Sloboda jezičkog duha Valtera Benjamina

"U početku stvori Gospod Bog nebo i zemlju",^[1] a  čoveka tek na kraju "od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa".[2^]

 Zašto Gospod Bog ne stvara čoveka već na početku po svojoj reči,  kao sve nebo i zemlju,  nego posebno iz praha zemaljskog?

Valter Benjamin[3]  odgovara: "Bog nije stvorio čoveka iz reči i nije ga imenovao... da ga podredi jeziku, već je u čoveku... oslobodio svoj jezik koji je njemu služio kao medijum stvaranja".^[4]

Kako je sve stvoreno iz Božije reči, stvarajuća snaga reči omogućava čoveku da se po slobodi jezičkog duha uzdiže nad materijalnom prirodom,  gospodari zemljom, ostalim živim svetom.
Tako se  "Božanska tvorevina završava se time što stvari dobijaju ime od čoveka".^[5]

Svakako, to čovekovo "malo stvaranje" nije kao Božije ex nihilo (iz ničega),  nego je našim saznanjem i imenovanjem samo odraz Božijeg sveznajućeg imena i Božije stvarajuće reči. Čovekovo "stvaralaštvo, oslobođeno Božanske aktuelnosti, postalo je saznanje. Čovek je saznavalac istog jezika u kojem je Bog tvorac."[6]

Kada je Adam praimenovanjem neartikulisane šumove i zvukove živih i neživih bića, glasove životinja ili bezglasan govor stvari artikulisanim glasovima prevodio u žive reči jezika, on je po slobodi jezičkog duha iz Božijeg najsvetijeg imena i Božije stvarajuće reči saznavao večnu suštinu svake: životinje, biljke, žive i nežive stvari, svega vidljivog i nevidljivog koju je imenovao...

"Time što prima nem bezimen jezik stvari i prevodi ih u glasovni oblik imena — čovek rešava ovaj zadatak. On bi bio nerešiv da čovekov jezik imena i bezimeni jezik stvari nisu srodni u Bogu..."^[7]

 

  JEZIK I IME

  

"Sav ljudski jezik je samo refleks reči u imenu".^[8]

Svaka reč je imenovanje nekoga ili nečega, a najstarije ime je "jezik jezika" [9] iz koga sve reči tek imaju svoje značenje.

Ne samo da je onaj ko imenuje sve stvari, bića stariji od njihovih imena, nego se iz najstarijeg imena tek "jezik... saopštava sam sebi ... u svojoj apsolutnoj celini," ^[10] ...

Svaka reč živog jezika po slobodi jezičkog duha razgovara sa svakom drugom rečju...Ipak, "apsolutni odnos imena prema saznanju postoji sao u Bogu, samo tamo je ime, budući da je potpuno istovetno sa stvaralačkom rečju, čist medijum saznanja."^{[11] "} 

Poznanje po imenu je starije od znanja po pojmu. Samo u najprisnijem zvanju, poznanju vlastitog imena ostaje najskrivenija duhovna veza čoveka sa Bogom i drugim čovekom... "Vlastito ime je zajednica čoveka sa stvaralačkom rečju Boga." [12]

Iako ima dosta ljudi sa istim imenom, niko ne misli da je njegovo ime nešto spoljašnje nego, naprotiv, najunutrašnjiji oslonac svake njegove: misli, reči, osećaja, odluke ili dela s kojim potvrđuje vlastitu ličnost.

"Teorija vlastitog imena jeste teorija o granici između konačnog i beskonačnog jezika." [13]

Vlastito ime naše konačno zvanje i znanje vodi bezmerju Božijeg zvanja, poznanja. Duhovno ime je od početka ono najnematerijalnije u materijalnom životu čoveka iz koga prima od Boga živi duh. Poznanje najsvetijeg imena Božijeg i najprisnije zvanje po imenu drugog čoveka je pre svakog pojmovnog znanja, jedini nepodeljeni jezik ljubavi za: telo, dušu i duh

 

SVETO IME, SVETA REČ

 

Tajna reči je tajna imena, a tajna imena, ime po sebi, koje zove duhom sve reči jezika i zna sve znakove znanja...

I kao što se niko ne zna samo po reči "čovek", već po njegovom vlastitom imenu, tako se ni Bog ne zna samo po reči Bog, nego najvišim zvanjem, znanjem njegovog Svetog imena.

