O Platonovoj državi

Autor: Tomislav Novaković

 

„ A od svih kazni je najveća ona da budeš pod vlašću goreg, kad već sam nećeš da vladaš“[1]

Kada u čoveku ili državi bolje vlada gorim, to čini boljim čoveka i vodi u bolju državu, jača slobodu čoveka i slobodu države. A kada gore u čoveku ili državi vlada, tačnije, porobljava bolji deo čoveka ili naroda, to ne samo da proizvodi gore ljude i goru državu,  smanjuje slobodu čoveka i države i ceo narod  vodi u rasulo, nego izaziva na kraju tiraniju, oligarhiju ili anarhiju ili porobljavanje tog naroda,  države od strane drugih naroda, država.

 

Platon uviđa da u državi ovakvoj kakva je, najpošteniji i najpravedniji najgore prolaze, a najnepošteniji i najnepravedniji najbolje i zaključuje da bi, svakako, pravedno trebalo biti obrnuto. A to je jedino moguće kada bi sama država bila dobra i pravedna.

On je svestan svih razlika u čoveku i u državi i zato vidi kao nužnost da se te razlike usaglase. Kako već po rođenju postoje u tri  različite grupe u svakoj državi: ljudi koje se u životu rukovode umom, koji se rukovode razumom, i najposle oni koje vode čula,  treba ispoštovati tu podelu po prirodi stvari u čoveku i državi skladu sa njom urediti zajednički život u državi.

I to tako, da oni koji se rukovode umom budu vladari, koji se rukovode razumom čuvari, a oni koje u najvećoj meri vode čula – radnici. „Da svaki pojedinac obavlja samo svoj posao i ne trpa se u mnoštvo drugih poslova“[2].  I da je„ pravično  da...svako ima svoje i da svako čini ono što treba“[3] Jedino će se po   vrlini pravednosti objediniti sve vrline u državi, ostvariti najviša dobrobit, srećan život za sve.

Kako se suština pravednosti mnogo pre sagledava u zajedničkom dobru, nego u posebnoj koristi svakog pojedinca, ona sastavlja pojedinačni i zajednički interes, harmonizuje vrline mudrosti, hrabrosti, umerenosti. Kada neumerene želje u čoveku i državi vladaju čulima, razumom, umom, onda ono najmanje vredno poseduje ono mnogo vrednije i stvari zavladaju ljudima. Međutim kada vlada um, najvredniji deo duše poseduje stvari i onda ljudi vladaju državom.

Logička nužnosti čistih pojmova saznanja vodi um kroz ljubav ka mudrosti ka praslici idealne države  njenoj realizaciji u ideji pravednosti. Najviše dobro obasjava dušu da um po večnom svetu ideja teži mudrosti, razum hrabrosti a čula umerenosti, da dosegnu tako pravdu za pojedinca i državu.^[4]

I kao što nad svim idejama najviša nadsaznajna, nadsuštastvena ideja dobra, koja omogućava sve naše znanje i praktično delo dobra: mudrost, hrabrost, umerenost,  pravednosti tako su na vrhu države mudraci kraljevi. Jedino kada um vlada nad razumom, razum nad nad čulima može se utemeljiti pravedni zakon, urediti prava i obaveza pojedinca ka državi i države ka pojedincu.

Po Platonu,  po hijerarhiji te tri sposobnosti u čoveku (uma iznad razuma i razuma iznad čula), treba sa tri osnovna staleža (vladara, vojnika, zanatlija) organizovati samu državu. Ta hijerarhija vrlo retko postoji u stvarnom životu kod bilo kog čoveka, a kamo li u nekoj postojećoj državi,  i zato, po njemu, trpe štetu skoro svi  ljudi i sve države.

Opet, iako je teže izmeniti državu nego pojedinca, svakako je lakše izmeniti tu lošu hijerarhiju u državi, koja šteti skoro svim ljudima, nego je posebno menjati u svakom čoveku. To jest, mnogo je logičnije i lakše promeniti nepravednu državu – lošu organizaciju zajedničkog  života i sa pravednom državom poboljšati život svakog pojedinca. Samo po hijerahiji uma nad  razumom, razuma nad čulima, saobrazno ideji dobra može po isto takvoj hijerarhiji vratiti pravičnost u sve pojedince, utemeljiti najpravednija vladavina uma u svim pojedincima.

I mada se tek u najvišem (zajedničkom) dobru – idealnoj državi koja ostvaruje ideju pravednosti ispunjava, dostiže pravednost za svakog pojedinca, ta  najbolja, najpravednija vladavina, država, opet podražava najbolju, najpravedniju vladavinu uma u najboljem, najpravednijem pojedincu![5] Tek se po najboljem, najpravičnijem čoveku i njegovoj pravednoj vladavini nad svojom trovrsnom umno-razumsko-čulnom prirodom, sagledava kakva tačno treba da bude najbolja vladavina i najpravedniji zakoni za svaku ogovarajuću potrebu da bi svaka tri staleža (umni, razumski čulni) u državi ispunila svoju svrhu kroz svakog pojedinca. Da se na mudrim,  hrabrim, umerenim, pravednim pojedincima utemenji mudra, umerena, hrabra i pravedna država; kao i obratno, da mudra, hrabra, umerena i pravedna  država bude ostvarenje isto takvih vrlina kod  svakog pojedinca.

Platon ne pretpostavlja u temelju države formalnu, apstraktnu slobodu prava političkog odlučivanja, koja,  bez obzira na različite sposobnosti svakog pojedinca, u današnjim demokratskim  sistemima pripada svima građanima, a ni onu slobodu po nasleđenom pravu u aristokratskom političkom sistemu, koja pripada samo nekolicini, ili u monarhističkom političkom sistemu samo jednom, već pravo vladanja i odlučivanja pripada samo onim pojedincima koji su po svojoj umnoj sposobnosti po rođenju predodređeni za pravednu vladavinu.

Kako  um imaju samo izrazito retki pojedinci, o nekakvoj umnoj vladavini i zakonitoj slobodi, koja je popuno svesna svojih prava i obaveza da po najvišoj ideji dobra organizuje pravednu državu, ne može biti ni govora kod svih ljudi, a pogotovu takve vladavine nema u formalnoj slobodi nesuštinskog, političkog organizovanja po pravu izbora  unapred nametnutih osoba ili pitanja.

Umna vladavina (zakonita sloboda) moguća je samo u pravedno uređenoj, mudroj, hrabroj, umerenoj državi, gde se svako  bavi onim za šta je po svojim sposobnosti predodređen  po rođenju.

