Трансцендентални привид и привид трансцендентализма

Аутор: Томислав Новаковић

 

Чист разум и чист опажај не могу бити оно првостепено чисто. Само чиста воља и једна слободна  властитост суштинског практичног моралног ума, може утемељити чист разум и чист опажај сазнајно-теоријског појавног ума.

 

У трансценденталној дијалектици Кант у трансценденталном привиду показује да када чист ум трансценденталним идејама излази изван оквира искуства, упада у антиномије. 

Међутим, највиши суд Кантове трансценденталне аналитике: „Услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства“^[1] заправо показује да његов  „трансцендентални разум“ у оквиру искуства – почива на старијем привиду трансцендентализма!

Ако су чисте форме разума условљене  првостепеним рецептивитетом чула,  онда је  трансцендентализам  чист привид![2]

Кант је одрекао могућност сазнања апсолутне истине, која би све различите, супротне појмове, судове  саставила у једну највишу идеју.

Чак ни изразито промишљен појединац не може имати једно потпуно доследно становиште у погледу свих антиномичних питања–одговора теоријског ума, а камоли сви људи.

Због одвојености и суштинске различитости сазнајних моћи и међусобне условљености форме и садржине сазнања,  празне форме и слепи садржаји  сe састављају само појавно...

Међутим, у подручју практичног ума чиста форма слободне воље је истовремено првостепена ноуменална садржина, јер моралним делом потврђује на делу добра себе собом, сведочи своју суштину по себи, у себи независно од било које, какве спољашње, унутрашње појавне садржине.  

Зато је Кант сазнајно-теоријски појавни ум подредио практично-моралном, суштинском уму...

Међутим, иако је првостепено чисто дато кроз чисту вољу и практично-морално умеће, слободно одлучивање,  деловање, Кант не тврди да само синтетичка основа самокритичке чисте, слободне воље и једне првостепене властитости може утемељити чисте опажаје чулности, чисте појмове, судове разума, или  чисто закључивање ума! 

То јест, ако је већ теоријски ум подредио практичном уму, онда је ono из практичног ума првостепено чисто – чиста воља и једна иста властитост – требала бити ослонац чистог разума и чисте чулности, а не да ono трећестепено чисто – првостепени рецептивитет чисте чулности – највишим условима искуства  условљава другостепено, првостепено чисто!

То јест, као што је Кант покушао да покаже да без чистог разума, и чистих опажаја простора, и времена  нема ни чулности, ни опажања, никаквих конкретних садржаја, него су они слепи, те мора иза њих, пре њих, у ослонцу њих стајати чист ум (чисто, празно закључивање) чист разум (чисто, празно мишљење, суђење) и чиста чулност (чисто, празно опажање), тако се још пре може показати да без чисте, слободне воље и једне  слободне властитости не само да нема одлучности (чисте) слободне одлуке или делатности слободног (чистог) дела, него ни чистих (општих и нужних) идеја ума, чистих (општих и нужних) појмова, судова разума, или чистих (општих и нужних) опажаја чула; ни логичности (закона) логике, ни смисленост  мисли, ни сазнатљивости сазнања, ни истинитости истине!

Чиста, слободна воља, самокритично умеће практично-моралног ума, не носи само јединство  чистог ума, разума, чула него утемељује и њихову првенствену критичност.

Ако пре сазнајно-логичког шта је, колико је, какво је и у ком односу је нема старијег зашто уопште јесте а не није (Платонове највише идеје добра, Аристотеловог сврховитог узрока или из Лајбницовог принципа довољног разлога из супстанцијалне појединачности монаде, или надсазнајне, надопжајне чисте, слободне воље и једне првостепене властитости, не само да наша одлучност одлуке или делатност дела нема утемељење, него ни разумност разума,  умност ума,  логичност логике (појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка  смисленост мисли, сазнатљивост сазнања, истинитост истине), уопште, било која, каква бивственост бивствовања или постојаност постојања!^[3]

И као што једино ум може стајати у синтетичкој основи разума, тако само чиста воља и једна иста властитост може стајати у синтетичкој основи ума, најстаријом синтетичком основом повезати сваки део са целином и целину са сваким делом, пронаћи прави разлог за било коју конкретну сврху, испуњење.

Разум је, као и свако чуло само “апарат“, “инструмент“ чисте воље и једне иста властитости (старијег критичког, самокритичког) практичног умећа, ума.

То критичко, самокритичко умеће филозофског, теолошког или највишег уметничког, научно-техничког, правног, политичког умећа, одлучивања, деловања, од почетка, са сваке стране, краја подразумева чисту вољу и једну слободну властитост.

