Tri stepena apsolutnog duha kod Hegela

Autor: Tomislav Novaković

 

Iako su i umetnost  i religija, po Hegelu, takođe, najviše forme apsolutnog duha, kao i filozofija, on opet kaže: „Umetnost  i religija su forme u kojima najviša ideja postoji za nefilozofsku, osećajnu, opažajnu i predstavnu svest“.

Uzvišena predstava u religiji zavisi, po njemu, od apsolutnog pojma i od slučajnih opažaja čula, a slobodno mišljenje u spekulativnom pojmu ne zavisi ni od čulnosti, ni od nečije uzvišene predstave, i zato je apsolutni duh tek u filozofskom samosaznanju dosledan logos po sebi i za sebe.

Ipak, kako, religiozna predstava ima opet više unutrašnjeg sadržaja od spoljašnjih sadržaja čula, a manje od potpuno unutar sebe određenog mišljenja, pojma, ona, po Hegelu, stoji iznad apsolutne čulnosti u umetnosti, a ispod apsolutne ideje  u filozofiji.

Na prvi pogled izgleda da apsolutni duh kroz umetnost potvrđuje savršenstvo čulne lepote, kroz najuzvišeniju predstavu u religiji najviše dobro, a kroz apsolutno saznanje, mišljenje, pojam u filozofiji, istinu po sebi i za sebe, i da tako svu objektivnost, umesto u Kantovoj transcendentalnoj subjektivnosti,  utemeljuje u Božijoj, apsolutnoj subjektivnosti.

Da je savršenstvo čulne lepote u umetnosti Božija (apsolutna) čulnost, da je najuzvišenija predstava u religiji Božije (apsolutno) samopredstavljanje, a istinito mišljenje po sebi i za sebe u filozofiji, Božije (apsolutno) samosaznanje, međutim nije tako.

Međutim, Hegelov kriterijum apsolutne čulnosti po savršenoj umetničkoj lepoti, gde apsolutna ideja sebe čulno otkriva, ili po apsolutnoj predstavi u religiji, gde apsolutna ideja sebe predstavlja, ili po apsolutnom mišljenju u filozofiji, gde apsolutna ideja u filozofiji sebe saznaje, nije nikako apsolutan.

Ni lepota apsolutnog u umetnosti, ni uzvišena predstava u nečijem verovanju, ni saznanje u filozofiji nisu nikako Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda (nadčulni, nadpredstavljivi, nadsaznajni) Bog.

To prikazivanje u umetničkoj lepoti, ili verovanje u najuzvišenijoj religioznoj predstavi, saznanje u filozofskom pojmu nije čak ni prikazivanje, predstavljanje, saznanje Boga kroz Božiju reč, zapovest predatu u Duhu Svetom prorocima, ili svetu reč Isusa Hrista apostolima, svecima, vernima ... 

Kao što prvostepeno (stvarajuće) saznanje ne može pripadati onome ko saznaje apsolutno, nego samo samoj apsolutnoj stvari (bez obzira na to da li je mi znali ili ne) tako ni apsolutna (apsolutova) čulnost nije ona "savršena čulnost" u umetnosti koja prikazuje Boga, niti savršeno predstavljanje apsolutnog (apsoluta) nečija najuzvišenija predstava Boga, nego to samootkrivanje istine, samopredstavljanje Boga prorocima, apostolima, svecima, vernima... pripada samom  apsolutnom – Bogu

Po Hegelu, najsavršenija umetnička dela su apsolutova čulnost, najuzvišenije predstave  u religiji apsolutovo samopredstavljanje,  filozofske ideje apsolutovo samomišljenje, samoasaznanje...

Međutim, Božija apsolutnost nije nikako savršena čulnost u umetničkoj lepoti, niti uzvišeno predstavljanje u religiji, ili "apsolutno" samosaznanje, samomišljenje kroz pojmove, ideje u filozofiji, nego samo nadčulna, nadredstavljiva, nadsaznajna apsolutna volja i stvarajuća sloboda: „I reče Bog neka bude ... i Bi..“.

Čulno samoprikazivanje Boga u savršenoj umetničkoj lepoti, najuzvišenije samopredstavljanje u religijskom osećanju, uverenju ili samosaznanje u filozofskom pojmu, ideji su jedna stvar (to nisu čak ni Božija samootkrivanja, samopredstavljanja, Božije zapovesti otkrivene u Duhu Svetom prorocima, ili svete reči, dela Isusa Hrista predate apostolima, svima vernima), a Božija (nadčulna, nadpredstavljiva, nadsaznajna) apsolutna volja i stvarajuća sloboda, sasvim druga stvar!

