Nauka i metafizika

Autor: Tomislav Novaković

 

Sažetak:  Ovaj rad prvo preispituje odnos savremene fizike i Kantove transcendentalno-kritičke metode–filozofije. Pokazuje da čak i najnaučnija osnova savremene fizike, logike, matematike pretpostavlja sintetičku osnovu čiste subjektivnosti pre svake objektivnosti. Sve relativne veličine: mase, prostora, vremena, energije makrofizike, podjednako kao i neodređene čestice–energije mikrofizike  pretpostavljaju nerelativnu aritmetiku, logiku. Ta apsolutnost matematičke fizike ne samo da zahteva  Kantovu transcendentalnu subjektivnost pre sve objektivnosti, nego čak i postavke starije metafizike.

Osnovne odrednice: Kantov okret, Ajnštajnova primedba Kantu, analitički i sintetički identitet, voljno i logičko Ja, logika i matematika, aritmetika i fizika, logičke i ontološke kategorije,  opšte i nužno neživo i pojedinačno o slobodno  živo,  kvalitativna i kvantitativna logika...

 

Sintetička osnova matematike, nauke traži transcendentalno jedinstvo logike.

 

“I tako je sintetičko jedinstvo apercepcije najviša tačka s kojim treba dovesti u vezu celokupnu upotrebu razuma, čak i celu logiku, a posle nje i transcendentalnu filozofiju; ova moć jeste upravo sam razum.”^[1]

Njutnovi Principi prirodne filozofije  bili su najviše povod da Kant Kritikom čistog uma da filozofsko utemeljenje same naučnosti nauke, transcendentalnom filozofijom pokaže: kako su uopšte mogući opšti i nužni sintetički sudovi a priori. 

Sintetički osnov opštih i nužnih sudova nauke nalazi u opštim i nužnim načinima našeg spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja: apriornim čulima–opažajima prostora i vremena.

Ipak, kada prostor i vreme proglašava za apriorne forme–opažaje naše spoljašnje, unutrašnje čulnosti, Kant u tome  možda nije potpuno originalan, jer već Njutn shvata prostor subjektivistički, kao senzorijum Boga (jedne apsolutne subjektivnosti), dok je za Kanta prostor subjektivna forma, čist opažaj (“senzorijum“) naše transcendentalne subjektivnosti.  

U savremenoj filozofiji nauke često se kao argument naspram Kantovog utemeljenja mogućnosti opštih i nužnih sintetičkih sudova a priori (pogotovu onih najočiglednijih u geometriji), navodi da njegovo utemeljenje pretpostavlja apsolutno važenje aksioma euklidske geometrije, iako Kant tvrdi upravo obrnuto: da euklidska geometrija  za opšte i nužno važenje svojih aksioma (kao i objektivna nauka za važenje svojih zakona), pretpostavlja apriornu čulnost, čistu subjektivnost, neku transcendentalnu logiku– filozofiju.

Zapravo, nezavisno od toga da li opšta i nužna spoljašnja čulnost–apriorni opažaj prostora utemeljuje opšte i nužne aksiome euklidske geometriju, ili opšte i nužne aksiome euklidske geometrije, dokazuju postojanje spoljašnjeg čula–apriornog opažaja prostora ono što se zaboravlja, ne primećuje u toj argumentaciji nekih savremenih filozofa nauke – da postavke nove neeuklidske geometrije pobijaju Kantovo utemeljenje  sintetičkih sudova a priori – jeste da čak i te  neeuklidske geometrije uključuju stariji apriorizam aritmetike i logike!

Da se pre problematične euklidske geometrije, prostora, vremena koji se mogu relativizovati drugačijim aksiomama, kao i bilo koje ostale veličine relativističke makrofizike ili neodređene čestice mikrofizike u svima njima provlači (neproblematizovana, nerelatizovana) apsolutna aritmetika i neproblematizovana nerelatizovana apsolutna logika. I da se za čist račun, ili sintezu bilo kojih, kakvih pojmova, sudova, zaključaka saznanja prirodne nauke  očigledno podrazumeva nerelativizovana aritmetika i logika, i sa njim i neka transcendentalna subjektivnost i u  relativističoj fizici i u kvantnoj mehanici!

Da nerelativizovana, neproblematizovana aritmetika svakako uključuje opšte i nužne zakone logike i samim tim pre sve svoje kritičnosti, naučnosti nauke već pretpostavlja nekritički, nenaučno utemeljenu logiku!  A da je, sa druge strane, pre geometrije, i aritmetike, utemeljenje opšte i nužne logike, zapravo same logičnosti logike, a sa njom opštosti i nužnosti matematike ne samo geometrije nego i aritmetike, uopšte i sve naučnosti nauke, to upravo osnovni problem Kantove transcendentalno-kritičke filozofije!

Tek kada se Kantova  kritičnost  jasno razloži i predstavi do kraja, do utemeljenje same logičnosti logike, sagledava osnovni problem  utemeljenja naučnosti nauke!

Ipak, iako Kant tvrdi da je logika sa svojim formama čistog pojma, suda, zaključka prazna i analitička i da svakako pretpostava stariju sintetičku osnovu "Ja mislim", ni on ne razmatra odnos čistih formi i osnovnih zakona logike sa samom transcendentalnom subjektivnošću.

Lako se da pokazati da sva formalna logika i njeni osnovni zakoni: neprotivurečnost, identitet i zakon isključenja trećeg oslanja, na kraju, na čisto Ja; ima logičko jedinstvo samo u sintetičkoj osnovi transcendentalne apercepcije!

Ne samo da Ja=Ja, čista subjektivnost, praosnovni identitet samosvesti, stoji pre svih praznih logičko-analitičkih sudova ili matematičko-naučnih sintetičkih, pre svake moguće objektivnosti, nego i sama (sva) logika u svom (jedino mogućem, sintetičkom jedinstvu) sve svoje zakone, svoju logičnost, jedino može utemeljiti u čistom subjektivnosti. Samo je tom nužnom praosnovom transcendentalne apercepcije (čiste subjektivnosti) sintetička!  

Već Aristotel  pronalazi osnovne analitičke forme i zakone logike kao i najstarije kategorije (koje za njega nisu samo logičke, nego podjednako i ontološke), koje su organon, oruđe svakog pravog naučno-filozofskog saznanja.  A Kant  u čistoj subjektivnosti pronalazi stariju sintetičku osnovu svih analitičkih formi: u čistom umu transcendentalne ideje, u čistom razumu kategorije u čistoj čulnosti i apriorne forme-opažaje prostora i vremena. 

U stvari, kada se u transcendentalnoj subjektivnosti utemeljuje  sva logičnost logike, takva logika se više nikako ne može potpuno odvojiti od sadržaja (biti samo neprotivurečnost prazne analitičke forme A=A), nego prvo praosnovno jedinstvo najstarije sintetičke forme ja mislim, a zatim (nužno) i neprotivurečnost (samog) sadržaja! Zapravo, neprotivurečnost i identitet bilo koje, kakve objektivnosti (bilo kojeg, kakvog sadržaja), može se utemeljiti tek  iz jedne čiste  volje i jedne Ja=Ja iste vlastitosti.^[2]

 

Formalna i sadržinska logika

 

Već se delimično kod Fihtea  a u potpunosti kod  Šelinga i Hegela, Kantova  prasintetična  osnova " Ja mislim" ne može odvojiti ne samo od sadržaja konkretne misli, nego od svakog mogućeg sadržaja!

Umesto čiste subjektivnosti i njenih praznih razumskih i čulnih formi, naspram slepog sadržaja, kroz  apsolutnu subjektivnost, sintetičko-analitičkog  Ja, apsolutnog suđenja, mišljenja, neprotivurečnost i identitet se sagledava ka svom mogućem–stvarnom–nužnom  sadržaju, iz apsolutne subjektivno-objektivne forme-sadržine. Ta apsolutna subjektivnost je po svojoj sintetičko-analitičkoj  osnovi sada zadata prema svoj mogućoj objektivnosti („sve što je stvarno je umno i sve što je umno je stvarno“; "priroda je nesvesni duh, duh je probuđena priroda"), kroz apsolutnost dijalektičke logike, kao neprotivurečnosti forme i sadržaja, kao apsolutni identitet subjektivno–objektivnog.

Zapravo, već je Kantova najstarija sintetička osnova (pre svake analitičke osnove) logike ili aritmetike pre neeuklidske geometrije i sve empirijske nauke, podrazumeva ne samo neku transcendentalnu, nadiskustvenu, nego očigledno i neku metafizičku osnovu nauke.

Iako se za  čiste sudove euklidske geometrije, možda, s pravom može reći da u svojoj sintetičkoj osnovi pretpostavljaju apriorizam čistog opažaja prostora, i da  sa nekim drugim aksiomama prostora neeuklidske geometrije te euklidske aksiome više ne važi, i u neeuklidskoj geometriji ostaje i dalje stariji problem sintetičke osnove samog računa, broja, aritmetike. I pre (iza) aritmetike još starije sintetičke osnova logike, koju  pretpostavlja i relativistička fizika i kvantna mehanika. I da je očigledno da upravo Kant  pokušava da objasni, utemelji tu nadempirijsku, apriornu podjednako sintetičku kao i analitičku stariju osnovu logike (matematike) i sa njom i same (svake) nauke. Da ponudi  transcendentalnu logiku: apriornih formi čistog uma, razuma, opažaja, kao organon moderne nauke.

Neki je apriorizam, transcendentalizam svakako nužan: prvo za utemeljenje same logike, aritmetike, a samim tim i za svaku prirodnu  nauku. Prema tome, ne samo  savremena filozofija nauka nego čak i sama savremena naukae mora uključiti  čistu subjektivnost pre sve objektivnosti i Kantov transcendentalni okret, biti na neki način kantijanska, i biti na kraju nužno kao nauka neko jedinstvo apriornog i aposteriornog. I ne  samo prirodna nauka (fizika), nego čak mnogo pre sama “čista“ logika i matematika, koje se svakako podrazumevaju i u kategorijalnom sklopu prirodne nauke.

Svakako Kantovo utemeljenje filozofske osnove nauke ne obraća se nijednoj vladajućoj naučnoj paradigmi, nego traži opšte i nužne osnove same naučnosti uopšte. Kantov apriorizam ne nastupa kao filozofija konkretne naučne paradigme, niti kao sinteza opštih i nužnih sudova svih posebnih nauka, nego njegov kriticizam, transcendentalizam, kao organon moderne nauke, prvo pronalazi najstariju praosnovu  transcendentalnog jedinstva same logike, logičnosti uopšte,  koja je nužna za utemeljenje same mogućnosti opštih i nužnih sintetičkih sudova matematike, paradigme naučnosti uopšte.

Njegova kritička filozofija praznim formama transcendentalnih ideja uma, transcendentalne apercepcije (praosnove samosvesti) i logičkih kategorija i čistih opažaja prostora i vremena, pre svega slučajnog, pojedinačnog, promenljivog sadržaja, traži apriornu sintetičku osnovu nepromenljivih, opštih i nužnih sudova matematike i sa njom same naučnosti, nauke.

Savremena filozofija nauke, po vladajućoj naučnoj paradigmi osnovnih sudova zadate nauke traži jedne strane, neprotivurečno jedinstvo svih pojedinačnih nauka,  a sa druge strane, pokušava sa vladajućom naučnom teorijom prirodne nauke da dokaže neprotivurečno jedinstvo sa rastućim eksperimentalnim iskustvom.   

