O smislu i potrebi za filozofijom u našem vremenu.

Autor: Tomislav Novaković

 

„Sunce je svaki dan novo" – Heraklit

 

FILOZOFIJA KAO  PREVODNICA IZMEĐU: NAUKE, TEOLOGIJE, UMETNOSTI, POLITIKE ...  RAZLIČITIH NARODA, KULTURA, CIVILIZACIJA ...

 

Iako je (ljubav ka mudrosti (filozofija) u početku stajala iznad svih nauka, danas je samo sluškinja nauke (kao nekada teologije)...

Ako je  mudrost potrebna obrazovanom i neobrazovanom, bogatom i siromašnom, jakom i slabom...čak i životinji da preživi...a kamoli čoveku i narodu, ona, očigledno, nije izgubila svoj značaj  što nije dovoljno naučna, nego što nije dovoljno mudra!

Filozofija je postala sluga nauke na kraju, što je  najbitnija područja života, u kojima se najpre ispoljava mudrost čoveka i naroda – zapostavila na početku!

Grčki filozofi su besprekorno utemeljila neka filozofska područja, a neka druga i te kako bitna za naš život, nisu.

A ona što nisu, nisu utemeljili ni svi kasniji filozofi, već (sa retkim izuzecima) samo razrađivali njihove ideje.

Međutim, kao kao što srce, glava... bilo koji organ, služe celom telu, tako i prava mudrost svakom području života.

Zato su nova filozofska načela praktične mudrosti svakom čoveku i svakom narodu... 

Bez slobodnog duha  nema slobodnog čoveka ni naroda...

Zato svaki narod treba da ima svoje filozofe, kao i svoje državnike, naučnike, sportiste, umetnike... 

Države koje su imale svoje filozofe bile su jake i dugotrajne i održale su se i kad su bile vojno nadjačane i onda ponovo jačale i razvijale...

A koje nisu, bez obzira na vojnu i ekonomsku snagu u nekom periodu, prvo su osvajane tuđim duhom, pa: ekonomski, politički, kulturno i na kraju vojno... gubile i ljudsko i materijalno bogatstvo.

Ako bi neko područje trebalo da prevazilazi granice svake vrste, slobodno koristi duhovne plodove sa svih strana i traži, nalazi najbolje rešenje za sve, onda je to upravo filozofija...

Istorija filozofije ne potvrđuje samo kritički osvrt novih filozofija na prethodne, nego i na samu filozofiju uopšte, jer se shvatanja same filozofije, kao i samih filozofskih ideja  iod čoveka do čoveka i od narioda do naroda i te kako razlikuju.

Negde je filozofija ljubav ka mudrosti, negde nauka o istini kao kritičko saznanje ili samokritičko samosaznanje, negde mudrost praktičnog života ili osmišljavanje sopstvene konačnosti,..negde operativna logika koja proverava ispravne stavove, ili razobličava pseudostavove….

"Objektivno" stav nekog istoričata filozofije bez vlastite filozofije nije stručno stanovište nego amaterizam.

Hegel tvrdi da samo filozof može istinski razumeti, tumačiti drugog filozofa. Ali isto tako nibiti izvorni filozof, ako prethodno ne izuči, ne razume sve pretthodne filozofe.

To znači da je svaka naova filozofija Kritička istorija filozofije.  

Takvo suštinsko shvatanje svih dotadašnjih filozofija iz vlastite filozofije postoji već u Platonovim dijalozima, a u potpunosti je utemeljeno u Aristototelovoj metafizici.

Šta to znači da da se  filozofija samo drži  „strogih akademskih pravila“, kojima se ne poštuje čak filozofija radi filozofije ili nauka radi nauke, a u drugom, trećem planu ostane izvorno  postavljanje i rešavanje filozofskih problema kroz živo suočavanje različitih filozofskih ideja?

Po kojem, kakvom „strogo“ akademskom kriterijumu jedan inženjer, umetnik, uopšte predstavnik svog zanimanja potvrđuje svoju stručnost , ako ne sa delom koje stvara? 

Ako slikar slikom koju stvara potvrđuje svoje slikarsku struku, umeće, muzičar muzičkim delom, muzičku struku, umeće... zašto bi u filozofiji bilo drugačije?

Isto je tako u filozofiji:  samo originalne filozofske ideje potvrđuju filozofsku stručnost.

Samo kada od svih dotadašnjih ideja izgradi novu filozofiju, kao kuću od  temelja, zidova do krova, sa svim potrebnim „prostorijama u kojima se može duhovno prebivati“, on potvrđuje filozofsku stručnost, inače sav trud ostaje bez ploda.

A ta filozofska „kuća“ izvornih pitanja–odgovora   nije samo jedan zaklonjen, učvršćen skučen unutrašnji prostor, nego kroz sređena, uređena područja  za duhovno prebivanje mnogo pre palata.

