Transcendentalna dedukcija kategorija razuma nije moguća

Autor: Tomislav Novaković

 

Kant svoje kategorije izvodi iz najopštijih sudova tradicionalne logike i kaže: “Na taj način postoji isto toliko čistih pojmova razuma koji se odnose a priori na predmete opažaja uopšte koliko je u pređašnjoj tabli bilo logičkih funkcija u svim mogućim sudovima; jer ove funkcije potpuno iscrpljuju razum i time odmeravaju njegovu moć. Mi  ćemo ove pojmove, prema Aristotelu, nazvati kategorijama.”^[1]

Iz četiri različite vrste sudova: po kvantitetu, kvalitetu, relaciji i modalitetu, Kant razlikuje četiri vrste kategorija.

 

Po kvantitetu: jedinicu, množinu i celokupnost.

Po kvalitetu: realitet, negaciju i limitaciju.

Po relaciji: neuslovljeno i uslovljeno,  uzrok i posledica, i zajednica (uzajamno dejstvo).

Po modalitetu: mogućnost – nemogućnost, biće – nebiće, nužnost – slučajnost.

 

„To je lista svih elementarnih čistih pojmova sinteze koje razum sadrži sebi a priori i zbog kojih se on uopšte i zove čist razum... Ova podela je postala sistematski iz jednog zajedničkog principa naime iz moći suđenja (koja je istovetna sa moći mišljenja).”[2]

Navedena tabela kategorija Koju Kant navodi je u velikoj meri proizvoljna, i potpuno nasuprot njegovoj tvrdnji iz navedenog teksta, uopšte nije izvedena iz jednog zajedničkog principa čistog suđenja.

Ne samo da  čisto suđenje (Ja sudim) ne može biti sintetička osnova da se iz svih apriornih vrsta suđenja (sudova po : kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu) da metafizička dedukciju kategorije  nego to čan ne može biti ni čisto mišljenje (praosnovno Ja mislim)!

Zapravo,  kada kaže da su kategorije „pojmovi o nekome predmetu uopšte pomoću koga se opažaj  toga predmeta smatra određen u odnosu na jednu od logičkih funkcija suđenja”^[3] ta njegova definicija kategorija je u velikoj meri pristrasna.

Iako Kant za te najopštije pojmove razuma koristi naziv kategorija, kao Aristotel u svom Organonu, njegove kategorije se u velikoj meri razlikuju od Aristotelovih.

Aristotelove kategorije su  najšira sistematizacija svih opštih, posebnih, pojedinačnih izricanja o bilo čemu, bilo da su indukovana iz iskustva, ili dedukovana iz najopštija metafizičkih pojmova, sudova, zaključaka uma.

Do tih najopštijih pojmova se ne može nikako doći iz čistog (praznog) razuma, dedukcijom iz najopštijih sudova, nezavisno od opažaja čula ili bez najstarijih metafizičkih pojmova, najopštijih sudova, zaključaka uma.

Kada nestanu svi sadržaji čula potrebni za sva moguća izricanja, sudove razuma, ili starije metafizičke kategorije,  pojmovi uma, nestaće i same logičke forme suđenja, najopštije kategorije razuma.

Zapravo, Aristotel u svom Organonu  kategorije nabraja i daje kraći opis, a suštinu svake kategorije i njen suštinski odnos sa svakom drugom kategorijom, razmatra tek u svojoj Metafizici, gde su ti najširi pojmovi u jedinstvu u sa svim mogućim, stvarnim, nužnim sadržajem...

Nekakav logički kvalitet, kvantitet, relacija ili modaliteti (sam po sebi) nije moguć bez konkretnog kvaliteta, ili celovitog supstancijalnog (apsolutnog) kvaliteta, modaliteta ili realacije.

Iz toga, svakako, sledi da za Aristotela nijedna kategorija nema značenje  po sebi, nego u odnosu sa drugim kategorijama...

Logičke kategorije se ni po kakvoj osnovi  ne mogu svesti jedna na drugu ili izvesti jedne iz druge, jer kada bi to bilo moguće, taj izvedeni pojam bio bi nešto drugostepeno a ono iz čega bi se sve te kategorije izvodile jedino prvostepeno - kategorija.

 

JA MISLIM I JA SUDIM

 

Kant pokušava da izjednači Ja mislim i Ja sudim i apriornu formu čistog mišljenja svede na sve posebne funkcije čistog suđenja.

Međutim, ne samo da se čista forma mišljenje ne može  izjednačiti sa čistim suđenjem, već je mnogo šira od nje, nego se sistemska dedukcija svih apriornih vrsta sudova ne može nikako izvesti iz samog suđenja.

Zapravo, iz praznog Ja sudim nikako se ne može dedukovati apriorna raznovrsnost razuma, sve posebne vrste suđenja pre, izvan svakog iskustva.

Da bi se iz Ja sudim mogle dedukovale kategorije, ta čista forma mora u jednoj jedinstvenoj logici povezati sve posebne suđenja (sudove) iz nekog praosnovnog sintetičkog suda, i tako dokazati da se upravo samo te, i nikakve druge kategorije izvode iz apriornih vrsta suđenja (sudova) u praosnovi čistog razuma...

A ono suprotno, da se iz samih kategorija, kao apriorne raznovrsnosti razuma izvedu sve njegove posebne moći: čistog suđenja, mišljenja, sinteze, spajanja, određivanja..,po Kantu unapred nije moguće.[4] 

Praosnovno Ja mislim, sa najstarijim utemeljenjem svesti u samosvesti kao starija sintetička osnova svih svojih moći (sudim, određujem, spajam...), stoji pre svakog pojma, suda i ispred (u osnovi) svakog pojma, suda, sve, transcendentalne filozofije, sveg znanja, iskustva. [...] „ ako je sintetičko jedinstvo apercepcije najviša tačka s kojim treba dovesti u vezu celokupnu upotrebu razuma, čak i celu logiku, a posle nje i transcendentalnu filozofiju; ova moć jeste upravo sam razum”^[5]  onda se Ja mislim  (starije od logike i u osnovi sve logike), ne može nikako izjednačiti sa Ja sudim (kao čistom formom suđenja za sve sudove logike).[6]

U svakom slučaju,  ako uopšte postoji bilo kakva apriorna raznovrsnost čistog razuma u vidu kategorije, ona se mnogo pre mora tražiti u sintetičkom Ja mislim, koje daje i prima sav sadržaj, a ne u analitičkom Ja sudim, praznoj forma suđenja, koje za najopštiju klasifikaciju posebnih vrsta sudova i samo traži svoje starije utemeljenje! [...]

[...] “analitičko jedinstvo apercepcije moguće je samo pod pretpostavkom nekog sintetičkog jedinstva njenog.”^[7]

Pogotovu se za samo Ja ne može nikako reći da je suđenje, sud,  nego baš zahvaljujući tome što ta prasintetička osnova u praosnovnom Ja (mislim) nije suđenje, sud nego je starija od svakog suđenja, moguće je samo suđenje,  podvođenje u sudu predikata pod subjekt i širenje sveg znanja, iskustva!

U svakom slučaju, ako čisto Ja mislim stoji pre sve logike, ono stoji i pre svih kategorija, kao posebnih podformi čistog suđenja izvedenih iz najopštijih vrsta sudova[8].Tačnije kod Kanta stariji “Ja=Ja”  samoidentitet svesti o sebi u samosvesti pretpostavka i za praosnovno “mislim,”  a kamoli za svako suđenje, sud!

 

TRANSCENDENTALNO JAMISLIM I JEDNA ISTA VLASTITOST

 

Osnovna slabost u postavci Kabntovog transcendentalizma (pre transcendentalne dedukcije, transcendentalne uobrazilje, transcendetalnog šematizma),  je utemeljenje praznog, opštelogičkog "Ja mislim". 

Kako Kant, ili pre njega Dekart, uopšte utemeljuju tu "Ja mislim", praosnovu samosvesti, nezavisno od svih čulnih sadržaja?

Zapravo, iz "praosnovnog" Ja mislim (koje se kod Kanta može zameniti i sa Ja sudim, sintetišem, dajem pravila, određuje, spajam),  ne može se utemeljiti ni samo “mislim“ a kamoli samo „Ja“!.

Zapravo, opštelogičko Ja (mislim), kao  sintetička praosnova, „koja bi trebalo da prati sve moje predstave“ samo je moguće kao pojedinačno i konkretno Ja...

Nikakvo opštelogičko Ja mislim ne prati sve "moje" predstave, već jedna sintetički najstarija Ja=Ja ista vlastitost, koje uopšte ne mora nužno ni da opaža, ni da saznaje, ni da misli![9] 

I kako je, uopšte, moguća sama logika  i opštelogičko Ja bez bez starijeg voljnog Ja?

Samo se  iz konkretne i pojedinačne sintetički najstarije vlastitosti (pre sve logike, logičkih zakona, kategorija), može utemeljiti "Ja mislim", sva logika i sve njene kategorije!

Nadsaznajno (nadopažajno, nadmisleno) konkretno i pojedinačno Ja=Ja iz čiste volje i jedne iste vlastitosti suštinskog praktično-moralno slobodnog uma utemeljuje ono „mislim“, sudim, opažam, saznajno-pojavnog teorijskog razuma, uma, a nikako opštelogičko i zamenljivo „mislim“ –  čistu volju i jednu istu Ja=Ja nezamenljivu vlastiotost!