Kada mudraci–kraljevi vladaju nad ostala dva staleža, grupe zanimanja sledeći prirodnu hirerahiju  uma vladara nad ostale dve sposobnosti, moći čoveka, razumom i čulima.

Prema tome, Platonovu ideju vladara filozofa treba razumeti da mudrost, treba da vlada nad svim vrlinama čoveka; da bude, kao glava na telu kruna nad čovekom i državom. Kao što najviša ideja dobra stoji nad svim idejama, tako i mudrost, nad svim ostalim vrlinama, dobrima čoveka i i države. 

Samo ko vlada sobom može da vlada državom. Ko iz sveobuhvatne ideje ideja dobra sagledava sve ostale ideje i iz večne ideje  sve opšte, posebne pojmove, sudove i pojedinačne opažaje, može vladati nad svakim opštim, posebnim ili pojedinačnim interesima države, saglašavati sve njene razlike, suprotnosti. A onaj ko sa pojedinačnim opažajimna ili opštim pojmovima ostaje stalno u sudaru sa drugim suprotnim opažajima ili pojmovima, ne može vladati ni sobom ni državom….

Država treba biti uređena po ideji pravednosti, koja podražava najviši ideju dobra. Pravednost iz duhovnog središte osvećuje sve strane,  kao što osa zemlje razdvaja dan i noć[6]  .

Mudraci–kraljevi sagledavaju umom najvišu ideju dobra i saobrazno njoj organizuju najviše zemaljsko dobro za sve – državu, pravedno ureduju prava i obaveze svake posebne grupe, pojedinca. Kako u mudracima–kraljevima preovladava  ljubav ka večnim idejama,  oni nemaju u sebi  izraženu  težnju ka  porodici i imovini,  i zato  mogu u  potpunosti vladati i sobom i državom, dok drugim ljudima ovladavaju zemaljske stvari, brige i interesi  njihovih porodica,  kako zbog toga  ne mogu u potpunosti  vladati sobom, ne mogu ni državom. Kod drugih ljudi preovladava želja za bogastvom i brige i interesi njihovih porodica pa kako zbog toga ne mogu u potpunosti vladati sobom, ne mogu ni državom...

 

KOMENTAR

 

Razlike između ljudima ne treba gledati samo po unapred predodređenim saznajnim sposobnostima gde negde pretežu  čula, negde razum, negde um.  A ni, kao kod Hegela, kroz preovladavajući filozofski princip u određenom istorijskom dobu, već uzeti u obzir i koje doba života preteže kod pojedinca. A te razlike u shvatanju vrednosti između različitih pojedinaca usled različitih doba života postoje u (svakoj) državi, u svakom mestu, vremenu, skoro kao neki stalni „staleži,“ koje i te kako utiču na organizivanje vladanje i upravljanje državom.

To uopšte ne moraju biti samo periodi detinjstva, mladosti, zrelog doba, poznog doba, starosti, koji se smenjuju vremenom, već mogu unapred  postojati kao preovlađujuća sklonost u čoveku za ceo život. I mada čovek nosi u svojoj mogućnosti i detinjstvo i mladost i zrelost i starost, neosporno da u njegovom karakteru skoro uvek jedno od toga preteže,  mada  pravi čovek ima u sebi ponešto od svega toga – ne lišava se ostalog drugog u potpunosti.

Prenma tome, Hegelova tvrdnja u  filozofije istorije  da svetska civilizacija, njena spoljašnja istorija  – slično  čovekovom (dečijem, mladićkom, zrelom, poznom dobu)  ima svoje periode sazrevanja (za razliku od unutrašnje, logičke istorije koja samorazvojem mišljenja u filozofiji vodi samosaznanjem pojma do apsolutnog duha, ideje), zapravo je pristrasna vremenski i logički.

I čist osećaj, radost, igra deteta; i čulnost mladića; i misao, razum, znanje, radinost zrelog čoveka, kao i um starca postoje u jednom čoveku; ostaju stalno sadržani u njemu, kao što su po svim različitim dobima starosti prisutni među ljudima, konkretno u svakoj državi, dosadašnjoj civilizaciji, celom svetu. Jedna zrela ličnost trebala bi biti ujedno čistom radošću srca kroz igru kao dete, otvorenim čulima, zanosom želja, osećanja kao mladić, vrednošću, disciplinom, odgovornošću razumna kao zreo čovek, a hladnim, dubokim umom, strpljenjem, smirenošću, mudra  kao starac.   

 

NEDOSLEDNOSTI U UTEMELjENjU PLATONOVE DRŽAVE

 

FILOZOFI VLADARI

 

Po Platonu  su ljudi već po rođenju čulni,  razumski ili  umski...

Čulne, kroz pojedinačne opažaje i prolazne želje vode senke ideja...

Razumne, kroz opšte i nužne pojmove, sudove kopije ideja...

Umne, kroz celovite zaključke, večne ideje ...

I ako  ta podela već postoji po prirodi stvari, najpravednije je da se  država tasko uredi „da svaki pojedinac obavlja samo svoj posao i ne trpa se u mnoštvo drugih poslova". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 d.

Da oni najređi, umni ljudi (koje vode večne ideje) budu vladari, oni razumni, koje vode opšti i nužni pojmovi, sudovi zakona, čuvari,  a oni čulni, koje vode nestalni opažaji i prolazne želje, radnici...

Iza pojedinačnih opažaja čula i prolaznih želja tela ili opštih pojmova i sudova razuma uvek postoje drugi suprotni opažaji, želje ili drugi suprotni pojmovi, sudovi te čulni i razumski ljudi ne mogu nikako dostići najviše jedinstvo u sebi za vladavinu nad sobom i državom...

I  kao što sve različite ili suprotne opažaje i želje (samo senke ideja) i sve različite ili suprotne pojmove, sudove (samo kopije ideja) tek objedinjuje celovita ideja tako i sve različite ili suprotne čulne i razumske ljude u državi uman čovek u ideji pravednosti...

Večne ideje uma vladaju svojim kopijama razuma i senkama čula, a uman filozof razumnim čuvarima i čulnim radnicima...

Njegova vladavina u idealnoj državi  po ideji pravednosti sastavlja vrline svih ljudi, utemeljuje srećan život za sve.

Zato izriče čuvenu rečenicu: "Problemi u državama neće nestati dok filozofi ne postani vladari, ili vladari filozofi" .isto, 473 d

 

NAJVIŠA IDEJA DOBRA I PRAVIČNOST

 

Ako već kaže: „Najviša nauka je ideja o dobrom i ... tek kroz nju pravičnost i sve što sa njom stoji u vezi dobijaju vrednost i postaju korisni“ (Država, 505 b ; jer um tek kroz nju vidi ideje, razum kopije, čula senke), zašto idealnu državu ne utemeljuje na ideji dobra, nego na ideji pravičnosti!

