Volja za moć i umetnost

Autor: Tomislav Novaković

 

Može li natčovekova  igra moći sa svetom i ljudima biti najviša umetnost?

 

Za Ničea je čitav svet, istorija, pozornica za igru natčoveka sa bićima i stvarima, ljudima i narodima... Čak je i  rat najstrašnija igra moći („širokim potezima“) sa sudbinama pojedinaca i država, čitavog čovečanstva.

Svaka jedinka i vrsta širi se po svojoj moći nad drugim jedinkama, vrstama;  volji za moć  su podređeni telo i duh; sva naša čula, misli, osečćanja,  odluke, delovanja, razum,  teorijski i praktični um.

Svet je po tom ratničkom nadahnuću pozornica supstancijalne igre moći koje se bore  među sobom.^[2]

I kao što volja za moć u vidu najjače rase gospodari svim drugim rasama, tako natčovek u najvišem ratničkom nadahnuću supstancijalnom igrom moći gospodari na svetsko-istorijskoj pozornici nad svim ostalim ljudima.^[3]

Međutim iako je Ničeov početni cilj da se naspram onostarnih opštih i nužnih saznajno-logičkih istina ili opštečovečanskih moralnih vrednosti,  "natčovek" vrati ovostranom životu u punoj ekstazi čula i najvišoj igri moći,  kod njega se dešava sasvim suprotno: svaki čovek, narod. živa, iopšte neživa priroda služe fatumu opšte i nužne volje za moć.^[1]

Zapravo, Ničeova „Volja za moć“  uopšte ne mora biti (najjača) volja niti stvarna moć.

Ona  još uvek nije ni moć, a kamoli najjača volja ili najveća moć koja pokorava sve ostale volje, gospodari svim drugim slabijim voljama za moć po celini stvari.

Samo najjača, pobednička volja ima stvarnu, vladajuću, najjaču, pobedničku volju, moć po prirodi stvari, dok „volja za moć“ ne garantuje ni najjaču volju, ni vladajuću moć.

To jest, ko (pre volje za moć, ili težnje ka moći samoj po sebi) ima iz jedinstvene, najjače, vladajuće volje nad svim drugim voljama neki na delu preovlađujući kvalitet, ili umeće same vladavine nad svakom drugom voljom, on ima jedino stvarnu volju, moć s  kojom vlada nad drugima po prirodi stvari, dok "volja za moć" sama za sebe ne garantuje ni najjaču volju ni vladajuću moć.

Niče čak i ne kaže da je "volja za vlast" stvarno vladajuća, preovlađujuća, najjača volja nad svim ostalim voljama, nego: „Volja za moć.“

Međutim čak se ni volja za vladanjem ne može izjednačiti sa vladajućom, ili najjačom voljom, nego samo stvarno najjača volja, koja sa svake strane, kraja vlada po prirodi stvari.

Čak ni zbirno određenje volje za moć bez stvarne vladajuće volje u čoveku, ili najjače moći na svetsko-istorijskoj pozornici, ne znači ništa.

Moć je preovlađujuća sila jedne strane prema drugoj; kao, npr. toplote prema hladnoći, težine prema lakoći, ili obrnuto...

Prevlast bilo kojeg jednog relativnog kvaliteta prema drugom relativnom kvalitetu u bezbroj različitih, suprotnih vidova, dok je vladajuća volja, moć preovlađujuća sila po celini stvari.

Sa druge strane, vladajuća volja, ili vladajuća moć, svakako uključuje volju i moć, podrazumeva stariji smisao volje i stariji smisao moći…

Vladajuća volja, moć je pojedinačna i lična i istovremeno opšta nad svima i nadlična.

Samo najjača vladajuća volja, moć jeste stvarna volja, stvarna moć, koja pobeđuje u sebi i drugima  nevolju, nemoć.

Princip vladajuće, najjače volje za moć se mora poštovati, jer po mogućnosti naspram nemogućnosti, snage naspram slabosti, pobede naspram poraza, iz najjače volji, moći, naspram bezvoljnosti, nevolje, nemoći, jača, disciplinuje  sve.