Hegel misli da  je najsavršenija umetnost sama apsolutova (apsolutna) čulnost, najuzvišenija predstava Boga u religiji, samo apsolutovo (apsolutno) samopredstavljanje i filozofsko mišljenje, saznanje samo apsolutovo (apsolutno) samoasaznanje, samomišljenje...

Međutim, nije apsolut apsolut po savršenoj čulnosti u umetnosti, nečijoj najuzvišenijoj religioznoj predstavi ili filozofskom saznanju, pojmu, nego, pre svake čulnosti, predstave, saznanja mišljenja, pojma kroz svoju nadčulnu, nadprestavljivu, nadsaznajnu apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

Naša najuzvišenija umetnost (koja čulno prikazuje apsolutno), ili naš način verovanja (koji predstavlja apolutno), ili naše saznanje, mišljenje (koje saznaje apsolutno), bilo da se posmatra po istorijskom razvoju ili vanvremenski iz večnog, su jedna stvar, a sama (apsolutova) apsolutna čulnost, ili samo (apsolutovo) apsolutno predstavljanje, ili (apsolutovo) apsolutno saznanje, sasvim druga stvar...

Religija nije samo nečija najuzvišenija predstava, nego nadlogička, nadsaznajna čista volja u osnovi samokritičkog, praktično-moralnog verujućeg uma za najviše jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela u svakoj slobodnoj vlastitosti.  

 

APSOLUTNI POJAM I SVETO IME, SVETA REČ

 

Hegel tvrdi da religiozna predstave verujućih kao i u samim Hristovim rečima i delima živih primera njegovog zemaljskog života meša subjektivni osećaj i objektivna misao, da to nije samomisleći, samosaznajući pojam, kao večna istina Boga, koji saznanjem oo sebi i za sebe sastavlja sve moguće-stvarne-nužne logičke razlike, suprotnosti, međutim, to nikako nije tačno.

Upravo je "apsolutni pojam po sebi i za sebe", zbog te negativnosti prema ospoljenom sadržaju prirode, istorije, na početku i na svakoj strani, kraju samo prazno mišljenje bez bića, subjektivno, bez objektivnog.

Hegel apsolutnu istinu ne nalazi pozitivno, nego negativno, odbacivanjem drugobivstvene prirode, ospoljenog života na račun prvobivstvene dijalektičke logike.

U misli koja uzima samu sebe za predmet, druga strana, predmetnost se isključuje i sve se razlike, suprotnosti posmatraju samo unutar pojma i  toj "apsolutnoj istini" na početku i na kraju ( i u jedinstvu bića i ništa i apsolutne subjektivnosto, objektivnosti) ostaje samo prazan  analitiči identitet (A=A).

Međutim, ne samo da spekulativni pojam nema veću jasnost, jezgrovitost od reči Svetog pisma, nego je takav govor najčešće bez sadržaj i prazan, iako bi jedinstvo sa sadržajem trebala biti potvrda njegove istine, njegov najviši kvalitet.

Zapravo, svi pojmovi, sudovi, zaključci metafizike, dijalektike, pretpostavljaju živu govornu svest, podrazumevaju predlogički, predsaznajno stariju metafiziku jezika.

Duh žive misli, reči, odluke o dela u pričama, događajima Svetog pisma je u potpunom jedinstvu sa sadržajem.

Te priče ne umanjuju snagu pojma, nego ga kroz živo jedinstvo sa svim mogućim sadržajem upravo potvrđuju, pojačavaju.

Kroz ime samo po sebi, govor sam po sebi te reči  su "oko" uma, “intelektualni opažaj“...

„Nebo i zemlja će proći a moje reči neće proći“.

To nije spoznaja prirode kao nečega odvojenog, spoljašnjeg duhu (ospoljene ideje, ili ospoljenog mišljenja).

Ta misao ima osećaja  osećaj misao,  za bezmerje misli i osećaja, istine i života iz večnog života.

Sveta reč na najvišem delu dobra svedoči čistotu uma i volje, jedinstvo razuma i osećanja, istine i života iz večnog života.