De Sosirov strukturalizam i metafizika jezika

 

ČISTE  GRAMATIČKE FORME  I  ŽIVA GOVORNA SVEST

 

Kantov transcendentalizam (čiste subjektivnosti pre slepe objektivnosti) traži prazne, apriorne forme: čula, razuma, teorijskog uma u osnovi nauke, filozofije, svega našeg saznanja, iskustva, a de Sosirov strukturalizam 200 godina kasnije, čiste, apriorne (fonetske, sintaksičke, morfološke) prazne gramatičke  forme jezika u osnovi žive reči, govorne svesti.

I kao što Kantov transcendentalizam ne razmatra odnos mišljenja i jezika, praznih logičkih i gramatičkih kategorija, tako ni de Sosirov strukturalizam odnos jezika i mišljenja, praznih gramatičkih i logičkih formi.

To jest, kao što Kant ne može bez živog mišljenja, filozofije utemeljiti nikakve čiste pra-pojmove, apriorne forme logike, niti sa najopštijim uslovima iskustva spoljašnjeg, unutrašnjeg apriornog čula–opažaja prostora i vremena praosnovu transcendentalne logike, isto tako ni de Sosir ne može utemeljiti apriornu gramatiku, čiste strukture jezika, bez svevezivih indukcija žive reči, celine govorne svesti.

Iako izgleda da pravila pisanja, govora sa svim vrstama artikulisanih glasova, slova, slogova, reči, rečenica i njihovim padeškim, vremenskim oblici, kao neke najstarije čiste  forme, kategorije, funkcije, operacije jezika određuju njegovu suštinu, zapravo mnogo pre važi obrnuto: tek sveforma–svesadržaj najstarije metafizike jezika u osnovi žive reči, govorne svesti omogućava sve čiste forme „kategorije“...  jezika.

Sve gramatičke forme jezika mnogo pre pretpostavljaju supstancijalno ime, imenovanje i stariju celinu žive reči, sveobuhvatne govorne svesti, nego što živa reč, govorna, svest kroz apriornu gramatičku formu pretpostavlja neko pra-jedinstvo svih osnovnih jezičkih struktura: fonologije, morfologije, sintakse…

To jest, kao što se sama logika i sva pravila ispravnog mišljenja (poimanja, suđenja, zaključivanja), ne mogu, sa stanovišta najstarije sintetičke praforme odvojiti jedne iste vlastitosti, a sa stanovišta sadržaja od žive misli u jedinstvu sa svim mogućim sadržajem, već je očigledno apstrahovane iz najstarije filozofije–metafizike jezika, isto tako se ni pravila pisanja i govora, sve „čiste“ jezičke forme gramatike  ne mogu odvojiti od svepovezane celine jezika, nego su apstrahovana iz govorne svesti u jedinstvu sa svim mogućim sadržajem.

De Sosir, takođe, slično Kantovom jedinstvu praznih saznajnih fori razuma i čula pre slepih sadržaja čula u transcendentalnom šematizmu, koji omogućava sve saznanje, iskustvo, pokušava sa apriornim jedinstvom praznih jezičkih formi (čistim sistemom gramatike) pre (nezavisno od) sadržaja konkretnih reči, govora da utemelji živu reč.[1]

Zato kaže: „Jezik je govor manje živa reč“^[2]

Međutim, ontologija jezika ne može se nikako utemeljiti samo analitički kroz prazne fonetske, morfološke ili sintaksičke strukture (artikulisanih glasova, reči, rečenica), već značenje čak i najmanje reči, rečenice pretpostavlja sve moguće indukcije govorne svesti, celovitu metafiziku jezika.

Kada de Sosir kaže. „Jezik je potreban da bi reč bila razumljiva… ali reč je potrebna da bi se jezik ustanovio, istorijski, uvek prethodi čin reči. Kako bi čoveku palo na pamet da veže jednu ideju sa glasovnom slikom reči, kad tu asocijaciju ne bi susreo u činu reči.“^[3] on je u toj rečenici, svakako,  protivurečan. Ako je „jezik potreban da bi reč bila razumljiva“ onda nije pojedinačna reč, rečenica ustanovila jezik, nego mnogo pre starija celina govornog jezika svaku pojedinačnu reč, rečenicu!