 

Komentar

 

Kantov  meta-fizis, apriornih formi čistog razuma, opažaja pre svega iskustva i svih kategorija fizike, ima zadatak da utemelji, objasni, pokaže: kako su uopšte mogući sintetički sudovi matematike, koji stoje u osnovi fizike kao prvostepene prirodne nauke, a tako i sama naučnost nauke? Tačnije, dokazuje i da je sama logičnost logike pa za njom i matematike (aritmetike, geometrije), prvo data kroz praosnovu samosvesti;  da je sadržaj sve objektivnosti, svaki opažaj, percepcija i na osnovu njega svaki pojam, sud, zaključak, utemeljen u najstarijoj Ja=Ja sintetičkoj osnovi  čiste subjektivnosti – transcendentalnoj apercepciji. Da to najstarije sintetičko jedinstvo utemeljuje prvo sve zakone logike i sve njene kategoriji, a sa njima dalje uz praopažaje prostora i vremena geometriju i aritmetiku, kategorijalni sklop matematike, a samim tim i nauku, kategorijalni sklop prirodne  nauke, svaku moguću naučnu paradigmu.

To jest, matematika nužno pretpostavlja stariji logički sklop, a logika najstariju sintetičku osnovu  samosvesti. To jest, sintetička praosnova samosvesti ne stoji stoje pre sve analitičke logike i svih njenih kategorija, pa, svakako i pre same matematike.

Međutim iako se sintetička praosnova samosvesti podrazumeva u osnovi logike, ili pre svake opšte i nužne  fizike (prirodne, nauke) opšte i matematike, ona se u prirodnoj nauci ne razmatra. To jest, prirodna nauka zaboravlja da opšta i nužna  osnova njenih zakona nije moguća induktivno (Hjumovi argumenti) da čak i u osnovi logike, matematike podrazumeva transcendentalnu subjektivnost, praosnovu samosvesti

I tu  Kant daje doprinos čak i u odnosu na Platona^[3], iako njegovo utemeljenje  proassdnovne subjektivnosti ne ide nikako do kraja: iza razuma do čiste bolje, ili logilkog ja do jedne iste vlastitosti.

U krajnjem slučaju, ta praosnova pojma, suda, zaključka uopšte: logičkih zakona: identiteta, neprotivurečnosti i isključenja trećeg, pa i praosnova samosvesnog Ja mislim, može se utemeljiti samo  čiste volje i jedne iste vlastitosti.

Analitičko, tautološko A=A, tek utemeljiti  iz sintetički starijeg  Ja=Ja; koje je nužno ne samo za logiku, praosnovni identitet A=A, ili matematiku, 1=1, identičnost jedinica, i za svaki logički, naučni, filozofski sud u kome se pretpostavlja praosnovna forma identiteta subjekta i predikata (subjektivnosti–objektivnosti), osnova samog znanja data jedinstvom predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku.

Kod Platona je ta početna opštost i nužnost geometrije: “Ko ne zna geometriju neka ne ulazi unutra“ sa potpuno obrnute postavke,  upravo bila dokaz da se iz  opšteg i nužnog  objektivnog znanja zaključi o opštosti i nužnosti u nama samima, i opštosti i nužnosti u kosmosu. Na kraju, da se po dijalektikom pojma zaključi o večnom postojanju, transcendentnosti nas samih (večnosti umne duše) kao i o večnom postojanju stvari samih po sebi, transcendentnosti celokupnog  sveta (večnih ideja).

Za Platona je objektivnost matematičkog znanja upravo ono nesumnjivo od čega polazi i što se kao najizvesnije (prvo) podrazumeva! On ne utemeljuje opštost i nužnost aritmetičko-geometrijskih pojmova, sudova našim opštim i nužnim načinima mišljenja, opažanja (sintetičkom jedinstvom na transcendentalnom nivou tih različitih saznajnih moći čistog razuma i čiste čulnosti, čistog pojma i čistog opažaja) kao Kant, nego upravo tom objektivnom izvesnošću, opštih i nužnih matematičkih sudova – pre svega geometrijskih oblika i njihovih teorema, utemeljuje opštost i nužnost (same) naše subjektivnosti (besmrtnost duše), a odatle  pravi prvi, ključni korak ka samoj po sebi objektivnosti sveta uopšte (večnih ideja)! To jest, ti aritmetičko-geometrijskii večni sudovi matematike ne dokazuju samo večno postojanje opštih i nužnih matematičkih bića, nego i večno postojanje duše, objektivnost naše subjektivnosti, a dijalektikom najviših pojmova objektivnost večnog sveta, postojanje stvari  po sebi, samih ideja.

Bez obzira na tu  mogućnost dokazivanja nesumnjivog znanja iz opštih i nužnih sudova matematike, za Platona ne postoji nad svim slučajnim čulnim opažajima ili opštim i nužnim  matematičkim  oblicima, pojmovima, sudovima neka sveobuhvatna ideja matematike,  nego su svi opažaji čula i matematički pojmovi, oblici, sudovi razuma shvatljivi tek iz natčulne, nadmatematičke dijalektike večnih ideja uma. Ne samo da su svaka logika,  matematika, nauka  moguće  tek po najvišoj ideji dobra, nego i sve ostale ideje.

Platon, prihvata tu samoočiglednu opštost i nužnost sudova matematike, ali umesto da tom samoočiglednom opštošću i nužnošću matematičkih sudova dokaže, utemelji objektivnost naših saznajnih moći (kao kasnije Kant), njihovu opštost i nužnost, ili opštost i nužnosti samog saznanja,  on  izvrće teze i pokušava nešto sasvim suprotno: po „opštosti“ i „nužnosti“ naših saznajnih moći, našeg unapred zadatog „opšteg“ i „nužnog“ načina mišljenja i spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja,  transcendentalnim jedinstvom apriornih formi čistog razuma i čiste čulnosti (koje, zapravo,  jedino može  potvrđivati, dokazivati matematikom, njenim opštim i nužnim sudovima), objašnjava, utemeljuje opšte i nužne sudove  u matematici!

Ipak, kada mogućnost opšteg i nužnog nesumnjivog matematičkog saznanja (uopšte sintetičke sudove a priori) „objašnjava“ transcendentalnim jedinstvom dve različite apriorne forme čistog razuma i čistog opažaja on radi jednu sasvim fiktivnu, nepotrebnu stvar jer je suštinska stvar zapravo sasvim obrnuta: da on suštinsku potvrdu „subjektivne“ opštosti i nužnosti čisto razumskih ili čisto čulnih formi (tačnije njihovog „opšteg i nužnog transcendentalnog jedinstvo“) ima tek iz opštih i nužnih sudova matematike!

Međutim, iako su sintetički opšti i nužni sudovi matematike, koji objektivno proširuju naše saznanje, nešto što se svakako podrazumeva, i jedino s njima (uz sintetičku praosnovu samosvesti) potvrđuje objektivne mogućnosti naših čistog razuma i čistog opažaja) za sintetičke sudove a priori, Kant potpuno izvrće teze, i ono nesumnjivo, što se već podrazumeva – opšte i nužne sudove matematike, nauke, zbog kojih se uopšte može govoriti o opštosti i nužnosti  naših saznajnih moći čistog razuma i čistog opažaja – objašnjava transcendentalnim jedinstvom našeg unapred zadatog opšteg i nužnog načina mišljenja, opažanja – plodnim sastavljanjem (još na apriornom nivou) samo dve prazne apriorne moći čistog razuma i čistog opažaja! Međutim tačno  je sasvim obrnuto: da on za opšte i nužno opažanje, mišljenje zna  iz  opštih i nužnih sudova matematike!

Ipak, ni Platon ne razmatra sintetičku osnovu matematike, nego je sintetičku osnovu aritmetičkih i geometrijskih oblika traži, nalazi u starijim matematičkim pojmovima, a ovih, opet, u samim po sebi najstarijim idejama. Matematička bića su ono područje između čulnih bića i natčulnih ideja

Međutim, u osnovi matematičkog 1=1, 2 +2 = 4,  ne leži neka logička istost A=A, nego upravo jedna pojedinačna, ista vlastitost, jedno voljno Ja=Ja, nosi tu logičko-matematičku istost, logičko A=A!

Ja nemam jednu Ja=Ja čistu, istu vlastitost iz broja jedan, nego iz jedne čiste, iste volje, vlastitog Ja=Ja, tek znam za broj jedan. Da nije čovek jedna ista vlastitost, ne bi znao ni za kakvo jednako, isto, jedan.

Najstarije jedno, jednako, isto, jedan, za svako je i da, može biti samo jedna ista vlastitost. Samo se iz tog najstarijeg jedan, jedne iste vlastitosti zna za broj jedan i svaku je i da jednakost, istost u pojmovima, sudovima znanja!

Jedino iz jedne juče, danas sutra samoočigledne iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe,  čovek ima svest o sebi, samosvest.

Prasintetička osnova čiste volje i jedne slobodne vlastitosti utemeljuje A=A logičko-analitičku praosnovu zakona identiteta i zakona neprotivurečnosti. Zato što postoji konkretna stalnost  samoočigledne sintetičke osnove čiste volje jedne i slobodne vlastitosti svoga Ja=Ja, postoji i prazna opštelogička, matematička.

Opšta i nužna matematika, nauka, prazne  forme razuma, uma, zakoni logike, svoje sintetičko utemeljenje imaju samo kroz jednu večno živu (i pojedinačnu)  vlastitost! Ja mislim ima svoj spontanitet samo kroz čistu volju, pojedinačno Ja=Ja, jednu istu vlastitost.

Slobodna i pojedinačna vlastitost jedina je sintetička osnova svega prema jednom i jednog  prema svemu. I pre bilo koje, kakve opštosti i nužnosti  čovek u čistoj volji  licem k licu  potvrđuje pred drugim, kao i drugi pred njim, jednu pojedinačnu i neponovljivu istu vlastitost!^[4]

 

 Odgovor Ajnštajnovoj primedbi Kantu

 

Već je rečeno, da je jedna stvar kada se podriva euklidska geometrija (sintetički sudovi geometrije), a sasvim druga, kada se podriva sama logika ili  sudovi aritmetike! I da fizici (prirodnoj nauci) ne pada na pamet da preispituje stariju logičku, ili aritmetičku osnovu, koju svakako podrazumeva u svakoj novoj vrsti geometrije, dok se Kant (ranije Pitagora, Platon...) i te kako time bave.

Iz logičkih kategorija: kvaliteta, kvantiteta, relacije i modaliteta filozofija se oslanja na kategorije kvaliteta i modaliteta a  paradigma prirodne nauke polazi od kvantiteta i relacija.[5] Sve raznovrsne kvalitete i modalitete (načine postojanja) svodi na prvostepene kvantitativne odnose, relacije. Relativizuje sve moguće drugostepene, trećestepene kvalitete i modaliteta, teorijom  relativiteta supstancijalizuje, apsolutizuje kategoriju relacije.

