Negativna i pozitivna dijalektika

Autor: Tomislav Novaković

 

Za Kanta su dijalektički sudovi čistog pojma, u svojoj negativnosti naspram prirodnog sadržaja, bića, samo sudovi bez potvrde opažaja, antinomični  formalni i prazni.

Za Aristotela su zaključci dijalektičkih sudova (premisa) samo verovatni.

Po Hegelu, pak, apsolutna slobodna forma duha po dijalektici pojma po sebi i za sebe apsolutnim samosaznanjem vraća u logičku kružnost istine (pre prostora, vremena, materije, sve prirode, istorije) večnost Božijeg mišljenja o samom mišljenju, apsolutne  ideje.

On Parmenidovo početno jedno–biće, zato što nema nikakav drugi pozitivan sadržaj (sem negacije drugostepenih odredbi mnjenja: nastajanja, nestajanja, razlike, suprotnosti, promene, kretanja, mnoštva) izjednačuje sa ništa, nebićem, i to uzima za najnužniji početak svoje apsolutne, dijalektičke logike.

Za tako nešto je najpre podstaknut negativnim dijalektikom Platonovog dijaloga Parmenid, gde se sa podjednakom logičkom nužnoću dokazuje da jedno jeste, postoji i da nije, nepostoji. Po njemu, taj  najuzvišeniji Platonov dijalog dokazuje da dijalektička logika–filozofija u apsolutnom pojmu po sebi i za sebe mora ukinuti razliku forme i sadržine, bivstvovanja i mišljenja, onoga koji saznaje, samog saznanja i predmeta saznanja, onoga koji misli, mišljenja i predmeta mišljenja (što, pre Hegela, već učinio Šeling u svom Sistemu transcendentalnog idealizma).

Međutim ta Hegelova tvrdnja da „oni koji koji žele da ostanu pri razlici bića i ničega neka pokušaju da pokažu u čemu se ta razlika sastoji“^[1] ima već na početku nerešivu teškoću.

Ako su biće i ništa jedna ista stvar, kako, onda, iz te jedne iste stvari (čistog bića i ništa) uopšte nastaje neka„treća“ stvar njihovo „jedinstvo,“ bivanje!?

Zapravo, kada tvrdi da identitet čistog biće i ništa (nebića) utemeljuje najnužniji logičko-ontološki prapočetak, on očigledno ne vidi da njegovi pojmovima čistog bića i ništa (nebića) već pretpostavljaju starije pojmove da i ne, jeste i nije.

To jest, ako na početku svoje logike pretpostavlja i samo čisto i samo ne, koje uopšte ne objašnjava, kakvog ima smisla to izjednačavanje čistog bića i ništa!

A ako umesto čistog bića i ništa već na nivou čiste logike izjednači da i ne, jeste i nije, svako dalje razmatranje značenje bilo kojih daljih pojmova, pa, svakako jedinstva čistog bića i ništa u postajanju, bivanju – gubi smisao; sa tim izjednačenjem, zapravo, se  ništa i ne tvrdi, niti se od tog “početka“ može dalje krenuti.

Njegov „apsolutni“ logički princip ne može ni sam sebe da utemelji (samo logičko), a kamoli apsolutnošću  logičkog – ontološko!

Zapravo, sistem njegove Nauke logike u sva tri stepena velike trijade stoji nasuprot svakog prirodnog sadržaja. I po apsolutno duhu pre prirode, po samoj drugobivstvenoj prirodi kao ospoljenoj ideji i sa idejom koja napušta  prirodu i  apsolutnim mišljenjem, pojmom vraća apsolutniom duhu.