Ako već kaže: „Jezik je sistem čiji svi delovi mogu i treba da budu posmatrani u njihovoj sinhroničnoj povezanosti,“[4] to jest, da se najskrivenija tajna jezika upravo razotkriva sinhronijskoj povezanosti između svih mogućih vrsta reči, onda suštinu jezika ne može nikako traži u praznim gramatičkim strukturama, već  potpuno otvorenoj formi–sadržaju celovitog jezika koja ukršta sve moguće veze između reči, nosi, iznosi sva postojeća i stvara nova značenja?

I kao što je svaki pokušaj da se transcendentalnom (apriornom) filozofijom ili čistom (praznom), logikom shvati suština filozofije unapred nemoguć, jer ne samo da takve čiste (prazne) forme odvojene od sadržaja ne postoje, i tzv. "čiste logičke  forme“, strukture praznog pojma, suda, zaključka shvataju tek živim mislima u jedinstvu sa sadržajem sveobuhvatnim idejama uma kroz stariju filozofiju, tako se ne može ni praznim jezičkim formama bez sadržaja konkretnih reči živog govora utemeljiti celoviti jezik, već samo obrnuto: iz svih mogućih indukcija (starih i novih značenja) žive govorne svesti celovitog jezika – pravila pisanja, govora, sve „čiste“ („prazne“) jezičke (fonetske, morfološke, sintaksičke) strukture.

Kada stari indijski gramatičar Panini kaže „da je najmanja jedinica jezika rečenica“ iz koje se tek  može shvatiti razumeti slovo, reč, jezik, pravila pisanja, govora, to je, svakako, mnogo bolje nego da se tvrdi da je najmanja jedinica slovo, ili reč, međutim čak i najmanja rečenica pretpostavlja celinu govorne svesti, sve osnovne reči jezika, te se mora dosledno reći da je najmanja jedinica jezika – ceo jezik.

Kao  što živi račun i sve operacije računa postoje pre svih brojeva, živo viđenje pre geometrije, živo slušanje pre sve aritmetike, živo mišljenje pre logike, tako i sveforma–svesadržaj živog govora, celovitog jezika postoji pre svih pravila gramatike, ili apriornih struktura formalne lingvistike: fonologije, morfologije, semantike.

Kao što se već za svaku organelu pretpostavlja celoviti život ćelije, za svaki organ celoviti organizm, za svaki opažaj starije čulo,  za svaki pojm ili sud stariji razum, za svaku ideju um, za svaku pojediničnu želju selovita volja  tako se za smisao, značenje svake i najmanje strukture jezika, slova, vrste reči, pravila pisanja, govora sa govornom svešću indirektno se pretpostavlja starija celina jezika, i kroz supstancijalno  imenovanje, ime za sve forme i sve sadržaje jedna sintetički najstarija vlastitost.

I kao što tek ta starija živa misao, koja u sveobuhvatnoj ideji sjedinjuje sve u jednom i jedno u svemu sadrži sve moguće logičke forme i sve moguće sadržaje – uči logici, utemeljuje logiku, pravila saznanja, poimanja, saznanja, mišljenja – tako starija poezija, književna reč u živom govoru sastavlja sve moguće forme i sadržaje – utemeljuje pravila pisanja, govora, uči gramatici.

Jedino iskustvo žive govorne svesti indukcijama između reči u najstarijoj metafizici jezika pronalazi prvostepena, drugostepena, trećestepena...i indukuju nova značenja reči.

U svakom slučaju, najširi, potpuno otvoren živi  jezika, koji u jedinstvenoj celini drži, sadrži sva posebna i pojedinačna značenja, bogatstvo i raznovrsnost svih mogućih sadržaja, sa lakoćom može objašnjavati logičke kategorije i najapstraktnije metafizičke pojmove (naše Ja, razum, um, volju, svest..), dok obrnuto nije slučaj.

