Спинозин Бог и Платонова идеја добра

Аутор: Томислав Новаковић

 

Свакако да су у квалитативној логици Платонове савршене идеје много пре дате по квалитативномбезмерју, као вечна својства некога и нечега, него по квантитативној бесконачности (простора, времена, броја). Оне нису несводиве једна на другу као сазнајне суштина које уочава разум на некоме, нечему, него  сама по себи, појединачна, вечна бића.

Након чулних опажаја, имена појмова, судова разума и највише дијалектике чистих појмова, ум помоћу надсуштаствене (надлогичке, надсазнајне, надбивствене), највише идеје добра сагледава квалитативно безмерје, савршенство, идеалност сваке идеје.

Идеје, дакле, нису некакве суштине које увиђа разум (ум) на супстанцији (супстанцијално старијем некоме, нечему), или неке празне форме пре слепе садржине, а ни неке подсуштине највише идеје добра, него првостепене форме-садржине, сама вечна бића, док је највиша идеја добра изнад свих сазнајних суштина, не само надсазнајна, надсуштаствена, него и надбивствена, изнад  вечних бића самих идеја. И како омогућава њихово вечно биће и њихову идеалност, утемељује супстанцијалну форму–садржину сваког појединачног, посебног квалитативног савршенства, она је као  Бог за (све) идеје.

Супстанција, по Спинози, има у самој себи све знање са својим постојањем, поседује и сву суштину (сваки атрибут) и сваки модус. Само се у супстанцији састављају  атрибути као њене суштине, као што се у идеји добра састављају, налазе јединство све идеје.

Суштинско знање се не може односити само на модификације атрибута протежности које би придошле мишљењем, или модификације мишљења које су присутне протежношћу (као што би код Канта празно мишљење одређује себе (мада појавно), по опажају, а слепи опажај тек мишљењем, него то суштинско одређивање, знање припада само супстанцији, Богу, као и сваки атрибут.

Спинозини атрибути нису сводиви једни на друге, већ је веза свих коначних модуса дата у бесконачности атрибута, а веза свих бесконачних атрибута у једној бесконачној супстанцији, Богу, док се код Платона свејединство идеја дато у идеји свих идеја, највишој идеји добра. Додуше, Платон, не прихвата никакве модусе, него је сваки модус за њега привид супстанцијјалне идеје. Али за разлику од Спинозе, он наспрам, квантитативне логике и квантитативне бесконачности, утемељује квалитативну логику идеја и квалитативно безмерје.

То је квалитативно безмерје потпуно одређење бића вечне идеје изван простора, времена, све појавне природе; чак више дато  квалититивним савршенством кроз коначност, него кроз бесконачност, јер по идеалности форме или сврхе управо јесте у савршенству то  што треба да буде. Та савршена одређеност, јасност није недостатак,  ограничење него савршенством да јесте то што јесте, управо квалитативно безмерје, највиша потврда, узвишење.

Као што свака ствар  по сенкама наших чула или  одсјају нашег разума јесте то што јесте тек по вечним идејама ума, тако и све вечне идеје јесу то што јесу тек по највишој идеји добра. Шта су идеје за своје  копије, то је  највиша идеја Добра за све идеје. По добру  је боље праведност а не неправедност, лепота а не ружноћа,  храброст а не кукавичлук, здравље а не болест... Добро је оно идеалност у свим идејама; идеја (свих) идеја, „Бог” за идеје. 

Слично као што код Платона тек по највишој идеји добра постоје или се схватају све друге идеје, а по идејама тек њихове копије (појмови имена, чулне слике, опажаји...)  а оне саме сагледавају унутрашњим видом истине, свега са свих страна, умом, тако се по Спинози, само из једне бесконачне супстанције, која по себи јесте и помоћу себе схвата, сагледавају све вечне суштине, атрибути те супстанције и сви коначни модуси сваког њеног бесконачног атрибута. Интуитивна спознаја Бога или интелектуална духовна љубав према Богу је вечна и највише што за човека може да постоји.

Као што је  бесконачност вечних атрибута дата по супстанцијалности једне са свих страна бесконачне супстанције, Бога, тако је то квалитативно савршено јестаство вечних идеја омогућено са свих страна квалитативним безмерјем највише идеје добра.

Занимљиво је да Спиноза своју књигу зове Етика, с нагласком на морално, праведно, мада Бога, слично као Хераклит, одређује изван добра и зла. Са друге стране Платон највишу идеју добра, утемељује надсазнајно, надлогички, надонтолошки изнад свих идеја, сваког бића, сваке истине и сваког сазнања; Бога своди на највишу идеју добра, тачније идеју добра посматра као Бога.

Очигледно да Платон добро не посматра у уско моралном смислу, него у метафизичком смислу, као сврху по себи и апсолутни узрок постојања и сазнања свеобухватне целине света и сваке појединачне идеје, у основи сваког бића и самог бивствовања. А начела моралног добра  у својој идеалној Држави утемељује на идеји правичности (праведности), која подражава највишу идеју добра. 

У ствари, Платон не само да не види могућност да се без највише идеје добра може утемељити праведност, право, највиша практично-морална основа, ред, поредак у држави, него ни сазнајно–логичко-онтолошки ред, поредак било које, какве ствари, бића микро–макрокосмоса човека, света! Не види никакву могућност онтологије, сазнања, логике…  без надсазнајне, надбивствене највише идеје добра.

Било која, каква ствар, биће, дешавање, догађање, сазнање, нити истина, логика, метафизика може схватати или постојати без највише идеје добра. Логос је логос тек по највишем добру. Не можемо знати шта је нешто и да је  уопште нешто, а не ништа, ако не знамо коначну сврху, узрок: зашто је такво какво је?  А та  суштинска сврха–дело, као мера савршенства сваке ствари, бића, појаве може долазити само из оног са свих страна квалитативног безмерја највише идеје добра.

 Било да ми Бога најпре поимамо као највише добро, или највише добро тек по Богу, добро је  већ на почетку Светог писма дато са Богом у првом плану. „И видје Бог да је добро...Добро је мера  савршенства из Божијег безмерја. У ствари, право питање јесте: да ли се уопште може појмити супстанција као Бог, ако се у други, трећи план стави идеја добра? 

И за Анаксагору, Аристотела само неко највише добро може бити разумна (умна) сврха света.

Иако је за Аристотела на врху  мисао о самој мисли, та највиша Божија  мисао, је, ипак,  мисао о највишем добру. Бог мисли о оном најбољем, о свом савршеном духовном животу, вечном бићу.

За Хераклита, пак,  један вечни логос ватре у све-једном–једном-свему по истини– правди саставља све супротности, а не по добру–злу. Свако је добро добро тек по правди; логос  све–једног, једног–свега праведне ватре влада слично као Парменидова кугла истине, правде са свих страна истог једног– бића.