Ta apsolutna različitost–istovetnost koja izjednačenjem čistog bića – ništa svodi dijalektikom ontološko na logičko u sva tri stepena u kroz: biće ( po sebi),  suštinu (za sebe) i pojam (po sebi i za sebe), ili u Encikolopediji filozofskih nauka kroz: logiku, filozofiju prirode, filozofije duha je negacija a ne afirmacija! I kao apsolutno logična ideja na početku u carstvu večne istine pre sve prirode, istorije, i u sredini filozofije prirode kao otuđenje, ospoljenje apsolutne ideje, i kada u završnoj trijadi na kraju sa pojmom po sebi i za sebe napusti sav drugobivstveni prirodni ili istorijski sadržaj apsolutnim saznanjem, mišljenjem vrati večnoj ideji.

Iako kaže da  sistemom svoje Nauke logike izlaže iz čistog pojma carstvo istine po sebi i za sebe bez omota, apsolutni duh, ideju kao večnu suštinu Boga, sa postavkom sveta prirode, istorije kao ospoljenog duha on zapravo čini sasvim suprotnu stvar: iz pojavnog bića, i njegove dalje suštine, suštinom svih tih suština izvodi  „apsolutnim pojmom pojma“ na kraju apsolutnu ideju kao večnu suštinu Boga!

Umesto da dedukuje sav sadržaj (stvorene) prirode, istorije iz večne ideje (logičke forme apsolutnog pojma o pojmu kao večne suštine Boga) pre sve prirode, istorije, on, zapravo, sasvim obrnuto, tu večnu ideju (logičku formu apsolutnog pojma o pojmu kao večnu suštinu Boga) – indukuje iz prostorno-vremenskog sadržaje prirode, istorije!

Po tom shvatanju sve prirode, istorije kao drugobivstva duha, ospoljenja, otuđenja apsolutne  ideje, sav prirodni sadržaj ostaje od početka negativan, i sa tom nejasnom formulacijom „otuđenja“ upravo suprotstavljen panlogizmu, sve jednom, jednom svemu logosu (alogičan, nelogičan), potpuno nasuprot mišljenja, pojma.[2] Ako apsolutni pojam stoji na početku i na kraju naspram prirode, istorije  i apsolutno mišljenje o samom mišljenju određuje negativno spram prirode, istorije, svih mogućih prirodnih ili istorijskih formi, sadržaja, onda se o njemu ne može ništa pozitivno izreći; jer sav sadržaj tome mišljenju upravo dolazi od čulnog, uslovljenog, prirodnog, konačnog. (Kantov problem odnosa razuma i čula, praznih formi mišljenja, pojma i slepih opažaja, sadržaja čulnosti).

Po Kantu se nikakvo saznajno-logičko čisto da–ne, jeste–nije (kao i bilo koje druge kategorije) ne odnose direktno na ontološko, niti mogu pridavati stvari po sebi, nego samo pojavi. A kada se afirmacija i negacija (da i ne jeste i nije) kao i bilo koje, druge kategorije pridaju stvarima izvan okvira iskustva, ulazi se u suprotnosti,  antinomije. Po njemu afirmacija i negacija (da i ne, jeste i nije), kao, uostalom i bilo koje druge logičke kategorije, svoj realitet mogu potvditi samo u okvirima opažaja i spoljašnjeg iskustva, jer je “naše unutrašnje iskustvo moguće samo na osnovu spoljašnjeg iskustva.“^[3]

Zaključak. Pojmovi čistog bića i ništa (nebića) nisu nikako neki najnužniji prapočetni pojmovi (nepodeljene) logike–ontologije, već i Hegelova dijalektička „logika–ontologija“ očigledno traži, pretpostavlja neko starije jedno, jedinstvo za utemeljenje starijih pojmova čistog  da–ne, jeste–nije.

Ne samo sa utemeljenje afirmacije i negacije nije moguće samo logički, negi ni samog logosa! Kada  potpuno slobodni duh po sebi i za sebe,  beskonačnom negativnošću apsolutne logičke forme pojma napusti svoje drugobivstva, oslobodi sveg prirodnog, konačnog, uslovljenog sadržaja, i čistim mišljenjem o samom mišljenju u totalitetu večne istine vrati Božijem duhovnom životu, poistoveti logičko i ontološko, tom identitetu subjektivnog i objektivnog, misli i njenog predmeta, opet ne ostaje nikakav sadržaj,  ili ostaje samo prazan identitet  čistog bića i ništa!

