Parmenidovo jedno bivstvovanje i saznanje, mišljenje, govor

Autor: Tomislav Novaković

 

„Isto  je  misliti  (kao) i  ono o  čemu  se  misli; nećeš,  naime,  bez  bića u  kojem  je   (to)  izrečeno  pronaći mišljenje“^[1]

 

Parmenid u prvostepenom određenju samo jednom–biću jestastvo. To je za njega jedna apsolutna misao, potpuno istinit stav. Istina samo može biti  jedno sa svih strana istinom isto – biće. Biće je(ste) jedno.Je i da mogu biti utemeljeni samo iz  je-da-n. To apsolutno jedno–biće ontološk se dokazuje saznajno-logički iz jedne apsolutne misli, mišljenja, saznajno-logički; a naspram  njega je sve razumske-čuln razlike, mnoštvo, sve nastajanje, nestajanje, promena, kretanje privid, mnjenje.

Apsolutno logična misao, saznanje, mišljenje, govor–naspram svega razumsko-čulnog mnoštva, nastajućih, nestajućih stvari, bića, pojava, – potvrđuje samo nepromenljivo, nepokretno, nenastajuće, nenestajuće večno jedno–biće. Mi ne možemo potvrđivati govorom, mišljenje, saznanjem samo jedno–biće. Biće jeste samo (kao) jedno. A (samo) jedno i (samo)  jeste se ne mogu dalje objašnjavati, nego  samo (apsolutnom istinom) izjednačiti. Sva ostala određenja jestastva–bića data su po negaciji. Svaka je afirmacija neka negacija nečeg suprotnog, i zato mnjenje.

   

Jedno–biće iz istinite misli, govora  (saznajno logička osnova) i nadsaznajno, nadlogičko jedno–biće (ontološka osnova)  

 

Sa jedne strane Parmenid kaže da se ne može saznavati,  misliti, ništa, govoriti o nebiću, nego samo o biću, a sa druge da je svaka misao, saznanje promene, kretanja, nastajanja, nestajanja, govor o mnoštvu, razlikama, suprotnostima, dešavanju prividan, samo mnenje.

Međutim, izgleda  da je on mnogo pre trebalo  obrnuto da tvrdi: da  nikakvo mišljenje, saznavanje, iskazivanje o jednom–biću nije moguće! I da je svako naše saznanje, mišljenje, iskazivanje samo mnjenje, i da je svaka saznanje,  misao,  govor samo privid bića, a ne samo biće! I da mi ne možemo saznavati, misliti, iskazivati jedno–biće, jer je svako saznanje, mišljenje govor, pa i saznanje, mišljenje govor o jednom–biću samo mnjenje!

Mišljenje, saznanje, govor mora, svakako, uključiti mnoštvo, razlike, dvojstvo, suprotnosti (oni su mogući samo po njima), a kako su mnoštvo, razlike, suprotnosti protivurečni u sebi,  potiru se, svako je saznanje, mišljenje, govor samo mnjenje, a ne  istina jednog–bića.

Po omnis determinatio est negatio svako je određenje dato po  negaciji i ograničeno. Međutim, saznajno-logički govor, mišljenje po da napram ne, jeste naspram nije ne dotiče jedno–biće, niti ima suštinske veze sa jednim–bićem. Jedno–biće (jedan Bog) je izvan, iznad svakog našeg mišljenja, saznanja, govora po razlikama, suprotnostima.

To jest, ako je jedno biće izvan, iznad svakog mišljenja, saznanja, govora u razlikama, suprotnostima, a svako naše saznajno-logički govor,  mišljenje moguće samo u razlikama, suprotnostima, Parmenid je mnogo pre trebalo da tvrdi da nije moguće misliti, saznavati, iskazivati jedno–biće; da istina jednog–bića  ne pripada nikakvom saznanju, mišljenju, govoru, nego upravo (samo) jednom–biću!

Da je nadmisleno, nadsaznajno, nadizrecivo jedno–biće utemeljeno u sebi pre svakog saznajno-logičkog mišljenja, saznanja,  govora u dvojstvu, razlikama, suprotnostima mnoštva; a da je svako saznanje, mišljenje, govor samo mnjenje (koje ništa ne znači)! Da je upravo obrnuto slučaj: samo jedno sa svih strana isto biće, pre svih saznajno-logičkih pojmova, sudova utemeljuje jednu sa svih strana istu istinu; pa čak i svaku  saznajno-logičku osnovu pojavnog govora, mišljenja!

