Šelingov Bog kao gospodar bića

Autor: Tomislav Novaković

 

U svojoj poznoj filozofiji Šeling tvrdi da se svako A  određuje neko B, svako jedno neko drugo...

Pa kada se kaže: Bog jeste, sa tom  kopulom je, jeste Bog se određuje prema nekoj drugosti, tek po relaciji sa bićem ili svetom.

Zato je za Šelinga bit Boga ono apsolutno A koje može (stvaranjem) biti B.

Da „Bog sama sebe postavlja tek kao onaj koji može biti B.“^[1]

Svakako, on dodaje, samim tim što je u njegovoj volji da bude B, on može hteti i da ne bude B, te se nikako ne može sa njim izjednačiti.

Zato tvrdi: „Ukoliko je on bitno onaj koji B samo može biti, utoliko on, dakle, nije B“^[2] i tom Božijom moći stvaranja distancira od Spinozinog Deus sive Natura.

Bog je Bog zato što gospodari uzimanjem ili davanjem bića, stvara svet, gospodari svetom (Aposlutno A koje može biti B, stvoriti B), a ne izjednačuje s svetom (to apsolutno A se ne može izjednačiti sa B).

I kako se samo po apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi Bog ne izjednačuje sa svetom (aposlutno A ne može izjednačiti sa B, stvarajuće A oppisati iz stvorenog B, potvrđivati iz stvorenog B), Šeling po principima svog filozofskog empirizma zaključuje da mi imamo samo potencije u Bogu a ne Boga samog.^[3]

To jest, ako je Bog gospodar svakog bića i samog bivstvovanja, beskonačna mogućnost svake svetskosti sveta i stvarnosti svake stvari, on bi se, po Šelingu,  mnogo pre trebalo poimati kao apsolutna potencija (nadsvetskoz, izvansvetskost), nego kao večno biće ili večna stvarnost

Ne samo da se Bog ne može izjednačavati sa bilo kakvim stvorenim bićem, bilo kakvom svetskošću stvorenog sveta, nego čak ni sa večnim bićem i večnim svetom!

Ako je suština stvaranja (bićevitosti bića i svetskosti sveta) da nadbivstveno A po svojoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi daje suštinsku drugost, B, da može postaviti ili ukloniti neko B,  onda je ta apsolutna potentnost svake svetskosti sveta i svake stvarnosti stvari, ta suštinska relacija gospodarenja, davanja i uklanjanja svakog bića i samog bivstvovanja,  svetskosti svakog sveta, stvarnosti svake stvari, sama suština Boga.

To jest, to slobodno davanje i uzimanje biće, i samog bivstvovanja, ta suštinska relacija gospodarenja (bićem ili svetom), kao da pokazuje nekakvu „zavisnost“ Boga od bića (ili sveta)!^[4]

Međutim, nije suština da se Bog sagledava iz stvorenog bića iz pojavnog sveta, stvaranje shvata kao slobodno samoograničenje Božije beskonačne potencije, svemoći, svemogućnosti, nego da se nadbivstveni, nadsvetski Bog nikako ne može shvatiti, sagledavati iz bića iz sveta.

Sve razumsko, umsko vezano je uz čulni sadržaj a cretio ex nihilo je načulno, nadbivstveno i zato svakako nadrazumsko, nadasaznajno, nadlogično. Jedino kada bi se mogla izreći nadbivstvenost, nadsvetskost, mogao bi se izreći Bog pre (iznad) bića ili sveta, koji  postavlja ili ukida biće ili svet.
Samo zato što Bog jeste pre (iznad ) bića ili sveta (nadbivstven ili nadsvetski), može creacio ex nihilo stvoriti biće ili svet, inače šta bi drugo bila božanstvenost Boga.

Ako Bog suštinski gospodari bićem (uzimanjem i davanjem bića ili sveta)  on nikako ne može izjednačiti sa bićem ili svetom, biti biće ili svet,  uopšte shvatati iz bića i sveta kao neko početno A koje može biti B.

Tako se  briše razlika između stvarajućeg i stvorenog, i slično  apsolutnoj  formi zavisnoj od sadržaja i apsolutnom sadržaju zavisnom od forme (kao u Šelingovo ranom Sistemu transcendentalnog idealizma) ostaje i dalje u Spinozinom Deus sive Natura.

Zapravo, Šeling nikako ne može Boga svesti na apsolutnu potencija uzimanja i davanja bića ili sveta ili supstancijalnog gospodarenja bićem ili svetom.

Samim tim što A može i ne biti B,  ta relacija suštinskog gospodarenja bićem ili svetom,  ili apsolutno potentno A koje može biti suštinska drugost, B ne može biti nikakva „zavisnost“ nadbivstvenog A od stvorenog B, niti sama suština Boga, već njegova nadbivstvenost, nadsvetskost.