Zvanje duhom Svetog imena Božijeg je najviše zvanje (i znanje) čoveka.

Sveto ime, ime po sebi ne može se svesti na druge reči i druga imena, nego se sve reči i sva imena shvataju po Svetom imenu, imenu po sebi.

Sveto ime živim duhom zove svako drugo ime, poznaje sve njihove najvlastitije: misli, reči, osećaje, dela...

Iz Božijeg imena ishodi Duh istine i sveto znanje, poznanje.

U Svetom imenu reč je jedno sa delom, Božije: „Neka bude ... i bi. 

 

J(EDEMSKI) VRT

 

Po Benjaminu sva fizička i duševna strana čoveka (jedenja, pijenja, osećanja) služe prvostepenoj slobodi jezičkog duha. Smisao čoveka u raju je da "potpuno spoznajnim rajskim jezikom imenuje i saznaje stvari kojih je Bog tvorac."

Ipak, ne može se reći da je fizička i duševna strana jezika u raju služila prvenstveno duhovnoj strani saznanja i imenovanja već stvorenog sveta.

Međutim Adamovo otkrivanje, otkrovenje jedenjem rajskih plodova je mnogo pre  bilo celovito fizičko, duševno, duhovno poznanje nego rečima jezika pojedinačno, posebno, opšte saznanje.

Božije najsvetije zvanje, znanje čoveka i Adamovo  zvanje, znanje Svetog imena Božijeg je starije od svakog Adamovog imenovanja, saznanja iz prvobitnog jezičkog duha.

On nije jeo plodove u vrtu što je stvoren od zemlje, nego je stvoren od zemlje i postavljen u izabrani vrt, da bi mirisom istine i ukusom ljubavi jeo sa Drveta života (i ostalih rajskih plodova) Božije nadumno jeste!

Adam je pre greha, verovatno,  sa jedenjem rajskih plodova, svakim njihovim posebnim ukusom imao istovremeno i neko otkrivanje, otkrovenje.

Sa biljkama razgovarao na nivou sna, sa životinjama skoro kao mi sada sa ljudima, a sa Evom imao najviše, najdublje telesno-duševno-duhovno poznanje od Boga za mirisno-ukusno j(edemsko) sve-jedno, jedno-sve. A kroz plodove sa Drveta života nadumno otkrivanje, otkrovenje od Boga i razgovor sa višim bićima.

Adamova suština je jedemska, on jede iz svoje suštine. J(edemski) vrt je svrha stvaranja zemlje uz nebo, mirisno-ukusnog rajskog središta za prvog čoveka, ženu od početka. 

Miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života (idrugih rodnih drveta u raju) zasićavao je njegovo telo i dušu i duh.

Inače, zašto je uopšte stvorena zemlja (sa nebom) i od nje sve biljke, životinje i pored duhovnih bića (kojima nije potrebna hrana i piće ni polaritet za množenje) i na kraju čovek sa telom od zemlje i žena kao drugi pol, iz njegovog rebra?

Adam je stvoren od praha zemaljskog, sa telom, a ne samo po reči, kao druga duhovna bića, da se mirisom istine i ukusom ljubavi sa Drveta života j(edemskog) vrta iz veze njegovog tela sa dušom i duše sa duhom utemelji od najvišeg do najnižeg i najvišeg do najnižeg veza Boga sa čovekom i čoveka sa Bogom,  zemlje sa nebom, telesnog, zemaljskog života sa nebeskim, duhovnim životom.

 

GREH JEZIČKOG DUHA 

 

Po Benjaminu "jezik u raju [je] bio potpuno spoznajan".^[14]Ali, sa Adamovim prvim grehom, koji je po Benjaminu upravo „greh jezičkog duha“, čovekov govor je (čak i u jedinstvenom jeziku pre vavilonske kule) izgubio najunutrašnjije jedinstvo svega imenovanja i saznanja sa Svetim imenom i Božijom stvarajućom rečju s kojom je iz svake reči, imena živog jezika iskazivao suštinu stvari i sa plodom znanja dobra od zla potonuo u neodređene odnose između stvari. 

