Princip neodređenosti: „Ista reka nije nikad ista.“

Autor: Tomislav Novaković

Izbor oz Atomike[1]

 

"Sunce je svaki dan novo"   –   Heraklit

 

Slično nemogućnosti da se naspram Parmenidovog jednog nepokretnog bića shvati bilo koje, kakvo nastajanje, nestajanje,  pomeranje, kretanje, mnoštvo, koji je u Zenonovim aporijama predstavljan kao nemogućnost  da se pređe  (konačan) put razdeljen na  beskonačno delova – u principu nepodređenosti se zbog međusobne logičko-ontološke uslovljenosti, međusobne zavisnosti, stalne promene, kretanja svih stvari (slično kao u Heraklitovoj filozofiji), gde se svaka stvar, stanje određuje, opisuje nužno prema nekoj drugoj stvari, nekom  stanju stvari...  hipotetičkom odnosu sa bezbroj drugih stvari, pojava, zaključuje o apsolutnoj neodređenosti bilo koje stvari ili celini svih stvari!

Ako se prihvata kretanje, promena, menja se svaka stvar, odnos svih stvari, svako stanje stvari u običnoj čulnoj pojavi, očiglednoj činjenici, kao i u bilo kojoj skrivenoj,  najsitnijoj ili najkrupnijoj celini, mikro i makro svetu. I u skladu s tim princip neodređenosti tvrdi da se ništa ne može tačno odrediti, definisati.

Kako se sve menja i zavisi jedno od drugog, bilo koja, kakva stvar se ne može odrediti ni sama sobom, ni nečim drugim, kako se može  istinito, ispravno govoriti o nekoj odvojenoj, pojedinačnoj stvari, pojavi,  bilo kojoj, kakvoj „celini“ stvari.

Hegel  tu stvar rešava tako što tvrdi da sama stvar, apsolutni duh po sebi i za sebe, unutar sebe različit i isti određuje sebe sobom.

Princip neodređenosti posmatran u apsolutnom smislu prisutan je još kod Heraklita. Ne možeš  ući u istu reku dvaput. Njegov učenin, Kratil čak kaže:  ne možeš ni jednom!

Princip neodređenosti u savremenoj fizici kod  Hajzenberga tvrdi da se u svetu subatomskih čestica nikako ne može odrediti  tačan položaj, brzina čestice. Da se ne može nikako predvideti njihovo kretanje, delovanje po poznatim fizičkim zakonima, nego samo moguće kretanje, delovanje po fizici  verovatnoće. Ako kvant dejstva jedne čestice ni u jednom trenutku ni po obliku, ni po položaju, ili brzini nije isti, kao ni bilo koja njena ostala stanja, ili stanja svih ostalih stvari, drugih čestica-energija po kojima pokušavamo da ih odredi, definišemo, s pravom se možemo pitati: da li takav nekakakav "kvant najmanjeg dejstva" (bilo koje, kakve tačno određene) čestice–energije zadat po određenom matematičko-logičkom opisu, uopšte postoji?

Ako se svaki čas menja odnos svake čestice ka drugim česticama, celokupnom stanju stvari, njeno energetsko stanje, menja se i sama čestica; sve se pretvara jedno u drugo, pa se ništa ne može odrediti tačno kao to i to, ni u najmanjem trenutku, najmanjem mestu.

Čak i naš pokušaj, bilo teorijskog bilo eksperimentalnog posmatranja, određenja, menja samo stanje stvari! To jest, ako po matematičko-logičkoj teorijskoj osnovi ona mora biti definisana prema nekoj drugoj čestici, drugom stanju stvari, i zbog toga nikad nije ista, kako ona onda postoji kao jedan definisan kvant dejstva zadat matematičko-fizičkom funkcijom, putanjom kretanja  određene količine kretanja te najmanje čestice–energije!?

Ako se samim kretanjem  čestice (naučno definisane samo matematičkim opisom putanje kretanja određenog energetskog stanja) menja brzinom, položajem njena energija, menja se i sama čestica; pa ona nije nikad (tačno) ono što je po matematičko-fizičkim konstantama određeno, definisano. I tako svaka mikročestica na subatomskom nivou menjanjem svoje brzine, položaja, menja ne samo samu sebe i  svoje odnose sa svim ostalim česticama, nego i celokupno stanje stvari! Ako ni svaki poseban ni ukupan logičko činjenični sklop svih čestica–energija nikad nije po matematičko-fizičkom opisu isti, onda kao pravilo mikrofizike mnogo pre treba apsolutizovati neodređenost nego (opštim i nužnim zakonima makrofizike) određenost!