A za bilo koju palatu (pa i neku “najskromniju“)  traži se plan veoma stručnog lica, velika sredstva  i sposobni majstori...  

I kao što neko ne može izgraditi novu palatu ako ne prouči stare palate, tako ni u filozofiji niko ne može stvoriti nešto novo, ili u bitnom smislu usavršiti staro ako skoro u potpunosti ne poznaje svu prethodnu filozofiju!

Tek kada sveobuhvatno istraži sve vrline i mane prethodnih sistema, on može na čvrstom kamenu istine izgraditi duhovnu palatu jedne nove filozofije.

Bez obzira što neka istorija filozofije sa svojim pregledom utabanih filozofskih puteva koristi bogate izvore tradicionalnih ideja, ako u kritičkom dijalogu sa prethodnim filozofijama ne iznedri nova pitanja i odgovore, njena  interpretacija ostaje nešto drugostepeno.

Sa druge strane,  ne samo da je svaka nova ideja in media suštinska istorija celokupne filozofija, jer su u njenom  originalnom rešavanju filozofskog problema prisutne na delu sve dotadašnje filozofske ideje, nego je jedina prava potvrda filozofskog akademizma.

Pored toga, svaki čitalac  ključem izvornih pitanja–odgovora mnogo pre želi da  uđe u tu duhovnu palatu originaln filozofije; bilo da time proverava svoja dotadašnja znanja ili proširuje, produbljuje  nove vidike.

A ako  je  učenje jedne nove filozofije unutar sebe protivurečno ili samo ponovljeno tuđe rešenje, to se manje, više vrlo lako može dokazati i takvo delo obezvrediti.

U svakom slučaju, mnogo je jednostavnije da to in media res rešavanje filozofskog problema, koje sastavlja na delu celu istoriju filozofije, bude kriterijum filozofske stručnosti, nego da  čitaoc, zajedno sa autorom samo prati već poznata rešenja, ili komentare tuđih rešenja, koji čak ni kritički ništa ne produbljuju, a kamoli  rešavaju problem.

Kada autor daje manji doprinos u analizi jedne teme, filozofske ideje, od njega se može zahtevati da svojim izlaganjem zadovolji jednu potrebnu meru naučno-filozofskog dijaloga, kao opšteprihvaćeni kriterijum za akademsku javnost.

A kada jedan autentičan filozof doslednim  dijalogom sa celokupnom dotadašnjom filozofijom rešava suštinski filozofski problem utemeljujući čitav sistem svojih misli iz nove filozofske ideje, on je samom sebi već postavio sto puta strožiji kriterijum od uobičajenog akademskog nadzora koji se zahteva za interpretatorsku filozofiju.

Ta prvostepna stručnost i odgovornost izvornog filozofa koji novim pitanjima–odgovorima rešava suštinski filozofski problem nosi na krilima svoga duha najveći teret koji se može nositi, i zato stoji daleko iznad procene akademskog kriterijuma  interpretatorske filozofije...

Ako se kao kontrargument navede: zašto neko, ko je rešavanjem fundamentalnih filozofskih problema sam sebi  odredio sto puta strožiji kriterijum nego nadzor stručne akademske javnosti, ne uzima i taj drugi, lakši, akademski nadzor, procenu stručnosti koji važi za interpretatorsku filozofiju, koji ništa ne oduzima vrednosti njegove ideje, nego samo pridodaje njegovoj stručnosti i odgovornosti, treba reći: pravila avionskog saobraćaja nisu kao pravila drumskog saobraćaja.

U fundamentalnim filozofskim idejama se ide po lakoći duha "s kraja na kraj“ sveta  („u srce stvari“), leti strahovitom brzinom za tren, slobodno prodire kroz sve različite, suprotne  filozofske sisteme in media res, u samo srce problema, uzima se u obzir sve ono ključno i bitno što treba da se uzme...

Zapravo, kada iz jedne originalne filozofije kroz sve različite, suprotne ideje dotadašnje filozofije rešava najteži filozofski problem, tu više nije dovoljna ni brzina  „avionskog saobraćaja“, nego se traži mnogo veća “prva“, “druga“, "treća" kosmička brzina duha...

Od onih najizvornijih pitanja-odgovora ko si, ko smo u nama ka sve-jednom, jednom-svemu van i obrnuto,  to je u izvornoj filozofiji mikro-makrokosmičko putovanje duhom kroza sve dimenzije.

Samo jedno takvo “uzletanje–sletanje  filozofskog mišljenja  nas odvaja od zemljine gravitacije, pojedinačnih opažaja, čulne stvarnosti i posebnim, opštim pojmovima, sudovima  celovitim zaključcima vodi ka nebu – celovitoj ideji.

