Šeling, Niče, Hajdeger i prvo izdanje Kritike čistog uma

Autor: Tomislav Novaković

Umesto transcendentne teologije ili metafizike, Šeling ono najviše subjektivno-objektivno apsolutno jedinstvo mitologije, religije, filozofije, umetnosti i istorije pronalazi u najsavršenijem pesništvu.[1] 

Pod uticajem Kantove Kritike moći suđenja, on  najvišu potvrdu apsolutnog duha vidi u intelektualnoj intuiciji umetnika, kao najvišem jedinstvu pojma i opažaja, forme i sadržine, pojave i suštine, natčulnog i čulnog, konačnog i beskonačnog, subjektivnog i objektivnog, idealnog i realnog...

Ipak, ako je za Šelinga Kritika moći suđenja najbolje Kantovo delo, od koga je trebalo započeti svu kritičnost, zašto ne insistira na prvom izdanju Kritike čistog uma, jer su iz tog „šinjela“ subjektivno-objektivne uobrazilje prvog izdanja (kao osnovne moći ljudske duše) proizašlo njegovo apsolutizovanje umetnosti i Ničeovo umetnost kao najsavršeniji vid volje za moć i (pod uticajem predsokratovaca i najvećih pesnika) i filozofija poznog Hajdegera, gde je poetska reč, kazivanje ne samo  "govor bivstvovanja", nego i ono prvostepeno bivstvovanje.

Iako su i za Šelinga kao i za Hegela,  idealiteti religije, filozofije i umetnosti objektivna potvrda nužno nužnog bivstvovanja apsolutnog duha, religija je za njega, kao subjektivna potvrda apsolutnog duha, na početku, subjektivna–objektivna filozofija u sredini, a stvaralačka uobrazilje najuzvišenijih umetnika, onaj na vrhu, najviši objektivitet apsolutnog duha.[2]

Njegova filozofija umetnosti (pod uticajem Kantove Kritike moći suđenja) kroz subjektivno-objektivnu formu-sadržinu, pojavusuštinu intelektualne intuicije umetnika potvrđuj apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

Apsolutna subjektivnost najviše jedinstvo forme–sadržine potvrđuje  u religiji,  apsolutna subjektivnostobjektivnost u filozofiji i apsolutna objektivnost u umetnosti.[3]  

Iako je za Hegela umetnost ispoljenje apsolutnog duha na nivou čulnosti,  po svojoj hijerarhiji završne trijade apsolutnog duha filozofija po apsolutnom pojmu, ideji stoji iznad predstava  religije ili čulnosti umetnosti,

 Niče, naizgled, ide obrnuto od Kantove tvrdnje: „Da priroda kroz genija određuje pravila umetnosti“, on, zapravo, tu osnovnu postavku njegove Kritike moći suđenja izvodi do kraja: kada najprirodniju prirodu u punoći čulnosti vidi u savršenstvu lepote, kao najviši izraz volje za moć umetničkog genija, ili natčovekove stvaralačke igre moći.[4]

Punoća čulnosti u savršenstvu umetničke lepote (pre zakona nauke, autoriteta, prava, morala ili zapovesti religije), ne daje pravila samo najprirodnijem životu, nego i samoj prirodi. Instinktivnost, duševna snaga, kao najviši vid volje za moć, a ne um, ideje, pojam nauke, filozofije,  kroz najovostraniju, najbivstveniju lepotu umetnosti, nasuprot transcendentne religije ili filozofije, večno vraća, daje, stvara kroz volju za moć i lepotu pravila  života.

„Mi imamo umetnost da ne bi smo propali zbog istine.“[5] „Jer istina je ružna.“[6]  

Umetnost, kao umeće pretvaranja, zavaravanja čulnosti kroz lepotu određuje pravila svoj živoj, neživoj prirodi, pa svakako, i svem našem životu. Prvostepena, najprirodnija priroda se slobodno ispoljava kroz stvaralačku imaginaciju genijalnog umetnika. Savršena čulnost nije nikakvo neko bezinteresno dopadanje u lepoti, nego najizrazitije osvajanje, dominiranje,  kao  najviši  vid volje za moć prvostepena potvrda života[7].