To znači da je, nasuprot podeljene volje (nevolje, nemoći), koja trpi, samo najjača, vladajuća volja, vlastita volja, i da čovek ima svoju volju samo u najjačoj, pobedničkoj volji.

Ako njegovu volju nadvladava neka druga volja, pa ne može ništa činiti, on nije u  vlastitoj volji, moći, nego u nevolji, nemoći.

Jedini način da se zavlada sobom, ima svoja, vlastita volja, jeste da se dostigne jedino sama po sebi, nepodeljena, vladajuća volja.

Ne samo da je jedna vladajuća volja nužna, nego, nužno postoji.

Tačnije, kao što kod Hegela apsolutni duh vodi svet, prirodu, svaki posebni, subjektivni, objektivni duh, sve  pojedince,  narode, istoriju,  tako uvek neka najjača, vladajuća volja, moć vodi svu prirodu, sve živo, neživo, pojedinca i narode, svu istoriju.

Postoji samo jedna najjača, vladajuća volja, moć koja se mora poštovati, slediti u sebi i u zajednici, prema drugima...

I ko poštuje načela najjače, vladajuće volje, moći pobeđuje sve svoje i tuđe slabosti, nevolje, nemoći.^[4]

Ta moć je ona supstancijalna vatra koja vlada (nad svim stanjima i preobražajima) po prirodi stvari; „otac svemu i kralj svemu.

Heraklit kaže: „Rat je otac svemu i kralj, svemu. Bogu je sve lepo, dobro i pravedno....

Život je u biti bitka, rat, borba u suprotnostima, a pobedničko jedno je pravedna vatra koja sastavlja sve suprotnosti.

Sa  tom vatrom koja vlada nad svima čovek može biti u skladu na sopstvenu korist, ili biti u sudaru, sukobu, na svoju štetu. „I volju jednog slušati je zakon.“^[5]

Prema tome, nasuprot reči: ko druge pobedi jak je, a ko sebe pobedi junak je (jer je pobedio onoga koji je druge pobeđivao), Niče sasvim obrnuto misli: samo ko pobedi sve druge, iz jedine stvarne, vladajuće volje, najjače moći nadvlada sve druge volje, moći (zavlada svima), pobediće (sebe), sve svoje i tuđe slabosti, nevolje, nemoći.

Iz jedine nad sobom i drugima vladajuće volje, moći se ne ponižava (pred drugima), pada, nego iz hrabrosti naspram kukavičluka pobeđuje (svaku) nevolju, nemoć, napada.

Doduše, Niče nigde ne daje dosledno, do kraja jedno ovakvo izvođenje. Zapravo, njegova volja za moć, umesto najjače vladajuće volje ili najveće moći, je unutar sebe protivurečna.

Pored toga, postoji veliki nesklad između dve osnovne ideje kod njega: umetničkog nadahnuća i volje za moć.

U stvari, tek se iz najjače vladajuće volje, moći sagledava da takva volja, moć mnogo pre stoji naspram umetničkog nadahnuća nego što je sa njim u skladu.

Tek kada se umesto nedovoljno definisane „volje za“ moć, nemoguće po sebi, jasno uzme stvarna vladajuća volja, ili najveća, vladajuća moć, ta suprotnost postaje očigledna.

Heraklitova vatra nema nikakvo pristrasno obeležje, nego je ono pravedno sve u jednom i jedno u svemu. 

Heraklitova vatra nema nikakvo pristrasno obeležje, nego je ono pravedno sve u jednom i jedno u svemu. 

I mada se Niče povodi za Zaratustrinim učenjem o dvojstvu sila dobra i zla, njegova supstancijalnoj volja za moć nema naspram sebe nikakav drugi princip već joj služi sve živo, neživo i svaki pojedinac, narod; celokupna istorija, priroda i civilizacija u njoj pronalazi svoj smisao.^[6]

Očigledno da taj suštinski polaritet kod njega jedna krajnost najjače, pobedničke volje za moć u nadahnuću ratničke igre, a druga savršenstvo umetničke lepote u punoći i bogatstvu čula.