Zapravo, Ajnštajn (pogotovu pri kraju svog života) kroz sintetičku kategoriju relacije traži  monističku osnovu jedne jedinstvene fizičke nauke, koja će iz supstancijalne relacije  (između jedne konstante i svih ostalih promenljivih) povezati sve kategorije fizike u jednu jedinstvenu teoriju. Pokušava da sva dejstva mikro–makro sveta shvati kroz jednu jedinstvenu silu–energiju i takozvanom „teorijom svega“ objedini elektromagnetizam i gravitaciju. Ta sveobuhvatna teorija celokupne fizičke nauke treba da omogućim neprotivurečni kategorijalni sklop svih osnovnih elemenata prirodne nauke: da jednom apsolutnom relacijom u odnosu između  supstancije i akcidensa pronađe onaj opšti i nužni zakon koji važi u svim područjima makro i mikrofizike podjednako, dostigne neprotivurečno značenje svih ključnih pojmova fizike, njenog celokupnog eksperimentalnog iskustva.

Iz tog razloga Ajnštajn odriče mogućnost bilo kakvog apriornog zasnivanja sintetičkih sudova a priori.

On u svojoj primedbi Kantu, ne dozvoljava da se nijedno A, B. C, D... izdvoji dualizmom (hipotetičke) prazne forme od (hipotetičkog) slepog sadržaja, kao apriorno od aposteriornog;  pogotovu da se kao neka  prazna forma čula–čistog opažaja (prostora, vremena) izdvoji od svakog empiričkog sadržaja prostora, vremena. Tako Anštajnova jedinstvena osnova A,B,C,D,E,  ili  E=mc² makro-mikrofizike ima pet promenljivih.  U jednom doslednom monističkom sistemu u kauzalnom odnosu između supstancije (jedinstvene praenergije i akcidensa (svih njenih pojava) on sve suštinske promenljive fizike: masu, energiju, prostor i vreme sagledava iz apsolutne brzine svetlosti... njihovo dijalektičko jedinstvo pronalazi u apsolutnoj relacije: E=mc². Daje suštinsku vezu svih pet promenljivih, relativnih veličina, prema jednoj nepromenljivoj, apsolutno konstantnoj veličini,  najvećoj mogućoj  brzini svetlosti! 

Međutim to apsolutizovanje kvantiteta u u apsolutnoj relaciji teorije relativiteta kvantitativnim odnosom supstancije akcidensa koji povezuje sve promenljive traži opet jednu (konstantu) apsolutnu nepromenljivu. Iako ne dozvoljava apriornost, nepromenljivost nijedne od tih veličina posebno, samim zasnivanjem apsolutne relacije, apsolutnost relacije, zahteva, apriornost aritmetike, apsolutnost najstarijeg kvantiteta, kvantitativnog odnosa, broja.

To jest, ako to relativizovanje mase, energije, prostora, vremena.., svih promenljivih,  apsolutnom nepromenljivom relacijom teorije relativiteta traži apsolutizovanje brzine svetlosti, onda taj relativistički kontinuum prostora-vremena–materije-energije, za to definisanje, određenje konstante najveće moguće brzine svetlosti, na indirektan način: trajanjem (sekund) , očigledno traži aritmetičko vreme, i dužinom  (300 000 km) geometrijski (euklidski) prostor!  

Upravo ta apsolutnost kvantitativnog, brojnog odnosa, umesto apsolutnosti nekadašnjih kvaliteta,  veličina (mase, energije) klasične fizike, a pogotovu, apsolutnosti prostora, vremena, omogućava to relativizovanje svih ostalih veličina, koje stoje u temelju relativističke fizike. Pored toga, taj apsolutni odnos, relacija između svih promenljivim veličina, podrazumeva opet neku najstariju  formu (logiku, aritmetiku, broj) i  najstariju sadržinu: foton ili svetlosni talas (u kvantnoj fizici  najmanji kvant dejstva). U krajnjem slučaju simetriju materije antimaterije ili energije–antienergije, hipotetičku praenergiju koja sastavlja elektromagnetizam i gravitaciju, ili apsolutni singularitet, hipotetičko sve identično sa ništa.

Očigledno  da se apsolutnost broja, aritmetike, kvantitativnih odnosa svakako podrazumeva za apsolutnu brzinu svetlosti u teoriji relativiteta za apsolutnu relaciju –  apsolutni odnos između svih promenljivih, relativnih veličina.

Sa tim apsolutnim kvantitativnim odnosom za  opšte i nužne nepromenljive relacije relativističke fizike ili matematičke, kvantne mehanike umesto samih promenljivih, slučajnih i pojedinačnih, promenljivih veličina, ili beskonačne kvalitativne raznovrsnosti pojedinačnih stvari, pojava (materije–energije) vidljivog fizičkog sveta, ponovo se apsolutnošću logike, matematike,  broja  iza sve mikro-makro fizike pretpostavlja osnova neke metafizika!

To jest, kada se  relativističkoj fizici ili kvantnoj mehanici relativizuje svaka klasična veličina, na kraju svaki mogući kvalitet, za apsolutnost i jedne i druge relacije (relativiteta i neodređenosti) i dalje se pretpostavlja apsolutnost aritmetike, logike, apsolutni kvantitativni odnos, kvantitet.

Međutim, Ajnštajn o samoj nepromenljivoj, opštoj i nužnoj  logici, ili  aritmetici, broju, koja se pre euklidske geometrije ne podrazumeva u osnovi klasične fizike, nego i relativističkom prostoru bilo koje, kakve vrste neeuklidske geometrije, ne kaže ništa! Niti o toj zadnjoj sintetičkoj osnovi matematike u osnovi fizike i pre toga matematičke logike u osnovi matematike!

Apsolutnost kvantiteta, relacija aritmetike se ne relativizuje, problematizuje, iako se ona i te kako podrazumeva za apsolutnosti svake relacije relativističke ili kvantne fizike,  a iza apsolutnost aritmetike, svakako i starija apsolutnost logike!

Taj kvantitet, matematički logos, odnos sam po sebi ne priznaje, ne prihvata kao jedna od veličina u fizici, iako se tu, očigledno, sa neproblematizovanom matematikom, prvostepenim kvantitativnim odnosom u supstancijalnoj relaciji pretpostavlja u samoj fizici (iza fizike, fizičkog uopšte, bilo koje, kakve objektivnosti) neka osnova metafizike, metafizičkog (sintetički najstarije subjektivnosti).

Neko može reći da broj, relacija,  kvantitet sam po sebi, ne postoji realno, na isti način, kao i neke  druge  fizičke veličine: masa, energija, brzina... S kojim pravom? U savremenoj matematičkoj fizici upravo se gube sva obličja realnih veličina, i već sa Hajzenbergovim principom neodređenosti sve pretvara u kvante dejstva, hipotetičke najmanje jedinice količine kretanja... Tačnije, u relativističkoj fizici, a pogotovu kvantnoj mehanici, više nijedna veličina nije realna, sve se potire, menja, preobražava, pa čak i ono nepromenljivo (apriorno) između promenljivih, relativnih veličina apsolutna relacija naučnog zakona, nepromenljivi kvantitativni odnos između tih promenljivih, relativnih veličina, ostaje samo po verovatnoći promenljivi odnos između promenljivih fizičkih veličina (čestica, energija).  

Međutim, kod Pitagore je jedina realna fizička  veličina na kraju broj,  taj aritmetički, kvantitativni odnos! Tvrdi da su  kvantitativne odnose i relacija supstancije svih ostalih stvari. Da su brojeve  i njihove harmonije elementi svih stvari, sama, večna bića od kojih  je sačinjeno sve.

I kod Platona je taj problema matematike (pogotovu  aritmetike), jedan od osnovnih problema; i u odnosu prema fizičkih svetu, i prema samim po sebi, večnim, idejama. Za Platona aritmetičko-geometrijski oblici postoje u posebnom svetu matematičkih bića, kao posrednici između fizičkih oblika (promenljivih i konačnih u vremenu) i metafizičkih (nepromenljivih i večnih); i mogu se sagledati samo iz čistog pojma.

„Platon prihvata da postoje matematička bića kao prelazne stvarnosti, različita s jedne strane od čulnih bića što su večita i nepokretna a s druge strane od ideja što su one mnoštvo sličnih primeraka dok je ideja sama po sebi jedna i pojedinačna i zasebna stvarnost.“^[6]

Između mnoštva čulnih bića i pojedinačnosti ideja, postoje na neki način kao jedinstvo mnoštva – matematička bića. I ta matematička bića su po njemu odvojena od materije i večna i nepokretna, jer je samo tako nauka o njima moguća. Zato postoji podjednak problem pri razjašnjenju odnosa matematičkih bića i fizičke stvarnosti, kao i u odnosu matematičkih bića i najstarije logičko- ontološke sintetičke osnove sveta po sebi,  večnih ideja

Savremena nauka te matematičke elemente (metafizičku osnovu aritmetike i pre aritmetike logike) ne posmatra kao nekakvu stvarnu fizičku veličinu, biće, elemenat,  nego koristi, uzima samo operativno. Platon vidi brojeve kao posebna bića između čulnog sveta i sveta ideja, ili daje aritmetičko-geometrijsku konstrukciju osnovnih elemenata i vidljivog sveta; te  matematičke elemente postavlja pre svih fizičkih veličina: na primer sadašnje mase, prostora, vremena, materije, energije, čak kao prvenstvene elemente svake druge veličine.

Zato kroz usta zamišljenog pitagorejca Timaja traži iza sve pojavnosti vidljivog sveta najstarije aritmetičko-geometrijsko-logičke veze, praosnovne matematičko–logičke atome; ne samo  složenih stvari nego i samih elemenata. A iza aritmetičko-geometrijske matematičkih  elemenata fizike, fizičkog sveta, čak logičko-aritmetičku stariju starije duše. Na kraju i iza aritmetike (od istog različitog i bića) logičku-ontološku aritmetičku osnovu kosmičke duše, najstariju metafizičku osnovu.

Zapravo, Platonova fizika, nasuprot Demokritove, koja se zasniva na najsitnijim nedeljivim materijalnim česticama, atomima u stalnom kretanju u praznom prostoru,  različitim po obliku, redu, i položaju, sve elemente materijalnog sveta utemeljuje na pitagorejskoj, kvantitativnoj, brojnoj, matematičkoj osnovi. Zato je njegova  fizika, koja osnovne fizičke elemente, i  svu složenu fizičku stvarnost pokušava po delu uma i nužnosti da konstruiše iz prostih i jednostavnih aritmetičko-geometrijskih  logičko-čulnih “atoma,“ sličnija pokušajima savremene matematičke fizike nego Njutnova.^[7]

Kada bilo koji, kakvi zakoni savremene prirodne nauke, umesto apsolutnih i nepromenljivih veličina klasične fizike, apsolutizuju samu relaciju, kvantitativni odnos između svih relativnih, promenljivih veličina, očigledno da takva naučnost pretpostavlja stariju aritmetiku i iza aritmetike logiku, sintetičku osnovu logike, i samim tim indirektno Kantovu sintetičku praosnovu transcendentalne subjektivnosti pre svake moguće objektivnosti.