 

ANALITIČKI I SINTETIČKI PRISTUP JEZIKU

 

Strogo definisani govor pojma i najopštije kategorije logike ne mogu nikako objasniti svu raznovrsnost jezika, čak ni  gramatička pravila, sve njegove forme vrste, podvrste reči...

Kategorije logike ne mogu objasniti ni vlastito ime, niti suštinu ličnih zamenica, upitnih reči, predloga.

Za objašnjenje predlogičkog, predsaznajnog Ja (uopšte ličnih zamenica) nije dovoljna cela, sva formalna logika, nego se traži jedinstvo govorne svesti iz starije metafizike jezika.

Takođe, predlozi ili prilozi, upitne reči, veznici...  su nauci o jeziku sporedne, pomoćne reči, iako uz najstarije ime, imenovanjem usmeravaju značenje većine reči i samu gramatiku.

Zapravo, ono između reči u celovitom jeziku (ne samo veznici, nego još mnogo pre: predlozi, prilozi, upitne reči....) je bitnije od značenja ili oblike svake reči ili rečenične sintakse, ili jezičke gramatike!

Praosnovna veza  “je“ (da, jeste ili ne, nije) nije nikakva apriorna sinteza, spoj, niti se izvodi iz nekog praosnovnog suda, nego pretpostavlja ceo jezik i jednu sintetički najstariju istu vlastitost!

Čak i značenje najapstraktnijih pojmova, kategorija podrazumeva sa "je, jeste", ili ne, nije  svepovezani jezik.

Iako jezička nauka čistih jezičkih struktura kaže da je glagol "biti" sa svojim prošlim, sadašnjim ili budućim oblikom pomaže u određenju svakog pojma (šta nešto je, jeste ili ne, nije) ili svakom sudu, zakljuku saznanja u vezi subjekta i predikata pomoćni glagol, tačno je, zapravo da se nauci o jeziku po praznoj strukturi upravo sa sa je, jeste ili ne, nije pomoćnog glagola "biti indirektno u svakoj rečenici vraća kao bumerang jedinstvo svih formi i svih sadržaje iz najstarije metafizike jezika, žive reči, govorne svesti!

Sintetičnost praosnovnog Ja, ili najstarijeg je, jeste, za za sva pojedinačna, posebna ili celovita značenja svakog pojma, suda ili zaključka, može se dokučiti samo kroz potpuno otvorenu živu reč, govornu svest, supstancijalno imenovanje, ime i najstariju metafiziku jezika.

"Biti" nije nikakav pomoćni glagol već se sa  "je, jeste" ili "ne, nije" u svakom pojmu, sudu, zaključku saznanja, odnosu reči po vezi subjekta i predikata i indirektno dalje za sve druge reči, rečenice prepostavljaju sva moguća značenja, znanja: podrazumevaju sve je, jeste ili ne, nije relacije, veze između svake reči, rečenice, indirektno čitava metafiziku jezika!

To prosto "jesam, biti, hteti" sa "je, nije",  "hoću, neću",  jesam, nisam,  nisu nikakvi pomoćni glagoli" već sveveziva osnova celovitog jezika, koju pretpostavlja svaka reč, rečenica, sve raznovrsne indukcije žive govorne svesti!

Suština praosnovne „je“ veze između subjekta i predikata, u osnovi svakog pojedinačnog, posebnog, opšteg pojma, suda ili zaključak nije dokučiva praznom jezičkom strukturom, odvojenom od sadržaja a ni kroz apriornu sintezu praosnovnog „Ja mislim“, nego značenju svih mogućih veza žive reči, govorne svesti kroz najstariju metafiziku jezika.

Prvostpeno imenovanje, ime kaže da čista volja i jedna sintetički najstarija vlastitost stoji ispred logike, zakona logike, i u osnovi logike, zakona logike i sa predlozima iz, na, sa (s), pred, u... pri… u: izlog, nalog, zalog, ulog, predlog, prilog, slog učestvuje suštinski u značenju reči…

Kroz najviše  jedinstvo čiste misli, reči odluke i dela u jednoj slobodnoj vlastitosti utemeljuje i praktični saznajno-teorijski um!

