Ствар по себи и ствар за нас

Аутор: Томислав Новаковић

 

Суштинско и појавно Ја. Форма и садржина,  појава и суштина[1]

 

С правом се може питати, зашто Кант, поред чистог разума, спонтанитета свести (праоснови самосвести и празних подформи суђења), или субјективних форми спољашње, унутрашње чулности – чистих опажаја простора, времена– уопште осим празне форме субјективности захтева и са унутрашње стране неку суштину у њој самој, неко суштинско Ја,  или такође, са спољашње стране (оног што се опажа, сазнаје), осим слепе објективности,   неку ствар по себи?

По ком основу се, уопште претпоставља постојање суштинског ја, или постојање  “ствари по себи, тражи њихова суштинска сазнатљивост, ” или узима као суштински недостатак њихова несазнатљивост? Ако је трансцендентално (чисто логичко, опште) Ја само празна форма, зашто се у њему,  осим чистог суђења, мишљења спајања, по исто тако празним категоријама, тражи, претпоставља неки суштински садржај, неко, било појединачно, било опште суштинско Ја,  Ја само по себи? И иако је по својој првом одређењу трансцендентално Ја само свест о себи,  праосновна логичка синтеза Ја мислим, судим, опет се узима као суштински  недостатак наших сазнајних моћи што се та суштинска унутрашњост не може сазнати! То јест, ако се са једне стране у чистим појмовима, опажајима, осим празних трансценденталних форми не налази никакав садржај, и без логичко–опажајног конструктивизма празних форми чисте субјективности а са друге стране сва предметност, објективност своди само на аморфни садржај, слепо, трансцендентално х, зашто се онда и поред тога, тражи у човеку неко суштинско Ја, и потпуно изван човека нека “ствар по себи” изван  наших сазнајних моћи, и уопште  узима као суштински недостатак што се она не може сазнати?[2]

Иако су то, свакако, тешко одрживе речи, празне сазнајне форме чисте субјективности, унутрашњости, без икакве садржине, или слепи садржаји у спољашњости  без икакве форме, то  су, свакако, основни постулати целе Кантове теоријске филозофије. Дакле, ако се пре разлике на суштину–појаву, наглашава та старија одвојеност форме и садржине (као и две различите форме разума, појма и чулности, опажаја између себе), онда оно суштинско мора свакако бити јединство празне логичке  форме и слепог садржаја: празног субјекта и слепог објекта, у јединој трансцендентално–појавној, субјективно–објективној релацији настајућег искуства, конкретних судова знања који састављају појам и опажај.

Дакле, сама потреба да тражи било какав суштински садржај трансценденталног Ја, субјективност по себи (без чулних садржаја),  подједнако као и да се на другој страни, без празних форми чисте субјективности, тражи, одређује било какав суштински објекат, објективност (осим слепог садржаја, трансценденталног х), нарушава основну идеју да се јединство празних форми трансценденталне субјективности (чистог разума, мишљења и чисте чулности, опажаја)  и садржаја слепе објективности формира тек формално-садржински кроз конкретно субјективно–објективно реално сазнање, настајуће искуство!  

Ако је трансцендентално Ја само чиста субјективност, празна логичка форма спонтаног суђења, мишљења, синтезе.., а простор и време, само чисти опажаји, празне рецептивне форме чисте чулности, онда оно суштинско, било са становишта “субјективности,” било са становишта “објективности,” може бити само јединство чисте разумске и чисте чулне форме (празне субјективности) и садржаја (слепе објективности) – постоји тек као субјективно-објективно емпиричко Ја, кроз једино реално настајуће искуство. То би управо значило да то конкретно емпиричко, појединачно Ја мора  бити оно суштинско Ја! Као појавно–стварно субјективно–објективно јединство у настајућем искуству једино има, сједињује обе “ствари“. Заправо, ту форму празне “субјективности” и садржај слепе “објективности ми само фиктивно разликујемо у поступку трансценденталне анализе! Из тога би следило да се никакво суштинско Ја нити сама ствар по себи се  не може тражити са “стране” (изван) тих логичко-опажајних релација, него да то суштинско Ја тим логичко-опажајним конструктивизмом може бити само емпиричко Ја – а суштинско знање оно у самом делу искуства. Да се стварност ствари  тек формира сједињавањем логичких и чулних форми празне субјективности са аморфним садржајима, слепе “објективности”) у самом чину сазнања у настајућем, реалном искуству, састављањем празне форме и слепих садржаја,  где се  изједначује  емпиричко и трансцендентално Ја, појава са суштином!^[3]