Nasuprot onostrane teologije ili metafizike, ili realizma nauke, on stvaranje umetnika, umetnički zanos, nadahnuće vidi kao večno ponavljajući trenutak najsavršenijeg života,  punoće ovostranog bivstvovanja...

Nasuprot naučnog,  filozofskog ili teološkog „govora istine“  za njega je moć obmane, začaravanja, zavođenja, zanesenosti, opijenosti u lepoti igre tela, udova, čulna ekstaza plodnog trenutka, najviša potvrda bivstvovanja.

Prvostepenu prirodu ne vidi u opštim i nužnim zakonima nauke, niti moralnim zakonima države, nego u najvišoj igri moći stvaralačke snage umetnosti, najsavršenijem umeću ulepšavanja, opčinjavanja, zavođenja,  pretvaranja.

I tako njegova volja za moć i prvobivstvena čulna lepota umetnosti ponovo afirmiše mitologiju, paganizam; obožuje ono najpunije ovde i sada umeće stvaranja, preporađanja života, večnog vraćanja, ponavljanja.

Zapravo, već Šeling  Filozofiji mitologije i Filozofiji umetnosti naglašava značaj politeizma, paganstva, i tako obogotvoruje  umetnost,  kroz najviše pesništvo, kao i Hajdeger na kraju kroz predsokratovce i najveće pesnike.[8]

Snaga uobrazilja, moći zavaravanja, opčinjavanja, pretvaranja, skrivene laži, prevare, lukavstva za osvajanje, otimanje, preživljavanje je prisutna u svakom području života,  kroz sve vidove volje za moći. A svoje prvostepeno bivstvovanje, najviši vrhunac ima u lepoti, kroz sve moguće čulne oblike u umetnosti.

Tu je najmoćnija potvrda  bića kroz večno vraćanja dinizijskog zanosa, umetničkog nadahnuća, pozitivne čulne ekstaze naspram ružne istine.

„Čovek je mala, bizarna životinjska vrsta koja – na sreću – živi samo određeno vreme; život na zemlji je uopšte trenutak, slučaj događaj,  izuzetak bez posledica, nešto što ostaje bez ikakve važnosti po opštu prirodu Zemlje. A Zemlja je, kao svaka zvezda zev između dva nebića, događaj bez plana, bez razuma, volje, ili samosvesti-najgora vrsta nužnosti – glupa nužnost“.[9]

Bolje da me umetnost lepo laže, opčinjava, začarava, uzbuđuje, zanosi kao žena, u čijoj je zavodljivosti  kroz lepotu prisutno opčinjavanje, začaravanje, pretvaranje, laganje,  nego da mi nauka ili filozofija govore ružnu istinu!

Od dve osnovne stvari u Ničeovoj filozofije,  volja za moć je više muški a umetnički zanos u lepoti više ženski princip, mada  jedno  uključuje drugo.

Životinja (pa čak i biljka), se radi lova ili održanja skriva i otkriva kroz lepo i ružno, lice i naličje…

Kroz lukavstvo, umeće pretvaranja predstavlja jedno, a čini sasvim drugo, a nekada otvoreno ispoljava fizičku snagu, brzinu,  okretnosti,  ili  čulnu raskoš, lepotu  jedinke ili vrste…

To umeće zavođenja, zavaravanja, opčinjavanja na drugoj, nije prisutno samo u umetnosti, glumi, pozprištu i filmu, ili u praktičnoj primeni kroz modu, dizajn, nego  se ta moć zavodljivosta,  pretvaranja, pretvornosti proširuje kroz sva područja, a pogotovu kroz marketing i politiku...

 

Komentar 1: Volja za moć i umetnost

 

Snaga unutrašnje lepote, harmonične ličnosti, jakog, odlučnog karaktera kod muškarca u velikoj meri vlada nad spoljašnjom lepotom; kao jako, pravo naspram svake obmane, zavođenja, krivudanja, zaobljenja zakrivljenog, krivog. Volja za moć je, zapravo, više naglašena kroz vlast, nauku, ekonomiju, politiku dok se ukrašavanje, zavođenje, obmanjivanje, zanos ispoljava kroz umetnost, lepotu.