Da ne dokazuje,  utemeljuje saznajno-logički govor, mišljenje u pojavnim razlikama, suprotnostima starije jedno–biće, neproivurečnu ontološku osnovu jednog–bića, nego obrnuto, ta neprotivurečna nadsaznajna, nadlogička, nadizreciva  ontološka osnova jednog–bića, tek omogućava, potvrđuje bilo koju, kakvu neprotivurečnu  (svejedno da li pojavnu ili suštinsku),  saznajno-logičku osnovu govora, mišljenja! 

Slično kasnije Kant^[2] jedno nadlogičko, nadsaznajno, nadmislivo, nadizrecivo čisto, isto Ja=Ja postavlja pre sve logike, sveg saznanja, svakog suđenja, mišljenja. To jest, ne potvrđuje saznanje, mišljenje, logika, govor nadmisleno, nadsaznajo, nadlogičko, nadizrecivo čisto, isto Ja=Ja, nego  to starije čisto, isto Ja=Ja, tek utemeljuje, potvrđuje svojom prasintetičkom praosnovom samosvesti sve mišljenje, saznanje, govor, logiku.

Samo Je i  Da utemeljeni su tek iz najstarijeg (sa svih strana jednog istog) je-da-n. To je jedno sa svih strana isto predlogičko, predsaznajno, predmisleno (nadlogičko, nadsaznajno, nadmisleno) biće, ili jedno sa svih strana isto predlogičko, predsaznajno, predmisleno (nadlogičko,  nadsaznajno, nadmisleno) Ja=Ja. Kantovo praosnovno Ja=Ja nije  nikako samo logika, pojavno saznanje, mišljenje, govor, nego to čisto, a svih strana isto sintetičko Ja=Ja  stoji kao starija nadlogička, nadsaznajna, nadizreciva osnova sve logike, pojavnog saznanja, govora, mišljenja.   

         

 Da li je logika moguća po sebi^[3]

 

Parmenid tvrdi da  ni mišljenje, ni govor, saznanje ni logika nisu mogući po sebi, odvojena od samog (svakog bića). Da se oni nužno svode  na mišljenje saznanje, govor o biću, logiku bića. Međutim, da li to istinito (suštinsko) znanje,  logika bića, dozvoljava da se saznanje bića, ili logika bića, izjednači sa samim bićem!?

Ili, ako nije tako, da li to znači  da čak i taj  govor,  tu misao, saznanje kojim tvrdimo da biće jeste, a nebiće nije, treba na kraju odbaciti!? Da istina ne pripada nikakvom (našem) saznanju,  mišljenju, govoru (o biću), nego samo (nadsaznajnom, nadlogičkom, nadizrecivom) jednom– biću?!

Parmenid se u svom zaključivanju oslanja na na pravilo neprotivurečnosti: da se ne može istovremeno tvrditi i poricati ista stvar. Takođe i na tome da se ne može misliti, saznavati, iskazivati, govoriti o nebiću, ničem, nego samo o biću, nečem. Ipak, praosnovu same logike, zakon neprotivurečnosti, Parmenid ne ispituje.

Opet, šta znači neprotivurečnost po sebi? I da li logika (zakon neprotivurečnosti) moguća o sebi, nezavisno od samog saznavaoca ili predmeta, sadržaja na koje se odnosi? Ne tvrdi li upravo Parmenid da je istinita misao, nemoguća bez predmeta, sadržaja na koji se odnosi? A opet, sa druge strane, da je sva predmetnost, svaki razumsko-čulni sadržaj u suprotnostima da–ne, jeste–nije i zato samo prividan,  stvar mnjenja!?

Time što izjednačuje jedno i jeste (biće), izgleda da Parmenid (jednu) logiku, neprotivurečnost, logičnost, utemeljuje iz jednog (bića), međutim, tako je samo na prvi pogled; u stvari, on upravo iz zakona neprotivurečnosti i (neprotivurečne) logike, neprotivurečnog saznanja, govora, mišljenja utemeuje jedno–biće!