Sličnu nemogućnost iznosi Bergson, kada ističe da prirodna nauke stalno pokušava da promenljive stvari pojave u svetu živog u realniom trajanju, koje su diskontinuitet, kvalitet, intenzitet psiholoških činjenica svesti pokušava da shvati, uhvati, opiše (slično kinematografu) pomoću nepokretnih slika u nizu, kroz kontinuitet i kvantitet mnoštva statičnih činjenica neživog.

Doduše, kod Heraklita vatreni, logos sve-jednog, jednog svega sastavlja sve razlike, suprotnosti.

Šta je to jedinstvo vatrenog logosa, logička jednakost sa svih strana pravedne vatre?

Kako razumeti tu logičku kružnost vladajućeg reda, zakona središnje vatre svega u jednom,  jednog u svemu?

Kod Parmenida, nasuprot svih razlika, suprotnosti jedno sa svih strana  istinom isto biće, nalik lopti, je nepokretnio i nepromenljivo

Aristotel u savršenom duhovnom biću Božijem potpuno izjednačuje moguće i stvarno, logičko i ontološko. Svako kretanje, promenljivo obličje prirodnog života, bića utemeljeno je  iz savršene svrhe, dela Božijeg večnog života, bića.

Po Pitagori svako kretanje, dešavanje, promena mikro, makrokosmosa sagledava se račun, harmoniju i broj...

U modernoj nauci kroz matematičko-fizičke zakone.

 

Kod Platona  kroz večne ideje, kod Hegela  kroz apsolutni duh po sebi i za sebe, unutar sebe različiti i isti...

Logičko središte treba da usaglasi sve razlike, suprotnosti. Uradi, uredi, naredi po redu tom i tom, vrhu, dnu, jednom počelu, načelu, unutrašnjem, spoljašnjem. U srpskom jeziku etimološki red s naglaskom na: sredi, uredi iz srede, središta. Bez jasne srede, središta nema reda određenosti nego neodređenost, nered, haos. Ili sredi, uredi, na redi po redu tom i tom, prvom, zadnjem, početnom, završnom.

Počelo, načelo početak po osnovi pravog, glavnog ugla glave ka napred, čela. Osnova, osnovno s naglaskom na jednu osu, oslonac; od dna ka vrhu, ili središta ka svim krajevima, stranama. Svrha s naglaskom na vrh. Raste, niže se od semena, korena, temelja do ploda, krošnje,  kruni se, krune, ploda, svrhe vrha krova. Taj princip neodređenosti – da se iz beskonačnog mnoštva uvek različitih odnosa međusobno različitih stvari, ne može  odrediti, dati ništa određeno, može se zvati i princip različitosti, drugosti, naspram jednakosti, jednosti, sličnosti, istosti. I na početku, i u sredini, na svakoj strani, kraju  ta potraga za prvim, poslednjim česticama, česticom, izgleda, ili kao potraga za apsolutnim identitetom, ili apsolutnim polaritetima, suprotnošću; čak i kada se po principu neodređenosti gubi svaki smisao, potreba za redom, određenošću. U svakom slučaju, opet, svaka, pa i ta poslednja čestica,  mora se sagledavati, ne samo  u odnosu sa drugim česticama, nego i po nekoj celini. To izgleda kao da se hvata vazduh rukama, čak, još veća nemogućnost, sam prostor, ili na kraju – samo ništa!

Tačnije, ta apsolutna različitost, mnoštva, neodređenost “svega” po nekoj prvoj–zadnjoj, apsolutnoj suprotnosti, polaritetu vraća a prapočetnom singularitetu, apsolutnom identitetu nerazlikovanog svega– ništa.

Jedino što se može zaključiti jeste da se te čestice-energije (kao vatra kod Heraklita)  povezuju po nekoj suprotnosti, da ih upravo te suprotnosti, polja suprotnih energija pokreću. Da  iza te suprotnosti stoji neka ravnoteža, potpuna simetrija, jednakost, jedinstvo, ili neka potpuna asimetrija, neravnoteža, nejednakost, nejedinstvo.

Da li postoji neka apsolutna simetrija, određenost svih polariteta, ili je asimetrija, neodređenost daleko prioritetnije, pravo stanje stvari?