Doduše i sama volja za moć uključuje  beskonačne nijanse lukavstva, prevare, pretvornosti, obmanjivanja („do cilja preko leševa“) do položaja ili bogatstva, isto kao i umeće spoljašnje, unutrašnje lepote, nije samo vladavina nad telom i čulima nego i nad stanjima duše...

 

Komentar 2: Afirmacija i negacija

 

Zapravo, i Niče i Hajdeger za najvišu pozitivnost, afirmaciju pretpostavljaju apsolutnu negaciju, nihilizam kao metafizički princip. Niče za utemeljenje volje za moć kroz umetnosti i obrnuto naspram transcendentne metafizike  ili religije, a Hajdeger iz iz čovekovog  ništa tubivstvovanja (metafizike konačnosti) utemeljuje svako šta (kako, koliko, zašto) – supstancijalnu slobodu bivstvovanja. [10] Na jednoj strani to je negacija transcendentne metafizike i teologije ili realizma nauke iz praosnove uobrazilje u ime najviše moći opčinjavanja, zavodljivosti lepote i iz čulnog privida utemeljenje pozitivne (ovostrane) umetnosti, a na drugoj doslednost budizma koji isključuje svaku naučnu, filozofsku, teološku transcendentalnu, transcendentnu, imanentnu, relnu, idealnu izgradnju prirode i nadogradnju čoveka, svaku osnovu spoljašnjeg ili unutrašnjeg sveta, svetskosti, obmane mišljenja i obmane bivstvovanja, u spoljašnjoj čulnosti, ili u , tvorevinama volje,  tvorevina svesti, koji u nirvani (utrnuću prividnog odlučivanja, delovanja u prividu volje ili privida saznanja, pojmova, sudova, ideja u prividu razuma, uma, svesti),  potire, bez ostatka,  svaku uobrazilju, kao uobraženje spoljašnje ili  unutrašnje prirode. „U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta“[11]

Komentar 3: Uobrazilja kod Hjuma

 

Hjum ne samo da  pored razuma i iskustva (impresije, senzacije), uvodi  u proces saznanja i maštu, nego čak na kraju sam razum, um, volju... utemeljuje u čovekovoj iracionalnoj prirodi, instinktivnosti naše mašte! U zadnjoj suštini, i intuitivna saznanja razuma i impresije iskustva, jednako se oslanjaju  na verovanjima i mašti. I pošto, po Hjumu, sve saznanje razuma zavisi od percepcija čula, predstava iskustva, nema nikakvih osnova za nužnog postojanja svoga Ja ili nužnog postojanja spoljašnjeg sveta. I jedno i drugo samo je verovanje zasnovano na mašti!

Svakako da bi taj unutrašnji mehanizam naše mašte, koja “proizvodi“ ideju našeg Ja, nužnu uzročnost ili ideju spoljašnjeg sveta, Hjum trebalo nekako da objasni! I pored toga:  kako, na osnovu koje sposobnosti iracionalni instinkti, osećanja, izgrađuju  maštom  našu volju, razum, um, sve ideje? Kako ta prva, najstarija stvaralačka osnova  instinktivnih nagona, želja, potreba stvara (konstruiše) sve znanje, nauku, volju, svest, naše Ja?

Pored toga, ako se po Hjumu, sve iskustvo mora na početku i na kraju oslanjati na maštu; i jedinstvo spoljašnjeg sveta, i njegova izvesnost, onda se i svaka pojedinačna senzacija, impresija čulnosti, svako  pojedinačno, posebno iskustvo uopšte, mora zasnivati na iracionalnoj mašti! Ako se sam razum, osnova svesti, samo naše Ja mora na kraju zasnivati na ponavljanjima, navikama, instinktivnim konstrukcijama mašte, zašto se onda i sva (sama)  čulnost,  impresije,  senzacije, izrazi volje, želje,  osećanja, isto tako ne zasnivaju na mašti? I na kraju, šta je, onda, tu sama mašta?