Svakako da to nije moguće, jer mnogo pre traži logika, saznanje, mišljenje, govor za svoje (svejedno da li pojavno ili suštinsko) utemeljenje starije nadsaznajno, nadlogičko, nadizrecivo jedno, nego što to nadlogičko,  nadsaznajno, nadlogičko, nadizrecivo jedno traži logiku, saznanje, mišljenje, govor  – nužno po prividnim razlikama, suprotnostima, afirmaciji–negaciji!

Tačnije, bez nadsaznajog, nadpojmovnog nadsudstvenog, nadlogičkog, nadmislenog, nadizrecivog jednog–bića, nije moguće nikakvo (svejedno da li pojavno ili suštinsko) saznanje, poimanje, suđenje, logika, mišljenje, izricanje ...

 

 O nemogućnosti da se jedno-biće dokazuje saznanjem, mišljenjem, govorom

 

Dakle, iako izgleda da Parmenid istinitim saznanjem jedne apsolutne  misli, mišljenja zaključuje da je biće jedno, ili da je jedno biće, mnogo više se ima pravo tvrditi je nadmisleno, nadsaznajno, nadpojmovno, nadizrecivo jedno–biće utemeljeno u samome sebi pre svakog mišljea, govora, mišljenja i da nužno pojavno mišljenje, saznanje, govor po razlikama, suprotnostima tu nema šta da traži!

Da to jedno sa svih strana isto biće ne dotiče nikakvo pojavno saznanje, mišljenje, govor po dvojstvu, prividnim razlikama, suprotnostima. I da  jedno–biće nije nadmislivo, nadsaznatljivo, nadizgovorljivo zbog nemogućnosti našeg saznanja, mišljenja, govora (kao na primer, kod Kanta usled  međusobne uslovljenosti,  ograničenosti naših umsko-razumsko-čulnih formi), nego što istina jednog–bića nije uopšte saznajno-logičko mišljenje,  govor!

Ako su saznanje, mišljenje govor mogući samo po mnoštvu, razlikama, promenama, kretanju,  dvojstvu, suprotnostima, oni su unapred protivurečni i nemaju nikakve veze sa jednim sa svim strana istim bićem!

U stvari, ako nije moguće da samo jedno sa svih strana isto biće ima bilo koje, kakvo dvojstvo, razlike, suprotnosti u sebi, naspram sebe, kako će moći u njemu, a pogotovo o njemu (po nekom drugom!?) postojati bilo koje, kakvo, saznanje, mišljenje, govor!? Zašto bi, uopšte, jednom sa svim strana istom biću, pre, izvan svih razlika, dvojstva, suprotnosti, bilo koje, kakve promene, kretanja, nastajanja, nestajanja mnoštva, trebalo neko neodređeno, nedefinisano  i u sebi unapred protivurečno  saznanje, mišljenje, govor!?

I kako bi oni uopšte bili mogući po istini jednog–bića,  a ne samo po dvojstvu, suprotnostima, mnjenja? To jest, ako u jednom sa svih strana istom nadsaznajnom, nadmislivom, nadizrecivom biću nema   mnoštva, razlika, suprotnosti, jer su sve razlike prividne i samo stvar mnjenja, svakako da nema nikakvog apsolutnog saznanja, mišljenja, govora koji bez tih razlika, suprotnosti nije moguć.

To što se može misliti, govoriti, saznavati nešto a ne ništa, ni u kom smislu ne znači da takav govor ima nekog suštinskog smisla, da je to istinito mišljenje, saznanje, govor  o jednom–biću.  Tu se, slično kao i za samu logiku, zakon neprotivurečnosti, ne zna (ni po sebi, ni prema jednom–biću), ni šta su sami misao, saznanje, govor, niti da li je taj govor istinit!

Parmenid već na početku svoje poeme O prirodi oseća obavezu razdvoji istinit put, misao, saznanje, govor o jednom nenastajućem, nenestajućem, nepokretnom, večnom biću, od lažnog puta mišljenja, saznanja, govora  o razlikama, suprotnostima, kretanju, nastajanju, nestajanju, mnoštvu koji je samo mnjenje.

Ipak, on mnogo pre (prvo) treba da objasni uemelji samo istinito mišljenje, saznanje, govor! I pre nego što istinito mišljenje–saznanje–govor izjednači sa jednim–bićem, odgovori: kako je uopšte u nužno jednom–biću (pre, izvan svih razlika, suprotnosti, nastajanja, nestajanja, kretanja, mnoštva) – moguće (čak bez obzira da li je istinito ili lažno) samo mišljenje, saznanje, govor! Međutim, Parmenid  to ne čini.