 

Kada nestane pojedinačno i voljno Ja, nestaje i čisto transcendentalno, prazno opštelogičko Ja mislim.  

Kada Ja=Ja bilo ne bi bilo pojedinačno, vlastito i lično, zašto bi uopšte bilo Ja, zvalo se Ja? Zapravo, tačno je da se i logičko-analitički identitet A=A i zakon neprotivurečnosti jedino može utemeljiti u sintetičkom identitetu Ja=Ja, jednoj konkretnoj vlastitosti.

Kada Kant konkretnu i pojedinačnu vlastitost podređuje  opštelogičkom, transcendentalnom  Ja, i volju razumu, najviše ideje praktično-moralnog uma praznoj  logici, kategorijama, on upravo gubi onu najstariju sintetičku osnovu.

Međutim kao što su naše oči naše oči, uši, mirisi, ukusi, dodiri naše oči, uši, mirisi, ukusi, dodiri, tako je i razum naš razum, i sama logika i sve kategorije moguće tek iz supstancijalne volje i jedne iste vlastitosti i najviših ideja praktično moralnog uma.

Nikakva transcendentalna čulnost, razum, um, niti logika, logički zakoni, kagegorije, nisu mogući po sebi, bez nečeg starijeg čemu pripadaju, ili iz čega se mogu apstrahovati ili dedukovati. To jest, sama logika, logički zakoni, kategorije, čulne, razumske, umske odredbe  mogu se izvesti iz (nadopažajme, nadpojmovne) volje i jedne slobodne vlastitosti.   

To je sasvim suprotno od onoga što tvrdi Kant, znači da se prazno, opštelogičko, „transcendentalno Ja“, i sav saznajno teorijski „transcendentalni“ um, može utemeljiti samo u supstancijalnoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti praktično–moralnog uma! Čisto ne može nikako utemeljeno iz čiste čulnosti, čistog razuma,  saznajno-teorijskog uma, kao praznih formi odvojenih od sadržaja nego samo iz onog prvostepenog čistog, supstancijalne  volje i jedne slobodne vlastitosti suštinskog, praktičnog-moralnog uma.

Nasuprot Kantovom transcendentalizmu opštelogičkog, obezličenog i obezvoljenog „Ja mislim“,  naspram konkretnog i empiričkog Ja, za opštu i nužnu sintetičku osnovu sudova matematike, nauke treba reći da se čak i samo „Ja“ i samo „mislim“ utemeljuju u jednoj konkretnoj vlastitosti!

Iako tvrdi da se stvari upravljaju prema našim saznajnim moćima to, ako je sve naše saznanje samo pojavno, suštinski okret se očigledno ne vrši u čistoj čulnosti, razumu, teorijskom umu, koje su samo prazne forme zavisne od slepe sadržine, nego u (nadopažajnoj, nadmislenoj)  supstancijalnoj volji i jednoj sintetički najstarijoj slobodnoj vlastitosti koje je sa  nadsaznajnim idejama praktično-moralnog uma jedina jedno sa svojom sadržinom i zato suštinska strana stvari!

 

DA LI TRANSCENDENTALNE ČULNE FORME–OPAŽAJI MOGU ODVOJITI OD SVAKOG SADRŽAJA?

 

 Kant tvrdi da  čiste (prazne) moći čulnosti, razuma,  uma postoje na apriornom nivou odvojeno od slepog sadržaja i između sebe. Takođe,transcendentalna apercepcija,  Ja mislim pored praosnovnog mislim, sudim uključuje i: određujem, dajem pravila, sintetišem, spajam...

Ipak, da li uopšte može postojati neko apriorno, čisto logičko Ja, odvojeno od svakog sadržaja? Ili na drugoj strani aprioprna, čista čulnost, odvojena od svakog empiričkog sadržaja?

Da li na primer, oko, uho... kao posebna čula viđenja, slušanja mogu već iz svoje čiste forme (bez bilo kakvog konkretnog sadržaja) gledati, slušati, imati svoje opažaje, kao što to mogu prostor, kao forma–čulo spoljašnjeg, identična sa svojim čistim opažajem spoljašnjeg, a vreme kao čulna forma unutrašnjeg, istovetna sa čistim opažajem (samoopažajem) unutrašnjeg?

Ili, da li razum, kao moć suđenja, mišljenja, davanja pravila, određivanja, spajanja, sinteze, identičan sa svojom formom: ja mislim, sudim, dajem pravila, određujem, spajam... može misliti, razumevati već samo sa kategorijama (apriornim pojmovima izvedenim iz najopštijih vrsta sudova) i transcendentalnim čulima (spoljašnjim i unutrašnjim apriornim opažajima prostora vremena) bez empiričkih čula vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira, sadržaja njihovih konkretnih opažaja?

Tačno je zapravo sasvim suprotno. Ako po načelima transcendentalne filozofije nije moguće  da se viđenje, slušanje odvoje od  konkretnih sadržaja (slika, zvukova) koji se  gledaju, slušaju i izjednače sa okom, uhom kao formama viđenja, slušanja: da oko, uho... kao neke  čiste čulne forme moći viđenja, slušanja.., postoje kao neki  hipotetički čisti vid, sluh... pre svakog konkretnog sadržaja viđenja, slušanja,  konkretne slike ili zvuka što se gleda, sluša, tako nešto nije moguće ni u hipotetičkim „transcendentalnim čulima“.

Kao što kod stvarnih, realnih čula nikakvo viđenje, slušanje nije  moguće a da u njemu nema neke stvarne slike ili zvuka (nego samo prazna mogućnost viđenja) tako nešto nije moguće ni u „transcendentalnim“ čulima nego takva fiktivna  čula–opažaji samo konstrukcija iz Kantove mašte.

Nikakav transcendentalni idealitet i empirički realitet ne mogu se sastaviti, jer je to onda „okrugli kvadrat“, „drveno gvožđe“. To jest, ako je nešto transcendentalni idealitet, onda nije empirički realitet, i obrnuto, ako je empirički realitet , ne može biti transcendentalni realitet.[10]

Sa Platonovog stanovišta ne može nikako postojati (čista) prazna forma razuma, ili spoljašnjeg, unutrašnjeg čula odvojena od svakog sadržaja. Ideje, dakle, nisu samo neke najopštije prazne logičke forme, niti odvojene suštine same stvari, sadržaja, nego same stvari, bića po sebi, najpunija punoća,   najstvarniji logičko-ontološki sadržaj.

Preiskustvena subjektivnost pretpostavlja celovitu umnu dušu, i sa njom svu moguću metafiziku ideja. Zatim, pad duše u telo i svet prividnog bića, pa ponovo saznavanjem sećanje, prepoznavanje večnog sveta ideja. Na kraju filozofijom, ljubavlju ka istini, sa dijalektikom čistog pojma sagledava ideju svih ideja, najvišu ideju dobra, večnim umskim delom duše vraća carstvu večnih ideja.

Za Platona je od početka veći problem da se shvati, objasni pojedinačno, čulno, empirijsko ili poseban, opšti pojam razuma nego celovita ideja. On se ne pita odakle nam celovita ideja, jer se ona za njega od početka nužna u duši po metafizičkom iskustvu uma, nego kako mi uopšte imamo pojedinačno, čulno opažanje, ili znamo za posebne, opšte pojmove sudove razuma! I svakako, zaključuje da se mora znati celina, sve (imati celovita ideja), da bi se (pojedinačnim opažajima, posebnim opštim pojmovima, sudovima) znalo bilo šta.

Kada čovek gleda jedno drvo on u tom „najkonkretnijem“ opažaju pretpostavlja hiljade stvari, ne samo sve ono što se nalazi u pojmu drveta (koren, stablo, grane, listovi...) nego i oko drveta, zemlja, voda, svetlost.., podrazumeva unutrašnji vid znanje svega sa svih strana iz celovite ideje, gde se uvek mora mora znati neka celina (sve), da bi se znalo bilo šta.

Jedinstvo pojedinačnog, posebnog i opšteg pronalazi se tek iz celovite ideje. I da mnogo pre to čulno, pojedinačno, empiričko za svoju čulnu raznovrsnost, ili sve posebne čulne, razumske forme za svako pojedinačno, posebno, opšte razvrstavanje zahtevaju celovitu ideju, sveobuhvatno jedinstvo, najstariju formu uma, nego što celovita ideja, sveobuhvatno jedinstvo, najstarija forma  uma zahteva to pojedinačno, posebno, opšte.

Zato je az Platona bilo koje, kakvo pojedinačno, posebno, opšte saznanje samo sećanje, prepoznacvanje celovite ideje. Samo se u unutrašnjem vidu znanja sa najopštijom formom uma u jedinstvu sa svim sadržajem sagledava sve sa svih strana. Bilo koji, kakav pojedinačni čulni opažaj samo je senka ideje (čije shvatanje, ni postojanje nije moguće bez sintetički starije celine), posebni, opšti pojmovi sudovi razuma samo odsjaji sveobuhvatne ideje, a tek dijalektički zaključci uma svetlošću najviše ideje dobra sagledavaju unutrašim vidom znanja svepovezanost svih ideja.

Pre bilo kojeg, kakvog kvaliteta postoji savršen, večni kvalitet ideje.   Tek je apsolutnošću kvalitativne razlike uključen sam kvantitet, kvantitativna razlika.

Po Aristotelu, takođe,  mora postojati supstancijalni kvalitet,  relacija i modalitet, da bi postojao bilo kakav kvalitet, relacija ili modalitet.