Šta može da drži sve te različite–suprotne, čestice, energije, polja raznovrsnih sila u svom različitom–suprotnom kretanju sada ili nekom prapočetnom nerazlikovanom identitetu hipotetičke praenergije? Šta povezuje svu različitost, suprotnost i donosi Kosmos u Haos, red u nered? Da li uopšte postoji, ili je postojalo neko prapočetno, nerazlikovano jedno, ili su po nekom “zakonu simetrije,“ kao u pravednoj Heraklitovoj vatri sve suprotnosti ravnopravne, i večite?

I ako postoji, šta bi ga “nateralo“ da izađe ih svoje nerazlikovane jednosti? Pa postoji samo to nerazlikovano Jedno identično sa bićem, kao što tvrdi Parmenid, Pa čak i da nije potpuna jednost u pitanju, nego samo harmonično jedinstvo svih razlika, suprotnosti, šta  primorava to  uravnoteženo jedinstvo da izađe iz sebe?

Pitanje važi i za vatru kao jedinstvo svih suprotnosti kod Heraklita, koja jedino može da sadrži u sebi, nosi, sastavlja sve suprotnosti pa zato večno postoji, živi, jeste, kao i za Empedoklove dve suprotnosti privlačenja i odbijanja (ljubavi i mržnje) među elementima u međusobnoj borbi koje oduvek postoje; kad prevlada ljubav nastaju sve stvari, bića, čitav svet, kad prevlada mržnja nestaju.

Takođe, da li neodređenost mora nužno biti haos? Zašto mora svaka stvar biti definisana po pojedinačnoj, posebnoj osnovi ili sveobuhvatnoj celini kao jedna i ista, a ne promonljiva, mnoštvena i razčičita, kao red a ne kao haos? Kada je nešto neodređeno, nejasno, nedefinisano kasnije određeno, definisano, ono je određeno, definisano, razjašnjeno preko nečeg što se (barem u većoj meri) smatra određenim, definisanim, jasnim.

U svakom slučaju, uvek je na početku, u sredini,  bilo kojoj (svakoj) strani, kraju određeno nečim  drugim – nije  definisano (određeno, jasno) samo po sebi. Ili je sa jedne strane ugla određeno, jasno, a sa druge neodređeno, nejasno; tačnije određeno, definisano, jasno samo sa određenim pretpostavkama.

I po takvom shvatanju je svaka pojedina, konkretna određenost, jasnost određena, definisana samo relativno, pod određenim uslovima, pretpostavkama neke uže, šire svrhe, potrebe. I tako, na primer, misli Niče. Da je svako određenje  pristrasno i perspektivističko, nužno po nečijem (užem, širem) uglu gledanja; potrebi, motivu samog (svakog) pojedinca ili određene grupe, vrste (stvari, bića), a stvarno, u suštini svaka (“sama“) stvar, pojava postoji kao različita, drugačija, potpuno nedefinisana, neodređena, nejasna.

I ne samo da ta definisanost jedne stvari preko druge stvari, objašnjenje jedne stvari, grupe stvari, drugom stvari, grupom stvari, svođenjem na neku drugu,  određeniju, jasniju,  stvar, grupu stvari,  oduzima suštinsko  (pojedinačno) biće i određenje samoj stvari koja se određuje, definiše,  nego  je i svaka takva  relativna, uslovljena određenost, definisanost, jasnost moguća samo iz jedne uslovljene stvari preko druge uslovljene stvari, i zato u sebi protivurečna.

Tačnije, možda je upravo sama određenost, definisanost, jasnost  neodređena, nedefinisana, nejasna!  Samim tim što pretpostavlja uvek neku drugu određenost jasnost, kojom se određuje, definiše, a ova opet neku treću ... i tako do u beskraj, svaka je konkretna određena jasnost relativna, definisana samo uslovno i pristrasna.

U suštini, sama stvar ne mora uopšte da bude definisana,  određena, jasna! Ona se može stalno menjati, biti uvek  drugačija, mnoštvena.