 

Iako se može reći da je pravedno da večne ideje uma vladaju kopijama razuma i senkama čula, mnogo ispravnije reći da je bolje da večni, umni deo duše vlada smrtnim delovina razumne i čulne duše!

Ako nadbivstveno, nadsuštastveno dobro utemeljuje večno postojanje i večnu suštinu svake ideje, ljudi će samo iz najviše ideje dobra podržavati sve ideje: biti hrabri, umereni, mudri, pravični...( podražavati sve ostale ideje)...

Samo iz najviše ideje dobra, kao ideje svih ideja, koja je toliko iznad svih drugih ideja, koliko sve ideje iznad svojih kopija, filozof iz savršenih ideja uma vlada njihovim kopijama u razumu čuvara ili senkama u čulima i nagonima radnika...

Bez ideje dobra ne samo da nema dobre države i dobrog čoveka nego ni pravednog države i pravednog čoveka!

Zato što misli da je bolje biti pravedan nego nepravedan, hrabar a ne kukavica, umeren a ne neumeren, mudar a ne ne mudar...  čovek biva pravedan, hrabar, umeren, mudar!

A kada se u prvostepenom smislu rukovodi pravićnošću,  neće biti čak ni ni pravičan (ni hrabar, ni umeren, ni mudar...), a kamoli dobar!

 

U knjizi Postanja posle svakog dana stvaranja se kaže: "I vidje  Bog da je dobro".

Dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

U Starom zavetu važe načela pravde: oko za oko, zub za zub...

U  Novom zavetu, nikako nije dovoljno da čovek samo ne laži i ne čini zlo (iako se taj zavet podrazumeva), nego da jasno i otvoreno govori istinu i čini dobro...

Da na delu najvišeg dobra potvrđuje pravila večne ljubavi, istine i ne traži ništa zauzvrat...

A prvostepena Božija pravda je dar večnog života za dostojne ili za nedostojne ( hulitelje na Duha Svetog)  večni sud; razdeljivanje raja i pakla, pomilovanih i osuđenih zauvek...

 

 I u Platonovoj idealnoj državi je prvostepena hijerarhija prvo duhovna vlast najviše ideje dobra nad svakom idejom, pa onda i svake ideje nad svojom kopijom i senkom...

Pravičnost možda može u nekom suženom smislu biti preovlađujuća vrlina u razumnoj duši čuvara, kao nekakakva ravnoteža između božanske ideje dobra (umne duše vladara filozofa) i senke najvišeg dobra (čulne i nagonske duše radnika).

Čak je i u zemaljskoj državi pravičnost mnogo pre ravnoteža istih kvaliteta kroz horizontalu nego vlast višeg nad nižim kroz vertikalu...

I Aristotel upravo na horizontali pravednosti, kao ravnoteži zemlje i neba utemeljuje državu, jer mu je nadbivstveno dobro nezemaljski ideal...

Po njemu država ne podražava nikakvo onostrano dobro ni večne ideje, već se upravo kroz temeljnu vrlina pravednosti, koja ujednačava sve polaritite,  u organizovanoj zajednici, državi otelovljuje najviše dobro!

Čovek je zoon politikon jer kroz vladajuću vrlinu pravednosti između čiste mogućnost materija (neživog, elemenata) i Božije savršene stvarnosti (duhom večno živog) pronalazi u zajedničkom životu u državi  ravnotežu životinjskog i božanskog....

A Platonova vertikala umnih vladara–filozofa  u idealnoj državi nad razumnim čuvarima i čulnim i nagonskim radnicima se ne može nikako temeljiti na pravednosti (koja vlada kroz ravnotežu i horizontalu) nego samo na hijerarhiji najviše ideje dobra nad svim idejama i svim ostalim idejama nad njihovim kopijama i senkama...

 

TEŠKOĆE: IDEJE SVOJINE I SRODSTVA

 

Po Platonu, filozofi vide umom savršeni svet večnih ideja i zato ne drže mnogo do njihovih  nesavršenih kopija i senki koje nastaju i nestaju u ovom svetu; do zemaljske vlasti, svojine, imovine, fizičkog srodstva...

Ipak, kako samo kod njih večne ideje uma vladaju kopijama razuma i senkama opažaja čula i nagona tela, oni su, po njemu, predodređeni da na ideji pravičnosti uspostave isto takvu hijerarhiju u idealnoj državi`...

Filozofa vladara, koje celovitim zaključcima uma vode same ideje, razumnih čuvara, koje opštim, posebnim pojmovima, sudovima razuma vode njihove kopije i čulnih ili fizičkih radnika koje pojedinačnim opažajima čula i nagonima tela vode njihove senke...

 

Platonova nedoslednost u posmatranju prvostepene suštine svojine i srodstva iz njihove ideje obesmišljava celokupnu postavku njegove idealne države...

Iako filozofi iz prvostepenog imanja u umnoj duši celovite ideje nad svakom njenom kopijom ili senkom iz večne duhovne svojine savršene ideje, odbacuju kopije i senke prolazne materijalne svojine, imovine smrtne razumne ili čulne duše i iz prvostepenog očinstva, večnog duhovnog srodstva najviše ideje dobra nad svakom idejom, i svake ideje nad njenom kopijom i senkom, odbacuju sve kopije i senke zemaljske porodice, telesnog srodstva, Platon ne kaže su oni isto tako sada pozvani da iz večnih duhovnih suština, savršenih ideja svojine i srodstva utemelje i svaku kopiju i senku zemaljske svojine i telesnog srodstva (kao i bilo koju drugu stvar iz njene prvostepene duhovne suštine večne ideje),

Umesto da kaže da cela država i svaki pojedinac tek imaju suštinski svojinu i suštinsko srodstvo kada večne duhovne svojine iz celovitih ideja uma poseduju sve svoje kopije svojine u pojmovima, sudovima razuma i senke svojine nagonima tela i opažajima čula ili da se iz večnog duhovnog srodstva iz savršene ideje uma poseduju sve kopije srodstva u pojmovima, sudovima razuma i senke srodstva u opažajima  čula i nagonima tela, Platon odvaja vladare–filozofa od svake svojine i svakog srodstva –  svojinu i srodstvo posmatra samo po njihovoj negaciji a ne po pozitivnom utemeljenju (kako je jedino i moguće, iz njihove večne ideje) – lišavajući tako celu državu i svakog čoveka u njoj večne suštine svojine i večnog suštine srodstva!

Za savršenu, idealnu državu (za razliku od njene nesavršene kopije ili senke) i vertikalu vlasti u njoj  u večne suštine svojine i srodstva mnogo bitnije od večne suštine pravičnosti!