Da bi bilo koji oblik mogao da postoji mora (kroz najviši um) da postoji apsolutan oblik svih oblika. Bilo koji modalitet, način postojanja je utemeljen  iz supstancijalnog, logičko-ontološkog Božijeg nužnog postojanja.

Kvalitet bilo koje prirodne stvari, bića,  iz savršenog kvaliteta Božijeg  duhovnog  bića. Takođe, bilo koja relacija uzroka i posledice, uslovljenog i neuslovljenog, onog što deluje i onog što trpi (proizvodi ili prima uzročnost) nije moguća bez apsolutne relacije, supstancijalne uzročnosti, nepokretnog pokretača Božijeg samog po sebi življenja, večnog duhovnog bića.

Za Aristotela (i kasnije Hegela) bilo kakva relacija za jedinstvo različitih predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku po ispravnom mišljenju, uopšte, svaka suštinska veza više stvari, pojava, mora pretpostaviti supstancijalnu relaciju istinitog pojma, suda, zaključka apsolutne istine Božijeg mišljenja o samom mišljenja. 

Za bilo koju, kakvu svrhu, pokretanje od mogućnosti ka stvarnosti u prirodnom, životu biću, svrhu samu po sebi, Božijeg večnog života po sebi, savršenog duhovnog bića.

 

RAZUM I ČULNOST

 

Kant vrlo teško može odvojiti sam razum (čistu svest svedenu na prazno transcendentalno Ja mislim (sudim, određujem, spajam...) ili kategorije od bilo kakvog sadržaja, ili samosvest od samoopažaja sebe. Kada se ta transcendentalna čula–opažaji prostora i vremena i transcendentalno Ja mislim, prazna svest razuma i sve njegove odredbe odvoje od svakog transcendentnog ili empiričkog sadržaja, nestaju i sama transcendentalna čula i transcendentalno Ja mislim, kategorije razuma i transcendentalne ideje uma.

Kant već na prvoj strani Kritike čistog uma kao najosnovnije tvrdi. „ Naša sposobnost (receptivitet) da primamo predstave kako nas predmeti aficiraju zove se čulnost. Dakle predmeti nam bivaju dati posredstvom čulnosti i ona nam jedino pruža opažaje, a pomoću razuma predmeti se zamišljaju i od njega proizilaze pojmovi.“[11]

Da nikakvo saznanje nije moguće samo iz pojmova kao ni samo „iz opažaja nego tek njihovim jedinstvo, kada se udruže posebne moći razuma i čulnosti, mišljenja i opažaja. „Misli bez sadržaja jesu prazne a opažaji bez pojmova jesu slepi“[12] Svako saznanje razuma uslovljeno je sadržajem opažanja, afekcijom predmeta na naša čula i zbog te međusobne uslovljenost razuma i opažaja, što „razum ne može da opaža, čula ne mogu da misle“[13] sve naše saznanje je samo pojavno.

Sa druge strane, on ni manje ni više nego u čistom (praznom) razumu pretpostavlja apriornu raznovrsnost u vidu kategorija svih posebnih vrsta suđenja, identičnu sa posebnim vrstama mišljenja, nezavisno od samih sadržaja opažanja, iako sam tvrdi da se do samog sadržaja može doći tek opažanjem čula! Ako se već u samom razumu nalaze kategorije, koje nisu ograničene po sebi,  nego tek u svojoj primeni na iskustvo, po čemu je onda čist razum, bez sadržaja čulnosti, uopšte prazan?

Zar ne bi upravo Kant, naspram transcendentnih ideja samih po sebi koje se  nalaze u umu, sada u praznom razumu trebalo da odrekne bilo koju, kakvu apriornu raznovrsnost (kategorije kao prazne forme)?

Da tvrdi da se do bilo kojih, kakvih kategorija ne može doći bez sadržaja čula, nego samo kao kod Aristotela, induktivno, tako što se iz pojedinačnih, posebnih, opštih pojmova, sudova apstrahuju ti najopštiji pojmovi, sudovi, kategorija iz svega sadržaja, svakog mogućeg različitog izricanja, ili barem u nekom jedinstvu čistog razuma i opažanja samo do hipotetičkog transcendentalnog šematizma?

Zašto uopšte Kant, naspram Aristotelovih kategorija kao najopštijih pojmova do kojih se nužno dolazi iz svega sadržaja induktivno, kao i naspram opažaja konkretnih  čula u osnovi  svega našeg induktivnog  saznanja u empirizmu uopšte pretpostavlja u samom razumu kategorije na apriorniom nivou,  pretpostavlja apriorne funkcija suđenja, mišljenja a priori, ili transcendentalna čula, opšte i nužne načine spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja prostora i vremena,  i u njima (isto kao i u samom razumu) apriornu raznovrsnost, transcendentalne odredbe prostora i vremena?

Svakako, da bi nasuprot Hjumove kritike, o nemogućnosti opštih i nužnih sudova nauke, i opštih i nužnih etičkih sudova,  zakona uzročnosti, bilo kojeg deduktivnog saznanja, u transcendentalnom jedinstvu čistih pojmova, kategorija i čistih, apriornih odredbi prostora i vremena utemeljio naučne ili etičke sintetičke sudove a priori na jednoj deduktivnoj osnovi.

Zato mu je, naspram empiričkim  kategorija datih induktivno,  potrebna apriorna  raznovrsnost razuma, i umesto konkretnih čula gde nikakva raznovrsnost a priori nije moguća, transcendentalna čula, opažaji i njihova apriorna raznovrsnost.

Međutim, kada mogućnost opšteg i nužnog nesumnjivog matematičkog saznanja (uopšte sintetičke sudove a priori) „objašnjava“ transcendentalnim jedinstvom dve različite apriorne forme čistog razuma i čistog opažaja, opštu i nužnu sintetičku osnovu razuma kategorija utemeljuje iz opšteg i nužnog načina spoljašnjeg i nužnog opažaja, on radi jednu sasvim fiktivnu, nepotrebnu stvar jer je suštinska stvar zapravo sasvim obrnuta: da on suštinsku potvrdu „subjektivne“ opštosti i nužnosti čisto razumskih ili čisto čulnih formi (tačnije njihovog „opšteg i nužnog transcendentalnog jedinstvo“) ima tek iz opštih i nužnih sudova matematike![14]

Zapravo, Kantova transcendentalna osnova se od početka nalazi u nerešivoj protivurečnosti. On s jedne strane  kao najosnovnije u svojoj filozofiji tvrdi da saznanje nije moguće samo iz  razuma, mišljenja, pojma, suda bez neposredne čulnosti, opažaja i da je opažaj moguć samo afekcijom predmeta na naša čula, da su čulnost neposredni recepitivitet, za razliku od posrednog razuma, pojma, koji je spontanitet (što je suština  sve kasnije njegove filozofije),  a sa druge strane  pretpostavlja transcendentalnu čulnost svoje cele i gotove (opšte i nužne transcendentalne opažaje) ima i bez bez pomoći razuma i bez svake predmetnosti, bilo kakavih afekcije predmeta na ta čula!

To jest, iako tvrdi da je “način našeg čulnog opažanja… zavisan od egzistencije (pojačao – T. N.) objekta, te je dakle, samo na taj način moguć što objekat aficira sposobnost predstavljanja subjekta,”^[15] čime je očigledno da i sam pretpostavlja nužnu egzistenciju, postojanje objekata, neku predmetnost uopšte koja aficira naša čula. To jest, ako nužno objektivno spoljašnje (koje aficira naša čula) stoji ispred subjektivnog spoljašnjeg, uslovljava receptivne forme naših čula, to je, svakako, protivurečnost.

 

KOMENTAR

 

 Reč trans iz latinskog ima značenje preko, s one strane;  preći, proći preko nekoga, nečega. Prelaz preko nekoga, nečega, ili s one strane nekoga, nečega. Transcendo prelaziti, prevaliti, prekoračiti. Kod Kanta  upravo transcendentalno –  prelazom od čiste (prazne preiskustvene forme čula, razuma, ili uma) ka slepom sadržaju omogućava primanje sveg sadržaja, formiranje svakog mogućeg (čulnog, razumskog, umnog) iskustva.

Transcendentno, pak, znači s onu stranu iskustva, prekoračiti svako iskustvo. Ascendo naspram descendo ima značenje uzlazak, penjanje, naspram silazak, pad. Ascendo sa naznakom na rođenje, početak života, čiste forme pre svakog iskustva što omogućavaju samo iskustvo. U Kantovom slučaju, reč trans sastavljena uz reč ascendo u kovanici transcendentalno svoje suštinsko značenje dobija tek uz reč apriori.

Priori izvedeno iz reči primus, principium, principiatus, principiatis, koje znače: prvi, glavni, osnovni, početni, prvobitni. Prior, prius sa značenjem: prvi,  prednji, raniji, preči, bolji. Kod Kanta prvi, glavni, najstariji, osnovni opažaj, pojam, sud, zaključak…pre svih drugih. A priori s naznakom na početno, čisto, osnovno, principijelno... prvo, vladarsko u svome rodu, vrsti kao izvor, uzrok za sve ostalo drugo pod njim.