 

Da li su saznanje, mišljenje, govor mogući po sebi?

 

Pre svega,  i saznanje, i mišljenje, i govor podrazumeva razliku između onoga koji, saznaje, misli,   govori,  samog saznanja, mišljenja,   govora, i  onoga što se saznaje, misli, govori. Pa i čak i razliku između same logike– osnovnih logičkih zakona i onoga na šta se  logika, logički zakoni odnose. To je već ko zna, koliko različitih–suprotnih stvari, koje se ne mogu nikako naći u jednom sa svih strana istom biću!

Čak i da se izjednači onaj koji saznaje (misli, govori)  samo saznanje (mišljenje, govorenje) i ono što se saznaje (o čemu se misli, sudi, govori) u tom izjednačenju ne nestaju razlike, kretanje, mnoštvo. Da li sada treba nadmislivom, nadsaznajnom, nadizrecivom, sa svih strana istom biću, pripisati neko unapred protivurečna dvojstva, suprotnosti, mnoštva promena, kretanja, nastajanja, nestajanja, zbog nekog neodređenog, nedefinisanog i unapred u sebi protivurečnog saznanja, mišljenja, govora; nečije potrebe za unapred nedefinisanim, neodređenim saznanjem, mišljenjem, govorom, nužno u pojavnim razlikama, suprotnostima!?     

U svakom slučaju,  jedno sa svih strana isto biće ne može nikako svoju istinu potvrđivati po nekom unapred nedefinisanom, neodređenom saznanju, mišljenju, govoru u pojavnim razlikama, suprotnostima. I šta uopšte znači (samo po sebi, nejasno nedefinisano) mišljenje, znanje (bića), govor (o biću), naspram samog   bića?!

Zašto je uopšte potreban bilo kakav govor o biću, bilo koje, kakvo saznavanje, mišljenje o (jestastvu) bića? I šta uopšte znači takvo mišljenje, saznavanje bića, govor o biću, ako takvo mišljenje, saznanje, govor nije definisano, određeno ni prema starijem (jestastvu) biću, a ni samo po sebi?!  

Kome da govori jedno sa svih strana isto biće? O čemu da misli jedno sa svih strana isto biće? Šta da saznaje, govori, misli jedno sa svih strana istinom isto biće? I zašto bi neki takav (jedan takav), sam po sebi (još uvek) nedefinisan saznajno-logički govor mišljenje, bio potreban samom po sebi (pre svakog nedefinisanog mišljenja, saznavanja, govora u prividnim, razlikama, suprotnostima) starijom istinom–pravdom utemeljenom nužno jednom–biću!? Nema potrebe da postoji u takvom jednom–biću nikakvo prividno govorenje, mišljenje, saznavanje samog sebe, o samom sebi, a pogotovu o unapred nemogućem drugom biću. Tačnije, takvo suštinsko saznavanje, mišljenje, govorenje o apsolutno jednom–biću je unapred protivurečno, nemoguće, niti  ima smisla, niti potrebe za njim!

Svakako, ako jedno–biće svojim jestastvom, postojanjem isključi svako drugo biće, mnoštvo, razliku, dvojstvo, suprotnost u sebi ili razliku, dvojstvo suprotnost ka drugom, onda tako nešto,  kao  mišljenje, saznanje govorenje o njemu – neće moći ni neko (bilo koje) drugo biće! Neće moći čak ni da postoji (pored tog jedinog, jednog bića), neko drugo biće, a kamo li da govori, misli, sazna to sa svih strana istinom isto jedino nužno postojeće jedno–biće!

U takvom biću, slično kao u budističkoj nirvani ne može postojati nikakva podeljenost unutrašnjeg–spoljašnjeg, bilo kakve potrebe, mogućnosti ni smisla za pojavnim govorom, obmanama saznanja, mišljenja, uopšte bilo kakve podeljenosti volje, međusobne uslovljenosti praznih misli, slepih osećaja,   prividnih sadržaja svesti.