Не само да се чистој вољи подређује чист разум и чиста чулност него и сво право, политика не само друштвена него и природна наука и технологија: дсваки инструмент, алатка, техничко оруђе човека...

Чиста воља у ослонцу практичног умећа (нужно практичне) умности као најстарија синтетичка основа слободно поседује, користи све своје аналитичке, синтетичке способности „алате“, „апарате“, „инструменте“ разума, чула за делатну чулност (вештине), делатни разум (технику), или за филозофско, теолошко, научно, уметничко, правно, политичко умеће...

Чиста воља и једна вечно иста слободна властитост није само нужна за суштинске идеје Бога, слободе и бесмртности душе практично-моралног ума, него је sine qua non  сваког могућег утемељења сазнајно-теоријског, чистог ума (разума, чулности).

Као што чула стоје у ослонцу тела, разум у ослонцу чула, ум у ослонцу разума, чиста, слободна  воља стоји у ослонцу  ума.

Више самокритична чиста воља и вечно иста властитости (тражи) подразумева иманентном вером, поверењем Бога, слободу, и бесмртност душе за своје постојање, него што обрнуто, Бог, слобода и бесмртност душе захтева теоријски, критички разум, ум и све његове доказе за своје постојање!

Чиста воља и једна иста властитост није само нужна за иманентну људскост, суштинско постојање, осведочење  човека, људског рода, („а друга је иста као и прва, љуби ближњег као самог себе“), праоснову  практично-моралног слободног одлучивања, деловања, него и за суштинско утемељење чистих опажаја чула,  чистих  појмова, судова разума,  чистих идеја ума.

Именентна вера, поверење практично-моралног ума суштински утемељује чисту чулност, чист разум или чисти ум.

Заправо, сазнајно-теоријски ум, за  било, коју,  какву доследност појавног сазнања, већ подразумевају суштински практично-морални ум, савршено јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела, чисту вољу и једну првостепену властитост.

Када се каже умна воља, ту се чини да би старије умно испред  воље требало да одређује чисту, слободну вољу, а заправо се уопште не види да се тако и даље остаје сазнајно-теоријском појавном уму, који нема сам у себи утемељење.

У ствари, управо обрнуто, та критичност сазнајно-појавног теоријског чистог ума (разума, чула)  једино има утемељење, одређење у старијој самокритичној чистој вољи и једној слободној властитости! 

Само супстанцијална (надсазнајна, надопажајна) чиста воље и једна вечно иста властитост у савршеном јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела,  јесте оно постојано што остаје, стаје, стоји, суштинским самопостојањем има сврху  у себи, по себи, умеће, умност по себи, у себи.

Заправо, Кантове антиномије чистог ума у којима су подједнако могући супротни судови, као и сам трансцендентални, критички ум, не припадају уму, него разуму!

Кант у трансценденталној дијалектици само назире да се непротиувуречност не може успоставити само логички у форми чистог појма, суда, јер је било које, какво јединство потпуно равнодушно према логичкој афирмацији, негацији, или било која, каква логичка афирмација, негација према било којем, каквом формалном јединству.

Тај чист ум, без икаквог садржаја који се бави самим собом, је заправо чист разум.

Ум се суштински тек се темељи у супстанцијалном јединству форме–садржине чисте воље и једне исте властитости у практичном логици, практичној сфери.

Само самокритични практично-морални ум изнад чистог разума и чисте чулности, или њиховог јединства, трансценденталне уобразиље, може чистом вољом ускладити све различите, супротне појмове судове разума и разноврсне опажаје чула, не само пронаћи непротивуречно јединство нашег сазнања, искуства, него и највише јединство свих  различитих, супротних расуђивања о вредностима, судовима укуса, утемељити критичко и самокритичко усмерење свих наших потреба, жеља, одлучивања, деловања.

Изнад аналитичког разума или свих посебних техничких способности моћи, “апарата,“ “алатки“ у служби појачаних чула, или потреба, жеља тела,  умећем слободног ума стоји критички и самокритички ослонац чисте воље за свеобухватно јединство слободног  мишљења, одлучивања, деловања.

То је оно суштинско људско, што саставља, спаја, усклађује све различите супротне појмове, судове разума, вредносне судове укуса или све разноврсне опажаје чула.  

Архитектоника ума над разумом не иде из празне форме теоријског ума, него из прасинтетичког јединства чисте воље и једне првостепене властитости – најстаријег практичног умећа.