Tako se u pogledu Ajnštajnove zamerke Kantu, o nemogućnosti sintetičkih sudova a priori, dolazi do jedne paradoksalne situacije. Očigledno je da se upravo Kant, sa svojim transcendentalizmom, pozicionizmom, apriorizmom ispred svih fizičkih veličina, bilo nekritički  datih samih po sebi, ili kao slučajnih i pojedinačnih promenljivih, i čistom subjektivnošću pre svake objektivnosti trudi da omogući, utemelji prvo samu logiku, aritmetiku, koje su nužne  za samu naučnost nauke, njihove sintetičke sudove a priori, pa, čak i  samu neeuklidsku geometriju ili relativističku ili kvantnu fiziku – njihove  sintetičke sudove a priori! 

U stvari, Ajnštajn tom primedbom Kantu odbacuje jedinu osnovu svoje  matematičke (monističke) fizike, jedino moguće sintetičko  utemeljenje svoje teorije relativiteta, koja naspram svih relativnih kvaliteta u kontinuumu prostora-vremena-mase-energije pokušava da zasnuje u apsolutnoj relaciji, na kraju,  apsolutnom  brzinom svetlosti u kvantitetu, matematici jednu neprotivurečnu monističku fiziku (jednu neprotivurečnu fundamentalnu teoriju cele prirodne nauke).

Sasvim je očigledno  da  apsolutnost svake relacije prirodne nauke, pa svakako i najstariji relacioni sud, sintetički sud njegove relativističke fizike, podrazumeva stariju kvantitativnu osnovu,  apsolutnost aritmetike, a ta apsolutnost relacija aritmetike stariju apsolutnost logike, a apsolutnost logike stariju sintetičku osnovu samosvesti, ili prasintetičku osnovu stvarajuće (Božije) apsolutne subjektivnosti.  

Prema tome,  iako na prvi pogled Ajnštajnovi argumenti protiv Kantove apriornosti prostora imaju smisla, ako se pažljivije posmatra to Ajnštajnovo pobijanje klasične  Njutnove fizike i relativizovanje prostora, vremena, mase, energije,  videće se da ono i te kako pretpostavlja stariju apsolutnost aritmetike i iza nje logike, a samim tim transcendentalnu subjektivnost pre svake objektivnosti. A na kraju možda  čak i metafizičku osnovu (kosmički um, Boga koji “misli, računa“), transcendentnost apsolutne ideje ili apsolutne subjektivnosti.

 

Kvantitativna i kvalitativna logika. Kvalitativna i kvalitativna beskonačnost

 

Osnova našeg vladajućeg kategorijalnog aparata može počivati na kvalitativnoj i na kvantitativnoj osnovi.

Sva filozofija: a pogotovu ona najjača Platona, Aristotela, Hegela.., počiva na kvalitativnoj osnovi. Savremena matematička fizika i Pitagorina filozofija, na kvantitativnoj osnovi. 

U prvoj grupi,  se iz kvalitativne osnove  pretpostavlja apsolutan kvalitet i apsolutan način postojanja: Svi mogući kvaliteti, kvantiteti, relacije i modaliteti svode na apsolutni kvalitet i apsolutni način postojanja: Boga, Duha, ideje..,praelementa (elemenata), supstancije, monade.... Sve se shvata po najstarijem supstancijalnom kvalitetu, večnom (opštem i nužnom) modalitetu.

Po drugoj, kvantitativnoj osnovi (naučnoj uglavnom)  traži se apsolutan kvantitet i apsolutna  relacija.  Pretpostavlja se na početku, kraju najmanja, najveća  količina kretanja, energije; najmanji kvant dejstva, ili najveća zbirna količina  toplote-pritiska singulariteta prvobitne tačke beskonačne praenergije pre prostora, vremena, mase, svakog oblika energije, a tek nakon prvobitnog Big-Bang-a, svi prostorno-vremenski kvaliteti materije-energije, i sve moguće-stvarne-nužne relacije, načini postojanja. 

Svakako da se i problem „beskonačne“” deljivosti,  ili umnoženja  beskonačno velikog ili malog ne mora nužno  posmatrati samo u kvantitativnon smislu, nego mnogo pre po starijem, suštinskom smislu (kao, na primer, kod Platona, Aristotela, Spinoze, Hegela) unutar jednog kvaliteta (po kategorijama, rodovima, vrstama, supstancijalnim idejama,  različitim aributima, modusima, stepenima samosaznanja apsolutne ideje…), kvalitativno! Pa čak i uključiti  suštinska (ontološka) razlika, drugo, mnoštvo, drugo biće, supstancija, drugi supstancijalni kvalitet (kao kod Lajbnica). Sve razlike, mnoštvo razvrstavati, deliti po starijoj, logičko-gramatičkoj kvalitativnoj, sintetičkoj osnovi a ne samo matematičkoj, kvantitativnoj, analitičkoj.

Da li jedan kvalitet, samo svojim povećavanjem, umnoženjem  ili smanjivanjem, deljenjem, menjanjem po kvantitativnoj osnovi, može (potpuno) izgubiti svoj kvalitet, ili preći, dobiti neki drugi (čak suprotan) kvalitet?^[8] Važi li tako nešto na nivou čisto aritmetičkih ili geometrijskih oblika. Da li krug, lopta beskonačnog poluprečnika prelazi u pravu, ravan, ili mnogougao beskonačnim brojem strana u krug? Opet, iako se kaže da tačka nema dimenzije, kaže se da je prava skup tačaka – ima barem dužinu…  Takođe, i da se između bilo koja dva broja može beskonačnom deljivošću uvesti, umetnuti beskonačni skup decimalnih brojeva…

Slobodno se može reći, da se ta druga, suštinska (kvalitativna) deljivost, ili, pak, umnoženje,  kao praosnova same (svake) suštinske razlike, različitosti svih stvari, bića i mogućnosti mnoštva uopšte, kod  filozofa skoro uvek traži po nekom praosnovnom kvalitetu. Na primer, Platon suštinsku  razliku između kvaliteta shvata  po sebi, izjednačuje sa samim pojedinačnim bićima, stvarima po sebi, večnim idejama. I tu se po najstarijoj logičko-ontološkoj nužnosti zaključuje da prvo mora postojati jedan apsolutan kvalitet i način postojanja sam po sebi (najviša ideja dobra), ne samo nad svim čulnim kvalitetima, nego i nad svim pojedinačnim kvalitetima večnih ideja.

Aristotel uzima Boga kao apsolutno nužan večni kvalitet i način postojanja, nad svim raznovrsnim kvalitetima, načinima postojanja ostalih rodova i vrsta. Dekart nad svim raznovrsnim kvalitetima nalazi dva apsolutna kvaliteta, mišljenje i prostornost kao dva najviša roda, područja bića. Spinoza po logičko-ontološkoj nužnosti apsolutan kvalitet i nužno postojanje jednog Boga sa beskonačnim brojem beskonačnih atributa ili konačnih modusa. Lajbnic beskonačno mnoštvo kvaliteta različitih predstava supstancijalnih monada, sa Bogom kao najvišom monadom svih monada, regulativnim principom (prestabiliranom harmonijom) svih monada.

Čak i Pitagorine harmonije i  brojevi se u svojoj praosnovi svih drugih kvaliteta ne moraju nužno posmatrati samo kao (količine, veličine), kvantiteti, nego su, pre svega, predstavljeni kao posebna regija matematičkih bića između promenljivih i slučajnih čulnih stvari i nepromenljivih večnih ideja, više kao  neki   kvaliteti. 

Dakle, svaka (čak i beskonačna) deljivost, kod svih tih filozofa, pa čak i ona po kvantitetu, dolazi nužno po nekom starijem kvalitetu. Svaki kvantitet nečega – količina, veličina bilo čega služi umnoženju, plodnosti nekog kvaliteta. I zato je, opet, svakim sabiranjem, oduzimanjem, deljivošću ili umnoženjem, dakle, svakim mogućim kvantitetom uvek  podređen nekom starijem kvalitetu. Shvata se, postoji, jeste po nekom starijem kvalitetu. U osnovi, svako hipotetičko beskonačno sabiranje, umnoženje, ili oduzimanje, deljenje, bilo koja  kvantitativna razdvojivost, spojivost od dela ka celini i celine ka delu u filozofiji, služi nekoj kvalitativnoj spojivosti, logičkoj beskonačnosti, kvalitativnom razlikovanju, mnoštvu  prvenstvenoj – sintetičnosti;  podređena je uvek nekoj praosnovnoj celini, jedinstvu, kvalitetu.

U prirodnoj nauci (pre svega u njihovoj osnovi fizike, matematike) je obrnuto: svaka hipotetička beskonačna deljivost, bilo kojeg kvaliteta, složenosti, spojivosti, opet, po apsolutnoj analitičnosti, beskonačnoj deljivosti po količini, veličini, zasnovane je na nekoj početnoj jednostavnosti, u kojoj nestaje svaki kvalitet,  izjednačuje, na kraju, čak, sva materija-energija (svaki mogući, oblik sadržaj, kvalitet) sa beskonačno velikom-malom količinom, veličinom antimaterije, antienergije pre svakog oblika postojanja punog “svega” – “praznog”, ništa.

Dakle, ako se posmatraju praosnovne logičke kategorije po kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu, može se reći da se  u filozofiji svaki mogući kvantitet i relacija (matematičke kategorije kvantiteta, i relacije) podređuje (logičko-gramatičkim kategorijama) kvaliteta i modaliteta. U krajnjem slučaju svi mogući kvaliteti i kvantiteti, modaliteti i odnosi, relacije među njima svode se na sintetičku praosnovu nekih supstancijalnih kvaliteta. Na kraju, na neki apsolutni kvalitet i način (oblik) postojanja. Za nekoga je to Voda, za nekog Vazduh, za nekog Vatra.., ili Elementi, Logos… Jedno, Atomi i prazan prostor, Harmonija i Broj, Ideja, Bog…

Već je rečeno da svaki od ovih filozofa traži osnovu apsolutnog kvaliteta i načina postojanja na koji se mogu svesti, iz kojeg se mogu izvesti, objasniti svi ostali kvaliteti i načini postojanja.

U nauci je obrnuto. Bilo kakav kvalitet i način postojanja (logičko-gramatičke kategorije), podređuje se starijem kvantitetu i relaciji (matematičnim kategorijama). To se beskonačno u konačnom,  ili konačno u beskonačnom traži po kvantitativnoj deljivosti svake složevine, kvaliteta; prvo do molekula (spojeva različitih atoma), po elementima periodnog sistema, pa dalje u samom atomu (odnosu subatomskih čestica), pokušava da nađe ona praosnova apsolutne relacije, kvantiteta, “kvanta” koja dalje daje, može da objasni beskonačno mnoštvo svih  ostalih kvaliteta i načina postojanja. Tu je, obrnuto,  svaki, pa i najviši kvalitet i način postojanja, podređen kvantitetu, i relaciji. U svakom slučaju, po načelima kvantne fizike zasnovane na matematičko-logičko-činjeničnim “kvantima dejstva” najmanjih količina, veličina zadnjih pračestica–praenergija, kao jedinih apsolutnih oblika, načina postojanja, svaki (drugi) kvalitet, i oblik postojanja tu služi kvantitetu. Teoretski, nekoj zadnjoj, apsolutnoj relaciji, kvantitetu, veličini, količini najmanje, najjednostavnije čestice, kvanta izjednačene sa energijom, u kojoj nestaju svi drugi kvaliteti, i oblici postojanja. Na kraju se sve posmatra po praosnovnoj čestici-energiji kvantu dejstva, svetlosnom kvantu (najmanjoj energiji), ili po čistoj, apsolutnoj relaciji u prvobitnoj nadumno jakoj sili (hiper  hiper velikoj energiji) gde se izjednačuju materija i antimaterija, energija i antienergija, sve i ništa.