U njoj je upravo presudno da se prolazna zemaljska svojina, imanje, bogatstvo i početno imenovanje, ime iz senki nagona tela i opažaja čula ili kopija pojmova, sudova razuma iz smrtnog dela duše (gde više stvari vladaju ljudima nego ljudi stvarima) utemelje iz duhovnog imanja, imena, suštinskog imenovanja svake stvari, bića, pojave iz večnog dela duše umnih vladara–filozofa, koji poseduju savršene ideje...

Ili takođe, da se od vladara–filozofa iz večnog očinstva, prvostepenog duhovnog srodstva najviše ideje dobra nad svakom idejom i svake ideje nad njenom kopijom ili senkom prvo iz ideje večnog očinstva, srodstva utemelji duhovno očinstvo, srodstvo celog naroda pa iz njega i svako duševno ili telesno očinstvo, srodstvo zemaljske porodice u kopijama pojma, suda razuma i senke opažaja čula i želja tela...

A za pravda je već rečeno da ona mnogo pre vlada tako ujednačavanjem, uravnoteženjem kroz horizontalu, nego iz višeg nad nižim kroz vertikalu...

I kao što nadbivstvena (nadsaznajna, nadsuštastvena) ideja dobra utemeljuje večno biće i istinito saznanje večne suštine svake ideje, a sve večne ideja uma sve svoje kopije u pojmovima, sudovima razuma i senke u opažajima čula i željama tela (a ne samo ideja pravednosti pravedne zemaljske zakone u idealnoj državi), tako duhovna suština imovine, imanja, celovita ideja svojine iz večnog umnog dela duše vladara–filozofa (poseduje) svoje kopije svojine u pojmovima razuma i senke svojine u opažajima čula i nagonima tela u ostalim smrtnim delovima duše...

Platon je trebalo jasno da kaže: kao što ideja dobra poseduje sve ideje, i duhovnim očinstvom stoji sa njima u večnom srodstvu, i svaka ideja sve kopije u pojmovima razuma ili senke u opažajima čula i nagonima tela i sa večnim očinstvom stoji sa njima u duhovnom srodstvu, tako i svaki čovek i ceo narod u idealnoj državi iz večne ideje svojine umnih vladara–filozofima tek poseduju sve kopije svojine u pojmovima, sudovima razuma i senke u opažajima čula i nagonima tela ili iz ideje večnog očinstva, najvišeg duhovnog srodstva svaku kopiju i senku fizičkog ili duševnog srodstva...

I kao što najviša ideja dobra vlada svim idejama, poseduje (večno) biće i (večnu) suštinu svake ideje i sa stvarajućim duhom stoji sa svima njima u večnom očinstvu, duhovnom  srodstvu, ili svaka ideja uma svim svojim kopijama u pojmovima razuma i senkana u opažajima čula, i nagonima tela, iz večne istine ih poseduje u potpunosti i stoji sa svima njima u duhovnom srodstvu, tako i večna suština, ideja svojine, duhovno imanje, ime sve svoje kopije svojine, svako imenovanje, ime u pojmovima razuma i sve senke u opažajima čula i nagonima tela, i večna suština, ideja očinstva, duhovnog srodstva sve svoje kopije ili senke telesnog ili duševnog srodstva u pojmovima, sudovima razuma i opažajima čula i nagonima tela...

Međutim, iako večne ideje uma poseduje sve svoje kopije pojmova razuma i senke opažaja čula i nagona tela, i iz večnom očinstva stoje sa njima u duhovnom srodstvu, Platon nije i svaku senku ili kopiju svojine ili srodstva iz nagona tela, opažaja čula i pojmova razuma (kao i bilo koju drugu stvar) temeljio iz njihove večne suštine, savršene ideje!

I kao što najviša ideja dobra vlada svim idejama, poseduje (večno) biće i (večnu) suštinu svake ideje i sa stvarajućim duhom stoji sa svima njima u večnom očinstvu, duhovnom  srodstvu, ili svaka ideja uma svim svojim kopijama u pojmovima razuma i senkana u opažajima čula, i nagonima tela, iz večne istine ih poseduje u potpunosti i stoji sa svima njima u duhovnom srodstvu, tako i večna suština, ideja svojine, duhovno imanje, ime sve svoje kopije svojine, svako imenovanje, ime u pojmovima razuma i sve senke u opažajima čula i nagonima tela, i večna suština, ideja očinstva, duhovnog srodstva sve svoje kopije ili senke telesnog ili duševnog srodstva u pojmovima, sudovima razuma i opažajima čula i nagonima tela...

Međutim, iako večne ideje uma poseduje sve svoje kopije pojmova razuma i senke opažaja čula i nagona tela, i iz večnom očinstva stoje sa njima u duhovnom srodstvu, Platon nije i svaku senku ili kopiju svojine ili srodstva iz nagona tela, opažaja čula i pojmova razuma (kao i bilo koju drugu stvar) temeljio iz njihove večne suštine, savršene ideje!

I kao što ideja ideja dobra vlada svim idejama, iz večnog očinstva stoji sa svima njima u duhovnom srodstvu a svaka ideja kopijama razuma ili senkama čula tako će i svaki će čovek u idealnoj državi tek iz ideje svojine, duhovnog poseda večne istine iz umskog dela duše suštinski utemeljiti svaku pojedinačnu i zajedničku zemaljsku svojinu,  imovinu, a iz ideje očinstva, večnog duhovnog srodstva tek utemeljiti svako zemaljsko srodstvo i duhovno zajedništo celovitog  naroda, države...

Da je idealnu državu postavio na najvišoj ideji dobra umesto na pravednosti i svojinu i srodstvo shvatao iz njihove prvostepene duhovne suštine, večnih ideja svojine i srodstva, kao i bilo koju drugu stvar, jasno bi se videlo zašto mudraci filozofa treba da vladaju takvom državom, a ne da iz tih  nedodoslednog njegovog izvođenja ostanu mnoge protivurečnosti i ništa ne bude rešeno do kraja....

I da li vlast, svojina, srodstvo uopšte postoje u suštinskom smislu kada senke i kopije ideja u nagonima tela, opažajima čula ili pojmovima, sudovima razuma smrtnog dela duše poseduju ljude, vladaju ljudima?

Ili postoji tek kada iz umnog dela duše ono najviše (gore) vlada najnižim (dole), ono unutrašnje spoljašnjim, ono unapred počelo iz večnog, čelo svim onim prošlim, sadašnjim i budućim unazad-unapred  u vremenu, ono desno onim levim...