Синтетички ослонац првостепеног умети, стоји, свакако, над аналитичком основом празног разума, другостепеним разумети.

Тек када се разуму дода сврха сваког појединачног, посебног дела према целини и свеобухватне целине према сваком појединачном, посебном делу, тада се из највишег добра може уобличавати свако конкретно одлучивање, деловање.

Иако на први поглед изгледа да Фихтеов филозофско-научни ум свешћу о самој свести, знањем о самом знању, није као код Канта, чистим (празним) формама свеобухватног закључивања само највиши регулативни принцип сазнања, него је делатно апсолутно Ја–мишљење–сазнање нужно конститутивно, то највише практично (једино могуће умно), није, наспрам празног спонтанитета аналитичког разума, рецептивитета чула, или њиховог појавног јединства, утемељено на првостепеној делатности чисте воље, него је та практична делатност ума и даље првенствено посматра сазнајно-логички.

Међутим, ни Аристотелов контемплативни ум није само највише умно посматрање, јер је тај натчулни додир све-једног, једног-свега са самим Богом у кратким тренутцима мишљења о самом мишљењу, истином о највишем добру, савршеном сврхом–делом Божијег вечног живота, бића управо непокретни покретач највише духовне делатности умне душе.

Једино је Божији дух савршеном сврхом–делом суштински практичан у Богу и у човеку.

У Платоновом Тимају највиши умност је у служби стварања (стварање је највише дело ума).

А у Држави изричито наглашава да се тек дијалектиком чистих појмова ума назире надлогичка, надсазнајна највиша идеја добра, и са њом вечни свет идеја, савршено на делу добра, идеално, најбоље.

Та слободно умеће чисте воље тражи, налази највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела.

За разлику од празног спонтанитета аналитичког разума који само разуме, држи, садржи садржаје појавног искуства, најстарија синтетичка основа чисте воље практично-моралним делом добра суштински конституише духовно искуство, човека, људског рода, с л о б о д н о ствара, уме.

Практични ум није неки други ум наспрам теоријског ума, него  је та практична мудрости на делу највишег добра првостепена умност, ум!

Да то суштинско умеће чисте воље твори умност, носи, преноси саму (сву) умност, највише схватање, одлучивање, деловање које сједињује све разлике, супротности, хвата, хвата, обухвата све форме и све садржаје.

Кантова теоријска филозофија утемељује трансцендентално-критичке основе сазнајно-појавног ума.

У трансценденталној чулности (естетици) проналази априорне опажаје простора и времена као чисте форме спољашњег, унутрашњег чула.

У трансценденталној логици (аналитици), праосновно синтетичко јединство самосвести Ја мислим, као чисту форму разума,  са свим  априорним врстама суђења – категоријама.

У трансценденталном уму, дијалектици свеобухватне форме  закључивања – трансценденталне идеје.

Међутим ни праосновно  Ја мислим, ни априорна форме чистог разума, категорије, ни априорне форме чисте чулности нису могуће без синтетички најстарије чисте воље и једне исте властитости.

И да без самокритичног практично-моралног, ноуменалног ума, не само да чиста (слободна) одлука или чиста (морална) делатност дела нема утемељење, него ни чисти опажаји  чулности, чисти појмови, судови разума, чисте идеје ума; ни логичност  логике, или сазнатљивост сазнања, ни истинитост истине.

Када Кант каже да је практично морални ум подређен практичном-моралном уму, то заправо значи да је разум, ум, чулност подређен чистој вољи. У теоријском уму, разум, ум су подређени условима чулности.

Његова недоследност да утемељи чисту чулност, разум, ум у чистој вољи је резултирала је наспрам сазнајно-појавног теоријског ума морао утемељити суштински, практично-морални ум.

Кант покушава да чисту вољу изведе из практичног ума, а заправо и практични ум и најстарију критичку праоснову чистог: опажаја, разума, теоријског ума једино може извести из самокритичне чисте воље, само може утемељити у чистој вољи!^[4]

 

 

---

^[1]Imanuel Kant, Кritika čistog uma, BIGZ, 1976, стр. 137.

[2] Погледати на сајту: www. filozof.rs  рад:  Томислав Новаковић, Трансцендентална чулност не потире само разлику између разума и чулности него и саму суштину чулности

[3] „А знање само по себи не постоји.“ (Аристотел, Метафизика,Култура, Београд, 1971, 994 б).

[4] „Чисти ум је сам за себе практички и даје (човеку) свеопшти закон који називамо моралним законом.“ (Imanuel Kant,  Kritika praktičnog uma, BIGZ, 1979. str. 54.).