Mnogo kasnije, Bergson u svom razmatranju u Stvaralačkoj evoluciji, za razliku od Hjuma, pretpostavlja od početka dve ravnopravne osnove, praforme života, regije stvaralačkog poleta. Instinkt – usmeren na celinu i sadržaj – koji vrhuni u intuiciji; i inteligenciju – usmerenu na pojedinačne delove i oblike – najviše razvijenu u razumu. Iako ta dva pravca stvaralačkog poleta imaju međusobne prelaze, dodire nikada se ne može sve svesti samo na jednu stranu; bilo razum na  instinkt, bilo  instinkt na razum.

 

Komentar 4 . Marksov naturalizam  čoveka i humanizam prirode

 

Marks je sa svojim naturalizmom čoveka i humanizmom prirode, takođe u velikoj meri prati Kantovu Kritiku moći suđenja kao i Šeligov totalitet subjektivnog–objektivnog. On (osim slobode) ne prihvata druge ideje Kantovog praktičnog uma, i sa humanizmom prirode i naturalizmom čoveka kroz istoriju pokušava da prevaziđe polaritet teorijskog i praktičnog, ili prirode i duha. Kod njega nema nadsaznajne slobode, ili nadsaznajne vlastitosti, bilo kojih transcendentnih ideja, područje genijalnosti podjedanko ispoljava u nauci, umetnosti,  a  u prvostepenoj socijalnoj inteligenciji u putu ka savršenoj zajednici praktično-moralna genijalnost ispoljava se kroz celokupno čovečanstvo, kada izjednači nužnost i slobodu, ili državu i pojedinca. Kada naučno-tehnološko–umetničko–političko postane druga priroda čoveka, kroz socijalnu inteligenciju dostigne praktičnu genijalnost cele slobodne zajednice, koja vlada, gospodari prirodom.

Očigledno da Marks do ove najviše, zajednice, zajedništva, kao najviše praktićno-moralno-političko-naučno–umetničke genijalnosti čitave zajednice ne dolazi sa osnove  nadsaznajne volje i njenih najviših imanentnih ideja: Boga, slobode i besmrtnosti duše, nego po idealitet čoveka (zajednice)–prirode, slobode kao saznate nužnosti.

On prati razvoj naučno-tehničko, praktično-političke prvostepene rodne, društvene  prirode čoveka  od početka do  kraja istorije (države) kroz polaritet nagona za održanjem tela i nagon za održanjem vrste. Od svakog čoveka u službi prirodnoj zajednici do potpuno razvijene ljudske zajednice po načelu svi za jednog, jedan za sve  u službi svakom slobodnom čoveku. Sa razvojem naučno-tehničko-političko-umetničke prirode čoveka, humanizam, nagon za održanjem vrste, kao  (prvostepena) rodna priroda, u komunizmu,  carstvu slobode na kraju istorije, konačno prevladava nagon za održanjem tela (carstvo nužnosti). Od prirodnog čoveka, zajednice pre istorije u službi prirodi, do prirode na kraju istorije u službi zajednici, čoveku i carstvu slobode nad carstvom nužnosti, potpuno razvijenoj, humanoj prirodi koja služi čoveku-zajednici. Ta potpuno razvijena društvena priroda je za Marksa najviši cilj, svrha prirode–čoveka,  obogotvorenje prirode–čoveka.

Po njemu je razvoj pet  čula (od instinktivnog, pojedinačnog opažaja do potpuno svesnih čula) i njihovih produženih sprava, instrumenata, mašina  celovite naučno-tehničko-umetničko-političke društvene prirode svrha čitave  istorije. Šelingovska subjektivno-objektivno monada duha kao svesne prirode ili prirode kao nesvesnog duha se kroz polaritet naturalizma–humanizma hegelovskom dijalektikom razvija kao supstancijalna svrha prirode–čoveka. Tom supstancijalnom svrhom se  obogotvoruje subjektivno-objektivno jedinstvo čoveka–prirode  i kroz Aristotelov zoon politikon i kantovsku praktičnu filozofiju, Platonove transcendentne ideje dijalektikom (samorazvojem prirode–čoveka) na kraju istorije dostiže carstvo slobode i čiste volje, subjektivno-objektivno naučno-tehničko-umetničko ili praktično-političko jedinstvo,  supstancijalna društvenost čoveka u kojoj su u potpunosti objedinjeni  formalni, materijalni, pokretački i svrhoviti uzrok Aristotelove tetrade.

