

Saznajno-teorijski um vidi upravo vidi samo pojavnu stranu stvari što se stvari ne prilagođavaju našim saznajnim moćima, nego svako saznanje nadsaznajnoj suštini same s tvari i nas samih!

Prvostepeni okret ne izvršava saznajno-pojavnom umu, koji se ne može odvojiti ni od same stvari ni od nas samih, nego u nadsaznajnom praktično-moralnom, suštinskom umu, pre, ispred i za vreme i posle svakog saznanja, i u temelju svakog saznanja u nadsazajnoj čistoj volji i nadsuštastvenoj slobodnoj vlastitosti, transcendentalnom šematizmu između praktičnog uma i razuma, čula. U središnjem području pravnog sistema između empirističke, induktivne politike i  deduktivne etike.  

Na prvi pogled izgleda da logika i opšti i nužni logički zakoni ne zavise od onoga koji misli ni od onog što misli, a tačno je, zapravo, da sva analitička logika (za sve svoje zakone i sve svoje kategorije) kao i saznajno-logičko "Ja mislim" (za jedinstvo opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku) već pretpostavljaju sintetički stariju (nadopažajnu, nadsaznajnu) čistu volju i najstariju (nadmislenu) vlastitost!

Čisti razum, praosnovno "Ja mislim", sva formalna logika i analitičko A=A za analitički identitet subjekta i predikata u svakom sudu, zaključku saznanja, podrazumeva kroz čistu volju praktičnu logiku, stariji Ja=Ja sintetički identitet – jednu istu vlastitost.

Nije suština "čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti" pojavni okret saznajno-teorijskog kritičkog uma u obezličenom, obezvoljenom jedinstvu praznih formi–slepih sadržaja, koji utemeljuje sve naše saznanje u okviru mogućeg iskustva, nego suštinski okret praktično-moralnog uma,  koji u samokritičnog čistoj volji ne utemeljuje samo sve naše odlučivanje, delovanje, nego i samu logiku i samo saznanje teorijskog, kritičkog uma!

Umesto da kriticizam praznih apriornih formi saznanja (transcendentalne: čulnosti, razuma, uma) nasuprot gotovih ideja racionalizma ili gotovih čulnih sadržaja emirizma na praznoj tabli razuma, traži jedinstvo praznih formi i slepih sadržaja u konkretnom saznanju, iskustvu, on u transcendentalnom šematizmu traži jedinstvo čistog razuma i čistog opažaja da bi sa tom apriornom sinezom dve različite saznajne forme utemenjio opšte i nužne sudove matemarike, prirodne nauke!

 

SUŠTINSKI ŠEMATIZAM ZAKONODAVNO-PRAVNOG SISTEMA (ČISTIH FORMI PRAKTIČNO-MORALNOG UMA: DOBRA I PRAVEDNOSTI) IZMEĐU DEDUKTIVNE ETIKE I INDUKTIVNE  POLITIKE

 

Iako umesto urođenih ideja  saznajnog teorijskog pojavnog uma Kant postulira urođene ideje praktično-moralnog uma, on opet ne kaže jasno da naspram pojavnog jedinstva praznih ideja teorijskog uma i slepe sadržine opažanja, imanentne ideje praktično-moralnog uma (dobra i prljavednosti) u slobodnoj jedinstvom čiste  misli, reči, odluke i dela na slobodnom delu ličnosti čoveka, zajednice  dobra sada suštinski sastavljaju formu i sadržinu.

Suštinsko jedinstvo racionalizma i empirizma, nadiskustvenog, preiskustvenog (transcendentalnog, apriornog, transcendentnog) i iskustvenog, običajnog (aposteriornog), forme i sadržine, potvrđuje tek u aktivnom  činu dobra, pravednosti i praktično-moralnom umu!

Suštinski šematizam  u prvostepenom okretu suštinskog,  praktičnog uma: u jedinstvu pravnog sistema između nadiskustvenih, deduktivnih principa moralno-verujućeg uma i iskustvene, empirijske interesne politike.Kant je trebalo jasno da kaže da je, za razliku od teorijske filozofije, gde je sastavljanje čiste forme praznog pojma i sadržine slepog opažanja (apriornog i aposteriornog) pojavna stvar, u praktično-moralnoj filozofiji to jedinstvo prvostepene forme čiste volje i prvostepene sadržine slobodne vlastitosti u aktivnom činu dobra, pravednosti suštinska stvar koja vodi celovitoj sreći čoveka i ljudski rod.

Prazna forma i slepa sadržina u saznajno-logičkom području se sastavljaju pojavno, dok se prvostepena forma čiste volje i suštinska sadržina jedne slobodne vlastitosti u aktivnom delu dobra, pravednosti, sastavljaju  suštinski.