Ipak, prvo i nekom rodu, nizu, vrsti se nikako  ne može u potpunosti odvojiti od tog roda, niza, vrste pa da taj a priori, prvi, početni praopažaj, iako pripada rodu čulnosti, opažaja sada više ne traži afekciju  predmeta na naša čula, ne  bude samo prvi u nizu, vrsti, rodu, nego izvan svakog roda, niza, vrste, nezavisan od svake afekcije predmeta na ta čula.

Da bude moguć u potpunosti bez samih predmeta, svake predmetnosti. Ne samo kao prius, prior prvoiskustveni, prvi, početni u iskustvu, afekciji predmeta na ta čula,  nego kao a prius, a prior, pre (nad, nad, iznad)   početka reda, niza samog roda, vrste svakog čula, opažaja –  nadiskustveni, nadpočetni..!

 

KANT NIGDE NE DAJE TRANSCENDENTALNE ODREDBE PROSTORA, IAKO JE ZA GEOMETRIJU BITNIJI TRANSCENDENTALNI ŠEMATIZAM IZMEĐU RAZUMA I SPOLjAŠNjEG ČULA–OPAŽAJA PROSTORA, NEGO IZMEĐU RAZUMA I UNUTRAŠNjEG ČULA–OPAŽAJA VREMENA.

 

Za Kanta je transcendentalna dedukcija sam transcendentalni metod s kojim se dokazuje da se kategorije razuma samo po starijim uslovima spoljašnjeg, unutrašnjeg čula odnose na pojave,  omućavajući tako stvarno saznanje, iskustvo. “Kategorije bez uslova čulnoga opažanja za koje one sadrže sintezu, nemaju nikakve primene na neki određen objekt, dakle, ne mogu definisati nijedan objekat i, prema tome, nemaju na samima sebi nikakvog važenja objektivnih pojmova.”^[16] I zato za transcendentalni šematizam u jedinstu čistog razuma i čistog opažaja pretpostavlja, pored apriorne raznovrsnosti razuma u vidu kategorija i apriornu raznovrsnost unutrašnjeg čula–opažaja, transcendentalne odredbe vremena.

Sa transcendentalnim vremenskim odredbama Kant apriornu raznovrsnost razuma u vidu kategorija, po apriornoj raznovsnosti unutrašnjeg čula–opažaja usmerava na predmete mogućeg iskustva.  To transcendentalno jedinstvo razuma i unutrašnjeg čula bi trebalo sa osnovnim stavovima čistog razuma: Aksiomama datosti u opažaju, anticipacijama opažaja, analogijama iskustva i postulatima empiričkog mišljenja uopšte tim osnovnim načelima transcendentalne filozofije da usmeri  čisti pojmove razuma ka mogućem iskustvu, zapravo premosti suprotnost racionalizma i empirizma,  mišljenja i prostornosti.

Međutim iako sam kaže: “Čisti pojmovi razuma, naprotiv, izazivaju neophodnu potrebu da se traži transcendentalna dedukcija ne samo za njih, već i za prostor. Jer pošto se oni ne osnivaju na iskustvu, to se odnose na predmete uopšte bez ikakvih uslova čulnosti, i pošto oni ne govore o predmetima a priori pomoću predikata opažanja i čulnosti, već pomoću predikata čistoga mišljenja, to ne mogu ni u opažaju a priori pokazati nikakav objekat, na kome bi zasnivali svu sintezu pre svakog iskustva, te otuda samo izazivaju sumnju u svoju objektivnu vrednost i prema granicama svoje upotrebe, već i pojam prostora čine dvosmislenim na taj način što naginju da ga upotrebe izvan uslova čulnog opažaja, zbog čega se već gore pokazala kao neophodna njegova transcendentalna dedukcija“^[17]  on takvu dedukciju transcendentalnih odredbi prostora nikako ne daje.

To jest, iako  je prostor kao spoljašnji opažaj prioritetniji i svakako „opažajniji” opažaj i dalji od razuma  (sličan najvećoj razlici tela od duha ili prostornosti od mišljenja), nego vreme i njegove transcendentalne odredbe, Kant ne dedukuje transcendentalne odredbe prostora.

Iako je i prostor kao apriorno čulo–opažaj zapravo u nama samima, samim tim što je vreme unutrašnji opažaj, njega i njegove transcendentalne odredbe mnogo je lakše subjektivizovati i sastavljati sa razumom (kategorijama), nego spoljašnje čulo, opažaj prostora (koji je za Dekarta bio čak druga supstancija a kod Spinoze drugi atribut, nesvodiv, svakao, na mišljenje).

Sasvim je očigledo, da se te hipotetičke transcendentalne odredbe prostora u utemeljenju transcendentalizma, kriticizma morale mnogo pre dati nego transcendentalne odredbe vremena da bi se s njima premostio jaz Dekatove dve supstancije mišljenja i prostornosti, ili suprotnosti racionalizma i empirizma, razuma i mnogo opažajnijeg, spoljašeg opažaja prostora.

To jest, bez obzira na svoju različitost  i razum i spoljašnje čulo–opažaj prostora samo su saznajne moći jedne transcendentalnoj subjektivnosti (slično dva atributa mišljenja i prostornosti koji priipadaju jednoj apsolutnoj subjektivnosti) te bi njihovo sastavljanje kroz transcendentalni šematizam prema svakako priroritetnijem, spoljašnjem čulu–opažaju prostora, trebalo biti samo stvar tehničke prirode.

Međutim Kant ne samo da ne dedukuje te preko potrebne hipotetičke transcendentalne odredbe prostora, mnogo potrebnije za utemeljenje geometrije i jedinstvo racionalizma i empirizma nego ih unapred podvodi pod transcendentalne vremenske odredbe, koje su svakako bliže unutrašnjosti, razumu, i gde se taj osnovni polaritet razuma i opažaja ublažen,  suštinski uopšte više i ne vidi, nestaje... ). 

To jest, ako sam kaže: realitet kategorija razuma i našeg unutrašnjeg iskustva može potvrđivati samo sa spoljašnjim opažajima, spoljašnjim iskustvom,  onda to podvođenje nikako nije moguće.

On je, svakako, svestan da je te apriorne odredbe prostora mnogo teže dati, zbog veće udaljenosti i suštinske razlike (skoro suprotnosti), opažaja prostora od razuma nego opažaja vremena razuma  i  zato teže praviti konstrukcije! Osim rasprostrtosti, trodimenzionalnosti (koje mnogo pre važe za objektivni prostor), Kant – osim same spoljašnjosti i jednoprostornosti – ne daje nikakve transcendentalne odredbe prostora.

Mada postoje prostorni položaji: gore–dole, napred–nazad, desno–levo, van–unutra, oni su određeni  relativno, samo prema nekome, nečemu (npr. konkretnom čoveku.

Zapravo, on i  transcendentalne odredbe vremena samo nabraja i to u dve različite podele: kao vremenski red, niz, sadržaj i spoj i jednovremenost, sled, trajanje (bez ikakve dedukcije pomoću čistog pojma iz samoopažaja vremena).

Pogotovo su transcendentalne vremenske odredbe koje Kant prvo daje, nabraja: vremenski niz, red, sadržaj, i spoj, mnogo više prostorne, ili logičke, nego vremenske.

Ne postoji nikakva nužnost da su te odredbe poreklom iz vremena; pogotovu vremena kao apriornog čula– opažaja, niti da predstavljaju neko njegovo bliže transcendentalno određenje, da je tom transcendentalnom analizom pomoću čistog pojma unapred dat neki “logički” opis apriorne čulne raznovrsnosti unutrašnjeg čula–samoopažaja vremena.

Tačnije, sve transcendentalne odredbe vremena koje Kant koristi u analogijama iskustva za izvođenje kategorija: vremenski red, sadržaj, niz i spoj  mnogo su pre pojmovi (a one to nikako ne smeju biti), jer je vreme opažaj, pa onda  u  krajnjem slučaju one mogu biti samo neki podopažaji).

Mi nikada ne bismo ni pojmili vremenski niz, red, sadržaj, spoj da nemamo prostorni red, niz, sadržaj, spoj i logički sadržaj, red, niz, spoj. Sve te odredbe mnogo pre pripadaju prostoru (imaju prostorne odlike),  ili su izvučene iz razuma – pojmovnog porekla.

Zapravo, Kant samo na početku transcendentalne estetike prostor i vreme postavlja ravnopravno, a u daljoj transcendentalnoj analizi prisutno je jedno postavljanje spoljašnjeg čula, opažaja prostora i njegovih transcendentalnih odredbi u drugi plan, iako bi po postavkama njegove filozofije – “razum ne može da opaža a čula ne mogu da misle,” opažaj pre svega trebalo biti spoljašnji opažaj –  te transcendentalne odredbe trebale biti suštinske i prve objašnjene.

Svakako da je u hipotetičkom transcendentalnom šematizmu mnogo bitnije objasniti tu vezu razuma sa spoljašnjim opažajem, kao čistom, apriornom spoljašnjošću odakle dolazi sav sadržaj, nego mnogo lakšu vezu razuma sa samoopažajem vremena, jer su oboje unutra, unutrašnjost. Apriorne odredbe vremena i transcendentalni šematizam koji se njima utemeljuje u jedinstvu sa kategorijama razuma nikako nema potrebnu sintetičku osnovu za opšte i nužne sudove geometrije, već se ona mora tražiti u transcendentalnom jedinstvo razuma i transcendentalnih odredbi spoljašnjeg čula, opažaja prostora.