Ако Кант нашу почетну (трансценденталну) субјективност своди на празне форме, а  почетну објективност на слеп садржај (трансцендентално Х) , а тек њихово јединство у самом чину конкретног сазнања, искуства сагледава као оно једино реално што има обе стране, зашто би онда то јединство (празне форме и слепог садржаја) било ограничено, појавно? И како се опет сме претпоставити и преко те почетне форме трансценденталне субјективности чистог Ја остаје да постоји неко суштинско Ја само по себи, са свим ноуменалним садржајем – суштинска субјективност? Или да се на другој страни, у самој објективности – без сазнајних форми разума, чулности, чисте субјективности, само аморфном, слепом садржају, ипак захтева нека суштинска објективност – поново тражи “ствар по себи“ која се не може сазнати?

Кант, у ствари, одваја празно логичко Ја – чисте појмове и чисте опажаје,  априорне одредбе разума и априорне одредбе чулности, од слепих, аморфних садржаја. Уопште, празни субјект, трансцендентално Ја (све његове сазнајне форме), од хаотичног садржаја (слепог објекта, трансценденталног х). Чак тврди да је та раздвојеност празних форми и слепог садржаја, као и самих (суштински различитих) сазнајних форми (разума, чулности) између себе,  главни разлог због кога се не могу сазнати ни сам субјект по себи, ни сам објект по себи. И то на крају користи да  докаже  да теоријска страна, сазнајни ум није оно суштинско у човеку. “Ја сам … морао да уништим знање да бих добио места за веру.”^[4]

На крају закључује да теоријско и не дотиче “саме ствари”, ни суштинску субјективност, ни суштинску објективност, него се тим сазнајним умом, састављањем празних субјективних форми разума, чулности са слепим садржајем успоставља само нека другостепена релација са собом, и самом ствари по себи – остаје таквим појавним сазнањем скроз изван своје суштине, и суштине саме ствари. И да то “самосазнање” и “сазнање” подједнако посматра нас саме и саму ствар некако споља, са стране. Да праву  логичко-онтолошку, појмовно-опажајну, сазнајно-предметну суштину у потпуном јединству, по коме сама ствар постоји, делује, живи, јесте то што јесте – не постиже, не дотиче. И због тога Кант целокупно подручје сазнања, настало састављањем празних форми разума, чула, теоријског ума, и слепог садржаја у испосредованом сазнању, искуству, поставља други план; узима само у другостепеном, појавном смислу у односу на старије неподељено, номенално подручје, самоочигледне чисте воље  и највиших идеје практичног, моралног иманентног ума.

Зато је, по Канту, подручје теоријског ума, сва сазнајна моћ човека, ограничена на појавни оквир искуства, она мора бити подређена практичном уму, његовој суштини првостепеној личног и истовремено општељудског, моралног, надличног,  датој, задатој категоричким императивом и постулатима ноуменалног, моралног ума. То јест, иако и у практично-моралном уму постоји разлика форме и садржине, та разлика (празне форме, слепог садржаја) није искључива, ни суштинска, као код теоријског ума. Практично-моралним деловањем човека, људске заједнице, постоји нека могућности јединства највише умске форме и конкретног човека, његовог живота – свег садржаја. Нека унапред  дата, задата могућност састављања највиших постулата практичног ума и стварног живота сваког човека – заједнице; сједињења појава и суштине (конкретног) појединог човека са идејом човека уопште.

 

---

[1] За више поглледати сајт: www. filozof.rs  

[2] Свакако, ту примедбу, о недоследности Кантовог трансцендентализма, ставља још Фихте у свом Учењу о науци.

[3] Већ је речено, да једно такво извођење, тумачење Кантових поставки, утемељује Хајдегер.

^[4] Исто, Предговор другог издања, стр. 23–24