Prvo se svaki biološki kvalitet svodi  na hemijski organski (složenih molekula), pa na hemijski neorganski(jednostavnijih molekula): na kraju hemijski, molekularni na fizički (atomski) – elemenata. Zatim na prvobitni kvalitet praelementa svih različitih atoma – vodonikov atom, a sam praosnovni atom vodonika na kvalitete praosnovnih subatomskih čestica. Na kraju se i taj praosnovni “kvalitet” teorijski zasniva na hipotetičkoj čestici–energiji,  ili čistom kvantitetu, “kvantu dejstva” beskonačno male energije, količine kretanja, ili nasuprot na prvobitnu super jaku silu–energiju (iz koje su nastale jake nuklearne sile, slabe nuklearne sile, elektromagnetizam i gravitacija), hipotetičku pramateriju–praenergiju prapočetnog svega, izjednačenog sa antimaterijom-antienergijom prapočetnog ništa.

 

Unutrašnji  vid znanja iz sveobuhvatne  teorije (ideje) za sve pojave sveta i sve pojave svesti i spoljašnji vid delimičnog, pojedinačnog

 

Savremena nauka sve događaje, pojedinačne činjenice, posebne čulne utiske (svakako i one pomoću najsavršenijih instrumenata) svih različitih pojava, dešavanja tumači, interpretira na kraju iz jedne hipotetičke svepovezanosti, završne teorijske slike cele nauke, starijeg jedinstva svega sveta ili starijeg svega unutra, najstarijeg jedinstva jedne čiste volje–svesti. I pre i posle svih različitih razumsko-čulnih, pojmovno-opažajnih odnosa, posebnih teorijsko-činjeničkih opisa, očigledno  zahteva, podrazumeva neko starije jedno, jedinstvo naučno-logičkog vida znanja, ili naučno-logičkog računa, izricanja.

Isto kao što se sve razbacano, po svakoj posebnoj draži, raznovrsnosti čulne energije vidi tek kroz njihovo prožimanje, ukrštanje u induktoru razuma, svesti, tako se i sve razbacano znanje, po bitnom pojmu, činjenici iskustva neke posebne nauke, povezuje tek u sintetičkoj osnovi sveobuhvatne teorije koja u svom jedinstvu drži sve osnovne ideje te nauke. U stvari, vidi se  tek kada se unutrašnjim vidom znanja vidi sve  sa svih strana iz završnih zaključaka te nauke, kada se u jednoj logičkoj “slici”, neprotivurečnoj teoriji sastave svi najbitniji pojmovi–činjenice, osnovne kategorije i svi posebni pojmovi, sudovi.

Prema tome,  sve ono što se vidi iz čulnog vida, vidljivo, vidi se na kraju indukcijom, induktorom svesti, ili pomoću logičke “slike”, tumačenja jedne sveobuhvatne naučne teorije – logičkim vidom, uviđanjem, viđenjem iz nečulnog, nevidljivog. 

Svakako da i taj završni logički vid znanja na osnovu početnog spoljašnjeg viđenja mora imati neku sintetičku osnovu, za jedinstvo same stvari, sintetičku praosnovu u nama samima za povezanost svih tih raznovrsnih slika, činjenica, pojava, događaja; inače, naučni jezik ne bi imao smisla, kao ni bilo kakva postavka njenih zakona, izricanje opštih pojmova, sudova, zaključaka znanja. Čak se i sada, pri najobičnijem viđenju, tek taj  vid znanja iznutra, sagledavanje svega sa svih strana koji povezuje sve različite čulne draži, kroz celoviti opis,  tumačenje u najvišem jedinstvu svih teorijskih postavki i bitnih činjenica iskustva tek utemeljuje u jednoj sveobuhvatnoj ideji.

Naučnim opisom se ta početna osnova neposrednih čulnih datosti pomera ka posebno bitnim činjenicama iskustva, i daljim unutrašnjim vidom znanja, upravo prvostepenim pojmovima, sudovima, zaključcima svodi na neki  naučno-logički vid  jedne sveobuhvatne teorije. To jest, sve ono što se vidi, opet se na kraju naučnim zakonima, relacijama celovitim vidom znanja svega sa svih strana tumači, opisuje iz onoga, pomoću onoga što se ne vidi!

Već je rečeno da savremena nauka ne odvaja prostor vreme, nego sagledava kontinuum prostor-vreme kroz beskonačno različite logičko-matematičko-fizičke odnose, stanja mase-energije u stalnom kretanju.

Svaka slika, utisak bilo kojeg čula, mogući oblik fizičkog postojanja daje se matematičkom interpretacijom, zamenjuje beskonačno različitim odnosima količine kretanja, poslednjih, potpuno nevidljivih, neuhvatljivih čestica bez ikakvog obličja, identičnim sa čistom praenergijom.

Na kraju, kako se ta zadnja energija ne može više opisati nikakvom česticom, fizičkim stanjem, u tom zadnjem matematičkom opisu  mora se izjednačiti, ne samo čestica i energija, nego energija i antienergija, materija i antimaterija,  postojanje i nepostojanje, sve i ništa.

U svakom slučaju, kako tu nema više nikakvog obličja, taj naučni vid koji daje matematičko-logičko-fizički opis stanja stvari, najpre je unutrašnji vid pojmovima znanja. Naučno sagledavanje po jednoj osnovnoj ideji: neprotivurečnom jedinstvu svih posebnih ideja osnovnih pojmova i činjenica eksperimentalnog iskustva u jednoj sveobuhvatnoj teoriji, kao zajedničkoj logič koj slici svih stanja stvari. 

Da bi uopšte bilo koja od tih logičkih činjenica, ili  naučni pojam imao svoje značenje, smisao, utemeljio kako treba, on se mora na nečemu zasnovati.

A ovde se ne može nikako zasnovati na neposrednoj čulnoj datosti, jer ona tu više i ne postoji!

Tačnije, svaka čulna datost, svega u osnovi vidljivog, tu se opet objašnjava po nekoj starijoj logičko-matematičkoj datosti nečulnog, nevidljivog!

U pozadini tog logičkog viđenja, svega vidljivog, sve fizike, opet se pokazuje, “pre fizike,” jedna  osnova logike i matematike a iza njih nevidljiva osnova neke najstarije  metafizike!

 

Ne samo da se supstancijalna  sloboda živog ne može izvesti iz opšteg i nužnog neživog, nego se opšte, nužno neživo može utemeljiti samo iz supstancijalne slobode  živog! 

 

Priroda kod starih Grka, kao kod nas u etimološkom korenu reči (biti pri rodu, rađanju), mnogo pre naglašava živu prirodu. Međutim, sa razvojem  moderne nauke  priroda se u prvostepenom smislu  shvata kao  neživa a tek u drugostepenom, izvedenom smislu, po slučajnosti,  kao živa.

Međutim, opšte i nužno neživo i pojedinačno, slobodno (ili slučajno) živo teško se mogu uskladiti.  

Živo na zemlji je u ogromnoj neživoj vasioni mnogo pre slučajnost; po neverovatno mnogo uslova koji su potrebni da se steknu za njegovo postojanje, skoro nemogućnost. Međutim, sa druge strane,  s pravom se može tvrditi da je  ono što zovemo priroda, bez prvostepene žive prirode, samo jedna opšta imenica koja ni u naučnom ni u filozofskom smislu nema jedinstveno značenje. Tačnije, bez nekog živog (pogotovu čoveka) to uobličenje jedinstva prirode nema nikakve osnove. Svako opšte i nužno neživo se ne samo indukuje iz posebnog, pojedinačnog, živog, nego se tek može utemeljiti iz supstancijalne pojedinačnosti živog! ^[9]

Opštost prirode sama po sebi još ništa ne znači. Opažaji čula vide pojedinačnu, spoljašnju stranu stvari, pojmovi razuma neka opšta svojstva stvari, a filozofske ideje i naučne teorije sveobuhvatnu celinu stvari.

Međutim, mi nemamo opažaje (sveobuhvatne celine) prirode, nego  prirodu samo kao opšti pojam.

U taj opšti pojam “prirode“ može se staviti beskonačno mnogo različitih suprotnih pojmova, sudova, zaključaka ili opštih i nužnih zakona svake posebne nauke koji bez celovite teorije jedne sveobuhvatne ideje koja obuhvata sve posebne ideje, nemaju pravu naučnost. Iz bezbroj različitih uglova gledanja ne može se nikako po induktivnoj osnovi  doći do nekakvog apsolutnog, nego samo pojavnog  jedinstva prirode. Nijedan poseban fizički zakon nije dovoljan za utemeljenje celovite prirode, nego  se za njenu sveobuhvatnost traži jedinstvo svih zakona živog, neživog.

Po Kantu se i to pojavno jedinstvo prirode, opštih i nužnih zakona prirode može utemeljiti samo u transcendentalnoj subjektivnosti. Priroda može biti samo priroda za nas, transcendentalna konstitucija (najopštija umna regulativa) pojedinačnog, posebnog  pojavnog  iskustva.

Kada nauka iz opštih i nužnih zakona objašnjava živo iz neživog, to objašnjenje slobodnog, pojedinačnog živog iz opšteg i nužnog neživog ne samo da ne uključuje stvarajuću slobodu, nego drugostepeno slobodno, pojedinačno, živo svodi unapred na slučajnost prvostepenog neživog. Međutim, kada nauka umesto stvarajuće slobode uvodi slučaj ili živo svodi na slučaj, uopšte bilo šta objašnjava slučajem, to je isto kao i da ga i  ne objašnjava!

Naučno svođenje slobode na nužnost, različitog na isto, pojedinačnog na opšte, unapred slobodno, različito, pojedinačno, živo svodi na fikciju, na slučajnost!

Međutim, već je rečeno da se ne samo  opštost i nužnost nego i sva objektivnost, može utemeljiti samo u starijoj pojedinačnosti, supstancijalnoj subjektivnosti!

Naličje priče u kojoj se živo ne objašnjava po opštosti i nužnosti zakona nego svodi na slučaj, jeste da se da se bez stvarajuće moći unutar same stvari, stalne promene, različitog drugačijeg, naspram nepromenljivog i istog ne samo ne može objasniti samo živo, nego se ne može objasniti, utemeljiti ni samo neživo –  bilo koje, kakvo nešto naspram ništa, biće, bivstvovanje naspram nebića, nebivstvovanja!

U stvari, iz prvostepene opšte nužne nežive prirode ne samo da se staje nasuprot supstancijalne slobode i pojedinačnosti živog, nego i naspram svake stvarajuće moći u prirodi! I za opštost i nužnosti u prirodi, a kamoli za jedinstvo svakog slobodnog pojedinačnog, živog, mora se pretpostaviti stvarajuća moć (prvostepena različitost i sloboda), a za svako živo  pojedinačnost,  vlastitost svake jedinke, vrste.

Međutim,  u nauci se vlastitost žive jedinke (ili roda ili vrste)  unapred poriče po suštinskoj osnovi, svodi na  (unapred nemoguće po sebi) opšte i nužno neživo, izvodi iz opšteg i nužnog neživog!