"Doista postoji istovetnost između reči koja po obećanju zmije spoznaje dobro i zlo, i između reči koja saopštava nešto spoljašnje".^[15] Dobro i zlo nisu, po njemu, stvoreni iz Božije stvarajuće reči niti su suštine zadate imenovanjem, već je to "saznanje na koje navodi zmija... o tome šta je dobro a šta zlo... nestvaralačko podražavanje stvaralačke reči".^[16] "

Govor više ne imenuje i ne saznaje iz Božije stvarajuće reči suštinu stvari, već sa dvostrukim jeste–nije razdvaja od suštine stvari.

„Dobro i zlo, naime, nalaze se kao nešto što se ne može imenovati, kao nešto bezimeno, izvan jezika imena...[kao].. apstraktni jezički elementi ...ukorenjeni ... u reči koja osuđuje, u presudi...U grehu je čovek napustio neposrednost u saopštavanju konkretnog, napustio ime, i pao u provaliju posrednosti svakog saopštavanja reči kao sredstva, sujetne reči, u provaliju brbljanja" ^[17]

 

DA LI JE ADAMOV PAD "GREH JEZIČKI DUHA"?

"I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu;Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš".^[18]

 

Prvostepeni "greh jezičkog duha" se ne može nikako pripisati Adamu (iako je takav greh moguć kasnije i kod čoveka), već nečistom duhu, koji, po reči Hristovoj, upravo jeste to što jeste: "Laža i otac laži i krvnik ljudski od početka" što prvo huli na ime Božije i najsvetije lice Duha Svetog i zato zaslužuje pakleni sud...

Jedno je prazan govor, kada reč ne izražava suštinu čoveka ni suštinu stvari, već je samo "sujetno brbljanje, koja slabi i telo i dušu i duh. "Za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan strašnog suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati i svojim ćeš se rečima osuditi."[19] 

Drugo je čovekova lažna, zla reč protiv vlastite suštine i suštine same stvari...

A sasvim treće svesno izgovorena reč duhovnog bića (Lucifera i sve njegove vojske) protiv Duha istine, koja huli na najsvetije ime i lice Božije, gde se nijedna takva reč hule ne oprašta, nego za nju plaća večnom smrću.

Da se prvostepeni "greh jezičkog duha" može pripisati čoveku od početka, to bi bio njegov neoprostiv greh i večni sud, suštinska, duhovna smrt...Ali nije tako.

Adamu je rečeno: " U koji dan okusiš ploda sa drveta znanja dobra od zla, umrećeš".

Njegov greh kroz ugriz zabranjenog ploda sa Drveta znanja dobra i zla je prvo greh volje (neposlušnost Božijoj reči) pa kroz gubitak mirisa istine i ukusa ljubavi (tela, duše, duha) i greh jezika.

Ako Adam nakon isterivanja iz raja živi još 930 godina, taj dan njegove smrti se, očigledno, ne odnosi na fizičku smrt (zadnji izdah i odvajanje duše od tela), već na prvu smrt: prekid stalne  veze daha sa duhom (duše sa Božijim duhom) i srca sa ljubavlju, koja je gubitak blagoslova večnog života u raju i pad u smrtni život "u znoju lica svog".

Druga smrt je odvajanje duše od tela zadnjim izdahom– fizička smrt nakon 930 godina.

A treća raspad tela.

A suštinska, duhovna smrt  je kroz izvorište laži, svesno i otvoreno suprotstavljanje Bogu nekadašnjeg duhovnog bića najviše svetlosti (Lucifera i sve njegove vojske), neoprostivom hulom na ime Božije (najsvetije lice) Duha Svetog,  upravo onaj prvostepeni "greh jezičkog duha", sa kojima dolazi potpuni sunovrat u tamu, bezdan, paklenu muku, oganj – večita smrt!

Duhovna bića ne zavise od jela, pića, odeće, kuće... i  njihova osećanja su potpuno istovetna sa njihovim duhom. Kako je njihov jezik duhovne prirode i njihov greh jezika je neoprostiv, suštinske, duhovne prirode...

  

TROSTRUKOST JEZIKA

 

Jezik (čoveka i naroda) ima trostruku: fizičku, duševnu, i duhovnu prirodu.