Po principu neopdređenosti i  sama osnova prostorno-vremensko-energetskog kontinuuma tom nemogućnošću određenja, definisanja zadnjih makrofizičkih ili mikrofizičkih entiteta gubi smisao. Pored toga što nijedna čestica više nikad nije ista po kao čestica ni po svom energetskom opisu, položaju, putanji kretanja;  ni sama za sebe, ni zbog promenljivog odnosa sa drugim isto tako promenljivim česticama, nego ni vreme, ni prostor nisu nikad isti; tačnije, ne mogu se suštinski odrediti, definisati ni u mikro, ni makro svetu! Tačnije, taj opis jedne čestice zahteva u bilo kojem jednom trenutku i mestu opis jedne energetske količine kretanja; ili barem da se u njenom kretanju prihvati jedno određeno stanje, ponudi unapred jedan određeni (čestično-energetski) opis. Međutim, ako takav unapred određeni prostor-vreme kontinuum ne postoji, onda, zbog te stalne promenljivosti prostora–vremena i na makro i mikro nivou, nije moguće ni pretpostaviti, zamisliti jedan potpuno određen trenutak–mesto, koji je potreban za opis jedne takve zadnje čestice-energije! A kako se pored toga  stalno menja i  brzina kretanja, položaj  svake čestica, nije moguće  tačno dati njen energetski opis, putanju kretanja, pa ni odrediti, definisati, na kraju bilo koji poseban sistem, ni “celo” stanje “stvari”! Ono nepromenljivo samo može biti neki matematičko-logičko-fizički zakon, ili Heraklitov kosmički red, logos večno promenljive, neodređene, žive vatre koja upravlja, pokreće  sva različita stanja

I značenje reči nestaje kaže,  kad nešto ne staje, ne stoji, da nestaje, nepostojano je, ne postoji. A kada ostaje, opstaje, staje, stoji, postojano je, jeste, postaje, postoji. Po principu neodređenosti, sve se određeno postojanje svodi na neodređenost i nepostojanost, nepostojanje. Tome liči ontološki princip Omnis determinatio est negatio – svako određenje ograničava. Jer, čime će se ono poslednje, najmanje do ništa, ili ono najveće „sve“ odrediti? Kako će se, čime dati taj sadržaj ničeg, ili iscrpsti, pokazati taj sadržaj svega?

Zato se Bog, biće ne može odrediti, i time ograničiti. To jest, iako na prvi pogled izgleda da se ne mora nužno izjednačiti nepostojanost i nepostojanje, ipak se na kraju, sastavljanjem principa makro i mikrofizike, to pokazuje kao isto! Princip neodređenosti traži na kraju da se svako obličje, svaka određenost, svaka čestica, izjednači sa samom energijom. A kako u toj energiji nema više nikakvih tačno određenih čestica, ničeg tačno određenog da se kreće, niti nečeg tačno određenog u čemu se kreće, onda je ta pračestica–praenergija tom apsolutnom neodređenošću, nepostojanošću, promenljivošću pre svakog mogućeg kvaliteta, dovedena do ništa, nepostojanja, da tako guta svu materiju,  prostor,  vreme, svodi na nivo tačke, pre svakog fizičkog obličja, bilo koje  do sada poznate čestice–energije. Tačnije da se u  toj apsolutnoj neodređenosti, izjednačuje apsolutno ništa i apsolutno sve, materija i antimaterija, energija i antienergija!

To jest, kada se po principu određenosti traži da bilo šta staje, stoji, postoji – to je potpuna protivurečnost starijem principu apsolutne neodređenosti, pa se time se traži nešto unapred logički nemoguće.

I Sartrovo gledište, kada kaže da čovek u svom  životu teži da se o-stvari, i tako svoju suštinu, svoje biće, samim po-stojanjem “osuđeno na slobodu”, menja postvarenjem, težnjom ka sigurnom životu, sa stvarima, liči, takođe, na taj princip neodređenosti!

Da li isto tako i ta čista energija u toj neodređenosti menja svoje prapočetno postojanje–nepostojanje u slobodnom biću–ništavilu ka mnogo manjoj slobodi (neslobodi) čestične prirode, određenosti svih stvorenih bića, stvari? 

Pretpostavlja se da su u prvobitnoj super jakoj sili (beskonačnoj energiji) skoro matematičke tačke pre vidljivog sveta, svakog tela, materije, elementa, atoma, molekula (pa i praosnovnog vodonikovog atoma), bile objedinjene sve četiri osnovne fizičke sile: jake nuklearne, slabe nuklearne, elektromagnetizam i gravitacija. I da to prapočetno neodređeno, čisto, slobodno i beskonačno praenergetsko stanje prvobitne jake sile pre svega postojećeg,  svega, izjednačeno tako sa ništa,  “prelazi“  stvaranjem u uvek konačno,  određeno nešto;  u “stvarno,” postvareno  čestično  bića.