Što se tiče same aritmetike i transcendentalne vremenske odredbe sleda u iz unutrašnjeg opažaja vremena u praosnovi sleda prirodnih brojeva, ta transcendentalna odredba mnogo pre logička nego vremenska (ostaje pre vremena).

Sled prirodnih brojeva pretpostavlja starije kategorije jednakog, istog i različitog, suprotnog,  veće i manje,  jedno i mnoštvo, i sve operacije računa. To jest, više traži vremenski sled, jednovremenost ili trajanje stariji logički sled i stariji prostorni opažaj, jednoprostornost (što primećuje Bergson), ili razliku po broju manjeg i većeg, i operacije računa, nego što obratno razum, logika, manje i veće po broju, operacije računa i spoljašnji opažaj unutrašnji samoopažaj vremena.

To jest, kada Kant tvrdi da okvir unutrašnjeg čula,  opažaja vremena važi za svu čulnost, ne samo unutrašnji nego  i spoljašnji opažaj (da i sam prostor opažamo vremenom, kroz njegove transcendentalne odredbe)[18], ne samo da ništa ne znači, nego upravo potire osnovne postavke njegove transcendentalne estetike, dovodi do  apsurda, pokazuje kao protivurečne. Kada kažemo da mi sve spolja opažamo kroz prostorno čulo, prostor, to nešto i znači, jer se tim rečima  spoljašnje opažanje izjednačuje sa prostorom.

Međutim  prostor za Kanta nije samo naš spoljašnji opažaj nego istovremeno i samo  spoljašnje čulo, čulo okrenuto ka van, kao što je vreme unutrašnje čulo samoopažajem okrenuto ka unutra. Ako se sada tim rečima – da se sva spoljašnjost opaža prostorom – doda još, kao uslov sve pojavnosti, čulnosti kroz samoopažaj vremenom i uslov unutrašnjeg čula, to onda, ne samo da ništa ne znači, nego su te stvari dovedene do apsurda.

 

NAJVIŠI USLOV ISKUSTVA RAZOTKRIVA PRIVID KANTOVOG TRANSCENDENTALIZMA.

 

I u pogledu  odnosa kategorija prema transcendentalnoj apercepciji kao najstarijoj formi razuma s jedne strane ili apriornim formama–opažajima spoljašnjeg i unutrašnjeg čula sa druge strane, kod Kanta postoje mnoge nerešive teškoće. S jedne strane se u najvišem osnovnom stavu svih sintetičkih sudova tvrdi: „Uslovi mogućnosti iskustva uopšte su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva“^[19] (a ti  uslovi su, svakako, apriorna čula–opažaji prostora i vremena. A u postulatima empiričkog mišljenja čak:  „[...] da bi smo dokazali  objektivni realitet kategorija“ nisu potrebni samo opažaji, već uvek spoljašnji opažaji“^[20] i da je  sve naše „[...] unutrašnje iskustvo moguće samo na osnovu spoljašnjeg iskustva.“^[21]

Sa druge strane, u transcendentalnoj dedukciji kategorija Kant kaže: “Objektivna vrednost kategorija kao pojmova a priori osnivaće se na tome što je iskustvo (po formi mišljenja) moguće jedino na osnovu njih...Pojmovi... služe kao objektivni osnov mogućnosti iskustva.”^[22]

To jest, ako kategorije omogućavaju same predmete, stoje pre svih  predmeta, svake predmetnosti, onda apriorne forme–opažaji spoljašnjeg i unutrašnjeg čula (prostor i vreme) nisu uslovi mogućnost iskustva i samih predmeta iskustva“ nego čisti pojmovi, kategorije!

Zapravo, formulacija “objektivna vrednost kategorija kao pojmova a priori osniva se na tome što je iskustvo moguće jedino na osnovu njih,” nije nikako moguća po Kantovim osnovnim načelima jer njegov transcendentalizam, kriticizam, nasuprot racionalista i njihovih gotovih ideja pre, izvan svakog saznanja, iskustva podjednako kao i naspram empirista i njihovih gotovih opažaja na praznoj tabli razuma, tvrdi da se do saznanja dolazi tek jedinstvom praznih pojmova (čistih formi saznanja) i slepih opažaja (čulnih sadržaja); da subjektivno–objektivno saznanje, iskustvo nije nikako nešto od čega se polazi, nego nešto do čega se dolazi.  

 

EMPIRIČKA I TRANSCENDENTALNA UOBRAZILjA 

 

Spinoza problem dve Dekartove supstancije shvata kao dva  atributa mišljenja i prostiranja u apsolutnoj Božijoj subjektivnosti a Kantov transcendentalizam  problematičan odnos mišljenja i prostiranja, ili racionalizma i empirizma, idealizma i materijalizma prenosi iz ontološkog u saznajni nivo samo dve suštinske različite razumske i čulne saznajne forme naše subjektivnosti.

Međutim, suštinski problem nije nikako odnos dve prazne saznajne forme, jer, koliko god da su te forme različite, samim tim što obe pripadaju jednoj subjektivnosti, problem njihovog jedinstva samo je tehničke prirode.

To jest,  Kant suštinski problem u odnosu praznih formi i slepih sadržaja (bez obzira na to koje su, kakve su saznajne forme u pitanju), prikazuje i rešava  drugostepenim odnosom samo dve različite forme (čistog pojma i čistog opažaja)!

Umesto da se (sećanjem, pamćenjem, zamišljanjem), rešava prvostepeni odnos praznih formi – nezavisno da li su to kategorije razuma, ili čisti opažaji spoljašnjeg i unutrašnjeg čula, prostora i vremena – na jednoj strani, i sveg sadržaja na drugoj strani, i uz pomoć stvarne, empiričke, reproduktivne uobrazilje, Kant težište problema prebacuje na odnos samo dve čiste (prazne) forme. Svakako da to jedinstvo racionalizma i empirizma ne bi trebalo da sa nekakvom „transcendentalnom“ „produktivnom“ uobraziljom na  apriornom nivou sastavlja samo dve prazne saznajne forme čistog razuma i čistog opažaja nego prazne forme na jednoj strani (bez obzira da li su to forme praznog razuma ili opažaja) i slepe sadržaja na drugoj, sa jedino mogućom reproduktivnom, asocijativnom uobraziljom u konkretnom saznanju na empiričkom nivou! 

Kant mogućnost opšteg i nužnog nesumnjivog matematičkog saznanja (uopšte sintetičke sudove a priori) „objašnjava“ transcendentalnim jedinstvom dve različite apriorne forme čistog razuma i čistog opažaja, iako za suštinsku potvrdu „subjektivne“ opštosti i nužnosti čisto razumskih ili čisto čulnih formi (tačnije njihovog „opšteg i nužnog transcendentalnog jedinstvo“) zna samo iz opštih i nužnih sudova matematike!

Kod Platona je ta početna opštost i nužnost geometrije: “Ko ne zna geometriju neka ne ulazi unutra“ upravo sa potpuno obrnute postavke bila dokaz da se iz opšteg i nužnog  objektivnog znanja zaključi o opštosti i nužnosti u nama samima, i opštosti i nužnosti u kosmosu. Na kraju, da se po dijalektikom pojma zaključi o večnom postojanju, transcendentnosti nas samih (večnosti umne duše) kao i o večnom postojanju stvari samih po sebi, transcendentnosti celokupnog  sveta (večnih ideja).

Takođe, za opšte i nužne sudove geometrije ili definisanje kvadrata, kruga, prave, ravni, duži, tačke… nisu dovoljni pored razuma i čistog opažaja prostora samo opšte kategorije kvaliteta, kvantiteta,  relacije…nego za taj konkretni oblik, kvalitet (kruga, kvadrata, prave, ravni, duži, tačke), traži pored čula vida i supstancijalne ideje kvadrata ili kruga, prave, ravni, duži, tačke…ž

U svakom slučaju, za taj početni kvalitet empirijske slike, crteža, odakle se dalje izvode svi geometrijski pojmovi, definicija ili u području uma suština svakog pravilnog geometrijskog oblika posebno, njihove pojedinačne ideje, ili celina same geometrije,  pretpostavlja čulo vida.

Međutim to čulo je za Kanta empirijsko, a samim tim i svi konkretni oblici koji od njega dolaze.

Opet, bez konkretnog početnog kvaliteta početnog crteža, empirijske slike, pomoću čula vida (svakako, samo senke same stvari) ili njegove dalje definicije, matematičkog pojma (samo odsjaja same stvari), ne može se suštinskom reproduktivnom uobraziljom, umskim sećanjem, nikako doći do suštine  bilo kojeg geometrijskog oblika (prepoznati starija ideje), a kamoli prepoznati na kraju doslednom naučnom teorijom celovita ideja (suština) sama geometrije.^[23] To očigledno znači da Kantovo transcendentalno jedinstvo – čistog razuma i njegovih kategorijama i čistog opažaja prostora – nikako nije dovoljno za konstituisanje same (celovite ideje) geometrije.