Kada pomoću umnih vladara filozofa svaki čovek i narod iz večnih ideja poseduju stvari (sve njihove kopije i senke), vladaju stvarima,  a ne da stvari (senke i kopije ideja) poseduju ljude, vladaju ljudima!

Ili kada duhovno očinstvo (sinovstvo, majčinstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo) srodstvo večne ideje utemelji senke, kopije očinstva (sinovstva, majčinstva, rađanja, rođenja, bratstva, sestrinstva), zemaljskog, telesnog srodstva...

Samo tako jedno imanje, bogatstvo smrtnog dela duše nije u sudaru sa drugim imanjem, bogatstvom, ili jedno očinstvo (majčinstvo, sinovstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo), srodstvo smrtnog dela duše u sudaru sa drugim očinstvom (majčinstvom, sinovstvom, rađanjem, rođenjem, bratstvom, sestrinstvom) srodstvom drugog smrtnog dela duše, već iz umne duše vladara–filozofa svaki čovek i ceo narod kroz duhovnu svojinu, večnu imovinu, bogatstvo i večno duhovno očinstvo, srodstvo savršenih ideja tek suštinski poseduje svaku svojinu, imovinu, bogatstvo i utemeljuje svako očinstvo, srodstvo u pojmovima razuma,  opažajima čula i nagonima tela...

Ako svojina (posed, imovina, bogatstvo) i srodstvo, očinstvo (sinovstvo, majčinstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo) nisu shvaćeni do kraja, utemeljeni iz svojih ideja, večne duhovne svojine i večnog duhovnog srodstva kao i savršena zemaljska vlast iz najviše ideje dobra, svi zakoni u idealnoj državi iz večne ideje pravednosti), u toj senci, kopiji svojine, srodstva će, kao u saznanju, zauvek ostati jedan pojedinačan opažaj protiv drugog pojedinačnog opažaja ili posebni, opšti pojam, sud protiv drugog posebnog, opšteg pojma, suda), jedan nagon, oset, osećaj, odluka, volja, delo, protiv drugog nagona, oseta, osećaja, opažaja, volje, odluke, dela, čak i u svakom pojedincu, a kamoli između različitih ljudi, grupa ili naroda u državi...

Ostaće zauvek samo jedna prividna senka ili kopija telesne ili duševne vlasti nasuprot kopije ili senke druge prividne telesne ili duševne vlasti... kopija ili senka jedne svojine nasuprot  senke ili kopije druge svojine, kopija ili senka očinstva, srodstva napram kopije ili senke drugog očinstva, srodstva...

Dosledno izvođenje je trebalo prvo iz večnog očinstva, duhovnog srodstva ideje svih ideja, najviše ideje dobra nad svakom savršenom idejom  i večnog očinstva, srodstva svake ideje sa svakom svojom kopijom u pojmovima razuma ili senkom u opažajima čula i nagonima tela iz celovite ideje srodstva utemelji večno duhovno srodstvo celog naroda u idealnoj državi pa onda i svako telesno i duševno prolazno zemaljsko očinstvo, srodstvo...

Samo kada se svojina, imovina, bogatstvo i očinstvo, srodstva (sinovstvo, majčinstvo, bratstvo, sestrinstvo) utemelje iz svoje duhovne suštine, večne ideje, svaki čovek će podjednako voditi računa i o svojoj svojini, imovini i zajedničkoj svojini, imovini države, o svojem očinstvu, srodstvu i o zajedničkom duhovnom srodstvu sa svakim čovekom celovitog naroda, države...

Čak se i sada za pravno utemeljenje imena, prezimena braka, porodice, roda, svojine, privatnog, naslednog i svakog drugog  prava... traži potvrda svedoka iz starijeg duhovnog srodstva; svejedno da li po religioznoj osnovi od Boga ili po političkoj osnovi celovitog naroda iz države...

Platon je jasno trebalo da pokaže da kao što ideja svih ideja, najviša ideja dobra poseduje sve ideje, a sve ideje svoje kopije u pojmovima razuma i senke u opžajima čula i nagonima tela, tako večni duhovni život svaki telesni život, večna duhovna vlast zemaljsku vlast, večno duhovno srodstvo svako zemaljsko srodstvo, večno duhovno imanje istine u idejama uma, svako prolazno materijalno imanje, imenovanje u pojmovima razuma, opažajima čula ili nagonima tela, večna građevina, kuća, grad odeća, hrana, piće... svaku drugu građevinu, kuću, grad, hranu, odeću, piće,  radost saznanja večne istine u idejama uma svaku drugu radost saznanja u pojmovima razuma i opažajima čula, najviša duhovna radost duše, svako čulno i telesno zadovoljstvo ...

Kao što su svi nagoni utemeljeni u jedinstvu tela, svi opažaji u jedinstvu čula, svi pojmovi u jedinstvu razuma, sve odluke u jedinstvu volje, sve savršene ideje kroz najvišu ideju dobra u jedinstvu uma, tako i sav telesni, čulni, osećajni duševni život u večnom duhovnom životu...

Da je bez duhovne suštine večne ideje sav zemaljski, fizički život ili  čulne ili razumske duše:  kuća, odeća, hrana, piće, ime, misao, osećaj, reč odluka, delo... samo senka, kopija (kao i bilo koja druga stvar)... 

Kao što sve senke i kopije ideja imaju oslonac u samoj ideji, tako svi organi, udovi, tela u jedinstvu duše, sve misli, osećaji, reči, odluke dela duše u najvišem jedinstvu duha, i svaki prolazni život u večnom duhovnom životu...

Međutim, po Platonu, večni duhovni život ne pripada pojedinačnoj ličnosti čoveka nego dijalektikom pojma, filozofijom, umskim sećanjem večnog umnog dela duše opštoj i nužnoj istini savršenih ideja ...

Nagoni tela,  opažaji čula, pojmovi, sudovi razuma našeg ovozemaljskog života,  samo su  senke ili kopije  večnog duhovnog života umskog dela duše koji posmatra savršene ideje...

Zato gnostici, pod uticajem platonizma, odbacuju svaki idealitet tela, čula: mirisa i ukusa, jedenja, pijenja, hrane ili polnosti, srodstva (suštinskog ili stvarajućeg) dodira...

Međutim, za utemeljenje idealizma do kraja ta potpuna idealizacija (večna suština, ideja) mirisa, ukusa, hrane, jedenja, pijenja, dodira, disanja, daha, osećanja, a pogotovu volje, ličnosti, odlučivanja, delovanja... je isto tako bitna kao i idealizacija slike, misli, reči, pojma, suda, zaključka istine, saznanja večne ideje...