Sa njim se jede i pije, izražavaju osećanja i govori, saopštavaju duhovne stvari. Kroz taj vatreni suvišak srca iz tela, duše, duha čovek ljubi i govori istinu...Iz desni, zuba (najtvrđeg) i jezika (najmekšeg) jedenjem i pijenjem to je ukusno jedno za sve kosti, meso, tela uz duh. Kroz rame, ruku, mišicu ka glavi ključni okret  od van ka unutra za sve mišiće, misli, osećaje, mišljenje.

Vrata u vratu, govoru, glasu ka glavi iz svete reči: unapred, odozgo, iznutra, sa desne strane, unutra, zaključak, ključ za telo i duh. Mirisom istine i ukusom ljubavi najjači osećaj, osećanje, sećanje j(edemskog) vrta sa Drveta života, savršena s vrha svrha unapred od kraja, iz raja,  završna vršidba, kruna smisla...

Sa plodom Drveta Znanja dobra od zla Adam gubi neprekidnu vezu daha sa Božijim duhom i srca sa ljubavlju...

Pa svetu jednoću,  j(edemski) miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života i svih drugih rajskih drveta za nadumno Božije jeste.

Bez svete jednoće gubi slobodu jezičkog duha za prapočetno imenovanje i saznanje večne suštine svake žive i nežive stvari iz Božije stvarajuće reči, i sa dvostrukošću  jeste i nije ide dvostruka priroda jezika...

Jezikom se jede i pije, govori i ljubi... sporazumevaju ljudi i narodi, a govorom znakova čak i različite vrste živih bića, ali se njime, takođe i laže, obmanjuje, dvoliči...

Kroz trostruki  (duhovni, duševni i fizički) pad mirisa i ukusa, trostruka: duhovna, duševna i fizička smrt.

Prvo odvojenost daha od duha Božijeg (duhovna smrt), pa odvojenost duše od tela (fizička smrt) pa na kraju i raspad svih delova tela, razdvajanjem od živog i neživog sveta, odvojenost ljudi kroz sva mesta, vremena.

Životinja ima rep a zmija je sam rep i u glavi palacavi jezik i otrovni zub. 

Opasniji je u srcu lukavi jezik laži, lukavstva nego otrovni zub zla, mržnje...

Otrovni zub zla, mržnje ubija telo, a lažna, misao misao, reč truje duh čoveka i naroda i usmrćuje sva pokolenja...

Laž deli duh, mržnja srce, neverstvo telo...

Bez mirisa istine nema jedinstva misli, bez ukusa ljubavi jedinstva osećanja, svih želja i potreba duše i tela...

Tajna da nas zmija ujeda, što smo joj dali (ukus), "zub".

Ta sila zmijskog ugriza, otrovnog zuba mržnje koji truje srce, dušu, ubija telo je naš izgubljeni miris istine i ukus ljubavi, koji je telom, dušom, duhom jeo Božije jeste.

Miris istine vraća svetu jednoću duha, ukus ljubavi svetu jednoću srca, vezu čoveka sa Bogom, zemaljskog, smrtnog života sa nebeskim, večnim životom...

Reči Hristove su plodovi sa Drveta života za Adama u svakom čoveku pre greha kakvog ga je Bog stvorio udahnuvši mu duh. To je iz svakog  pitanja, odgovora  svete reči sme, ne sme smer za sve čiste: misli, osećaje, odluke, dela.

Ulice istine iz večnog života za sretanje u Bogu srcem k srcu, licem k licu, buđenje duhom, ustajanje iz budućeg večnog – Vaskrs. Duhovno jelo, piće, odeća, kuća, vrata, put u jedino mogućem savršeno shvatljivom, doslednom, večnom smislu.

 

JAČE SU POVEZANI LjUDI U BOGU NEGO SOPSTVENI DELOVI TELA

 

To što se Adam stvara posebno od praha zemaljskog i oživljuje Duhom Božijim a ne kao sve nebo i zemlja po reči, znači da se svi ljudi duhovno rođeni iz svakog prošlog–budućeg mesta, vremena sastavljaju za večni život, kao što su bez Duha istine odvajaju od Boga i jedni od drugih za trostruku: duhovnu, duševnu i fizičku smrt...

Kao što su bez ljubavi i Duha istine rođeni za smrt, tako su u ljubavi ka Bogu i ljubavi bližnjem  kao u jednom srcu i u jednom Duhu istine kao u jednom vazduhu, sastavljeni za večni život...