 

 STRUKTURALIZAM I METAFIZIKA JEZIKA

 

De Sosir  kaže da mi samo možemo naučno opisati tu praznu strukturu, najopštiju formu gramatičkog sistema jezika (odvojenu od sadržaja konkretnih reči i njihovih i značenja) koja povezuje sve podforme slogova, reči, rečenica kako u celini, tako i svakom posebnom delu gramatičkog sistema, ali šta je jezik suštinski po sebi, ili samo značenje po sebi, ne možemo nikako znati.

Ta  apriorna forma čiste gramatičke strukture jezika ostaje za nas neobjašnjiva.

Zapravo,  njegova tvrdnja da je jezik sistem osnovnih gramatičkih struktura u međusobnoj povezanosti, manje živa reč, ni vremenski ni logički ne odgovara pravom stanju stvari.

Šta je čoveka naučila čista, apriorna forma jezika, gramatika? A šta ga je naučila govorna svest, živa i pisana reč.

Sve moguće, pa između ostalog i gramatiku.

Ne uči dete, čovek gramatiku da bi znao da govori (bar kada je maternji jezik u pitanju), nego prvo nauči govor kroz živu reč, pa iz njega nekad apstrahuje, nekad ne apstrahuje jezičke forme, gramatiku.

Iskustvo reči iz živog jezika je i prvostepeni pozitivizam, empirizam, i matematika, logika i kroz pravo pitanje, odgovorni odgovor, čvrsto obećanje, dogovor, ugovor, prvostepena tajna jezika.

Čovek, doduše, ima predispoziciju za sve jezike, kao što ima oko za gledanje, uho za čujenje...  itd.  Ali ne kroz neku čistu formu jezika ili generičku gramatiku, nego i svaku formu jezika i samu gramatiku prima tek po živoj reči a ne obratno.

Ako je tačna ta prva de Sosirova teza da je jezik stariji od svake misli i svakog uobličenja u konkretnoj reči, rečenici, da ih sve sadrži, dok nikakvo, pa ni filozofsko mišljenje, ni naučno, književno ni bilo čije govorenje ne može obuhvatiti mnogo širi jezik, onda tu neuhvatljivost jezika upravo nosi  sintetička praforma-prasadržina celovite metafizike jezika, a ne nekakav prazni sistem čiste gramatike ili posebnih jezičkih fonoloških, morfoloških, sintaksičkih struktura apstrahovanih od sadržaja i definisanih kroz saznajno-logičku  „strogost“ pojma.

Jedna reč se uvek objašnjava drugom rečju, a ovet trećom i tako dalje svaka i najmanja reč traži za svoje značenje svepovezanost jezika...

Kada lingvistika iz praforme-prasadržaja celovitog jezika izdvoji samo čistu gramatičku formu praznih jezičkih struktura ne nestaje samo konkretno značenje nego i celoviti jezik...

Strukturalizam, zapravo,  "seče granu na kojoj sedi", jer zaboravlja da kroz svaku, i najmanju fonološku, morfološku, sintaksičku gramatičku formu najbrže govorne svesti već prećutno jaše letećeg konja govorne svesti: kroz svako slovo, slog, reč, rečenicu jede plodove sa grana i ogranaka rodnog stabla, stuba sveforme-svesadržaja celovitog  jezika.

Slično je dešava u transcendentalnoj filozofiji kada čisto logičkog Ja odvaja od čiste volje i jedne sintetički najstarije vlastitosti ili prazne logičke kategorija ili čistee opažaje apstrahuje od svakog sadražaja opažaja ili supstancijalnih ideja.

Iako je kod Aristotela formalna logika bila samo metoda, ona nikad nije mogla da apstrahuje sav sadržaj, pa čak i kada raspravlja o najosnovnijim logičkim formama, logičkim zakonima ili kategorijama. Zato ih u Organonu samo pominje, daje samo njihov formalni opis, a suštinski razmatra svaku kategoriju posebno i njihov međusobni odnos tek u svojoj Metafizici, kada su sve te forme u najvišem jedinstvu sa svim mogućim sadržajem.

Takođe, kod Platona dijalektika nije sama sebi cilj (kao kod Hegela, samospoznajni put čistih pojmova uma do apsolutno logičke ideja). 