To jest, ako pojmovi da da–ne, jeste–nije nisu mogući po sebi samo kroz čisto (apsolutno) logičko, apsolutnošću logičkog, očigledno da njegova dijalektička (apsolutna) logika, koja polazi od „jedinstva protivurečnosti“ čistog bića i ništa pretpostavlja za te starije pojmove od početka formalnu logiku, a sa njima i praosnovno sintetičko jedinstvo formalne logike – Kantov transcendentalizam.

Međutim, ni Kantov transcendentalizam ne ide do utemeljenju opažajnosti opažaja, razumnosti razuma, umnosti uma, logičnosti logike, saznatljivosti saznanja i istinitosti istine do kraja. On ne uviđa da da se njegova praosnova čistog u saznajno teorijskom kritičkom umu:  čiste čulnosti, čistog razuma, čistog uma  može utemeljiti samo iz onog prvostepenog čistog u jedinstvu forme i sadržaja u najvišem jedinstvu čiste volje i jedne slobodne vlastitosti praktično moračnog samokritičkog uma, kao i sama logičnost logike, razumanost, razum, umnost, uma saznatljivost saznanja i istinitost istine.

 

Znanje ne može biti po sebi

 

Hegel tvrdi da  unutar sebe različita celina (kao Spinozina supstancija)  po sebi jeste i samu shvata (saznaje).  Međutim, po Parmenidu ili Budi tako nešto nikako nije moguće.

Parmenid ne vide nikakvu suštinsku razliku u punoći jednog sa svih strana istog bivstvovanja, a Buda u praznini sa svih strana iste ništavnosti, ništetnosti. Sa određenjem po sebi i za sebe samopostojanja po samoshvatanju  i obrnuto nema ni suštinskog postojanja ni suštinskog znanja Ako se to „bivstvovanje po sebi“ prvo ne zna, pa kada postane „mišljenjem za sebe“ saznaje, zna, to nije ni suštinsko jestastvo (bivstvovanje), ni suštinsko  saznanje.

Suštinsko saznanje ne može nikako biti prvo neko samopostojanja (biće po sebi), pa onda samoshvatanjem, samomišljenjem (po sebi i za  se sebe) nego kroz creatio ex nihilo sa svake strane kraja jedno sa jestastvom.

Tačnije, ako creatio ex nihilo stvara bivstvovanje to je apsolutno jestastvo–saznanje dato pre svakog bivstvovanja (nadbivstveno, nadsaznajno), a pogotovu pre svakog saznanja koje zavisi od bivstvovanja (ili samosaznanja svog samopostojanja).

To jest, dvojstvo saznanja–bivstvovanja, sa određenjem bivstvovanja pomoću saznanja i saznanja pomoću bivstvovanja, potire i jedno i drugo; i suštinsko saznanje i suštinsko bivstvovanje. 

I mada Kant tvrdi da mi ne znamo stvar po sebi, razlog što mi ne možemo saznati suštinu same stvari, ili suštinu nas samih očigledno nije što su naše saznajene moći ograničene, nego upravo u tome što saznanje ne može biti po sebi,  nego samo drugostepeni, trećestepeni atribut nadsaznajne stvari po sebi!

To jest, saznanje nije ograničeno što mi ne možemo znati suštinu stvari, nego  što (naša) suština ili suština same stvari nije znanje!

I otkud saznanju „pravo“ da meri sve, ako ne zna ni samu stvar ni nas same, nego samo posmatra sa strane pojavu same stvari, ili pojavu nas samih?

Valjda suštinsko saznanje treba sagledavati iz ugla same stvari, biti u samoj stvari (bez obzira na to da li je mi znali ili ne), ili u nadsaznajnoj, nadopažajnoj suštini nas samih! Znanje u prvostepenom smislu je jedno sa samom stvari, njenim delovanjem, delom (koja zna sve šta joj je potrebno) i po unutrašnjoj svrsi svakog bića je prisutno u svakoj užoj i široj celini živog i neživog, u bilo kojem najmanjem delu pa, svakako, i u samom čoveku. 