Sve se odluke utemeljuju u jednoj volji, svaka volja u vlastitosti, vlastitost najvišim zvanjem u duhovnom imenu a svako ime, reč, pojam u svetoj reči, imenu...

Samo se iz večne suštine reči, imena, prvostepenog zvanja, poznanja iz svete reči imena može utemeljiti čvrstina dogovora, ugovora ili pojma, suda, zaključka istine...

Prema tome: ne samo da nije tačna teza da je hrišćanstvo platonizam za neuke, nego se, naprotiv, Platonov idealizam ne može razumeti, utemeljiti do kraja bez teološkog, hrišćanskog utemeljenja!

 

 HEGELOVA NAPOMENA O PLATONOVOJ DRŽAVI

 

Platon u svojoj idealnoj državi traži odricanje od privatne svojine u ime zajedničke svojine i jedine prave vlasti duha nad dušom, duše nad telom, uma nad razumom, čulima. Po Hegelu, suština politike pretpostavlja privatnu svojinu u svakom materijalnom, duševnom, duhovnom pogledu, i potrebu da se slobodno ispolje  posebnosti egzistencije. On kaže: “Platon nije pod pravičnošću podrazumevao pravo svojine (ili pravo slobode – T.N.) kao što se to po pravilu čini u pravnoj nauci, već to da duh u svome totalitetu dolazi do svog prava, do svoga određenog bića.“^[14] Platon nije utemeljivao iz slobode pojedinca, slobodu države, nego mnogo pre  iz slobode države, slobodu svakog pojedinca. Za Aristotela, Hegela, opet, „sloboda postoji samo ukoliko ličnosti pripada svojina.“^[15] 

Hegel čak tvrdi da je princip subjektivnog duha, slobode pojedinca, naspram opštosti države, mnogo  više bio  izražen kod Sokrata nego kod Platona.  „Jer ako um predstavlja opštu moć, a ova je u suštini duhovna; onda je za ono što je duhovno potrebna subjektivna sloboda; a ta je subjektivna sloboda ono što je postojalo još kod Sokrata, kod njega se pojavio i ispoljio kao ono što je predstavljalo propast Grčke. Grčka se zasnivala na supstancijalnoj, moralnoj slobodi; procvat subjektivne slobode ona nije bila u stanju da izdrži...Nasuprot zakonima, to jest  nasuprot organizmu države nalazi se subjektivnost.“^[16] Pored slobode misli, saznanja, duhovne slobode, slobode samosvesti, Hegel, svakako, misli i na ličnu, političku, građansku slobodu gde svaki pojedinac po svojoj čistoj volji i mogućnost slobodne odluke ima neotuđivo pravo da učestvuje u političkom organizovanju: bira, ili bude biran u strukturi vlasti. Ipak je to političko pravo, „sloboda“ da bira ili bude biran je za većinu pojedinaca samo neka formalna sloboda. Prava sloboda duha, duše, tela, praktičnog organizovanja po principima zakonodavnog uma, mora biti utemeljena na  čistoj volji države i  konkretnih pojedinaca. 

Svakako, da se na obe Hegelove primedbe mogu dati kontraargumenti sa  Platonovog stanovišta.

Na primer, može se reći da je najviše imanje i najviša vlast, upravo posedovanje mudrosti, istine. Da je to duhovno imanje i znanje umom istine večnih ideja, ne samo vlast večnog dela duše nad ostalim delovima, razumom, čulima nego i jedina sloboda i prvostepene vlast (nad sobom). I da je to jedina nepropadljiva svojina, suštinsko bogatstvo, vrednost, pre nego bilo koja, kakve druge svojine, materijalnog bogatstva, imanja, vrednosti tela. Da su čula po prirodi zavisne prirode, data da služe,  a razum kao naddzornik nad njima, ratnik, i čuvar. I da bi zato trebali da budu podređeni najvišoj umnoj volji koja kao pravedan vladar sagledava sve u jednom i jedno u svemu, saglašava sve razlike, suprotnosti.

To jest, ako se svoja vlastitost, duhovno umeće, imanje, ime, sve sposobnosti podrazumevaju pod svoje, svojinu, isto kao i  svoje materijalno bogatstvo, imanje, rod, ime, onda se s pravom može pitati: Ako duša ne vlada telom nego telo dušom da li je tu prisutna prvostepena svojina i prvostepena vlast? Da li večni, umni deo duše treba da poseduje ostale delove, smrtni život, telo, ili je obrnuto slučaj?

Kada neumerene želje ovladaju čulima, razumom, umom, stvari gospodare čovekom i državom i ono najmanje vredno poseduje ono mnogo vrednije. Tada ni čovek ni država ne poseduju sebe,niti imaju vlast nad sobom. Tek kada vlada um, najvredniji deo duše, ljudi poseduje stvari, vladaju sobom i državom.

To jest, vladajući stalež, kod Platona, sa jedne strane, ne poseduje nikakvu imovinu, ali sa druge strane,  pravom vladanja, odlučivanja stoji nad ostala dva staleža i sudbinom svih pojedinaca od njihova rođenja. To jest,  mudrost uma stoji nad razboritošću, trezvenošću, hrabrošću razuma, umerenošću čula te tako  na kraju cela država pripada svima. U stvari, vladajući umni stalež vraća suštinsko vlasništvo i vladavinu svima, iz ideje dobra tvori pravednu državu kao najviše dobro za sve. To jest, kada ljudima  ne vladaju spoljašnje stvari, neumerene strasti, želje  nego obrnuto,  um, celovita vrlina mudrosti vlada  spoljašnjim stvarima, stoji nad svim bogatstvom, saglašavajući tako sve pojedinačne, posebne interese, udi vladaju stvarima i svi zajedno vladaju celom državom.

Takođe, nasuprot Hegelove tvrdnje, treba reći da apsolutna subjektivnost (Sokratova duhovna sloboda), nikako ne stoji naspram zakona i organizma države. Upravo ta samosvesna sloboda traži dijalektikom pojma univerzalne pricipe teži da pojedinačno iz čula, posebno iz razuma, svake posebne volje, interesa podredi saznatim pojmovima, idejama uma, povinuje opštim zakonima,  zajedničkoj, opštoj volji. Najbolji dokaz za to je sam kraj njegovog života, kada Sokrat ne prihvata ponudu da pobegne, i tako sebe spasi od kazne,  nego prima smrtnu presudu i smireno ispija otrov, podvrgava svoju volju moralnoj volji oličenoj u državi i subjektivnu slobodu  zakonodavnoj slobodi.

