Spinozin Bog i Platonova ideja dobra

Autor: Tomislav Novaković

 

Svakako da su u kvalitativnoj logici Platonove savršene ideje mnogo pre date po kvalitativnombezmerju, kao večna svojstva nekoga i nečega, nego po kvantitativnoj beskonačnosti (prostora, vremena, broja). One nisu nesvodive jedna na drugu kao saznajne suština koje uočava razum na nekome, nečemu, nego  sama po sebi, pojedinačna, večna bića.

Nakon čulnih opažaja, imena pojmova, sudova razuma i najviše dijalektike čistih pojmova, um pomoću nadsuštastvene (nadlogičke, nadsaznajne, nadbivstvene), najviše ideje dobra sagledava kvalitativno bezmerje, savršenstvo, idealnost svake ideje.

Ideje, dakle, nisu nekakve suštine koje uviđa razum (um) na supstanciji (supstancijalno starijem nekome, nečemu), ili neke prazne forme pre slepe sadržine, a ni neke podsuštine najviše ideje dobra, nego prvostepene forme-sadržine, sama večna bića, dok je najviša ideja dobra iznad svih saznajnih suština, ne samo nadsaznajna, nadsuštastvena, nego i nadbivstvena, iznad  večnih bića samih ideja. I kako omogućava njihovo večno biće i njihovu idealnost, utemeljuje supstancijalnu formu–sadržinu svakog pojedinačnog, posebnog kvalitativnog savršenstva, ona je kao  Bog za (sve) ideje.

Supstancija, po Spinozi, ima u samoj sebi sve znanje sa svojim postojanjem, poseduje i svu suštinu (svaki atribut) i svaki modus. Samo se u supstanciji sastavljaju  atributi kao njene suštine, kao što se u ideji dobra sastavljaju, nalaze jedinstvo sve ideje.

Suštinsko znanje se ne može odnositi samo na modifikacije atributa protežnosti koje bi pridošle mišljenjem, ili modifikacije mišljenja koje su prisutne protežnošću (kao što bi kod Kanta prazno mišljenje određuje sebe (mada pojavno), po opažaju, a slepi opažaj tek mišljenjem, nego to suštinsko određivanje, znanje pripada samo supstanciji, Bogu, kao i svaki atribut.

Spinozini atributi nisu svodivi jedni na druge, već je veza svih konačnih modusa data u beskonačnosti atributa, a veza svih beskonačnih atributa u jednoj beskonačnoj supstanciji, Bogu, dok se kod Platona svejedinstvo ideja dato u ideji svih ideja, najvišoj ideji dobra. Doduše, Platon, ne prihvata nikakve moduse, nego je svaki modus za njega privid supstancijjalne ideje. Ali za razliku od Spinoze, on naspram, kvantitativne logike i kvantitativne beskonačnosti, utemeljuje kvalitativnu logiku ideja i kvalitativno bezmerje.

To je kvalitativno bezmerje potpuno određenje bića večne ideje izvan prostora, vremena, sve pojavne prirode; čak više dato  kvalititivnim savršenstvom kroz konačnost, nego kroz beskonačnost, jer po idealnosti forme ili svrhe upravo jeste u savršenstvu to  što treba da bude. Ta savršena određenost, jasnost nije nedostatak,  ograničenje nego savršenstvom da jeste to što jeste, upravo kvalitativno bezmerje, najviša potvrda, uzvišenje.

Kao što svaka stvar  po senkama naših čula ili  odsjaju našeg razuma jeste to što jeste tek po večnim idejama uma, tako i sve večne ideje jesu to što jesu tek po najvišoj ideji dobra. Šta su ideje za svoje  kopije, to je  najviša ideja Dobra za sve ideje. Po dobru  je bolje pravednost a ne nepravednost, lepota a ne ružnoća,  hrabrost a ne kukavičluk, zdravlje a ne bolest... Dobro je ono idealnost u svim idejama; ideja (svih) ideja, „Bog” za ideje. 