Zapravo, kada se saznanjem pita: šta nešto je, jeste, tada se jedna stvar definiše preko druge, svodi na drugu i tako gubi biće  – suštinski i ne postoji... Po Parmenidu  se tako (razlikom uzroka i posledice ili supstancije i akcidenca) na kraju   biće  svodi na nebiće,  istina na laž. 

Prvi fizičari filozofi sve složene stvari, bića svode na neku prapočetnu jednostavnost: na vodu ili vazduh, vatru; uopšte elemente i ljubav i mržnju; brojeve i njihove harmonije; atome i prazan prostor ...

I savremena nauka drugostepeno (slučajno, pojedinačno) živo  unapred se svodi na (opšte i nužne) zakone prvostepenog neživog. Opet, ako akcidentalno složeno, živo nastaje slučajnim kombinovanjem supstancijalnog jednostavnog, neživog, zašto je uopšte bitno da li je nešto vatra ili vazduh ili voda... pa čak  i da se uopšte jedna neživa stvar (čestica, atom, elemenat, energija), razlikuje od druge ili sve ili nešto od ništa!?

Iako na prvi pogled izgleda da se samo iz prvostepenih jednostavnih razlika neživog može objasniti složeno, živo, zapravo je tačno obrnuto: sve te razlike u neživom (čestica, energija, atoma, molekula, elemenata, supstanci) jedino se mogu razvrstavati iz osnove živog!

Sa nestankom složenih (čulnih, razumskih, umskih, voljnih) razlika živog, nestaju, gube smisao sve razlike (svaka mogućnost razvrstavanja) u jednostavnom neživom!

Ne samo da te razlike između vatre, vode, vazduha, zemlje, ili razlike samih elemenata, atoma, molekula, toplog i hladnog, tvrdog i mekog, punog i praznog, svetlog i mračnog, teškog i lakog... itd.  jednostavnog, neživog jedino imaju smisla iz složenog živog, nego je jedino iz te osnove složenog, živog  sve to razvrstavanje i moguće!

Da nema živog, ne samo da se svi te suprotnosti, razlike  elemenata, čestica ne bi mogle razvrstavati, razdvajati, uopšte razlikovati, nego ni bilo koje nešto od drugog  nečeg ili svega, nego i nešto ili svega ili ničeg!

Za Parmenida ili Budu, svakako, svejedno da li je sve to razvrstavanje u neživom moguće samo po živom, ili u živom po neživom, svako moguće  razlikovanje je privid.

Parmenid ne vide nikakvu suštinsku razliku u punoći jednog sa svih strana istog bivstvovanja, a Buda u nirvani, jednoj sa svih strana istoj praznini ništavnosti, ništetnosti.

 

Komentar

 

Lajbnic u svojoj Monadologiji pokušava da utemelji supstancijalnu pojedinačnost izvan razlike uzroka i posledice, supstancije i akcidensa, nastajanja, nestajanje, kretanja, promene kao različitost po sebi, a „opšti“ i „nužni“ protežni prostor ili vreme, materiju posmatra kao akcidentalne konstelacije između neprotežnih (nadprostornih, nadvremenskih) duhovnih monada.

Monade ne utiču jedna na drugu, ne dodiruju se između sebe, nego Božije creatio ex nihilo, koje stvara sve monade istovremeno i sve jednostavne pojedinačne supstancije  usaglašava u složene sisteme.

Ipak, kada po zakonu kontinuiteta sve  razlike u kvalitetu (supstancijnih pojedinačnosti monada) svodi na  stepene jasnosti i razgovetnosti predstava jednog jedinog sveta od anorganskih, organskih i svesnih monada, Lajbnic indirektno ponovo kvalitet (supstancijalnu pojedinačnost) svodi na kvantitet.