Za Platona su ideje supstancijalna pojedinačnost, Aristotel uvodi pojedinačnost prvih supstancija, Lajbnic supstancijalnu pojedinačnost monada, a Kant svu objektivnost utemeljuje u transcendentalnoj subjektivnosti, mada ne uviđa da se ta opštost i nužnost i istost samo mogu utemeljiti u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti.

 

Komentar

 

Na primer, metafizika koristi pojam biće kao osnovni pojam, dok je to u (po) jeziku samo jedna  apstraktna imenica, opšti pojam koji podrazumeva u svom opsegu svako moguće pojedinačno, posebno, opšte biće. Svako konkretno biće jeste to što jeste po nekom starijem supstancijalnom je, jeste odnosu, gde se nekom prvostepenom subjektu prepisuje neko njegovo svojstvo, drugostepeni predikat.  

Drugi smisao reči biće jeste budući oblik osnovnog glagola biti. Nešto je bilo, sada jeste ili u budućem biće.

Svakako da je i prošlo bilo i buduće biće, izvedeno po osnovnog je, jeste.

To jest, kada se pita za značenje jednog reči pojma, pita se šta (ono, to, ta reč, pojam, stvar, biće, pojava... ) je, jeste?

To, svakako, važi i  kada se pita šta je to biti, ili biće, koje je značenje samog pojma (reči) biti, bića, što, opet, vraća starijem je, jeste; pokazuje, između ostalog, da i to najstarije biti, bilo je ili biće, može odrediti, utemeljiti tek po nekom najstarijem supstancijalnom je, jeste odnosu, biti samo predikat za (nužno neku) stariju supstancijalnost, ili neki subjekt. Kant je to najpre uočio. Po njemu veza je, jeste pretpostavlja najstarije ja mislim, iz koga ide samoočigledno ja jesam.

Ipak, njegov transcendentalizam nije došao do toga da to je, jeste, jesam utemelji iz najstarije sintetičke osnove samoočigledne volje i  jedne iste vlastitosti.

Po Platonu, svako je, jeste znanje, istina opažaja, pojma ili supstancijalne ideje, svaka saznatljivost saznanja, smislenost mišljenja ili bivstvenost bića može se utemeljiti samo iz nadsaznajne, nadbivstvene ideje dobra.

Po Aristotelu najviše Božije mišljenje o samom mišljenju utemeljuje svaki istiniti je, jeste odnos subjekta i predikata u sudu znanja.

Po Hegelu, svako je jeste, pa i praosnovno ja mislim, ja jesam pretpostavlja apsolutni identitet subjekta i predikata (subjektivnosti i objektivnosti), sve moguće je, jeste relacije, predikacije znanja objektivnog pojma, suda, zaključka apsolutnog mišljenja,

 

Zašto je uopšte nešto a ne ništa, biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje?

 

Ovo čuveno Lajbnicovo pitanje postavlja i na njega odgovara već Parmenid –da je nešto nešto, a ne ništa, bivstvovanje a ne nebivstvovanje, zato što se ne može govoriti, misliti, iskazivati o ničem, nebivstvovanju, nego samo o nečem, bivstvovanju.

Za Platona, ni utemeljenje bivstvenosti bivstvovanja ili smislenosti mišljenja (saznatljivosti saznanja, istinitosti istine)  nije moguće bez najviše ideje dobra, a za Lajbnica po  najstarijem principu dovoljnog razloga, bez supstancijalne volje, žudnje monade.

To jest, ako je naše saznanje, mišljenje, govor, samo pojavno, onda će i samo bivstvovanje (na osnovu pojavnog saznanja, mišljenja, govora),  nasuprot Parmenidu, biti samo pojavno, mnogo pre nebivstvovanje nego bivstvovanje! Zato se bivstvenost bivstvovanja mora utemeljiti u pre (iznad pojavnog) saznanja, mišljenja, govora, u samoočiglednoj (nadsaznajnoj, nadmislenoj,  nadizrecivoj)  supstancijalnoj volji, žudnji  monade.

Argument opštih i nužnih  zakona nauke ide upravo naspram slobode, stvarajućeg duha. Nauka slobodu  svodi na još nepoznate, neotkrivene prirodne zakone, uzroke. Međutim, bez stvarajuće slobode u samoj stvari stalno različitog, drugačijeg, naspram opšteg i nužnog, istog, ne može se utemeljiti  ni samo nešto naspram ništa, bivstvovanje naspram nebivstvovanja, a kamo li bilo koja, kakva opštost i nužnost. Opštost i nužnost sama po sebi ništa ne znači, niti je moguća; ona ne može  utemeljiti ni samu sebe, ni bilo koje, kakvo nešto naspram ništa, bivstvovanje naspram nebivstvovanja!

Bez čoveka (svesnog života) nemaju smisla ni pojedinačni opažaji, pojmovi ili jedinstvo prirode!Kakvog bi imalo značaja da li je nešto milionska temperatura zvezde, ili hladne planete, ili skoro apsolutne nule praznog prostora, uopšte da bilo koje, kakvo neko, nešto jeste a ne nije, da je “to“ što je, a ne nešto  “drugo“, treće, sto, hiljadu treće... kada je sve dato kao relativno, kao jedno u odnosu na drugo (nemoguće po sebi)? Kao, uostalom,  bilo koji, kakav “prirodan“ kvalitet, naspram drugog „prirodnog“  kvaliteta ili, pak, kvantitet, relacija ili modalitet? Uopšte, određenje jedne stvari preko druge,  nečega sa nečim dugim,  razlikovanje bilo koje jedne stvari od druge stvari, bilo čega, nečega ili svega od ničeg!  

Nikakav kriterijum ne bi se mogao dati po kome bi nešto bilo nužno to, ovo, ono a ne nešto sasvim različito, ili suprotno drugo, treće, sto, hiljadu treće... čak uopšte nešto a ne ništa, biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje! Ako nešto može biti i jedno i drugo, ili sasvim  različito,  suprotno,   treće, sto, hiljadu treće... i kvaliteti bilo koje pojedinačne, posebne, opšte ili celovite prirode spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta, svake pojavne objektivnosti određivati samo kroz neku subjektivnost, u kojoj svaka stvar, pojava, biće  podjednako jeste i nije, postoji samo u relativnom odnosu, relaciji spram isto take druge relativne stvari, onda svi kvalitativni sudovi, prirodna određenja gube prvostepeni smisao, suštinsko utemeljenje...

 

Opštost i nužnost prirode, zakona prirode samo se može   utemeljiti u apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi

 

Nijedan sistem (bilo koje kakvo postojanje, dešavanje, delovanje) po opštosti i nužnosti nije moguć  da se pre toga  i sama opštost i nužnost nije utemeljena na supstancijalnoj pojedinačnosti i stvarajućoj slobodi. To,  da je jedan sistem utemeljen u stvarajućoj slobodi (slobodnom stvaranju eh nihilo), zapravo znači da je utemeljen u Bogu. Neverovatno je da savremena nauka, sa jedne strane, matematičko-logičkim pojmovima, sudovima sa svake strane, kraja utemeljuje opštost i nužnost zakona prirode, a sa druge u hipotetičkom nadpočetku pre prostora, vremena, svakog poznatog oblika materije,  energije, ili objašnjenja živog iz neživog, ili  promeni, razvoju jedinka, vrsta (mutacijama) uključuje slučajnost!

Sva tradicionalna filozofija jasno sagledava da ne samo  opštost i nužnost prirode, zakona prirode nego i logike, matematike (sem Pitagore), nije moguća po sebi, nego mora biti utemeljena u nekoj metafizičkoj (ontološkoj) nužnosti Boga, Duha, Ideje...

Dakle, ili će se ta opštost i nužnost morati dati kao kod Hegela, pre sve prostorno-vremenske prirode, svih oblika materije energije u logosu samom po sebi, apsolutnom duhu, ideji, ili će se opet sama (svaka saznajno-logička, prirodna nužnost) opet morati utemeljiti u apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi. Ne samo opštost i nužnost  matematike, nego i sama opštost i nužnost prirode, zakona prirode.

  Svakako, nije isto kada se relativizuju prostor i vreme (skrate, produće zakrive, isprave) i kada sasvim nestanu. Takođe, krajnje je pristrasno da se relativizuje prostor i vreme a i dalje zadržava apsosutna osnova logike i matematike, pogotovu da se da ta apsolutnost matematike i logike nema utemeljenje! Kant sintetičku osnovu logike daje u praosnovi samosvesti, a sintetičku praosnovu matematike, pored samosvesti, u apriornim opažajima prostora i vremena.

Ipak, njemu nije bilo bitno da utemelji, objasni neki apsolutni (neralativni) prostor, i vreme (zapravo su oni kod njega kao čula–opažaji i tom subjektivnošću čak više relativizovani, relativni nego u modernoj nauci) nego sama opštost i nužnost matematike, prvenstveno fizičke nauke!

Na čemu se oslanja ta („nerelativna,“ apsolutna matematika, kada se relativizuju sami prostor i vreme? Već je rečeno da kod Platona  matematički oblici nisu mogući bez starijih ideja, a ni logika nikakvo saznanje, istina  bez nadlogičke, nadsaznajne ideje dobra.

Ako se logičko ontološka nužnost zakona fizike ne posmatra po sebi (samo se kod metafizičara pre prostora-vremena-materije-energije, uopšte sve fizike,  pretpostavi se  sama po sebi osnova Boga, Duha, Ideje..., kod Hegela sama logika po sebi) za tu logičko-matematičku nužnost fizike se očigledno pretpostavlja sintetička osnova prostora-vremena-materije-energije i kada nestane ta osnova svakog poznatog oblika prostora-vremena-materije-energije, ne samo da nestaje sama (svaka) opštost i nužnost fizike, nego i sama osnova logike i matematike! Kako će se dati sintetičko jedinstvo matematike, logike, utemeljiti opštost i nužnost logike, matematike izvan, nezavisno od svake fizike?

Iako su za Aristotela, matematički oblici, doduše,  nepromenljivi, oni se  ne mogu odvojiti od opažaja čula, fizičke stvarnosti.

Slične su teze Kantove transcendentalne filozofije. Kako će se i po kojoj osnovi, utemeljiti matematika, logika izvan svakog okvira iskustva? Ako se realitet pojmova jedino može potrditi sadržajima čulnog opažajima a  matematičkih pojmova čistim opažajima, kada nestanu svaki tragovi opažaja (pa čak i onih posrednih pomoću instrumenata teleskopa, mikroskopa, spektroskopa, fotografske ploče.., koji pojačavaju naše neposredne predstave), uopšte,  tragovi svake vidljive fizike, kako može ostati (na čemu će se temeljiti) ta zadnja sintetička osnova logičko-matematička opštosti i nužnosti prirodne nauke?

To jest, ako nestane svaka orijentacija prostora, vremena, sadržina (bilo kojeg, kakvog kvaliteta, modaliteta), poznatog oblika materije, energije, kako mogu ostati da važe opšti i nužni zakoni (bilo koje, kakve relacije, kvantiteti) prirodne nauke, pa čak i logike, matematike?