 Sa druge strane, Platonova reproduktivna uobrazilja traži–nalazi vezu između  supstancijalnih kvaliteta sveobuhvatnih ideja na jednoj i opštih, posebnih pojmova razuma i pojedinačnih opažaja čula sa drugoj strani. Od početka do kraja prati suštinski vezu između početnih senki ideja (pojedinačnih opažaja čula),  daljih odblesaka, odsjaja ideja (posebnih, opštih pojmova razuma) pune svetlosti najviše ideje dobra za istinito sagledavanje svega sa svih strana (celovite ideje). [24]

 

KATEGORIJE SE NE MOGU IZVESTI IZ MOĆI SUĐENjA NEGO TEK IZ SUDA O SAMOM SUDU, NAJVIŠE MOĆI ZAKLjUČIVANjA

 

Kant uopšte ne daje jedan praosnovni sintetički sud koji bi utemeljio samo suđenje i nužnu vezu među svim posebnim sudovima i  tako dokazao da moraju postojati baš ti sudovi a nikako neki drugi i da je ta lista sudova nužna i konačna. Umesto toga on sve te  sudove jednostavno preuzima iz opšte, tradicionalne  logike, kao da je ta stvar jasna sama po sebi! Zapravo  iz Ja=Ja, osnove svesti u samosvesti jednake, iste sa sobom, čiste (same) jednakosti on samo daje sintetičku osnovu zakona identiteta (A=A) za sintetičku praosnovu apriorne veze, spoja koja sintetiše u pojmovima, sudovima znanja sve razlike, nejednakosti, suprotnosti čulnog mnoštva.

Možda za same logičare ta čista logička dedukcija najosnovnijih pojmova, sudova, razuma i zaključaka uma nije nužna, mada, strožije gledano, s obzirom na to da oni pretenduju na “čistu” logiku, koja apstrahuje od svakog sadržaja, ta je logička (za Kanta metafizička) dedukcija za jedinstvo same (sve) logike u nekom objedinjujućem praosnovnom sudu, zaključku svih najopštijih pojmova i zakona logike i za njih nužna.

Međutim, za postavke čiste transcendentalne filozofije, čiste formi koje se traže, daju na nivou apriornih formi čula, razuma, uma (a pre svega logičkih kategorija kao operacija čistog suđenja, koje po Kantu predstavljaju sam, čist razum, njegovu apriornu raznovrsnost), takva transcendentalna dedukcija je i te kako nyžna.

Pored toga, po pitanju opšte logičke (metafizičke) dedukcije kategorija, kao i transcendentalne (po uslovu čulnosti), postoji jedna logička nemogućnost. Jer, ako se te kategorije izvode iz jednog praosnovnog suda (zaključka), to više nisu prapojmovi kao najopštije podforme razuma, niti najstariji logički predikati koji se izriču o bilo čemu (svemu) nesvodivi jedni na druge; kao i svi zajedno na nešto starije od njih, nego je to sada bio taj praosnovni pojam, sud, zaključak odakle se sve one izvode, a same kategorije nešto drugostepeno, izvedeno!

Zapravo, ako se strožije posmatra sama stvar, mora se reći, da  Kant ne preuzima kategorije iz čistih formi suđenja (najopštijih vrsta) sudova, nego iz najosnovnijih formi (vrsta) zaključaka! Samim tim što se transcendetalnom analizom posmatra sam sud, suđenje, čisti sudovi, sudi o sudu, tim se posrednim suđenjem o suđenju, praosnovnim sudom o sudu, sudovima, razumevanjem samog suđenja kao same forme razuma, nužno ulazi u područje zaključka, u sferu uma.

Prema tome, to posredno suđenje kao sud suda može biti  samo moć nužnih zaključaka, zaključivanja. A ona,  ni po samom Kantu, nije više stvar razuma, nego uma.

Razum je, po Kantu, u svom osnovnom dejstvu, moći suđenja, posredno predstavljanje (predstava o predstavi). A um je kao posredno suđenje, sud o sudu (sud suda), svest o svesti, sa svojim čistim formama transcendentalnih ideja, moć nužnih zaključaka, kao najviši regulativni princip jedinstva sveobuhvatnog iskustva.

  U svakom slučaju,  kada se transcendentalnom analizom ispituje šta je samo suđenje, sami sudovi i daje iz svih najopštijih vrsta sudova jedno izvođenje  kategorija,  tu se, očigledno,  nečim starijim od suđenja posmatra sama moć suđenja  pa taj sud o samom sudu, znanje o samom sudu, suđenju, svim vrstama sudova, samo istraživanje moći suđenja mora stajati iznad, ispred suđenja. I  sama moć suđenja, tu očigledno više nije ono najosnovnije, najstarije u razumu (na koju se, po Kantu, svode sve njegove ostale moći), pa čak ni sami sudovi ili iz njih izvedene kategorije.

A povrh svega toga, to saznanje o čistim sudovima, suđenju, po postavkama njegove filozofije (da nikakvo znanje nije moguće samo iz razuma, pojma, bez opažaja, čulnosti) unapred je prazno, analitičko, tautološko, ne postoji nikakva sintetička osnova iz koje se može dati jedno takvo znanje o čistom suđenju, sudovima, pa dakle, nikako nije moguća metafizička (opštelogička) dedukcija kategorija. To jest, ili bilo koje, kakve kategorije (apriorne vrste sudova) ne postoje, i on za sve te kategorija (tačnije, sve različite vrste sudova) Kant zna samo induktivno, uopštavanjem od svih čulnih sadržaja.

Svakako da se Kantovo objašnjenje za nemogućnost tog izvođenja nikako ne može prihvatiti:  “Naročito svojstvo našega razuma, naime, što on stvara a priori jedinstvo apercepcije samo pomoću kategorija i to upravo samo ovom vrstom kategorija i tolikim njihovim brojem, to njegovo svojstvo isto tako ne može dalje da se objasni, kao što je nemoguće znati zašto mi imamo baš ove funkcije suđenja, a ne neke druge, ili zašto vreme i prostor jedine forme našeg mogućeg opažaja“^[25]

Umesto da zaključi da ta dedukcija nije moguća zato što kategorije uopšte ne postoje u razumu,  i da čak i čist razum i praosnovno Ja mislim, kao apriorna sinteza, spoj zavisi dalje od najstarijeg sintetički čistog – čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, kao i same kategorije, i sve moguće vrste sudova od najopštijih zaključaka, transcendentalnih  ideja uma, on i dalje tvrdi da u razumu postoji opštelogičko Ja mislim (nezavisno od voljnog Ja, jedne sintetički starije vlastitosti) izjednačeno sa Ja sudim i  nekakve i u razumu apriorna raznovrsnost kroz „čiste“ forme svih posebnih vrsta suđenja, kategorije, odvojene od svakog empiričkog sadržaja i najopštijih ideja uma.

 

KOMENTAR

 

Svaki pojam se izražava, određuje prema nekom drugom pojmu, po vezi više pojmova. To jest, kao što pojam traži, daje nužnu vezu među predstavama, opažajima, svaki sud traži, daje, određuje neku nužnu vezu, odnos među pojmovima, zaključak istu takvu nužnu vezu traži, nalazi među više sudova. Ipak, iako se svaki pojam  definiše nekim sudom, a sud vezom više pojmova, svaki novi sud je utemeljen nekim prethodno proverenim zaključcima znanja, te se  pokazuje da se na početku kao i na kraju uvek podrazumeva ili traži  neki početni, završni zaključak. I zato je za Hegela “ zaključak... suštinska osnova svega istinitoga, i definicija apsoluta je... da je on zaključak... Sve je zaključak.“[26]

Pretpostavlja se neki unapred definisan pojam, sud znanja,  koristi kao jedan zaključak jasan sam po sebi, podrazumeva kao čvrsta, jasna početna osnova koja omogućava sve shvatanje,  obuhvatanje sveg saznanja, iskustva.

U svakom slučaju, transcendentalnom analizom pomoću pojma o pojmu, suda o sudu (njihovoj nužnoj vezi) u svesti o svesti, znanju samog znanju, sa moći nužnog zaključivanja opet se ide ka najvišem umnom jedinstu.

Polazi od nekog (prethodno) pretpostavljenog zaključka, pa ide (nastavlja) ka nekom narednom, da bi se kraju došlo do sveobuhvatnog zaključka, koji se po totalitetu svih uslova iskustva traži najvišim transcendentalnim formama zahteva za celokupan sadržaj, obim saznanja.

I kada se postavi pitanje: šta je tu starije: sud ili zaključak, svakako se može reći: iako je svaki zaključak samo neki opštiji sud, i naše suđenje ispoljava podjednako od pojedinačnog, posebnog ka najopštijem, nužnom saznanju i obrnuto, slobodno može reći da je stariji zaključak. Ako sud stvarno nešto tvrdi, ta se tvrdnja mora proveriti ili nekim drugim starijim, izvesnijim sudom, ili opažajima, činjenicom iskustva kroz nešto unapred saznato,  provereno,  dati neki konačni,  završni zaključak.

To jest, svaki sud se zasniva na nekom praosnovnoj aksiomi,  koja kao prvi, osnovni princip važi za sve ostale pojmove, sudove. I on svakako mora biti neki nužni zaključak.

Čak, i kada se radi o mnogo većoj povezanosti pojmova, sudova u živoj reči, govoru, tu se opet  u dijalektičkom razgovoru, živom kretanju raznovrsnih reči, nužnih pojmova, sudova, opet na kraju mnogo pre kao rezultat dobija neki završni zaključak, nego neki prapojmovi ili najopštije forme sudova – čisto suđenje samo po sebi.

Samo nužni zaključci u živom govoru, razgovoru dijalektici ideja pretpostavljaju u sveobuhvatnom iskustvu svepovezanost pojmova, sudova “u celom obimu svih uslova” saznanja.