I kao što se ne može se leteti samo sa jednim delom kosmičkog broda, nego  mora imati ceo kosmički brod, tako i taj svedimenzionalni let kroz sve različite, suprotne misli najizvornijih filozofskih pitanja i odgovora mora biti  „kosmički brod“ celovite istine sveobuhvatne ideje.

A kada od početne gravitacije pojedinačnih opažaja čula i različitih i suprotnih posebne i opštih pojmova ili sudova razuma dostigne sveobuhvatnu ideju i onda praktičnom logikom  vrati zemlji, čvrstom tlu, on  svaja istinom duhovno carstvo za sebe i druge, za sve. 

 

KOMENTAR

 

Šta vredi ako jedan “strogi akademski pristup“ u stručnom članku u jednom filozofskom časopisu, gde se u prvom delu daje kraći sažetak iz celog sveta o jednom filozofskom problemu,  ako se posle svih tih "akademskih  interpretacija" ne nudi samo rešenje suštinskogt filozofskog problema?

Iako tu najčešće takvi članci nemaju nove filozofske ideje, nego samo opisuju, komentarišu već poznate stvari, „akademski“ nadzor za potvrdu nečije stručnosti traži ne samo reinterpretaciju već poznatih ideja, nego da takve reinterpretacije uzme u obzir čak i tuđe nekritičke interpretacije, u kojima takođe nema nikakvih novih ideja.

I kada se u takvom filozofskom radu prikazuje neka tradicionalna filozofije ili interpretira neki suštinski filozofski problem kroz stariju ili noviju istoriju filozofije, obično se dešava da se autor već na početku izvinjava da se o jednoj takvoj složenoj stvari ne može ništa bitno reći u kratkom  u obimu koji njegov tekst  ima na raspolaganju u tom akademskomm časopisu.

Ako  je  već njemu samom to  jasno, zašto se onda uopšte dohvata jedne takve teme (rešavanja izvornog filozofskog problema) u jednom kratkom radu!?

I ne samo on, nego i sami "stručni filozofski časopisi2" kada prvostepenu stručnost i akademizam u filozofiji može potvrditi samo izvorni filozof, koji u kritičkom dijalogu sa najvećim filozofima rešava suštinski filozofski problem iz nove filozofske ideje.

Ipak, iako taj kratak tekst stručnog rada ne daje mogućnost da ozbiljni filozofski problem istražuje i rešava kao u velikoj studiji, u tom kratkom prikazu autor se i te kako navede mnoštvo drugorazrednih, trećerazrednih stvari, činjenica koje lako mogu naći na drugim mestima, i kojima nije mesto čak ni u velikoj studiji!

Pored toga, kada se samo navodi šta je neko rekao zadnjih godina o nekom problemu, bez novih rešenja, čak i ono tradiconalno jelo “bezbroj puta podgrejano,“ izgubi svoj ukus i cenu.

 

Zaključak: kada  jedan filozof predočava slabosti prethodnih filozofija i svojim idejama donosi novo utemeljenje, rešava ključni filozofski problem, tu je, osim obaveze da tačno citira, intetrpretira stanovište prethodnih filozofija, prvenstveni kriterijum akademizma da jasno i dosledno izloži nove ideje.

A one su, svakako, kao i svako ljudsko delo, sklone pogrešci, za preispitivanje i podložne kritici.

Zapravo u  kratkom članku mogu se izložiti  fundamentalne filozofske ideje samo kada je filozof ideje svoje izgrađene filozofije u mnogo širem obliku već predstavio u svojim knjigama, pa svoja osnovna shvatanja može sažeti u  kraćem radu.

Međutim, tako nešto se skoro nikad ne dešava.  

Slobodno može reći da je  zbog te potrebe da  se putem časopisa brzo produkuju konzumentske "ideje" današnja, filozofija,  da bi išla uporedo, ili barem “kaskala“  za naukom, pokušava iz suženog analitičkog aspekta da vrednuje suštinske filozofske ideje, zbog čega je u potpunosti  izgubila snagu svoje sintetičke moći.

Tako su deca ovog vremena (ako se ona uopšte mogu zvati deca, jer vaspitana deca  poštuju svoje roditelje), skoro u potpunosti odrekla svojih roditelja.

Po smislu, ako potrošačko ždrelo, brzina modernog vremena  traži lakšu, jevtiniju hranu koja se guta, jede za tren, zašto bi filozofija bila izuzetak?

Sintetička snaga filozofije , koja ima dužnost i obavezu da održi i ojača duhovno jedinstvo između svih različitih  ljudi i naroda u suštinskom dijalogu nauke, filozofije, teologije, umetnosti, politike, mora i treba da bude izuzetak.

Ako filozof,  nakon sve te analitičke rascepkanosti ne traži ono nepodeljeno najuzšenije, najukusnije fizičko–metafizičko sve- jedno, jedno-sve – ko će?