Прудонов анархизам

Аутор: Томислав Новаковић

Анархизам се може схватити као екстремни облик либерализма ^[1] који на неприкосновеној слободи појединца утемељује слободу заједнице.

Анархија –наспрам политичке хијерархије државе и њених институција тражи праведни социјални поредак слободних комуна. Арх, архи је први главни, врховни, а анархи наспрам архи, значи да у спонтаном поретку анархије нико није по вертикали, пирамиди власти надређен другима врховни, главни, први, почетни над, изнад других, него су у хоризионтали правде сви једнаки.

Не ради се само о томе да вертикала, пирамида власти тражие неравноправни однос човека и човека, тиме што је неко изнад (испод) неког, него што тај неприродна хијерархија онемогућава суштинску владавину моралних принципа између човека и човека у социјалном поретку правде, која у директној хоризонтали уравнотежују све разлике по природи ствари^[2].

Наспрам изразитог ауторитета једног појединца или групе  изнад других, слобода и једнакост спионтаног пореттка анархије искључују свако насиље, угњетавање, неприродну власт човека над човеком. Све разлике се усаглашавају равноправни уговором, договором лицем к лицу, као што се у спојеним судовима у водоравној линији изједначује ниво течности.

Слично као што код Канта општи и нужни закони сазнања појавног разума, теоријског ума, чула стоје испод првостепене слободе суштинског практично-моралног ума, тако код Прудона сваки политички поредак државне власти једног човека изнад другог и сви њени закони, стоје испод социјалног поретка једнакости и слободе.

Или, првостепени социјални поредак, владавина моралних принципа унутар самих појединаца заснован на слободи и једнакости, стоји изнад политичког поретка државне принуде,  неједнакости.^[3]  

Тако су државe су, по прудону, вештачке творевине које не чувају слободу и достојанство људи, нити учвршћује праведан поредак, него управо повећавају супротности, а међу народима изазивају ратове и пропасти. Институције власти (судства, војске, полиције, цркве) не штите социјални поредак правде, слободе и једнакости него чак повећавају неправде, неслободе и неједнакости. Њихов ауторитет се насупрот томе користи да се сиромашан покори богатом, радник паразиту, обичан човек свештенику.

Политички поредак утемељен на изборима није  никакво решење, као ни писани закони које доноси изабрана власт. Није суштина заменити људе на  власти, него неправедне политичке и економске односе који почивају на социјалној неједнакости, угњетавању. Зато се Прудон залаже за тоталну децентрализацију (анархију), која треба да одузме спољашњи ауторитет државе (судства, војске, полиције, цркве...) и тако врати слободу човеку. Само укидање политичког поретка државе и хијерархије њених институција враћа социјални поредак правде и суштинску владавину моралних принципа унутар самих појединаца по природи ствари.

Суштина правде је  да човек буде власник свог рада, и производа рада. Радници не треба да раде за произвођача који их плаћа и задржава њихов производ, него један за другог, делећи заједнички производ. Економско, индустријско организовање ради властитих интереса је нешто природно, а политичко организовање неприродно. Једино се у заједници слободних комуна у спонтаном социјалном поретку људи понашају морално и одговорно, развијају узајамну једнакост и солидарност која саглашава интерес појединца и заједнице Социјални поредак почива на сарадњи и солидарности људи, који су непосредној хоризонтали са својим различитим занимањима директно упућени једни на друге да у природном економском поретку по равноправном договору, уговору слободно размењују робе и услуге. Непосредна демократија у комуни захтева органску повезаност, која се остварује усаглашавањем различитих струка по основу заједничких интереса, а не по присили државе и њених институције. Тај социјални поредак правде почива на мутуализму – економској  симбиози различитих струка, праведној размени производа и услуга исте вредности за једнак рад. Уместо некадашњих класа он предлаже индустријска удружења заснована на економском интересу сличним група занимања.Само тако сарадња и договор стоје изнад сукоба и присиле, разум и знање служе слободној вољи појединца и његовом моралном достојанству. И мада се на почетку залагао за потпуно укидање приватне својине, Прудон касније разликује посед од својине. Док је својина аристократска, феудална и деспотска, посед је демократски, републикански и егалитаран.

По Прудону, људи треба да непосредно да организују  свој живот у слободним комунама у којима се једино уравнотежују разлике међу људима; а комуне даље федерацијом организују у провинције, а провинције конфедерацијом у државе. Ипак, свака федерална јединица удруживањем задржава и даље свој суверенитет. Иако све заједничке послове комуне преносе својим представницима, оне се не одричу коначног права одлучивања. Грађани из својих непосредних комуна контролишу све органе који их представљају и тиме остају једини стварни извор политичке власти. 

За Аристотела је суштина друштвености човека, социјалног поретка  дата у политичком поретку у сврху највишег заједничког добра –државе. Човек је политичка животиња, његов ум је политички, државотворни ум, јер оно најбоље у себи тек испољава у држави, или држава као највише, заједничко добро на конкретном делу праведности обједињују све људске врлине. Суштина политике јесте да у свакој сфери, подручју превлада врлина по природи ствари и тако сама државу води ка најбољем. Државотворност не само да чува, односно одржава све врлине него  омогућава сваком човеку да развије, испољи своју посебну врлину, подржава и одржава његово конкретно добро. По Русоу, првостепени поредак једнакости и слободе стоји пре сваке неједнакости и неслободе.