Opet, budistička  nirvana tu dosledno nije ni biće, ni nebiće, niti i biće i nebiće, ni niti biće niti nebiće! Tu ne samo da nemaju nikakvog smisla reči biće i nebiće, nego ni da–ne, jeste i nije,  jestastvo, nejestastvo.

Huj Neng, šesti budistički patrijarh u Kini, postavlja svom progonitelju (a kasnije budućem učeniku), čuveno pitanje koje će ga trenutno prosvetliti:  “Kada ne misliš na dobro, ne misliš na zlo, kako je izgledalo tvoje prvobitno lice pre nego što su se rodili tvoj otac i majka?“ ... Svakako, kada se ne misli na dobro i zlo i potiru sve razlika, suprotnosti opažaja, osećanja, govora, mišljenja, saznanja ili odlučivanja, delovanja, svako moguće uobličenje spoljašnjeg,  unutrašnjeg sveta i svoga lica. To jest, tek kada se brišu sve razlike, suprotnosti  opažaja, osećaja, želja, misli, reči, odluka, delima, postigne njihovo utrnuće (nirvana) dostiže se na kraju – smirenje, spasenje.

Zato njegova dodatna pouku za smirenje glasi: „Neka tvoj um bude podoban prostoru ali neka se u njemu nikad ne pojavi misao o praznini.“ Kao Parmenidova kugla sa svih strana  jednog istog  bića. Ne samo da se ukida  suprotnost  mišljenja i prostiranja (bića),  nego sve suprotnosti  unutar razuma, uma (pojma, suda, suđenja, zaključivanja), svake reči, govora ili čulnosti, opažaja, ili osećanja, ili volje, odlučivanja, delovanja.      

 U svakom slučaju, kada Parmenid  biće potvrđuje po jeste i nije, da i ne; tvrdi je, jeste pripada jednom– biću, a ne, nije  prividnom mnoštvu, nebiću,  on biće potvrđuje jestastvom; a jestastvo istinitim saznanjem, govorom, mišljenjem. I takvu istinitu  misao o jednom–biću, istinitog saznanje, govor, svakako, postavlja naspram prividne misli mišljenje, saznanje, govora mnjenja. Međutim, i kada se  jedne istinite misli, saznanja, govora  potvrđuje jestastvo sa svih strana  jednog istog bića, takvo saznanje, mišljenje, govor ima i dalje naspram sebe prividno saznanje, mišljenje, govor mnjenja.

U stvari, u prvom stepenu, Parmenid samo tvrdi da biće jeste a nebiće nije. I da se o ne može misliti, saznavati, govoriti, iskazivati nebiće, nego samo biće. Ipak, to što se ne može misliti, saznavati, govoriti o ničemu, nego samo o nečemu, još ne znači da je to nešto (naspram ništa) biće!

Može se maštati, sanjati nešto a ne ništa, i to ne mora biti biće. Očigledno da to potvrđivanje jestastva bića naspram nejestastva, nebića, na osnovu toga što se ne može misliti, saznavati, govoriti ništa, o ničem, nego samo nešto, o nečem,  nije još nikakav dokaz  da to saznanje, mišljenje, govor istina! Pogotovu ako se pre toga ne pokaže, ne odredi šta su same misli, saznanje, govor i dokaže da oni nisu unapred protivurečni sa večno istim jednim–bićem! Ničim se ne dokazuje da misli, govor (sami po sebi, a pogotovu što su nužno dati po negaciji), nisu kao prividna određenja po dvojstvu, suprostnosti, ništa, ništavnost!

Svako određenje mišljenjem, saznanjem, govorom određuje neko to i to nešto prema nekom drugom nečem, razlikuje od nekog drugog nečeg; dato je nužno po omnis determinatio est negatio  po suprotnosti, dvojstvu ili granici, ograničenju, i zato ne može biti apsolutno. Traži starije utemeljenje predsaznajnog, predmislenog, predlogičkog (nadsaznajnog, nadmislenog, nadlogičkog) sa svih strana istog jednog–bića, pre svakog saznanja, govora, mišljenja  zasnovanog na prividnim razlikama, suprotnostima!