To kasnije, preuzima Hegel, kada sve pojedinačne, posebne, opšte kvalitete, kvantitete, relacije ili modalitete svodi na neki stepen samorazvoja supstancijalnog samosaznanja, samomišljenja u totalitetu apsolutnog duha, ideje.

Za taj zakon kontinuiteta Lajbnic je iniciran svojim infizitezimalnim računom. 

Diferencijalni i integralni račun  sa mnogo prelaza objašnjava nastanak (postojanje) jednog (složenog) kvaliteta i promenu jednog složenog  kvaliteta u drugi složeni kvalitet iz jednostavnih monada.

Da po različitom stepenu jasnosti i razgovetnosti predstava  u kontinuitetu od anorganskih, organskih i svesnih monada zakonom kontinuiteta pokaže jedinstvo univerzalne logike–matematike–metafizike–teologije.

Međutim, umesto  da Lajbnic za svoje neprotežne duhovne monade naspram kvantitativne logike i zakona kontinuiteta (čija je paradigma upravo geometrijska protežnost) zagovara  neponovljivi kvalitet i diskontinuitet, on sa „zakonom kontinuiteta“ sve nesvodive kvalitete, supstancijalne pojedinačnosti monada sa kvantitativnom logikom svodi samo na različiti stepen jasnosti i razgovetnosti predstava jednog jedinog (protežnog) sveta!

Rani Šeling pod uticajem Spinozinog Deus sive Natura i Lajbnicovog zakona kontinuiteta u svom Sistemu transcendentalniog idealizma („duh je svesna priroda, priroda je nesvesni duh“) –  pokušava slično. 

I moderna nauka sa teorijom evolucije takođe pretpostavlja taj zakon kontinuiteta, ali sa obrnute strane, ne od vrha (najviše monade svih monada, potpuno jasnih i razgovetnih predstava, svesnog) iz celovite svrhe ka dnu (nesvesnom ili neorganskom, kao kod Aristotela, Lajbnica, Šelinga..., nego od dna (neorganskog) ka vrhu (svesnom).

Ona drugostepenuje diskontinuitet pojedinačnih, posebnih kvaliteta i modaliteta (organskog i svesnog) svodi na  opšte i nužne relacije i kvantitete prvostepenog (jednostavnog) neorganskog.

Taj princip prvostepenog kvaliteta i diskontinuiteta vremena kroz neprotežne psihološke činjenice svesti ispred kontinuiteta i kvantiteta protežnog vremena (koje se zapravo brka sa prostorom) će kasnije delimično zagovarati Bergson.

Svakako, Lajbnic je za tako nešto imao još veće pravo, jer Bergson i dalje prostoru pripisuje kontinuitet i kvantitet, dok su za Lajbnica prostor i vreme i materija, sav spoljašnji protežni svet samo relativna konstalacija između neprotežnih duhovnih monada.  

 

Pozitivna dijalektika

 

Očigledno da  pravi rezultat Platonovog dijaloga Parmenid ne treba nikako gledati po izjednačenju jednog i mnoštva, bića i nebića u samokretanju čistog pojma u postajanju, bivanju, kako ga interpretira Hegel na početku svoje Nauke logike, nego kroz samu Platonovu filozofiju. Za razliku od negativne dijalektike suprotnih pojmova bića–nebića u bivanju, koja apsolutnim saznanjem, mišljenjem svodi ontologiju na logiku, Platonova pozitivna dijalektika samokretanja pojma samo dovodi um ka jednoj najvišoj, iznad svih polariteta, suprotnosti mišljenja–bivstvovanja nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj ideji dobra.

Hegelova logika apsolutne istine sve kvalitete posmatra kao neke  stepene samosaznanja apsolutne ideje.

Kao i u mnogim drugim dijalektičkim sistemima, kod njega negativnost negacijom negacije proizvodi na kraju dobro; lukastvo uma  se uči na greškama, popravlja, usavršava, jača u sebi dijalektikom, širi slobodu duha, dok ne dostigne savršenu samosvest, apsolutno samosaznanje.