To jest, kao što su prostor i vreme kao spoljašnje i unutrašnja čula–opažaji iskustveni okviri pojavnog razuma, teorijskog uma, tako su dobro i pravednost okviri metafizičkog iskustva duše, nadsaznajne i nadopažajne forme čiste volje i jedne slobodne vlastitosti.

Kant izvodui dobro iz prvostepenog morala, umesto moral iz prvostepenog dobra.

Kao što u teorijskom umu za čisto (prazno) ja mislim postoje čulne forme pojavnog spoljašnjeg, unutrašnjeg (prostor i vreme), tako u praktičnom umu za čistu, slobodnu volju, ja odlučujem, delam, postoje dobro i pravedno, kao suštinske forme nadvremenskog, nadprostornog unutrašnjeg i spoljašnjeg!

Dobro i pravedno su natčulne forme čiste volje: nadopažajne, nadsaznajne slobodne vlastitosti praktično-moralnog uma.

Suštinska svrha najvišeg dobra je nadvremenska vertikala  i nasuprot svakog spoljašnjeg i unutrašnjeg zla, suštinska pravednost je nadprostorna  horizontala.  

Kao što u teorijskom umu nije dovoljan samo pojam za istinito saznanje, već se traže sadržaji opažanja, potvrda iskustva, tako u praktičnom umu nije dovoljna samo forma kategoričkog imperativa – da čovek ne laže i ne čini zlo– već da govori istinu i potvrđuje dobro i pravedno samoiskustveno i lično.

Moralni čin nikako nije nekakav “kauzalitet po slobodi,“  niti  čista, slobodna volja u činu, dobra, pravednosti podražava nekakav prirodni, opšti zakon.

Kada čovek u praktičnom umu po svojoj  slobodnoj volji sledi dobro ili pravedno, on ne podražava opšte i nužne zakone pojavnog sveta koji se oni ne mogu utemeljiti bez transcendentalne konstitucije teorijskog uma, nego apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

Ako opšti i nužni zakoni pojavne prirode ostaju po transcendentalnom umu, zar ne bi  čista volja praktičnog uma verujućim umom („Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bih dobio mesta za veru“), trebala u slobodnom činu, dobra da podražava nadsaznajnu, nadopažajnu apsolutnu volju i stvarajuću slobodu a ne “kauzalitetom po slobodi“  opšte i nužne zakone pojavne prirode, čija se opštost i nužnost ne može utemeljiti bez transcendentalne konstitucije!

Neko je dobar (ili moralan)  što hoće da bude dobar ili moralan (kao što neko drugi neće), a ne što po nekoj „mora,“ „treba“ osnovi...

Kantov pokušaj da Boga svede na moral, a slobodu na moralni zakon koji podražava opštu i nužnu prirodu vodi indirektno u ateizam i interesni, politički moral.

Ako važi homo homini lupus est, zakon za održanjem najjače jedinke, vrste je prvostepen.

Ako važi homo homini homo est, volja čoveka u slobodnom činu dobra stoji ispred nužnosti održanja, a aktivna pravednost se ispoljava kada je to dobro ugroženo.

U oba slučaja moralni zakon nije sama suština čoveka nego nešto izvedeno.

Ako se ostaje u prvostepenoj moralnosti (svakako nemogućoj po sebi, bez prvostepenog čina dobra), ne samo da se i dalje sledi transcendentalizam  teorijskog uma, neopravdano podražava odvojenost prazne forme od slepe sadržine (kroz moralni zakon kao čistu, apriornu formu praktičnog uma, nezavisnu od svake sadržine konkretnog dobra), nego se  tako ono metafizičko iskustvo suštinske čiste volje i večno iste vlastitosti (duše) potire!

Međutim, upravo je to jedinstvo suštinske forme čiste volje i jedne slobodne  vlastitosti  u slobodnom delu dobra i pravednosti, suštinska stvar! 

 

 

[1] Iako se ona suštinska kritičnost (zapravo samokritičnost) trebala da se ispoljava  u suštinskom području nadsaznajne slobodne volje i nadsuštinske vlastitosti, Kant je svojim kritikom metafizike,  teologije uradio suprotno,  unizio veru, da bi utemeljio,  zasnovao pojavno saznanje, kritičku nauku. Slično je uradio i u praktično-moralnom umu, kada je naspram suštinski religioznog verujućeg uma,  etiku u temelju običajnog prava, po filozofiji prosvećenosti sveo čoveka na moralnost, mada je zakonodavni, pravni sistem ono središte do čega se dolazi između  religioznog, verujućeg dedutivnog praktično-moralnog uma (altruizma, humanizma)  i empirizma, evolucionizma, egoizma interesne politike.