По Канту првостепени морални поредак стоји изнад сваког политичког поретка, и мора стајати у основи сваког политичког поретка.

Маркс тврди да првостепена политичка суштина човека као друштвеног бића, води на крају историје социјалном поретку правде и одумирању државе и свих њених институција.

Додуше, он сматра да су сва средства у прелазу од класног поретка ка бескласном друштву, дозвољена. Да револуционарна борба кроз сукоб класа и власт радничке класе и њене партије једино води социјалном поретку правде.

По Прудону,  политичко организовање, вођство партија и насилне борбе између класа само шкоде на путу ка коначном поретку правде, суштинској економској револуцији и владавини социјалних принципа.

Политичке промене и борбе политичким средствима у потпуности задржавају поредак неправде; само се мењају улоге владара и поданика.

Социјални преображај није могућ кроз борбу класа и вођство партије. Спорови између појединаца, група не решавају се бунама, ревволуцијама и насиљем него споразумом, кроз непосредну владавину социјалног поретка правде по природи ствари. За праведну организацију друштва је потребна јасна и истинита идеју која савршено усаглашава све социјалне класе. 

По Прудону, само слободни поредак анархије од почетних комуна до конфедерација, без  икаквих политичких посредника, води постепеном економском револуцијом усаглашавању свих разлика праведном јединству свих друштвених група у једној бескласној средњој класи.^[4]

Неке Прудонове идеје (радничко самоуправљање) по први пут су примењене у Париској комуни.

 

Коментар

Спонтани поредак је у ствари, првостепени поредак. Када се људи опусте или кроз радост, игру или у заједници љубави или пријатељства директно сусрећу у хоризонтали једнакости и слободе, они потврђују првостепени социјални поредак правде, заправо тек живе суштински живот.

Прудонов социјални поредак слободних комуна наспрам политичког поретка и државне власти на први поглед личи  једнакости хоризонтали Новог завета насупрот строге хијерхије и вертикале Старог завета.

Међутим, иако принципи милости, опраштања једнакости, братства у слободним хришћанским комунама стоји насупрот строгих  закона државе или правила институционалног свештенства, у Старом завету духовни поредак Божијих заповести  и  моралних принципа у самим појединцима прво је био задат пре сваке спољашњег политичког поретка институција државе и њених закона. Већни морални принципи, Божијих закона, заповести Старог и Новог завета су у самим појединцима, као она старија вертикала Божијег ауторитета су надређени свакој земаљској вертикали власти, земаљским законима и једини залог спонтанитета љубави, снази хоризонтале, социјалном поретку правде.  

 

---

[1] Свакако да се у политичкој теорији Прудонов анархизам не схвата као радикални, екстремни вид либерализма, већ се либерализам изводи из енглеског парламентаризма и економског учења учења Адама Смита и политичког учења Џона Лока, Дејвида Хјума, Џона Стјуарта Мила… Објашњење за ово слободније постављање Прудоновог анархизма у оквир либерализма  погледати напомену на крају.

[2] Порота је управо успостављена по уверењу да су морални принципи она првостепена владавина унутар слободних појединаца и да хоризонтала правде првостепеног социјалног поретка лицем к лицу између слободних људи стоји изнад сваке вертикале, хијерархије власти и писаних закона. Тачније, и сада се за одобрење свих закона тражи прећутна или јавна већинска сагласност парламента, а за устав у старијој хоризонтали правде на референдуму двотрећинска потврда целе државе.  У управо из  разлога што су морални принципи унутар слободних појединаца старији од сваке државне власти и писаних закона, у неким земљама не постоји писан устав, или превладава обичајно право. То, заправо, значи да је анархо наспрам архо, ипак, либерално начело. Додуше, слободни договор, уговор лицем к лицу социјалног поретка правде између самих појединаца из обичајног права не стоји нужно наспрам политичког поретка државе и њених закона, али даје до знања да је првостепена основа моралности утемељена из обичајног права, а не од државе и њених закона.

[3] Код Канта чула стоје над телом, разум на чулима,  ум над разумом, а практично-морали законодавни  ум и чиста, слободна воља уопште, над  теоријским умом, разумом, чулима. Уместо пуне среће једног конкретног краља, или ума филозофа владара, мањине коју води разум или  већине коју воде  чула, законодавни, практично-морални ум као праведан “краљ“, мудрац “филозоф“, влада чистом вољом  над теоријским умом, разумом, чулима.  И зато политичка основа за Канта нужно претпоставља старију моралну основу.

[4] Прудонова идеја да ће да ће компромис између класа кроз постепени развој социјалног поретка слободе човека и друштва и усавршавање солидарности и једнакости довести до бескласног друштва се у великој мери судара са Марксовим идејама класне борбе, диктатуре пролетаријата уз вођства комунистичке партије. Зато је Маркс наспрам Прудонове Филозофије беде написао Беду филозофије наглашавајући да Прудонова филозофија нема узвишене циљеве човека, друштва, него да и даље брани ситне интересе сељака и  буржуја.