Slično kao što kod Platona tek po najvišoj ideji dobra postoje ili se shvataju sve druge ideje, a po idejama tek njihove kopije (pojmovi imena, čulne slike, opažaji...)  a one same sagledavaju unutrašnjim vidom istine, svega sa svih strana, umom, tako se po Spinozi, samo iz jedne beskonačne supstancije, koja po sebi jeste i pomoću sebe shvata, sagledavaju sve večne suštine, atributi te supstancije i svi konačni modusi svakog njenog beskonačnog atributa. Intuitivna spoznaja Boga ili intelektualna duhovna ljubav prema Bogu je večna i najviše što za čoveka može da postoji.

Kao što je  beskonačnost večnih atributa data po supstancijalnosti jedne sa svih strana beskonačne supstancije, Boga, tako je to kvalitativno savršeno jestastvo večnih ideja omogućeno sa svih strana kvalitativnim bezmerjem najviše ideje dobra.

Zanimljivo je da Spinoza svoju knjigu zove Etika, s naglaskom na moralno, pravedno, mada Boga, slično kao Heraklit, određuje izvan dobra i zla. Sa druge strane Platon najvišu ideju dobra, utemeljuje nadsaznajno, nadlogički, nadontološki iznad svih ideja, svakog bića, svake istine i svakog saznanja; Boga svodi na najvišu ideju dobra, tačnije ideju dobra posmatra kao Boga.

Očigledno da Platon dobro ne posmatra u usko moralnom smislu, nego u metafizičkom smislu, kao svrhu po sebi i apsolutni uzrok postojanja i saznanja sveobuhvatne celine sveta i svake pojedinačne ideje, u osnovi svakog bića i samog bivstvovanja. A načela moralnog dobra  u svojoj idealnoj Državi utemeljuje na ideji pravičnosti (pravednosti), koja podražava najvišu ideju dobra. 

U stvari, Platon ne samo da ne vidi mogućnost da se bez najviše ideje dobra može utemeljiti pravednost, pravo, najviša praktično-moralna osnova, red, poredak u državi, nego ni saznajno–logičko-ontološki red, poredak bilo koje, kakve stvari, bića mikro–makrokosmosa čoveka, sveta! Ne vidi nikakvu mogućnost ontologije, saznanja, logike…  bez nadsaznajne, nadbivstvene najviše ideje dobra.

Bilo koja, kakva stvar, biće, dešavanje, događanje, saznanje, niti istina, logika, metafizika može shvatati ili postojati bez najviše ideje dobra. Logos je logos tek po najvišem dobru. Ne možemo znati šta je nešto i da je  uopšte nešto, a ne ništa, ako ne znamo konačnu svrhu, uzrok: zašto je takvo kakvo je?  A ta  suštinska svrha–delo, kao mera savršenstva svake stvari, bića, pojave može dolaziti samo iz onog sa svih strana kvalitativnog bezmerja najviše ideje dobra.

 Bilo da mi Boga najpre poimamo kao najviše dobro, ili najviše dobro tek po Bogu, dobro je  već na početku Svetog pisma dato sa Bogom u prvom planu. „I vidje Bog da je dobro...Dobro je mera  savršenstva iz Božijeg bezmerja. U stvari, pravo pitanje jeste: da li se uopšte može pojmiti supstancija kao Bog, ako se u drugi, treći plan stavi ideja dobra? 

I za Anaksagoru, Aristotela samo neko najviše dobro može biti razumna (umna) svrha sveta.

Iako je za Aristotela na vrhu  misao o samoj misli, ta najviša Božija  misao, je, ipak,  misao o najvišem dobru. Bog misli o onom najboljem, o svom savršenom duhovnom životu, večnom biću.

Za Heraklita, pak,  jedan večni logos vatre u sve-jednom–jednom-svemu po istini– pravdi sastavlja sve suprotnosti, a ne po dobru–zlu. Svako je dobro dobro tek po pravdi; logos  sve–jednog, jednog–svega pravedne vatre vlada slično kao Parmenidova kugla istine, pravde sa svih strana istog jednog– bića.