U svakom slučaju, kada se praosnova sve fizike daje po logičko ontološkoj nužnosti logike, matematike, mora se dati utemeljenje opštosti i nužnosti te nerelativne logike ili nerelativne matematike pre sve relativne fizike (promenljivih oblika prostora–vremena, materije–energije). Šta su onda ti matematički (tačnije, logičko-aritmetički) apsolutni kvantitativnio odnosi i kako su oni mogući? Da li su ti brojni odnosi i njihove harmonije, neharmonije neki kvantiteti po sebi, pre svih ostalih relativnih fizičkih veličina, neke prvostepene nerelativne (apsolutne)  fizičke veličine, ili čak kao kod Pitagorejaca  – metafizičke veličine.

Međutim,  moderna nauka nema jedno takvo utemeljenje matematike, logike, ni kao posebnih nerelativnih fizičkih veličina, naspram relativnih, ni kao metafizičkih veličina.

Za Platona i Aristotela je sasvim očigledno matematički oblici, veličine, kvaniteti ne mogu biti po sebi, međutim u modernoj nauci i kad se apstrahuju od prostora, vremena, svakog oblika materije i energije  (u potpunosti odvoje od čulnosti), oni važe i dalje kao starije neralativnosti, apsolutnosti!

Međutim, kako će se iz prasingulariteta, nerazlikovanog jednog, pre bilo kojih kakvih kvalitete, modaliteta, dati bilo koje kakvo kretanje, nestajanje, nestajanje, mnoštva, izvoditi ne samo fizičke veličine, nego i matematičke-logičke apsolutne relacije, bilo koji, kakvi logičko-matematički-fizički opšti i nužni zakoni, svi mogući kvantitativni praodnosi (problem koji je uočio već elejac Parmenid a u svojim aporijama razvijao njegov učenik Zenon)?

Bez osnove bilo kojeg, kakvog prakvaliteta (ontološkog), ne mogu se praviti bilo koje kakve matematičke razlike po kvantitetu, kvantitativne razlike, razlike fizičkih veličina, ili logičke po kvaliteu, relaciji i modalitetu. Zato je Aristotel, tek iz svoje sveobuhvatne četvorostruke uzročnosti starije metafizike utemeljio osnove fizike.

Kako se uopšte može govoriti o nekakvoj logičko-ontološkoj-opštosti i nužnosti pre prostora-vremena-materije (svakog poznatog oblika) enerije?  Zar nije sintetička osnova te geometrije, aritmetike data prema kontinuumu prostora-vremena-materije-energije, vezane za tu i takvu bilo koju kakvu (prostorno-vremensko-materijalnu fiziku), a ona iza (prostorno-vremenske-materijalne-energetske) osnove sve fizike ne može više biti utemeljena ni ta opštost i nužnost matematike, nego mora izaći iz (bilo koje, kakve) opštosti i nužnosti i biti data po starijoj stvarajućoj slobodi neke starije metafizike.

Kada se kaže da se ne zna šta je pre te osnove prostora-vremena-materije (svakog poznatog  oblika) energije poznate fizike, tu se u stvari samo izbegava da se kaže da bez te osnove poznate fizike (prostora-vremena-materije-energije) ne važi opštost i nužnost logike i matematike!

Da je ta logičko-matematička opštost i nužnost nužno vezana uz tu, i takvu osnovu fizike (kao prazna forma uz slep opažaj i obrnuto), pa prema tome nikakva opštost i nužnost (ne samo čiste teorijske matematičke fizike, zakona matematičke fizike, nego čak i opštost i nužnost logike, matematike) ne važi po sebi, nije apsolutna, nego svako hipotetičko područje bilo koje, kakve fizike po slučajnosti, mogućnosti mora pretpostaviti svemogućnost cretio ex nihilo stvarajuće slobode!

Ne samo da matematika, logika nema šta dalje da traži, nego kada nema ni fizike, nema više ni matematike ni logike, pa prema tome nikakve više (po prostoru, vremenu, materiji-energiji) zadatoj opštosti i nužnosti, prirodnih zakona, bivstvenosti prirode, pogotovu opštosti i nužnosti prirode, nego sada sve ide iz jedne nadlogičke, nadmatematičke, nadsaznajne ex nihilo osnove stvarajuće slobode, gde starija mogućnost (svemogućnost) daje tek osnovu bilo koje, kakve opšte, posebne, pojedinačne opšte i nužne ili moguće ili slučajane stvarnosti, bistvovanja prirode,  prirodnosti prirode; pa čak i osnovu prvo logike, matematike, pa i fizike, hemije, biologije itd.

Opštost i nužnost se moraju razumeti u potpunosti: zašto su takve kakve su i zašto pored njih postoji sve to mnoštvo kretanja, nastajanje, nestajanje, sva moguća raznovrsnost i supstancijalna pojedinačnost? A da bi utemeljilo, objasnilo tako nešto (supstancijalna pojedinačnost, posebnost, različitost),  nužna je pretpostavka apsolutne volje i stvarajuće slobode - Boga pre bića. Zapravo, svaki račun ili mišljenje, ili bilo kojim prirodni proces biološkog stvaranja, rasta, održanja, svrhovitog kretanja, dešavanja mora bit utemeljen iz nekog starijeg jedinstva. Poredf toga, svako nepokretno stanje, aritmetičko-geometrijski egzaktan odnos ili određena pojedinačna slika,  predstava, za neki proces u mišljenju, voljno logičku  sintezu, unutrašnje kretanje, slobodu pretpostavlja najstariju sintetičku praonovu jedne slobodne vlastitosti. 

 U čemu se temelji ta svemogućnost (mišljenja, računa, svakog biološkog ili mehaničkog kretanja, delovanja) u živom u neživom sistemu?

Ako se apsolutnost matematike temelji na apsolutnosti logičkog, na čemu se zasniva apsolutnost logičkog; svejedno da li se posmatra po apsolutnoj, nepromeljivoj prostorno-vremenskoj osnovi, ili relativizovanoj prostorno-vremenskoj-materijalnoj-energetskoj promeljivoj osnovi? Čim neki sistem po nužnosti,  bilo kakvom prirodnom zakonu, procesu ima kretanje, on uključuje slobodu, jer se svako kretanje mora na kraju shvatiti po logičkom a samo logičko po apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi. Kako bi se uopšte shvatila, utemeljila apsolutnost matematičkih, geometrijskih zakona, opštost i nužnost logike, matematike? Bilo koje, kakvo relativizovanje može se utemeljiti samo na starijoj nadmatematičkoj, nadlogičkoj, nadsaznajnoj svemogućnosti. To na kraju traži da se svaka nužnost opet shvati po starijoj stvarajućoj slobodi,  jedinstvo opšte i nužne prirode po jednom Bogu, stvarajućoj slobodi u Bogu.

Da se jedinstvo logike shvati po jednoj starijoj volji, nužnost po starijoj slobodi, i priroda, jedinstvo zakona prirode po stvarajućoj slobodi, njstarijem Bogu. Da se shvati sama osnova logičnosti logike, zakona logike, pa i svaka druga nužnost matematičkih, fizičkih, hemijskih, bioloških zakona u proistorno-vremensko-energetskoj prirodi, i sama priroda koja je do sada shvatala po nužnosti, shvati po smislu, odnosno po stvarajućoj slobodi.

Tek kada se sami zakoni i prirodna nužnost utemelji u starijoj slobodi, moguće je samo stvaranje (zapravo svako moguće dešavanje), sama bivstvenost bivstvovanja, jer se ni kretanje, ni stvaranje ne mogu shvatiti bez slobode.^[10] U stvarajućoj slobodi jedino imaju razlog da jesu to što jesu, pa čak i nužnost u njima samima,  svejedno da li je ona pshihološka, biološka, hemijska, mehanička,  tek ima  utemeljenje.

U svakom slučaju, mnogo se pre  taj apsolutni smisao slobode traži za razumevanje svakog postojanja, utemeljenje logičko-matematičke ili prirodne, biološke nužnosti, svake vrste kretanja, nastajanja, nestajanja nego što se obratno, neka matematička logička, prirodna nužnost traži za shvatanje, razumevanje, utemeljenje supstancijalne pojedinačnosti i stvarajuće slobode. Svakako da utemeljenje stvarajuće eh nihilo slobode u apsolutnom smislu nije isto kao i pravo izbora između već postojećih stvari. Već Aristotel svako prostorno-vremensko-mehaničko kretanja u prirodi utemeljuje najstarijim duhovnim, kretanjem, svrhu svakog nastajanja, nestajanja najstarijom svrhom-delom samom po sebi Božijeg večnog života, bića.

 

Komentar

 

U savremenoj fizici autoritet nerelativne (euklidske) geometrije pomera se ka nerelativnoj aritmetici n dimenzija, gde su prostor i vreme samo promenljive među ostalim relativnim fizičkim veličinama. Kvantna fizika svaki mogući oblik postojanja svodi na beskonačno raznovrsne odnose količine kretanja poslednjih, potpuno nevidljivih, neuhvatljivih čestica–talasa bez stalnog obličja, brzine, položaja, identičnih sa čistom praenergijom.

Opet, kada nestanu svi poznati oblici prostora–vremena–materije–energije i svejedno da li u kvantnoj teoriji neodređenosti mikrofizike ili u prvobitnoj pra-tačci pre svakog poznatog oblika materije, energije makrofizike (astrofizike) izgubi na kraju svaki oslonac opažaja, pa čak i onih posrednih pomoću instrumenata koji pojačavaju naše neposredne predstave (teleskopa, mikroskopa, spektroskopa, fotografske ploče... ) i relativizuju ne samo svaki kvalitet, modalitet, nego i sami opšti i nužni odnosi, zakoni poznate fizike, kako mogu ostati da važe „nerelativni” opšti i nužni kvantitativni odnosi aritmetike?

Zapravo, uvek ostaje Kantovo pitanje: Kako je, uopšte, moguća bilo kakva apsolutna osnova opšte i nužne matematike, nauke, kada tek čista subjektivnost utemeljuje svaku opštu i nužnu pojavnu objektivnost? U stvari, kada se tvrdi da se ne može znati šta stoji pre svakog oblika prostora–vremena–materije– energije poznate fizike, tu se  izbegava da se jasno kaže da kada nestane svaka fizika da onda više ne važi ni sama matematika!

Matematika je nužno vezana uz neku (bilo koju, kakvu) osnovu fizike (kao prazan pojam uz slep opažaj i obrnuto). I već je rečeno da kada nestanu svi kvaliteti, modaliteti kontinuuma prostora–vremena–materije–energije , opšte i nužne relacije svake fizike, da tada više ne važe ni opšti i nužni kvantitativni odnosi matematike (pa ni oni u osnovi makro ili mikro fizike), nego se sa tim područjima – svemoguće tačke pre prostora, vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike ili slučajnosti, neodređenosti kvantne fizike – zapravo skače u nadmatematičku, nadsaznajnu creatio ex nihilo stvarajuću slobodu, vraća u svemogućnost starije metafizike!

U svakom slučaju, mnogo se pre ta stvarajuća sloboda od ništa, ka bilo čemu, svemu traži za utemeljenje svake moguće logičko-matematičke ili svake fizičke, biološke nužnosti kretanja, nastajanja, nestajanja, postojanja, nego što se, obratno, prirodna nužnost, ili neka „sama po sebi matematička”, traži za utemeljenje starije creatio ex nihilo stvarajuće slobode od ništa ka bilo čemu, svemu.