Taj muški polaritet ovostrane volje za moć  i ženski polaritet umetnosti se  sastavljaju u vrhuncu umetničke ekstaze natčovekove gospodarske igre u „širokom potezima“ sa čovekom i prirodom, čitavim državama i civilizacijama.

Ta ovostrana umetnost sa živim ljudima i stvarima  (neisposredovana transcendentnim idealima) je najviši izraz vladajuće volje za moć, a ta najviša volja za moć je najjače nadahnuće ratničko igre sa živim ljudima i narodima.

Supstancijalna volja za moć i ovostrana umetnost u najvećem bogatstvu i ekstazi čula nema oslonac u idealima transcendentne religije ili lepote isposredovane umetnosti već u natčovekovoj igri moći otelotvoruje supstancijalnu svetsko-istorijsku pozornicu sa  stvarnim ljudima i narodima.

U sukobu i ravnoteži sila moći traže se one najjače ličnosti za onu igru „širokim potezima“ sa ljudima i narodima, koja će izjednačiti volju za moć i umetnost, ratničko i umetničko nadahnuće i tim najvišim jedinstvom konačno sve natčulno vratiti u čulno.

Mnogo uslova treba zadovoljiti samo za jednu kvalitetnu predstavu sa nekoliko uloga, a kamoli da  mnogo suprotnih sila pojedinaca, država zaigra na svetsko-istorijskoj pozornici u najvišem ratničkom nadahnuću natčovekove igre moći.

Zato umetnost pomoću masovnih medija sve više ide od najvišeg pojedinačnog, posebnog kvaliteta ka ukusu prosečne većine u prostoj punoći čula.

To omasovljenje i prizemljenje umetnosti vodi direktno i indirektno onoj igri natčoveka sa čovekom i prirodom i umesto zamišljene scene, pozornice isposredovane umetnosti u romanima, filmovima, salonima, muzejima… (gde takođe služi vladajućoj volji), postavlja onu supstancijalnu pozornicu sa stvarnim ljudima i narodima u završnoj svetsko-istorijskoj  igri moći.

Taj prekid veze sa onostranim idealima i idejama slabi volju i moć kod većine ljudi, dok vladajuća volja, moć sve više jača. Smanjuje se broj igrača na svetskoj pozornici, ali se glavne uloge pojačavaju i sve živo, neživo  služi borbi i ravnoteži jakih igrača.

Autoritet  transcendentnih ideala u državi (svetu) ili čoveku (porodici) komunikativnim, informativnim umom preuzimaju ovozemaljske sile moći. To je put uma od  onostrane mitološke, umetničke, religiozne, filozofske svesti ka novoj mitologiji–umetnosti–religiji–nauci–politici najjače vladajuće volje, moći informativnog uma i ovostrane komunikacijski svesti...

 

Komentar

 

Umetnička igra je mnogo pre harmonija i sklad nego borba i rat sa prirodom i ljudima. Zapravo, nekakva hipotetička natčovekova igra moći  sa čovekom i  prirodom (biljkama, životinjama), bićima i stvarima više je moć nauke, tehnologije.

I u takvoj igri jednog (natčoveka) ili nekolicine uz pomoć nauke, tehnologije sa  bićima i stvarima, ravnoteža druge strane može biti jedino priroda, kao retroaktivni odgovor natčoveku na njegovu preteranu ispoljenu naučno-tehničku moć.

Supstancijalna volja za moć natčoveka nad svim ostalim ljudima, prirodom, čitavim narodima, država, celom civilizacijom ne može nikako biti najviša ratnička igra–umetnost, jer nema  dve jake strane za kvalitet igre.

Svi ljudi, narodi, priroda ne mogu nikako biti samo oruđe u igri jednog (natčoveka), ili nekolicine, jer su za takvu najjaču igru ili rat za vladajuću volju, moć potrebne iz starije celine dve jake strane.