To je krajnje, svedimenzionalno posmatranje protivurečnosti Zenonovih aporija! Tu više nema nikakvog kontinuuma, pravca puta ili vremena; tačnije, ovde se pre prostorno-vremenskog kontinuuma traži energetski opis, količina kretanja  jedne čestice, a taj fiksni prostor–vreme kontinuum je nezamisliv u jednom fiksnom stanju. Jer, to što se zove čestica više nije čestica, ili to, što se zove nešto, sada je takoreći svuda i uvek i podjednako isto i različito, podjednako (bezoblično) sve kao i (bezoblično) ništa. 

Ni u jednom trenutku, ni u jednom mestu nije (samo) to što jeste, nego je uvek i nešto različito, drugo. Pre i posle prostora, vremena apsolutni kvantitet; pre bilo kakvog kvaliteta, po jedinom nužnom principu – simetrije čestica, suprotnih stanja, energija, koji ostaje fizici za sva njena izvođenja, ravnoteže, neravnoteže apsolutne količine energije–antienergije, materije–antimaterije. U apsolutnom minimumu prostora, vremena – skoro matematičke tačke bez dimenzija i neproticanja vremena (pre svakog obličja, stvaranja) izjednačuje se bezoblično sve sa bezobličnim ništa. Slično kao što se u  najnužnijem  početku Hegelove Nauke logike izjednačuje čisto biće i čisto ništa.

 

Komentar

 

U savremenoj fizici autoritet nerelativne (euklidske) geometrije pomera se ka nerelativnoj aritmetici n dimenzija, gde su prostor i vreme samo promenljive među ostalim relativnim fizičkim veličinama. Kvantna fizika svaki mogući oblik postojanja svodi na beskonačno raznovrsne odnose količine kretanja poslednjih, potpuno nevidljivih, neuhvatljivih čestica–talasa bez stalnog obličja, brzine, položaja, identičnih sa čistom praenergijom. Opet, kada nestanu svi poznati oblici prostora–vremena–materije–energije i svejedno da li u kvantnoj teoriji neodređenosti mikrofizike ili u prvobitnoj pra-tačci pre svakog poznatog oblika materije, energije makrofizike (astrofizike) izgubi na kraju svaki oslonac opažaja, pa čak i onih posrednih pomoću instrumenata koji pojačavaju naše neposredne predstave (teleskopa, mikroskopa, spektroskopa, fotografske ploče... ) i relativizuju ne samo svaki kvalitet, modalitet, nego i sami opšti i nužni odnosi, zakoni poznate fizike, kako mogu ostati da važe „nerelativni” opšti i nužni kvantitativni odnosi aritmetike?

Zapravo, uvek ostaje Kantovo pitanje: Kako je, uopšte, moguća bilo kakva apsolutna osnova opšte i nužne matematike, nauke, kada tek čista subjektivnost utemeljuje svaku opštu i nužnu pojavnu objektivnost? U stvari, kada se tvrdi da se ne može znati šta stoji pre svakog oblika prostora–vremena–materije– energije poznate fizike, tu se  izbegava da se jasno kaže da kada nestane svaka fizika da onda više ne važi ni sama matematika!

Matematika je nužno vezana uz neku (bilo koju, kakvu) osnovu fizike (kao prazan pojam uz slep opažaj i obrnuto). I već je rečeno da kada nestanu svi kvaliteti, modaliteti kontinuuma prostora–vremena–materije–energije , opšte i nužne relacije svake fizike, da tada više ne važe ni opšti i nužni kvantitativni odnosi matematike (pa ni oni u osnovi makro ili mikro fizike), nego se sa tim područjima – svemoguće tačke pre prostora, vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike ili slučajnosti, neodređenosti kvantne fizike – zapravo skače u nadmatematičku, nadsaznajnu creatio ex nihilo stvarajuću slobodu, vraća u svemogućnost starije metafizike!

U svakom slučaju, mnogo se pre ta stvarajuća sloboda od ništa, ka bilo čemu, svemu traži za utemeljenje svake moguće logičko-matematičke ili svake fizičke, biološke nužnosti kretanja, nastajanja, nestajanja, postojanja, nego što se, obratno, prirodna nužnost, ili neka „sama po sebi matematička”, traži za utemeljenje starije creatio ex nihilo stvarajuće slobode od ništa ka bilo čemu, svemu.

 

 

 

---

[1] Izbor iz knjige: Tomislav Novaković. Čisto Ja Atomika Kantove Kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd, 2010.