Ipak, i ta Platonova Platonova vlast uma nad razumom, čulima, večnog dela duše, duha nad telom kao i države nad zemljom,  mora imati dalje ontološko utemeljenje u nekoj zadnjoj vlastitosti. Na kraju za tu apsolutnu vlastitost utemeljiti vlast Boga nad  svom živom, neživom prirodom. Šeling, kasnije, definiše Boga kao gospodara svakog  bića i samog bivstvovanja.

 

BOG I MORAL

 

„Država se prema tom odnosu osniva na moralnoj nastrojenosti, a ova na religioznoj. Budući da je religija svest o apsolutnoj istini, ono što u svetu slobodne volje treba da važi kao pravo i pravednost, kao dužnost i zakon, tj. kao istinito, može važiti samo utoliko ukoliko ima udela u onoj istini, ukoliko je supsumirano pod njom i ukoliko iz nje sledi. No da je ono istinski moralno posledica religije, za to se zahteva da religija ima istinski sadržaj, tj. da ideja Boga, koja se u njoj zna, bude istinita. Običajnost je božanski duh kao inherentan samosvijesti u njezinoj stvarnoj sadašnjosti kao naroda i njegovih individua.“^[17]

Po Hegelu,  pravo lične svojine, moralna svest i savest opšteg zakonodavnog uma nisu nužni po sebi, bez samosvesti i duhovne slobode: apsolutnog duha u religiji i filozofiji.^[18] Bez apsolutnog duha u religiji i filozofiji to su samo formalna prava i formalne političke slobode. Samo se u apsolutnom duhu koji zna sebe, izjednačuje stvarnost sa duhom, država sa religioznom svešću i filozofskim znanjem. Sva priroda, istorija, „volja“ svakog čoveka, naroda, svaka vlastitost na kraju lukavstvom uma služi samosaznanju psolutnog duha, ideje.

Zato najvišu realizaciju države o načelu samosvesti traži u ispoljenju svake pojedinačne, posebne, opšte slobode u pravnoj državi, njenom zrelom moralnom stanju oličenom u pisanom zakonu, ustavu. Ako su opšti zakoni, moralni principa zasnovani samo na idejama pravednosti i opšteg dobra, a odvojeni od religioznosti, Božijeg stvarajuće slobode, stvarajućeg dobra, oni po Hegelu nisu nikakvi principi prava i pravednosti. „Načela pravne slobode mogu biti samo apstraktna i površna a i njih izvedene državne institucije moraju za sebe biti neodržive, ako mudrost onih principa tako slabo poznaje religiju, da ne zna da načela uozbiljenja uma imaju svoje poslednje i zadnje obistinjenje u religioznoj savesti, i sumpsumaciju pod svest apsolutne istine.“^[i] Bez religiozne svesti to je  pravo samo formalne  političke slobode, u stvari, pravo lične svojine, a moralna savest  opšteg zakonodavnog uma,   i duhovna sloboda – samosvest,  tu nije nužna. 

Po Hegelu se tek sa pojavom hrišćanstva mogao ispoljiti pravi moral po načelima slobode i jednakosti koji ispunjava ideju pravičnosti i saglašava pojedinca i državu. Po njenu se Platonova idealna država nije mogla ostvariti, jer se još nije pojavila istinska religija. „Platonu nije bilo dano da uznapreduje dotle da kaže da istinski princip države ne stupa u zbilju sve dotle dok se u svijetu ne pojavi istinska religija i dok ona ne zavlada državama. No, sve dotle ne može shvatiti istinsku ideju države, – supstancijalne običajnosti s kojom je identična sloboda samosvesti koja bitkuje za sebe.“^[19]

Međutim, ako je ta apsolutna sloboda  i jednakost svakog pojedinca pred zakonom utemeljena iz hrišćanskog morala, kao i osnova buduće pravedne države, to ne znači da je ta moralnost prirodna, nužna u čoveku i državi, nego da je zadata u Božijem stvarajućem duhu, pa u našem umu, u Božijoj reči, pa u ideji.

To znači da je i Platona država, kao  zajedničko dobro, koje u vrlini pravednosti  sjedinjuje pojedinačno i opšte moguća samo po najvišem, stvarajućem dobru. Bog, saobrazno sebi samom, po najvišoj ideji dobra stvara prirodu, čoveka. Platon kaže:  „Bio je dobar, a u dobrom se nikad ni prema čemu ne rađa nikakva zavist. Budući od nje slobodan, poželeo je da sve bude sličnije njemu samom.“^[20] Samo su kroz nju sve ideje u jedinstvu, duh je jedno sa telom, mišljenje jedno sa bićem,  istina jedno sa životom.   I u Svetom Pismu se nakon svakog dana stvaranja, kaže: „I vidje Bog da je dobro... Dobro je kvalitativna  mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz  Božijeg bezmerja.  Najviša ideja dobra kod Platona utemeljuje idealnost svih ideja,  vrlost svih vrlina, to je ideja svih ideja,  kao Bog za sve ostale ideje.

 

Da li je Platonova Država jedna grčka ideja? Dobro i pravednost.

 

Iako kaže da je morala da se pojavi istina hrišćanske religije  da se sagleda istina Platonove idealne Države,  Hegel opet na svaki način pokušava da pokaže da je Platonova Država jedna grčka ideja; iako ta ideja nije bila primljena niti na tom, niti na bilo kom tlu, dakle, nije ni prirodni proizvod svog tla, nego je data mnogo pre kroz neka opšta određenja. I da je očigledno da u  razmatranju pravičnosti u svojoj Državi Platon ne posmatra istorijski problem, nego polazi direktno iz umskog određenja večne ideje.  „Platon  je ustvari predstavljao grčki moral prema njegovoj supstancijanoj formi. Grčki državni život jeste ono što sačinjava pravu sadržinu Platonove Države...Niko nije u stanju da preskoči svoje doba, duh njegovog vremena jeste takođe njegov duh; ali radi se o tome da se taj duh sazna s obzirom na njegovu sadržinu.“^[21]

Zamislimo npr. da se u skladu sa Hegelovim rečima kaže: Isuh Hristos (koji je i za samog Hegela Bog, apsolutna ideja, ili apsolutni duh na nivou predstave), “ne može da preskoči svoje doba i da njegov duh jeste duh njegovog vremena; radi se o tome da on treba da sazna duh svog vremena“ (jevrejsko, grčki, rimski!)...

To očigledno nema smisla. Možda se možemo pitati zašto se nešto pojavljuje u određeno vreme, pa pokazivati, dokazivati da su sazrele neke okolnosti da se taj događaj, ili ta ličnost, pojavi tačno tu i tada, na određenom mestu, vremenu, ipak, svaka jača ličnost, koja menja duh i okolnosti svoga doba, ide ne samo daleko ispred svog vremena, nego nekad i svakog vremena – same večnosti.   