 

 Naučne i ontološke kategorije

 

Istraživanje veze naučnih i ontoloških kategorija (datih još u četvorostrukoj uzročnosti na početku Aristotelove Metafizike) svakako je zadatak jedne fundamentalne Filozofije nauke. U stari, prvo treba razmotriti odnos gramatičkih i logičkih kategorija, ili kategorija jezika i kategorija logike. Zatim osnovnih pojmova, sudova, zaključaka pravila, zakona logike i osnovnih ontoloških uzroka: formalnog, materijalnog, pokretačkog, i svrhovitog. U novije vreme tim suštinskim problemom najviše se bavio Hegel. Da bi rešio problematičan odnos Boga i prirode i problem stvaranja, Hegel je, naizgled, Aristotelovu tetradu osnovnih uzroka svojom dijalektikom  prvo prevodio u trijadu, a zapravo apsolutnim duhom po sebi i za sebe u Božiju logičku monadu.

U stvari, očigledno je da kategorijalni sklop savremene nauke, iz te Aristotelove četvorostruke uzročnosti prihvata samo dva prauzroka:  materiju i kretanje; a dalje ta dva uzroka svodi na kraju na monadu jedne apsolutne energije sa svim različitim oblicima  (kvantitativni pristup).

Druga dva uzroka oblika i svrhe (gde je svakako, više prisutan kvalitativni pristup), savremena fizika očigledno zanemaruje, smatra samo kao drugostepene pojave i prihvata jedino dva prva uzroka: stvarnu diadu materije-kretanja u jednoj zamišljenoj monadi praenergije. Po njima  ostala  dva uzroka svoju istinu prividnog oblika i svrhe  imaju samo antropocentristički,  iz ljudskog ugla ili ugla neke druge vrste, oblika živih bića.

Ta matematička interpretacija fizike, Aristotelovu tetradu prvo svodi se na diadu (materije–energije), zatim traži,  pretpostavlja prvobitni singularitet jedinstvene praenergije, jedinstvenog polja, za monistički kontinuum (svih mogućih promenljivih)  materije-energije-prostora-vremena.

 U stvari,   savremena nauka, i naučnost uopšte se tako unapred nalazi u nemogućem zadatku, unutar sebe protivurečnom stanovištu! Naime, ona svakako u  tim matematičko-fizičkim obrazcima koristi svest, logiku u objašnjavanju makro, mikro sveta, fizičke prirode; traže fizičkim zakonima suštinske prouzroke – logiku kosmosa, opšti i nužni red, poredak sveta – a samu svest, “glavu“, logiku sveta, prirode (kosmički um, logos, najviše jedinstvo tog reda, poretka) za sve oblike materije, energije makro, mikro sveta, datog u četvrtom, nužnom uzroku sveobuhvatne svrhe, svrhovitosti u Aristotelovoj tetradi – po definiciji „objektivne“ (nesvrhovite)  nauke –  isključuje već na početku!

Ustvari, ako prirodna nauka unapred odbacuje teleološki uzrok, ona ne mora (ne treba) uopšte ni da traži, objašnjava tu sveobuhvatnost kosmičkog delovanja u makro-mikrosvetu; da dokazuje jednu jedinstvenu logiku nežive prirode,  ili svrhu živog sveta, ili ljudske svesti, mišljenja!

Ne radi se samo o tome, da li se iz ljudskog ugla (naše konačne svrhe, smisla) uopšte može, ima pravo objašnjavati svet, život, čovek, naša svest – pa da se takvom objašnjenju ima pravo prigovoriti da je antropocentrično – nego da li se bez nekog (bilo kakvog)  doslednog  gledišta, neke same po sebi sveobuhvatne svrhe, jedne neprotivurečne jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte može davati   bitno objašnjenje,  nešto suštinski objasniti, objašnjavati?!

Ako se taj svrhoviti uzrok nema pravo posmatrati iz ljudskog (ili bilo čijeg jedinstvenog) prirodnog stanovišta, niti kroz hipotetički apsolutni duh, Božiju logiku, opet se, svejedno,  neka jedinstvena logika prirode, najviši kosmički logos, delo uma iz nekog (bilo kojeg, kakvog logičnogb) ugla mora tražiti, davati.

A za tako nešto, najviši prirodni zakon, jedinstveni logos, opšti i nužnired, poredak prirode za svako kretanje, uobličenje (sve oblike materije–energije–prostora–vremena–brzine) makro, mikro sveta, mora se, opet, uključiti neka suštinska (sveobuhvatna) svest, logika, svrha.  To jest, ako se na bilo koji način pretpostavlja, traži neki logos, zakonitost iz bilo kojeg ugla, stanovišta,  bilo kakve stvari, pojave, događaja u prirodi, u njenom nastajanju, ili sadašnjem, budućem delovanju, onda mora postojati i neki teleološki uzrok.

Zapravo, bez obzira na to da li taj sveobuhvatni, stvarno–logički uzrok  antropocentrički, ljudski, ili Božiji, ili samo jedinstveni logos prirode,  nekakava svrha, logika samog zakona, delovanja po sebi, dešavanja najmanjih, najvećih stvari, pojava mikro, makro sveta, neki jedinstveni, neprotivurečni uzrok, ili ugao gledanja, naučnog posmatranja koji ge iznosi, predočava, mora da postoji.

Ili, ako takvog uzroka nema, nema ni potrebe da se traži objašnjenje, niti da postoji  nauka; tačnije nauka tada nije ni moguća, nema nikakvog smisla, i ništa ne treba ni da se objašnjava. 

To jest, ako čovek, bilo koji živi stvor ima (neku) „ glavu“,  zašto je ne bi  imala i sva pojedinačna, posebna, opšta svekokolika priroda!? Zašto ne bi postojala „glava“ prirode, u samoj prirodi,  nad svakim njenim najmanjim, najvećim oblikom, delom, kao i nad samim čovekom, u samom čoveku? Svakako da i u samom čoveku, pre njegovog saznajnog bića, kao i u svakoj stvari, postoji, stvarajuće znanje jedno sa samim (njegovim, njihovim) bićem–delom, po kome čovek (svaka stvar, biće) jeste to što jeste.

To jest, ako se uvek daje samo jedan delimičan pogled, po odnosu nekih fizičkih veličina jedan zakon, ili na osnovu iskustva naših čula, ili pojačanih opažaja usavršenim insrumentima  zahvata  samo delimična stvarnost,  zašto se uopšte govori, upotrebljava neka apsolutna  sintetička celina,  pojam “prirode“, “kosmosa“?  

 

 

---

[1] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,   Napomena, str 105.

[2] Svakako, ni Kantovo praosnovno Ja mislim nije moguće po sebi, nego mora pretpostaviti starija čistu volja i jednu Ja=Ja istu vlastitost. Za više pogledati sajtu: www. filozof.rs   rad: Čista volja i u Kantovoj kritici čistog uma./Načela praktične logike

[3] Čak i Platon  iz opštih i nužnih sudova razuma, uma, matematike, dokazuje večnost duše. I na prvi pogled izgleda da jedan večno isti razum, um, večni sudovi  matematike i opšti i nužni pojmovi, ideje  dokazuju večnost jedne iste duše, a u stvari, samo samoočigledna čista volja, ista vlastitost jedne večne i neponovljive  duše, potvrđuje opštost i nužnost razuma, uma, logike, opšte i nužne pojmove, ideje nauke, matematike! Ako najstarije sintetičko utemeljenje čiste subjektivnost pre svake objektivnosti nije dato kroz čistu volju i jednu istu vlastitost, ništa nema utemeljenje. Na kraju i za samog Platona, svaka duša je, kao i svaka ideja, opet supstancijalna pojedinačnost!

[4] Za širu razradu ove teme pogledati na sajtu rad: Tomislav Novaković,  Čista volja i Kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike

[5] O ovoj temi biće više reči na pri kraju rada u posebnom odeljku: kvantitativna i kvalitativna logika

[6] Aristotel, Metafizika,  Kultura, Beograd, 1971, 987 b

[7] Verner Hajzenberg, čak, ide dotle da tvrdi da je Platonova fizika izložena u Timaju, koja najstarijom aritmetičko-geometrijskom logičko-čulnom osnovom pravilnih poliedara konstruiše sve osnovne elemenate, kao principa sveg prirodnog nastajanja, postojanja, u svakom slučaju više liči na  moderne postavke o strukturi atoma, ili matematičke interpretacije savremene fizike, nego Njutnova, u kojoj se sve složene stvari (masa, sila, ubrzanje, prostor, vreme) uzimaju onako  kako ih vide naša čula.

[8] Na primer, temperatura povećavanjem može preći iz hladnoće u toplotu, ili gustoća u razređenost, tvrdoća u mekoću i obrnuto…, itd.

[9] Evolucionizam ne primećuje da u svom objašnjenju nastanka, održanja živog – pre prvostepene borbe za opstanak najjače jedinke, vrste – već od najjednostavnijeg do najsloženijeg organizma živog, pretpostavlja hipersocijano, hipermoralno jedinstvo  različitih  funkcija u ćeliji, zajednici ćelija u  organima, ili  organa u organizmu unutar svake jedinke, vrste,  koje daleko prevazilazi najviše organizovane  socijalne, moralne  jedinke bilo koje zajednice vrste  živog (mrava, pčela...), po načelu  svi za jednog, jedan za sve! U stvari,  ta „socijalna“ veza, starijeg udruživanja povezivanja po jedinstvu razlika, suprotnosti postoji već u svakom atomu, molekulu neživog, a kamoli kod složenih molekula živog! Ne radi o tome da li ta osnova borbe za opstanak između jedinki, vrsta  postoji, jer očigledno postoji, nego  da ne uzima u obzir  da to starije socijalno, moralno načelo postoji istovremeno sa borbom za preživljavanje, opstanak. Da se  nikako ne može  sve svesti na borbu za opstanak i preživljavanje, širenje  najjače jedinke, vrste, nego je to hipersocijalno, hipermoralno načelo, kao prvostepeno u samoj suštini svakog neživog, živog i kao daleko starije očigledno  pretpostavlja u ovom evolucionističkom, izvedenom. To jest, ako borba za opstanaka najjače jedinke, vrste mora nužno unutar svake jedinke vrste podrazumevati potpuno suprotno hipermoralno, hipersocijalno načelo svi za jednog, jedan za sve ne samo unutar  živog, nego i  neživog, ta borba između jedinki, vrste i ideologija “sebičnog gena“ ne može nikako biti prvostepeno načelo koje se može apsolutizovati do jedne fundamentalne teorije.

[10] Dodatak Epikura Demokritu, Leukipu sa slučajnim skretanjem atoma (Marksova disertacija) menja samo način kretanja, a i dalje ne prihvata nikakav suštinski, teleološki, svrhoviti uzrok samog nastajanja, nestajanja povezivanjem, razdvajanje atoma. Međutim, to ne može biti samo jedno dodatno „ slučajno skretanje“ naspram nužnosti kod Demokrita, nego  naspram sve opštosti i nužnosti treba iz stvarajuće slobode jasno utemeljiti pranačelo supstancijalne pojedinačnosti. Po Aristotelu, taj suštinski uzrok celovite svrhe dolazi tek sa Anaksagorom. Po  Sokratu (Platonu) čak ni sa Anaksagorom.