 Platonova kvalitativna logika pretpostavlja suštinsku različitost, drugost. Supstancijalna pojedinačnost ideja ukida suštinsku negaciju, suprotnost.

Kvalitativna logika ne počiva na neprotivurečnosti, nego na sveobuhvatnom jedinstvu svih razlika, suprotnosti u nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj ideji dobra.

Supstancijalni kvaliteti  ideja nisu  samo stepeni apsolutne istine, nego najviša ideja dobra upravo omogućava supstancijalnu pojedinačnost i različitost svake ideje.

Platon ne prihvata isključive suprotnosti, već sve suprotnosti  pojedinačnog opažaja, posebnog, opštih  pojmova samo su neki  nedostatak celovitih ideja.

Negativnost se ne poima kao drugi kvalitet, niti negativne stvari imaju biće, nego su nedostatak bića, odsustvo prvobivstvenog kvaliteta apsolutno pozitivne ideje

Kod Aristotela Bog je najviša stvarnost, a materija samo mogućnost...istina i laž (kao dobro i zlo  kod Heraklita) nisu u samim stvarima, nego u našim mislima, odlukama ili delima.

Materije postoji samo kao mogućnost (za svemogućnost duha).  Manihejce kasnije, pod uticajem Platonove filozofije, vide telo kao negativnost, pad duše u privid, materija je negativnost, nedostatak duhovnog bića. 

U teologiji je negativno je svojevoljna laž, zlo nekadašnjeg najvišeg anđela svetlosti, koji je odstupio od Boga, koji nije samo "mrzitelj čoveka od početka" nego se kao "laža i otac laži" sa svojom vojskom protivi Bogu, huli na njega, što ga vodi u pakleni oganj ili bezdan, tamu, mrak...

 

Zaključak:Apsolutna afirmacije se očigledno ne može utemeljiti saznajno-logički najvišim pojmovima, sudovima, zaključcima uma, niti po jedinstvu pojma–opažaja pojavnog iskustva, nego samo u nadsaznoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi  utemeljiti pozitivnost čiste misli, reči, odluke i dela za suštinsko jedinstvo volje u jednoj vlasti, vlastitosti i suštinsko jedinstvo sa drugom takvom voljom u jednoj državi, zajednici.

Za utemeljenje logičnosti logike, svake pozitivnosti, afirmacije nužna je po starijoj volji slobodna vlastitost u jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela.

Kada neko laže ili čini zlo on po svom interesu postavlja druga pravila, principe  mere, krivi i same činjenice. „Šta vrede ljudima oči i uši, ako su im kvarne duše.“[4]

Ta negacija laži, zla u utemeljenju čiste volje nije nužna samo za odlučnost odluke ili delatnost dela, već i za utemeljenje da–ne, jeste–nije u svakom sudu,   sintetičku osnovu same (sve) logike. Čista čulnosti, čist razum, čist uma za logičnost logike, idealnosti ideje traži iz najstarije svrhe celovitog dobra najviše jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela za svaku afirmativnost afirmacije

Samo apsolutna volja i stvarajuća sloboda čiste misli, reči, odluke i dela sastavlja u jednoj nepodeljenoj vlasti, slobodnoj vlastitosti i sve čiste volje u jednoj nepodeljenoj vlasti u državi, slobodnoj zajednici.

---

[1] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 1. knj. str. 95.

[2] „Hegel kaže „ Ideja u beskonačnoj slobodi, u istini same sebe odlučuje se da se otpusti iz sebe kao priroda ili u formi drugobitka“.... (Šeling daje komentar: „Taj izraz „otpustiti“ – ideja otpušta prirodu – pripada među najčudnovatije, najdvoznačije i stoga također najogobojažljivije izraze iza kojih se ta filozofija povlači na teškim mjestima.“( Friedrich  Wilhelm Joseph Schelling, Minhenska propedeutika, Demetra, Zagreb, 1993, str 124-125).

[3] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, str. 180.

[4] Heraklit, frag 107.