Sa druge strane, nasuprot tom svom sudu, Hegel zaključuje da  principi Platonova Države umnogome odudaraju od ne samo grčke države, nego očigledno i od svake države, čega je svestan i  sam Platon, a svakako i Hegel.  I zato kaže: „Ako neki ideal uopšte ima u sebi istinu na osnovi ideje, na osnovu pojma, onda on nije neka himera, onda je on istinit; i takav jedan ideal nikako nije nešto izlišno, nešto lišeno snage, već predstavlja ono što je stvarno. „Pravi ideal nije nešto što treba da je stvarno, već je on stvaran, i on je ono što je jedino stvarno. Ako je neka ideja suviše dobra da bi imala egzistenciju onda je to mana samog ideala. Zbog toga bi Platonova država bila neka himera ne zato što u čovečanstvu nema takve izvrsnosti, već zato što bi ona, ta izvrsnost, bila isuviše rđava za čovečanstvo. Stvarnost je suviše dobra; što je stvarno umno je. Ali čovek mora znati razlikovati šta je uistinu stvarno; u običnom životu sve je stvarno, ali postoji razlika između sveta pojava i stvarnosti.“^[22] Samo tada, u skladu sa tim rečima ne treba da kaže da je Platonova Država jedna grčka ideja.

Zapravo ni Platonova idealna država nije postavljena potpuno po načelima njegove teorije ideja, nego samo delimično.[23] I suština kritike Platonove idealne države se najpre može dati iz same osnove Platonove teorije ideja. Naime, iako Platon u utemeljenju svih ideja poziva na najvišu ideju dobra, očigledno da njegova trostruka podela, umno organizovanje i vladanje idealnom državom,  mnogo pre sledi ideju pravičnosti nego najvišu ideju dobra. I da umna vladavina, mudro vladanje, upravljanje treba da sledi ideju  dobra, a ne ideju pravičnosti, jer  je najviše dobro ne samo iznad pravičnosti, nego i iznad svakog znanja, svake istine, i svih ideja 

To jest, da je Platon umesto trostruke prirode čoveka: čula, razum, um,  držao principa pune raznovrsnosti ideja, pa da u državi svako radi upravo ono po čemu sam najviše učestvuje u konkretnoj ideji, i  tako saglašava manje sa idejom pravednosti, a više sa najvišom idejom dobra, to bi bilo mnogo bliže i njegovoj teoriji ideja tako i samoj realnosti.

Tek se po najvišoj ideji dobra može  sastaviti sva  raznovrsnost ideja; pojedinačno dobro svakog pojedinca za dobro cele države, i opšte dobro  države za dobro svakog pojedinca. Manje, više tako se i dešava, ali samo u pokušajima, delimično. Svako je vođen svojim ciljem, idejom, samo ne po najvišoj ideji dobra, i skoro nikad na korist svih, nego na samo na ličnu korist jednog, nekolicine.[24]

Svakako, na kraju treba dodati da je Platon čak najviše od svih filozofa svoju umnost usmerio na praktičnu stranu zajedničkog dobra, ka istinitom življenju saobrazno ideji pravednosti. Zato i dela: Država, Državnik, Zakoni. Platon je prvi u Atini osnovao javnu filozofsku školu, akademiju; nekoliko puta rizikovao život radi sopstvenih ideja. A sam Sokrat, koji je i Platona i sve ostale učio i vaspitavao rukovođen najvišom idejom dobra, je u odbranu najviše moralnosti i pravednosti založio i svoj život.

 

---

[1] Platon, Država, BIGZ, 1976, 347 c

[2] Isto, 433 d

[3] Isto, 433 e

[4] „Dobar je onaj kome je duša dobra.“ (Isto, 409 4

[5] „Između pravičnog čoveka i pravične države neće biti nikakve raz6like s obzirom na samu formu (eidos) pravičnosti kao takve, nego će, naprotiv, oni po tome biti jednaki.“ (Isto, 435 b).

[6] „Svaka duša, dakle, teži za dobrim, i čini sve da do njega dođe, jer sluti da se u njemu krije nešto, ali je nesigurna i ne može dobro da shvati šta je to, a ne veruje u njega onako čvrsto kao u druge stvari. Tako izgubi i ono što bi za nju, možda, imalo nekakvu vrednost. Zar će mo reći da oni koji su u državi najbolji i kojima ćemo predati sve smeju u tome tako važnom i teškom pitanju ostati u neznanju i mraku? – Nipošto.“ (Isto, 505 e, 506 a)

[7] Isto, 505 a

[8] Da li je mozak nalik vladaru, srce  čuvaru, a ostal telo oni delovi što privređuju?

[9] F. V. J. Šeling, O suštini ljudske slobode, Grafos, Beograd, 1985, str.87.

[10] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša –

Svetlost, Sarajevo, 1987, str.405

[11] Aristotel, Nikomahova etika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci–Novi Sad, 2003. Strana 17.

[12] „Otuda odlučivanje treba da bude mišljenje usmereno htenjem, ili htenje usmereno mišljenjem, a taj princip (kao konkretno jedinstvo razuma i volje) jeste čovek.“(Aristotel, Nikomahova etika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci–Novi Sad, str. 119.).

[13] Pravednost...nije deo vrline nego cela[potpuna] vrlina, niti je njoj suprotna nepravda deo poroka nego potpun porok.“ (Isto, str. 95).

[14] Isto, str. 231.

[15] Isto, str. 238.

[16] Isto, str. 235.

[17]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša –

Svetlost, Sarajevo, 1987, str.454-455.

[18]Načela pravne slobode mogu biti samo apstraktna i površna a i njih izvedene državne institucije moraju za sebe biti neodržive, ako mudrost onih principa tako slabo poznaje religiju, da ne zna da načela zazbiljnosti uma imaju svoje poslednje i zadnje obistinjenje u religioznoj savesti, i sumpsumaciju pod svest apsolutne istine.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša–Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 461.).

[19] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija  filozofskih  znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987,  str. 461.

[20]Platon. Timaj, Mladost, Beograd, 1981 , 29 b

[21] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 2.knj. str. 225.

[22] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 2.knj. str.  224.

[23] Za  više o ovj temi pogledati knjigu: Tomislav Novaković, Etika i Politika, DESIRE, Beograd, 2013 i   radove na ovom sajtu iz praktične filozofije i filozofije politike.

[24] Za više o ovoj ideji pogledati na ovom sajtu www.filozof.rs iz političke filozofije drugi deo rada Filozofija duhovne slobode ili rad Najpravedniji politički sistem.

---

11 Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša –

Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 461.