Tačnije, tek se kroz druge ljude u svetoj jednoći u Bogu sopstveni delovi tela sjedinjuju za život a ne za smrt.

Oko onog koji savršeno vidi istinu je više svoje nego vlastito koje je ne vidi, ili vidi pogrešno, isto kao i tuđe uho, poslušno Bogu ili srce koje voli ili čuje istinu kao i  istinita: ruka, svaki ud, misao, odluka ili reč...Kao što su sve ćelije, organi, po načelu: svi za u jednog, jedan za sve, sjedinjeni u jednom telu za život, tako se u ljubavi ka Bogu i  bližnjem ljudi zavetom vere iz svega prošlog–budućeg vremena sjedinjeni u bezgrešnom telu i bezgrešnoj krvi u krstu za večni život. "Ja dođoh na sud na ovaj svet, da vide koji ne vide i koji vide da postanu slepi"[20]... "Slijepi progledaju, hromi hode, gubavi čiste se i gluhi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima propoveda se jevanljelje". [21]

Samo kroz te savršene ljude iz prošlog-sadašnjeg–budućeg vremena i njihove neprocenjive duhovne darove i dela od Boga, mi sopstvene udove tela sastavljamo za život a ne za smrt. 

Kada delimo sa drugima svoj "pečat dara Duha Svetog "vredniji od: oca, majke, žene, dece, bogatstva, zvanja, imanja, izgleda i svega zemaljskog života na ovome svetu", koji je iz semenke čiste vere u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem takav savršen rod rodio, da je i u carstvu Božijem svima potreban i nezamenljiv, tada i mi primamo od drugih isto takav savršen duhovni dar, rod, svima potreban i nezamenljiv... 

Naspram trostruke smrti u novom Adamu, trostruki zavet: duha, duše i tela; pashalno klanje za iz zla, laži izlazak za iskupljenje i vaskrsenje.

Sveto jedno jedosmo (jesmo) i upijamo istinu, pismo (pismo) za isceljenje duha, duše i tela. “Koji jede telo moje i pije krv moju ima život večni“ [22]

Okršaj, ukrštanje sa svim grehom, zlom za jedinstvo duha sa dušom, duše sa telom, Boga sa čovekom, i čoveka sa Bogom i drugim čovekom, zemlje sa nebom, zemaljskog sa večnim životom.

Bog je otac, duša je majka, koja zavetom krštenja, oplođena iz semena svete reči, kao trudnica u trudu vere uzrasta u materici tela u drugog, duhovnog čoveka "u visini i meri lakta Hristova" za večni život.

Čovek se tek rodio kada je duhovnoj kruni, oreolu rodio za večnost, sazreo u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem za carstvo nebesko, rodio duhovni rod koji se zauvek može jesti.

Mirisom istine Duha Svetog i ukusom ljubavi, Boga,  sabiranje, biranje branje za izabrane od svakog: čoveka, naroda, roda, okršaj, ukrštanje, krst, sveta jednoća za nebesko telo, rod.

 

 

Ovaj kritički dijalog sa Valterom Benjaminom je deo šireg rada: Metafizika jezika sa sajta www.filozof.rs

 

[1] Stari Zavet, 1 Moj. 1. 1.

[2] Isto, 1 Moj. 2. 7.

[3] Valter Benjamin (1892-1940.) je bio nemačko-jevrejski filozof, kritičar kulture i esejista, koji kombinuje: filozofiju, književnost i jevrejski misticizam. Esej: "O jeziku uopšte i jeziku čoveka" spada u njegove najpoznatije radove.

[4]Walter Benjamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974: O Jeziku uopšte i o jeziku ljudi. 37.

[5] Isto, str. 33.

[6] Isto, 38
[7] Isto, 40.                                                             [15] Isto, str. 41
[8] Isto, 38.                                                             [16] Isto, str. 42
[9] Isto, 33.                                                             [17] Isto, str. 42

[10] Isto, 33.                                                           [18] Stari Zavet,  1 Moj. 2. 16-17.

[11] Isto, 38.                                                            [19 ]Novi Zavet, Moj. 12. 36-37 

[12] Isto 33.                                                             [20] Isto,  Jov. 9. 39.

[13] Isto, 37.                                                          [21] Isto, Mat. 11. 5.         

[14] Isto, str. 41.                                                    [22]Isto, Jovan, 6.35