Zapravo, kada se u dijalektičkom kretanju pojma iz svih mogućih različitih, čak suprotnih značenja, traži nužnim zaključcima najviše jedinstvo znanja “u celom obimu svih uslova” sveg dotadašnjeg, mogućeg iskustva,  sveobuhvatno, prasintetičko praznačenje,  uvek se pretpostavlja celovita metafizika jezika..[27]

Samo otvoreni razgovor, svedimenzionalna snaga govorne svesti u  praznačenju žive reči pretpostavlja dijalektiku “u celom obimu svih uslova,” dok bilo koji pojedinačan sud kao i pojam tu dijalektiku ima samo u mogućnosti.

 

REALITET I NEGACIJA

 

Kant iz svoje transcendentalne osnove ne može nikako izvoditi kategorije realiteta i negacije iz potvrdnih i odrečnih sudove, jer su da i ne, jeste i nije,  afirmacija i negacija zadati pre kategorija već u praosnovnom Ja mislim, ili Ja jesam.

Zapravo, svejedno da li se iz samoizvesnog ja jesam, jeste utemeljuje ono Ja mislim ili obrnuto, iz onog Ja mislim ono Ja jesam, jeste, to da, je, jeste i ne, nije je zadato pre svake kategorije. Samo zato što je to Ja mislim ili Ja jesam, jeste samom suštinom transcendentalnog utemeljenja utemeljeno prekategorijalno, pre sve logike, njenih kategorija, svojom sintetičkom praosnovom može omogućiti svako dalje iskazivanje, saznanje, pojmovno uobličenje čistog mišljenja, suđenja, bilo koje, kakve podvrste sudova – kategorije. Predpojmovno, predsaznajno, predlogičko, predkategorijalno Ja=Ja prvo utemeljuje da–ne, jeste–nije za svako dalje iskazivanje bilo kojeg pojma, suda, zaključka.

A za neko (nasuprot transcendentalnog), drugačije utemeljenje realiteta i negacije  kao ontoloških predikata nužna je supstancijalnost naspram akcidentalnosti, supstancijalno je, jeste kao kod Platona, Aristotela, Spinoze... Skoro za sve filozofe kvalitet je moguć samo kroz stariju supstancijalnost (Boga, duše, klasa, rodova, vrsta, večne ideje, elementata, atoma, brojeva, monade), kao kod Aristotela, Platona, predsokratovaca, Lajbnica...ili, kao kod empiričara, samo kroz konkretne pojedinačne čulne kvalitete ... U svakom slučaju,  Kant kategorije realiteta i negacije ne može predstavljati kao kvalitativne kategorije, kategorije kvaliteta.

Šelinga i Hegela vide apsolut kao jedinstvo afirmacije (realiteta) i negacije, supstancijalnosti i akcidentalnosti, jedinice i mnoštva,   nužnosti i slučajnosti,  subjektivnog i objektivnog, idealnog i realnog, beskonačnog i konačnog, forme i sadržine, suštine i pojave. Međutim oni mnogo pre iz akcidentalnog, pojedinačnog, negativnog, mogućeg, slučajnog... prirodnog izvode apsolutnim jedinstvom opšteg i nužnog subjektivno-objektivnog saznanja ono supstancijalno, opšte, afirmativno, nužno, duhovno ...

 

KOMENTAR

 

Iako na prvi pogled izgleda da Šeling idealno, supstancijalno, beskonačno, pozitivno, opšte, nužno i negativno, pojedinačno (posebno), akcidentalno, slučajno, konačno sastavlja u apsolutnom subjektivno-obejektivnom totalitetu forme forme–sadržine, idealnog–realnog, beskonačnog–konačnog ili sa druge strane Hegel, sa svojom dijalektičkom logikom u samorazvoju, izvođenju apsolutnog duha, ideje iz čistog pojma o pojmu, mišljenja o samom mišljenju, iz pozitivnog supstancijalnog, opšteg i nužnog samoznanja, samomišljenja, sveobuhvatne  umne forme apsolutnog duha, ideje kroz tezu–antitezu–sintezu izvodi svu moguću sadržinu prirode, istorije, sve ono negativno, akcidentalno, pojedinačno,  slučajno, čulno... 

Međutim, kako on sve prirodno  shvata samo kao ospoljenje, otuđenjem apsolutnog duha, ideje i  ono aposolutno pozitivno, supstancijalno opšte i nužno shvata kao  samosaznajni duha koji se apsolutnom idejom   vraća u  večnu suštinu Boga pre prirode, istorije i jednog konačnog duha, on zapravo iz drugobivstve prirode,  istorije kao otuđene, ospoljene ideje samosaznanjem izvodi prvobivstvenu apsolutnu logičku formu samomislećeg Boga.

Dakle, sasvim obrnuto on onoga što obećava u uvodu svoje Nauke Logike, večnu suštinu apsolutnog duha, ideje, kao ono najpozitivnije (afirmativno) opšte, nužno, supstancijalno večno...izvodi saznanjem, mišljenjem iz negativnog,  slučajnog, pojedinačnog, akcidentalnog sadržaja... indukuje iz pojavnog bića prirode, istorije. Da ta dijalektiča teza–antiteza–sintezom  od početnog čistog bića–ništa (u stvari čulnog  bića nečega–ničega) ka suštini i pojmu zapravo indukuje iz čulnog natčulno, iz pojedinačnog opšte ili iz slučajnog nužno, iz akcidensa supstancijalnost.

To jest, umesto da pokaže kako Bog stvara svet, ili barem  dedukujeiz “čiste misli, pojma po sebi i za sebe, istine same po sebi i za sebe bez ljuske i omota apsolutnu ideju, kao večnu suštinu Boga“, on, sasvim obrnut, taj “apsolutni pojam kao misao po sebi i za sebe, logičku formu apsolutne ideje, istinu bez ljuske i omota kao večnu suštinu Boga“, izvodi iz negativne, pojedinačne (posebne) akcidentalne prirodne, istorijske sadržine![28]

Međutim, već Platon pokazuje da nikakvo supstancijano (akcidentalno), pozitivno (negativno), opšte (pojedinačno) nužno (slučajno) saznajno-logičko ili ontološko ili moralno, nije moguće  bez nadsaznajne, nadsuštastvene najviše ideje dobra. Zapravo, istinski postoji samo supstancijalni kvalitet beskonačnog mnoštva večnih ideja, a iznad svih tih ideja nadlogički, nadsaznajni, nadbivstveni kvalitativno bezmerje najviše ideje dobra.

Tek iz nadsaznajne, nadbivstvene ideje dobra sve su ideje večne ideje,  same savršene ideje imaju svoje kvalitete, a  iz samih ideja tek sve njihove kopije. I u Svetom pismu dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg kavlitativnog savršenstva iz Božijeg bezmerja. „I vidje Bog da je dobro...

Po Aristotelu bez apsolutne pozitivnosti, supstancijalnosti, najnužnijeg Božijeg večnog samog po sebi  života, večnog duhovnog bića, naspram samo mogućnosti materije nema nikakvog drugog života, bića. U stvari, moguće, stvarno, nužno, opšte, posebnog, pojedinačno, supstancija i akcidens i kauzalnog odnosa, potvrdno i odrečno (sve kategorije) za njih tek imaju smisla iz supstancijalnog kvaliteta Boga, duše, najviše ideje dobra. 

 Kod Spinoze supstancijanost Boga stoji u osnovi svih atributivnih, večnih kavliteta, suština. Kod Lajbnica beskonačno mnoštvo supstancijalnih kvaliteta pojedinačnih monada stoji pre svake moguće saznajno-logičke kategorijalnosti.

Zapravo, uzročnost se samo može pojmiti od supstancijalnosti ka akcidentalnosti, a ne obrnuto. To jest, uzročnost od nečega ka nečemu nije uopšte uzročnost, nema dovoljan razlog da bude uzročnost,  niti potvrđuje da je nešto uopšte nužno nešto, a ne na primer, ništa, nego samo aspolutno creacio ex nihilo stvaranje od ničega, ka bilo čemu, svemu.

 

SVE ČISTE FORME: ČULA, RAZUMA, UMA MOGU SE DEDUKOVATI SAMO IZ ONOG PRVOSTEPENOG ČISTOG: ČISTE VOLjE I JEDNE SLOBODNE VLASTITOSTI PRAKTIČNO MORALNOG UMA

 

U  Kantovom transcendentalizmu čist (prazan um) samo je najopštija  regulativna forma za sveobuhvatnu sintezu pojavnog saznanja, a kod Platona samo um dostiže celovito saznanje supstancijalne i pozitivne ideje  naspram akcidentalnog,  mogućeg, negativnog, slučajnog čulnog sadržaja. Ipak, i to celovito, idealno  umno samo se može utemeljiti u jednoj supstancijalnoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti.

Kantu je je bilo stalo do jednog operativnog razuma u osnovi opštih i nužnih matematičko-naučnih zakona,  i zato je kategorije postavio  u razum a ne u um; jer bi se u umu još pre zahtevala njihova dedukcija i jedinstveno izvorište, utemeljenje svih kategorija. Međutim, supstancijalno,  pozitivno, opšte i nužno ne može biti dato samo po transcendentalnoj osnovi najopštije sinteze praznih forme, prema svim mogućim sadržajima čulnog iskustva, nego se za tu opštost i nužnost traži apsolutna pozitivnost, afirmativnost i uvek neka starija supstancijalnost i sa njom u osnovi čistog uma  mnogo pre čista volja i jedna ista  vlastitosti  ili Božija volja i stvarajuću sloboda za utemeljenje  starije praktične logike, metafizike.