Suština supstancijalne igre za najviši kvalitet pobede upravo je ravnoteža suprotnih strana. To nije polaritet jednog (natčoveka), ili nekolicine prema svima, nego jednog, nekolicine ili polovine ka nekom drugom jednom, drugoj nekolicini, ili polovini, uopšte jedne jake strane prema drugoj jakoj strani.

Igra moći postoji oduvek u sudaru suprotnih misli, reči, osećaja, ideja, odluka, delovanja… u između pojedinaca i grupa i naroda, država u nauci, umetnosti, religiji, filozofiji, politici, ekonomiji, tržištu...To nije neka „volja za moć“ sama po sebi, nego mnogo pre vladajuća volja, moć koja kao Heraklitova pravedna vatra kroz borbu, rat sastavlja sve razlike, suprotnosti.

 

---

[1]

„Jača volja upravlja slabijom...nema druge vrste kauzaliteta sem kauzaliteta koji vodi od jedne volje do druge. (str. 312-313). Vrednost je najveći kvantum moći koji čovek može asimilovati – čovek: ne čovečanstvo! Čovečanstvo je mnogo više sredstvo negoli što je cilj. U pitanju je tip: čovečanstvo je samo ogledni materijal, ogroman suvišak neuspelih: nepregledna ruševina“ (str. 331). Usavršavanje se sastoji u stvaranju najmoćnijih individua kojima velike mase služe kao oruđe.“ (str 105) Ja učim da postoje viši i niži ljudi, i da jedan jedini čovek može pod izvesnim okolnostima opravdati postojanje čitavih tisućleća –– to će reći: jedan potpuniji, bogatiji, veći, celovitiji čovek u poređenju s bezbrojem nepotpunih, delimičnih ljudi.“ (str 87)..„ Nije cilj „čovečanstvo“ , nego natčovek!“ (str. 54)„ Fridrih Niče, Volja za moć, Karijaide, Beograd, 1972.

[2] Umesto Isusa Hrista u krstu i ljubavi ka Bogu i bližnjem, Niče nudi Dionizijski zanos u punoj ekstazi čula i natčoveka u pobedničkoj igri moći.Heraklit kaže „život je igra deteta sa kamenčićima na tabli tamo, amo, dečije carstvo.“ Ničeova igra natčoveka nije, svakako, bezazlena dečija igra sa radošću, nego sudbinska igra sa najvišim rizikom,  ratnička, hazarderska sa celokupnim životom i smislom. Da li je pravilo da se čovek  igra sa  sobom, drugim ljudima, celokupnim životom i smislom? I, koliko puta se može igrati takva igra ? Koja je druga strana u toj igri?  Kada se neko igra sa svim i svačim šta biva na kraju? Koji je rezultat, ishod te igre? Najčešće tragedija sa sobom i drugima.

[3] „Kako se održava određen kompleks moći? Na taj način što mu se žrtvuju mnoga pokolenja.“ (Fridrih Niče, Volja za Moć, Karijatide, Beograd, 1972. str. 87)

[4] „Čovek podiže svoje ja stalno na račun tuđega ja“; život uvek živi na račun tuđeg života“ (str. 85). „Ja“ tlači i ubija: ono dejstvuje kao organska ćelija: ono pljačka i vrši nasilje…. Ono bi htelo da rodi svoga boga i celo čovečanstvo vidi pred njegovim nogama.“ (str. 370). „Ne sme biti nikakvog biranja; ili čovek mora da je na vrhu--ili na dnu, kao crv, prezren, smrvljen, zgažen. Čovek mora imati tirane protiv sebe da bi bio tiranin, to će reći slobodan.“" (str. 336). Fridrih Niče, Volja za moć,  Karijaide, Beograd, 1972. 

[5] Heraklit, Fragmeti, Grafos, Beograd, 1979, fragment 33.

[6] „Svaki smisao je volja za moć,“ isto,  str. 103-104.