Da je očigledno i da se mnogo pre za to mišljenje, saznanje, govor mora pretpostaviti predmisleno, predsaznajno (nadizrecivo, nadsaznajno) jedno (biće), nego da se  to predmisleno, predsaznajno (nadizrecivo, nadsasnajno) jedno–biće svedoči, potvrđuje mišljenjem, saznanjem,  govorom. Da mnogo pre samo mišljenje, saznanje, govorenje za svoje utemeljenje traži starije  predmisleno, predsaznajno, nadizrecivo jedno–biće, nego obrnuto.

Da sama misao, saznanje,  govor mora prvo sebe da utemelji; i da mišljenje, znanje, govor u prividnim razlikama, suprotnostima nisu mogući po sebi. Da mišljenje, znanje, govor i opažanje, osećanje, odlučivanje, delovanje ne traži samo sa svih strana istost, nego i raznovrsnost i  različitost.I te razlike, drugosti, suprotnosti postoje u svakom opažaju, osećaju, reči, govoru, mišljenju, pojmu, ideji, kao i u odlučivanju, delovanju.

U stvari, da je Parmenid ostao u svojoj tezi da je biće jedno i jedno biće dosledan do kraja, on je upravo morao da se okrene, podjednako protiv svake razlike, dvostrukosti, suprotnosti reči, pojmova, ideja našeg govora, saznanja, mišljenja,  kao i razlika, suprotnosti opažaja čula ili osećaja, odlučivanja, delovanja. I da tvrdi da je sve mišljenje, saznanje, iskazivanje, opažanje, osećanje, odlučivanje, delovanje samo mnjenje u prividu razlika, suprotnosti, a da je jedno (sa svih strana isto) biće nadmisleno, nadsaznajno, nadizrecivo.

Jedino tako jedno nadsaznajno, nadizrecivo sa svih strana istinom isto biće  potvrđuje sebe sobom, a ne prividnim razlikama, suprotnostima opažanja, osećanja, saznanja, govora, mišljenja ili odlučivanja, delovanja.

I mada izgleda da Parmenid biće potvrđuje jestastvom,  kako se i samo jestastvo na kraju potvrđuje jednim, očigledno je i da se biće (kao i jestastvo) potvrđuje jednim. Da nema dva jestastva, dve istine, dva bića. Da on istinu i jestastvo jednog–bića izjednačuje. Ipak, svako je određenje opažanjem, osećanjem, saznanjem, mišljenjem, govorom, ili odlučivanjem, delovanjen  nužno je  dato po po odnosu jedne stvari, pojave prema drugoj,  stvari, pojavi u pojavnim razlikama,  suprotnostima, a ne po istini jednog sa svih strana istog bića.

U stvari, jedno–biće će samo nadsaznajnom, nadizrecivom sa svih strana istom istinom biti nepromenljivo, večno isto, a po saznajno-logičkom mišljenju, govoru u prividnim razlikama, suprotnostima, koji je sa jedne strane jedno, sa druge drugo, po jednom odnosu jedno, po drugom drugom odnosu drugo, uvek jedno naspram drugog, ili neko mnoštvo naspram nekog drugog mnoštva,  promenljivo, nastajuće, nestajuće prividno biće.

 

 Da li je dijalektička logika večna suština Boga?

 

 Iz najuzvišenije dijalektike u Platonovom dijalogu  Parmenid, Hegel zaključuje da Parmenidovo zasnivanje jednog–bića naspram svih razlika, promene, kretanja, mnoštva,  nema nikakvu veću nužnost nego zasnivanje nebića, razlike, kretanja, mnoštva. Da najnužniji početak jedne dijalektičke logike mora uzeti ravnopravno obe “stvari,“oba određenja. Tačnije da to početno zasnivanje mora podjednako uključiti odredbe mnoštva, razlike, promene, nebića, kao i jednog, istog nepromenljivog bića. Najviša logička nužnost istine i apsolutna sloboda duha dijalektičke logike, traži od početka poistovećenje čistog bića i nebića u bivanju. 

Tako  Hegel  Parmenidovo početno da, jeste, koje se odnosi na jedno–biće, zato što  nema nikakav drugi pozitivan sadržaj (sem negacije drugostepenih odredbi mnjenja: mnoštva, nastajanja, nestajanja,  razlike, promene, kretanja) izjednačuje sa ne, nije;  u stvari, čisto biće poistovećuje sa nebićem, i to uzima za najnužniji početak svoje apsolutne, dijalektičke logike bivanje, koje ravnopravno posmatra obe strane (biće–nebiće).