U stvari, jedna je stvar kada se odnos forme i sadržine, supstancijalne  opšte i nužne pozitivne forme  prema akcidentalnoj pojedinačnoj i slučajnoj negativnoj sadržini posmatra po svim mogućim različitim vrstama sudova, suda, a sasvim druga kada se razmatra po suprotnostima najopštijih kategorija izvedenih iz različitih vrsta sudova, gde naspram čistog razuma, suđenja stoji čista čulnost, opažanje. Ili, naspram svih transcendentalnih opštih i nužnih (čistih) praznih razumskih ili čulnih  formi, akcidentalni, pojedinačni, slučajni (slepi) sadržaji. Međutim, kada se stvar posmatra iz samih kategorija, uopšte nije tako, nego je rezultat sasvim drugačiji. 

Na primer kategorije kvantiteta su jedinica, mnoštvo, celokupnost. Iako je celokupnost postavljena kao završna sinteza, očigledno je da traži u sebi stariju jedinicu,  pretpostavlja starije jedinstvo. To jest, umesto jedinica, mnoštvo, celokupnost, treba da stoji jedinica, mnošto jedinstvo. A za sve troje opet se nužno traži, zahteva starije pojedinačno, jedna neponovljiva ista vlastitost, kao najstarije sintetičko jedinstvo  za utemeljenje opšteg i posebnog.

U kategorijama kvaliteta, realitet  negacija i limitacija, realitet traži negaciju iz čiste volje za utemeljenje afirmacije!

 U kategorima supstancije, uzroka i akcidensa, traži se, takođe,  pre svake opštosti, i kao nužno za utemeljenje svakog pojma, suda, suđenja, svake posebnosti i svake opštosti starije jedinstvo iz supstancijalne pojedinačnosti čiste volje iz jedne iste vlastitosti prasintetičko jedno.

Takođe i za samu mogućnost nužnog i stvarnog mora se pretpostaviti u čistoj volji starija sloboda.

Za Platona, Aristotela nužan je stariji supstancijalni (ontološki) kvalitet za svaki  saznajno-logički kvalitet. Kategorije se mogu utemeljiti samo metafizički, po supstancijalnoj osnovi. Samo Božije jestastvo, apsolutna volja i stvarajuća sloboda Boga stoji naspram samo mogućnosti, materije i jedno, jedinstvo naspram mnoštva i nejedinstva

Akcidens, kao i slučajnost, mogućnost i nemogućnost, negativnost, mnoštvo, nejedinstvo  moraju se pojmiti suštinski, a to je moguće samo ako se i prvi par kategorija pojmi suštinski, po nekoj supstancijalnoj osnovi. Supstancijalnost naspram akcidentalnosti ne može se nikako shvatiti samo logički, nego tek suštinski (metafizički), kao kod Platona, Aristotela, Spinoze...  Nikako samo po opštim i nužnim zakonima logike ili opštim i nužnim zakonima prirode (nemogućim po sebi), bez prethodnog utemeljenja same (opštosti i nužnosti) logike, same prirode, ili jedinstva logike, ili jedinstva prirode.

A utemeljenje same (opštosti i nužnosti)  logike ili same (opštosti i nužnosti)  prirode, jedinstva logike, jedinstva prirode je moguće samo po apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi pre, ispred svake saznajno-logičke ili prirodne opštosti i nužnosti, i u osnovi, temelju svake (logičke i prirodne) opštosti i nužnosti!

To jest, za kategorijalnu razliku opšteg, nužnog, pozitivnog naspram pojedinačnog, slučajnog, negativnog mora se (za pravu nauku, matematiku) iz starije metafizike dati neka supstancijalna osnova opštosti i nužnosti da bi se mogla utemeljiti razlika supstancije i akcidensa.

Tako Aristotel svoju (opštu i nužnu) logiku ili (opštu i nužnu) fiziku, četvorostgruku uzročnost  (zakone fizike),  kao uostalom i sve druge opšte i nužne odnose među kategegorijama međusobne odnose kategorija utemeljuje, svakako, u svojoj metafizici.

I zato kod Aristotela ne postoje posebni sudovi po relaciji, jer relacijama njima nije mesto u logici, tačnije odnosi se ne mogu se (dati, utemeljiti) posmatrati samo formalno logički, nego je prvi odnos, koji utemeljuje uopšte odnošenje, upravo metafizičko razlikovanje supstancije i akcidensa, a on utemeljuje dalje opšte i nužne saznajne odnose logike ili prirodne nauke tek kroz suštinske razloge, svrhu po sebi, potpunu, četvorostruku uzročnost starije metafizike.

Kod Platona je  osnova svega bivstvovanja pojavne i večne prirode, sveg saznanja, logike, prirodne nauke moguća samo  iz nadbibivstvujuće, nadlogičke, nadsaznajne, nadprirodne ideje dobra.

U stvari, iako se kategorije relacije i sam odnos posmatra kroz supstanciju i akcidens, uzročnost i uzajamno dejstvo (onoga što deluje i onoga što trpi),  odnos, svakako, nije samo odnos između nedefinisane supstancije i akcidensa..., nego postoji i kroz sve ostale kategorije; između opšteg posebnog i pojedinačnog, između mogućeg i nemogućeg, nužnog i slučajnog, stvarnog i nestvarnog, afirmacije i negacije...

Takođe i celovitoj četvorostrukoj uzročnosti (po mogućnosti materije, forme, kretanja ili svrhe)  svako je mnoštvo dato iz nekog  najstarijeg jedinstva (jednog Boga), savršene duhovne stvarnosti, Božijeg samog po sebi večnog duhovnog života, bića naspram samo mogućnosti bezoblične materije. Ili, samo iz apsolutne pozitivnosti savršenog kvaliteta duhovne stvarnosti večne ideje naspram samo njene kopije u materijalnoj stvarnosti, čulnoj prividu. Kod Lajbnica supstancijalna  pojedinačnost, pozitivnost supstancijalne  žudnje neprotežne duhovne monade, stoji kao stvarnost starije metafizike naspram samo mogućnosti  negativnog, ništa, ničeg, svih pojavni složevina prividnog prostorno-vremensko poretka materijalne fizike.

 

 

---

^[1] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz, 1976,  str. 90.

[2] Isto, str. 90-91

^[3] Isto, str. 102.

[4]Naspram odvojenosti praznog pojma i slepog opažaja u Kantovom pojavnim sudovima razuma, Hegel kasnije,  iz najopštijih zaključaka dijalektičke logike iz najviše forme uma u jedinstvu sa svim mogućim sadržajem i subjektivnog izjednačenim sa objektivnim, logičkog izjednačenog sa ontološkim, iz sveobuhvatnog pojma po sebi i za sebe  izvodi apsolutno istinitu ideju,  samo Božije Ja.

[5] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,   Napomena, str. 105.

[6] „Ova podela je postala sistematski iz jednog zajedničkog principa naime iz moći suđenja (koja je istovetna sa moći mišljenja).”

[7] Isto,  str. 104.

[8] Pogledati na ovom sajtu rad: Osnova za svaku buduću filozofiju.

[9] Pogledati na ovom sajtu rad. Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma/Načela praktične logike

[10] Zapravo tek  kada navodi  transcendentalne  odredbe vremena (a prostora čak uopšte i ne daje), vidi se da Kant sve te odredbe  izvodi iz spoljašnjeg, objektivnog vremena,  koje se shvata po razumu, pojmu i kretanju u  prostoru i spoljašnjem opažanju; da su  empiričkog porekla, kao i same kategorije razuma, da se se mogu nikako posmarati samo na apriornom nivou, dati po nekakvoj „transcendentalnoj“ dedukciji, nezavisno od svih empiričkih sadržaja.

[11] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, str 1976, 51.

[12] Isto, str. 73.

[13] Isto, str, 74

[14] Pogledati na ovom sajtu rad: Matematika kod Platona i Kanta.

^[15] Isto, str. 72.

^[16] Isto, str 193. kraj napomene 1.

^[17] Isto, str. 97-98.

[18] Sve transcendentalne odredbe vremena i vremenski niz, red, sadržaj i spoj i jednovremenost, sled i trajanje,  su mnogo pre odredbe razuma i prostora nego vremena. Vremenski niz, red, sadržaj i spoj traže razumski ili prostorni red, niz, sadržaj i spoj. Jednovremenost traži stariju jednosvesnost i jednoprostornost,  a sled pre–kasnije u vremenu logičko pre–kasnije. Takođe, mnogo pre vremensko trajanje traži stariji broj za meru dužine vremena nego broj vremensko trajanje. 

^[19]Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, str. 137.

[20] Isto, str. 186.

[21] Isto, str. 180.

^[22] Isto, str. 101.

[23] Očigledno da je  i kod slepog čoveka pomoću dodira ili tuđeg opisa indirektno prisutno nekakvo „viđenje“, čulo „vida.“

[24] Za šire o razlici između Kantovih kategorija i Platonovih ideja ili Aristotelovih kategorija, pogledati na ovom sajtu radove: Aristotelov pristup kategorijama i Bog, ideje i kategorije.

^[25] Isto, str. 110–111.

[26] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, Prosveta,  Beograd,  1973, str. 297.

[27] Pogledati na ovom sajtu spis: Metafizika jezika-izbor.

[28] Više o ovoj temi pogledati na ovom sajtu rad: Bog i dijalektička logika