Kod Platona je dijalektika (unutrašnji razgovor čistih pojmova do večne suštine svake ideje je samo sredstvo (metod) sa nužnim zaključcima uma za najvišu dijalekiku od svake ideje ka svakoj drugoj ideji, samo priprema za ono najviše na kraju uspinjanje duše ka nadsuštastvenoj, nadsaznajnoj, nadlogičkoj ideji svih ideja, najvišoj ideji dobra...

Koliko god da Kant (za čiste logičke) ili kasnije de Sosir (za čiste gramatičke) apstrahuju savj sadržaj i zadrži samo „čistu formu“ on ne nestaje skroz, niti može nestati, jer će sa potpunim nestankom sadržaja nestati i sama njegova forma.

Čak i kod Parmenida, kada nestane u jednom sav sadržaj, kretanje, mnoštvo, ostaje ipak večno biće...

Iako se kod Heraklita sve menja, teče, prolazi...  logos  večne vatre ostaje.

Niti je Parmenidovo jedno samo forma, niti Heraklitov logos vatre, a nije ni Platonova ideja, Aristotelov Bog, nego apsolutna forma–sadržina.

"Čist sistem gramatičkih struktura" glasova, reči, rečenica (kao matematičke, logičke forme u prirdnoj nauci), za svoju celinu i svaki pojedini znak, značenje svake svoje jedinice (slova, sloga, reči, broja, naučnog pojma..) indirektno pretpostavlja neki celoviti jezik.

Koliko god da naučna terminologija teži jasnom, tačnom definisanju stvari, pojava, događaja svi se ti stručni pojmovi naučnog jezika, kao i cela teorija „prevode“ na kraju, definišu svoje značenje, tumače rečima prirodnog jezika.

Značenje svake forme uopšte, koliko god ona  težila saznajno-naučno logički, matematički, fenomenološkom redukcijom, analizom do jasnog objašnjenje svakog pojma ili znaka, simbola u logičkim, matematičkim, naučnim definicijama opet na kraju po celini neke teorije traži algoritam u prirodnom govoru, jeziku.

Čak i jezik matematičkih aritmetičkih i geometrijskih znakova i oblika ili fizičkih ili hemijskih formula, odnosa u svim izrazima promenljivih veličina, modela, za opis tela, molekula, atoma, ponašanje subatomskih čestica, fizičko-hemnijskih-bioloških reakcija, kao i svi znaci, kvantifikatori matematičke logike...

Veštački jezici i bilo koji aksiomatski sistemi, logičke igre... za prvobitno definisanja osnovnih znakova svake posebne jedinice, funkcije ili celovitog sistema značenja, indirektno pretpostavljaju prirodni jezik.

Tako iza logike ima opet metalogike, ili matematike, metamatematike, ili formalne etike, metaetike, iza formalne estetike, metaestetika, iza naučno formalne, klasične fizike ili novije matematičke fizike opet neke metafizike.

Filozofija se od početka suštinski utemeljuje kao Metafizika jezika kroz izvorni govor (predsokratovci) sve sve-jednog, jednog-svega  (Heraklit)...

Tačnije, ona je po svojoj suštini, za razliku od bilo kojeg, kavog drugog izricanja neke druge nauke, ili ljudske oblasti u određenju suštine bilo koje stvari, bića, pojave, događaja, ili samog bivstvovanja, od njegovog početnog opažaja, pojedinačnog, posebnog opšteg pojma, do celovite ideje – Metafizika jezika.

 

 

 

 

 

[1] Ako se za bilo koji kakav analitički pristup u proučavanju jezika, pre svih pravila pisanja, govora ili razvrstavanja glasova,  reči, rečenica pretpostavlja celovita metafizika jezika, sintetički starija govorna svest, od lingvistike prvo treba tražiti da po naučnom kriterijumu iz jednog principa dedukuje sve osnovne kategorije jezika nužne za praosnovu govora (zapravo, svu, celu gramatiku.

[2] Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, Nolit, Beograd, 1969, str. 28.

[3] Isto,  str.105.

[4] Isto, str. 95.