---

[1] Ovo je samo deo rada O beskonačnosti i konačnosti. 

Naspram transcendentne teologije i metafizike Šeling u najuzvišenijem pesništvu vidi jedinstvo mitologije, religije, filozofije, umetnosti i istorije. 

[2] „Umjetnost, religija i filozofija su tri jedine sfere ljudske djelatnosti u kojima se manifestuje najviši duh kao takav..genij umjetnosti, genij religije i genij filozofije. Samo se tim sferama priznaje božanskost.“ (Friedrich Wilhelm Joseph Schelling, Minhenska propedeutika, Demetra, Zagreb, 1993, str. 96.

[3] „Tu se, dakle, ono najviše manifestira kao genij umetnosti. Ako je sada umjetnost ono najobjektivnije ljudske djelatnosti, onda je religija njezina subjektivna strana…Postoji jedna treća ljudska djelatnost koja u sebi sjedinjuje ono objektivno umetnosti i ono subjektivno… filozofija.“  (Friedrich Wilhelm Joseph Schelling, Minhenska propedeutika, Demetra, Zagreb, 1993, str. 96

[4] Umetnost nalazimo kao organsku funkciju: nalazimo je kao najveći podsticaj života.“[4] (Fridrih Niče, Volja za moć, Karijatide, Beograd, 1972,  str 298). „Mora se razumeti bitni umetnički karakter fenomena koji se zove život“ – neimarski duh koji zida pod najnepovoljnijim okolnostima: na najlaganiji mogućni način“. (Isto. 43)„

[5] Isto, str. 362.

[6] Isto, strr. 238.

[7] „Umetnost i samo umetnost! Ona je veliko sredstvo koje omogućava život, koje nas zavodi da zavolimo život, ona je veliki podstrek života“.  (Fridrih Niče, Volja za moć, Karijatide, Beograd, 1972,  str 252).

[8] Slobodno se može reći da sam Hajdeger u završnoj fazi svoje filozofije ispoljava prema bivstvovanju jednu religioznost. Nasuprot Platonove dijalektike večnih ideja, Aristotelove filozofije kao najviše nauke o istini, ili unapred zadatih, otkrivenih teoloških istina, on prve filozofske poeme,  aporetične fragmenate predsokratovskih filozofa ili supstancijalni govor, poetski jezik,  priču, kazivanje shvata kao imanentnu religioznost, kao razotkrivanje, samorazotkrivanje samog bivstvovanja. Zapravo, to Hajdegerovo verovanje u najvišu istinu bivstvovanja, najizvornije raskrivanje, otkrivanje bivstvovanja iz samog bivstvovanja kroz supstancijalnu priču, govor, kazivanje, koja sledi Heraklitov logos kao bivstvovanje, ili poetsku metafiziku najvećih pesnika je, svakako, jedna neisposredovana religioznost.

(9) Fridrih Niče, Volja za moć, Karijatide, Beograd,1972, str. 369.

[10] Hajdeger tvrdi da se tek sa Ničeom dovršava krug  evropske metafizike. Da Ničeovo odbacivanje  svakog transcendentalnog, transcendentnog preuobličenja, sa voljom za volju ispunjava zadnju mogućnosti metafizike, utemeljuje nihilizam na metafizičkom nivou. To je negacija onostranih ideja u ime ovostrane čulnosti najsavršenijeg umetničkog nadahnuća, kao najvišeg izraza volje za moć.  Ipak, ta negacija religije, metafizike ne ide u korist afirmacije  konkretne ličnosti, nego supstancijalne igre moći, kojoj kao  Hegelovom apslutnom duhu, služi  sva priroda,  ljudi i narodi... Pogledati na ovom sajtu radove: Volja za moć i umetnost i O prosvetljujućem doživljaju

[11] Angutara-nikayo, IV, 45 Prevod Čedomila Veljačića