Ako Bog stvara biće i svet, onda on na jedan način nadbivstveno, nadsvetski postoji ne samo pre bića i sveta nego  i (pre) izvan te relacije suštinskog gospodarenja bićem ili svetom– isključuje svaku zavisnost od bića i sveta.

Šeling pokušava filozofski da pojmi učenje o Svetom  Trojstvu;  da shvati kako jedan nadbivstveni Bog, uslovno uzet kao A, postavlja suštinsku drugost, B, uopšte stvara biće ili svet. I tvrdi  da Bog, kao gospodar bitka, postavlja prvo ograničen, pa neograničen bitak, koji se na kraju  ponovo vraća Bogu kao ograničen...

Međutim takvo izražavanje nosi mnoge protivurečnosti. Ako je Bog gospodar svakog bića i samog bivstvovanja, onda je on gospodar i svake istovetnosti i razlike (granice i neograničenosti), pa prema tome, to Bog ne može biti neko prapočetno A  koje daje neko B, kao početna jednost koja prvo daje prostu ili suštinsku drugost, nego  apsolutna volja i ex nihilo stvarajuća sloboda  sa svake strane kraja daje prvo i drugo i svako dalje sledeće, svaki mogući početni, završni niz, sve – (ceo) svet.

To što Bog stvara, ili uklanja nešto različito od sebe ili tačnije sve, nikako ne daje Šelingu za pravo da to drugo nešto, ili tačnije sve označi kao u azbučnom nizu posle prvostepenog A  kao neko B.^[5]

Stvaranje se ne može nikako shvatati kao neka suštinska drugost B, koja stoji u nizu  posle prapočetnog A, kao u nizu prirodnih brojeva ili azbuke, nego je iz nadpočetnog jednog dato stvaranjem ne samo suštinsko drugo, treće… (B, V, G, D)..., ili sa svake strane kraja svaki (mogući) niz, nego i samo početno jedan ili A!

Pored toga, ako je B suštinski drugačije od početnog  A, onda  nikako ne može biti u istom nizu sa A.

Bog nije nikakvo prapočetno prvo A ili jedan kao u nekom nizu azbuke ili brojeva, posle kojeg sledi suštinsko drugo dva, ili B, nego nadpočetno jedan za svako prvo i  drugo, treće, sto, hiljadu treće.. sa svake strane, kraja sve moguće sve – čitav svet.

Nikakva početna drugost ne može postojati naspram Boga (fiktivne materije, „čistog bitka“, „pukog bivstvovanje“) nego je drugost svega mogućeg–stvarnog–nužnog bivstvovanja ili sveta moguća samo po jedinom nadbivstvujućem, nadsvetskom Bogu.

 

Komentar o Majstor Ekhartu

 

Majstor Ekhart jedini primećuje da su Bog i  biće protivurečne stvari; i kada Bog kaže: „Ja sam onaj što jest“, to istog trena znači da je ne samo svaka logika i kauzalnost ispod volje Božije, nego i svako biće i samo bivstvovanje, svaki svet!

Čim se ostaje u biću i svetskosti sveta, ne ostaje se u Bogu i pre svakog sveta, stvorenog bića, ili logike stvorene stvari, bića u jedino mogućoj kvalitativnoj, pozitivnoj uzročnosti apsolutne volje i stvarajuće slobode. Zato se u duši mora doživeti ništavilo pre stvorenog sveta, tvorevine, napustiti svako biće i vratiti verom do prapočetnog creacio eh nihilo  da bi se rodilo duhom ono Božije u čoveku.

Zato Majstor Ekhart kaže “Bog... ima povlasticu da je čist od svakog Bića, i na osnovu toga..., može biti njegov uzrok... Bogu treba oduzeti svako biće da bi bio uzrok svakog bića... Prema tome Bog je nešto više od Bića.“^[6]

Između čoveka i Boga ne može biti ništa. Ili može biti samo ništa. Ništa krije Boga. Nadumni zaklon, pokrivalište Boga  pre svega sveta je ništa. “Koji izabra tamu za pokrivalište svoje.“ Pa zatim  najviša bića u prestolu Božijem.

 

 

 

---

[1]Friedrich Wilhelm Joseph Scelling, Minhenska  propedeutika, Prikaz filozofskog empirizma, Demetra, Zagreb, 1993, str. 208.

[2] Isto, str. 207.

[3] Zapravo, mnogo bi pre trebalo reći potencije  Boga, nego potencije u Bogu.

[4] Slična postavka postoji u Majstor Ekhartovom shvatanju ljubavi između Boga i ljudske duše.

[5] Zapravo, A i B ne znače ništa bez živog govora, jezika kao i  jedan i dva bez računa. Čak i sama jednakost A=A ili A=B, mora pretpostaviti starije Ja=Ja.^[5]

^[6] Etjen Žislon, Filozofija u srednjem veku, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1977. str  580