Po njemu dijalektička, apsolutna logika–filozofija  treba da ukine razliku forme i sadržine, onoga koji saznaje, samog saznanja i predmeta saznanja; onoga koji misli, samog mišljenja i predmeta mišljenja. U stvari, Hegel ne pokušava da istinito saznanje, logiku, mišljenje svede na biće, izjednači sa bićem, nego obrnuto, da  biće svede na apsolutno saznanje, istinu, apsolutnu  logiku, mišljenje! Tako apsolutna, dijalektička logika svojim čistim pojmom po pojmu pokazuje da je sva priroda, istorija dostupna čulima, razumu kao ospoljeni logos apsolutnog duha, ideje samo jedna drugostepena stvar u odnosu na jedno po sebi i za sebe razlilito–isto apsolutno mišljenje.

Na taj način Hegelova apsolutna, dijalektička  logika, mišljenje, relativizuje biće. I kada apsolutnom istinom dokazuje biće, tu se (prvobivstvenost),  apsolutnost  bića, svodi na apsolutnost  dijalektičke logike, logičkog, apsolutno saznanje, mišljenje. I tu se  sva moguća razumsko-čulna priroda, istorija (moguće, stvarno, nužno biće), podređuje apsolutnom pojmu, večnoj suštini logike, apsolutnom samom po sebi saznanju, istini, mišljenju; u odnosu na koje je sva priroda, istorija drugostepena, drugobivstvena, relativna.

Njegova Nauka logike prati dijalektički put saznanja od (pojavnog) Bića (početnog čulno nastajućeg–nestajućeg ravnopravnog  bića–nebića u bivanju, postajanju),  ka razumskoj Suštini u pojmu. Ali još ne pojmu samom po sebi, potpuno odvojenom od pojave, svakog čulnog (nastajućeg, nestajućeg) prirodnog sadržaja, bića, jer se tek čistim pojmom samog pojma, kao suštinom svih suština u saznajnom putu od subjektivnog, objektivnog do apsolutnog duha, potpuno na kraju izlazi iz prirode, istorije i vraća  apsolutnoj, ideji svih ideja, dostiže duhovno carstvo “čiste istine bez omota kao večna suština Boga.“

Svojom Naukom logike, apsolutnim pojmom o pojmu, mišljenjem o samom mišljenju, on pokušava da sazna Aristotelovog Boga, a Istorijom filozofije, kao sveobuhvatnom filozofijom filozofije, dijalektičkim znanjem o znanju, prepozna Platonovu apsolutnu ideju. Već u uvodu svoje Nauke logike  Hegel svodi apsolutnu, večnu suštinu Boga, na apsolutnu, večnu suštinu logike; tvrdi da je za njega njega logika „sistem čistog uma [..], carstvo čiste misli, istina sama po sebi i za sebe[...] izlaganje Boga kakav je on u svojoj večnoj suštini pre stvaranja prirode i jednog konačnog duha[...],“^[4] a svet prirode, istorije samo otuđenje, ospoljenje Boga,  apsolutne ideje.

 Međutim, kao što Kant prasintetičko Ja ne može izjednačiti sa logikom, svesti na logiku, nego iz starijeg sintetičkog nadsaznajnog, nadlogičkog Ja tek utemeljiti sve saznanje i svu analitičku logiku, ne može ni Hegel, apsolutnost Boga, Božije Ja, svesti na apsolutnost logike, izjednačiti sa apsolutnošću logike, nego  to najviše sintetičko jedinstvo čistog pojma o pojmu svoje apsolutne, dijalektičko logike, mora, opet, utemeljiti u predlogičkom, nadlogičkom Bogu!

Takođe kada treba da izloži  taj apsolutni logos po sebi i za sebe, carstvo čiste istine bez omota,   njegovu večnu suštinu, i svakako,  iz čistog, apsolutnog pojma o pojmu deduktivno,  on umesto  toga, do tog apsolutnog logosa–večne suštine Boga.., dolazi u postepenom putu saznanja od pojave, suštine, do pojma, induktivno!

 I to tako što dijalektikom saznanja, mišljenja  prvo polazi od nastajućeg–nestajućeg čulnog bića–nebića, najapstraktnijeg početnog bivanja, postajanja, ka postojanju samostalnog bića u prirodi, pa suštinom prirode, istorije ide ka njihovom pojmu, da bi u filozofiji na kraju istorije napustio svaku drugobivstvenu pojavu–suštinu prirode, istorije, i suštinom svih suština, čistim pojmom svakog pojma došao do apsolutnog duha, ideje: „carstva čiste istine bez omota, kao večne suštine Boga“, iako je,  po obećanju u uvodu,  to “carstvo čiste istine bez omota, kao večna suština Boga,  trebalo, svakako, biti dato na početku, kao apsolutni logos sam po sebi “pre stvaranja prirode i jednog konačnog duha“!

Svakako da nije isto kada se iz sadržaja sve prirode, istorije, od pojavnog bića, suštine do pojma, suštinom svih suština, pojmom svih pojmova na kraju, traži iz svega neko najviše jedno; logika sve prirode, istorije u jednoj apsolutnoj ideji, apsolutno logičnom Bogu; i kada se ceo svet prirode, istorije, izvodi iz jedne apsolutne ideje, apsolutno logičkog Boga! Na prvi pogled  izgleda da Hegel po prvi put govori o logosu samom po sebi, o večnoj suštini logosa, logike, o  večnoj suštini, samom logičkom sadržaju prvostepenog, prvobivstvenog (Aristotelovog Boga pre prirode, čoveka, istorije; ili o samoj Platonovom carstvu večnih ideja, apsolutnoj ideji u koju gleda um  istinom pre pada duše u prividni, materijalni svet.

Da je  se dijalektikom čistog pojma o pojmu, mišljenja o samom mišljenju apsolutni duh na kraju izašao iz  prirode, istorije i sveobuhvatnom filozofijom filozofije došao na kraju do logosa po sebi i za sebe, saznao ono “carstvo čiste istine bez omota, večnu suštinu Boga“, a ne neku (bilo koju, kakvu) pojavu čulnog bića ili razumsku suštinu prirode, istorije. Hegel svojom Naukom logike tvrdi da čini ovo drugo, on zapravo, čini ovo prvo! U stvari, sa postavkom sveta prirode, istorije kao ospoljenog duha, on samo tom “apsolutnom“ mišljenju daje sadržaj iz prirode, istorije; i umesto da svet prirode, istorije izvede iz apsolutne ideje, Boga, on  apsolutnu ideju, Boga izvodi iz prirode,  istorije!

I mada  izgleda da Hegel iz čistog pojma o pojmu, apsolutno logičkog Božijeg Ja, daje najvišu dedukciju kategorija, i premošćuje jaz između Kantovog Ja i logičkih kategorija; a, u stvari, on sasvim obrnuto, iz dijalektičkog jedinstva svih različitih, suprotnih kategorija logike, samokretanjem čistog mišljenja od pojavnog bića, suštine, do pojma, apsolutnim pojmom pojma, kao suštinom svih suština, izvodi na kraju Božije Ja, apsolutni duh, večnu suštinu Boga!  Pored toga, ta suprotnost između Ja i logike nije kod Kanta ona osnovna, nego, svakako, ona između praznih formi i slepih sadržaja, koju Hegelovo shvatanje sveta prirode kao otuđenog, drugobivstvenog duha, ne rešava. Za njom ide suprotnost razuma i čulnosti, a tek na kraju, ona između Ja i  kategorija! 

      Ne može se čak  ni naša volja svesti samo na logiku, izjednačiti sa logikom, a kamoli Božija, stvarajuća, nego ona mora od početka biti nadsaznajna, nadlogička. Svakako, kada se kaže da je nešto nadsaznajno, nadlogičko, to ne znači da je suprotno od saznanja, logike, nego samo da ih  prevazilazi.

 

 

 

 

 

---

[1] Predsokratovci, Herman Dils I-II, Naprijed Zagreb, 1983, Parmenidova poema O Prirodi,  frag 8, 36

[2] Šire o ovoj temi videti više u knjizi: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma/Načela praktične logike, Desire, Beograd, Sedmu knjigu, odeljak 11, od 681-683 str.  i Devetu knjigu: Načela praktične logike, odeljak 12, od 912-924. str.

[3] O utemeljenju logičkih zakona pogledati rad: Tomislav Novaković, Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma, na sajtu: www. filozof.rs  

[4] Georg, Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, Bigz, 1976, 1. knj. str. 53.