Најправеднији политички систем

Аутор: Томислав Новаковић

 
ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ: КАКО ОРГАНИЗОВАТИ ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ ДА ДРЖАВОМ ВЛАДАЈУ НАЈБОЉИ? [1]

 

Ни у демократији  не влада цео народ, него само његови изабрани представници.

Као што човек влада собом само када бољи део влада горим, тако и држава влада собом само када бољи део  влада горим.

Само када влада бољи и способнији део нарида, влада народ, а када влада гори и неспособнији, он прво поробљава бољи део народа, а затим и цео народ.

Када бољи део, влада горим то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе, а када влада гори део, то не само да прави горе људе и гору државу, слаби слободу човека и слободу државе,  производећи: тиранију, олигархију, анархију, него води у поробљавање тог народа,  државе од стране других народа, државa...

 

ДУХОВНА СЛОБОДА

 

Иако се до слободног духа  тешко долази, човек је дужан да има свој став о кључним стварима заједничког живота, а не да унапред прихвата да други мисле и одлучују уместо њега.

Њему се чини да може слободно бирати да га воде туђе мисли, одлуке...

Међутим, туђе мисли, одлуке су на крају и туђи живот...

Као што не може други да једе и пије за њега, не може ни да мисли и одлучује за њега...

Ако има своје име, презиме, род, државу, имовину, умеће, посао …  зашто да нема и духовну слободу, властити дух?

Као што нема право да насрне на своје тело с којим му је дато право на физички живот,  тако нема право да одрекне слободе духа, као суштине своје душе, преда је другом човеку,  партији и остане  суштински човек...

Без слободног духа нема слободе човека ни државе...

Ако су човек и држава слаби духом, лаж ће их покорити изнутра, а други људи или државе ван.

Када једна држава нема слободан дух за да јача научне, економске, културне... идеје, друге државе јој прво намећу свој језик, веру, културу... и врше политички, економски притисак на њу а на крају је и физички нападају да освоје њено природно и привредно богатство...

Како много тога у нашем заједничком животу зависи практичне мудрости, једна реформа образовања би требала да укључи Основе практичне мудрости, са изабраним деловима филозофије, политике, економије, права да се човек од најмлађих дана учи практичној мудрости.

 

СУШТИНСКИ ОДНОС ПРАВА И ПОЛИТИКЕ

 

Оно што архитектоника правно-политичког система прво треба да дефинише је суштински однос између права и политике.

С једне стране је сва политика, од изборних закона до установљења државних институција, за све социјално, економско деловање, уоквирена у правне прописе, а са друге су сви закони, па чак и сам устав, долазе из политике...

Ми данас стално чујемо да правосуђе треба да буде независно од политике, а заправо, право никако не може бити независно од политике, нити политика од права, већ се само могу доводити у равнотежу!  Тако што ће се и право укључити у политику, а не, као што је то сада случај, само политика у право. А наглашавање њиховог одвајања, у име „независног“ правосуђа, „независне“  полиције... или било које друге институције: универзитета, института, државних медија, телевизије... управо онемогућава правну државу, производећи све супротно!

Како ће постојати независно: судство,  полиција, медији, универзитети, институти, стручне службе, ако једна сфера–законодавне власти– не изгласава само владу или у оквиру устава доноси нове и усавршава постојеће законе, већ поставља и смењује остале „независне“ сфере власти и представнике свих државних институција: тужиоце, судије, градоначелнике, начелнике полиције... декане, ректоре, директоре института, државних медија, државне телевизије...

 

КАКО УРАВНОТЕЖИТИ СВЕ РАЗЛИЧИТЕ СФЕРЕ ВЛАСТИ?

  

Тако што ће се суверена изборна воља целог народа на непосредним изборима бирати највише представнике сваке посебне сфере власти!

Једино тада ће свака сфера власти имати свој ауторитет и своју уставом загарантовану независност и истовремено све те различите сфере равнотежу између себе...

Само тако ће владати закон над свима подједнако а не човек по својој самовољи над човеком, или да једна сфера власти поставља и смењује представнике свих других независних сфере власти, нарушавајући у потпуности архитектонику правно-политичког система.

То, што политика има све више слободе изван правног оквира, или право нема моћ коју би требало да има је управо због тога што политички систем не усаглашава право и политику, не води њиховој јединству и равнотежи већ у име "независног судства" само привидне правне државе управо производи нејединство и неравнотежу.  Због превелике моћи извршне власти судска власт уопште нема свој независни ауторитет загарантован уставом, чиме се умањује не само ефикасност правосудног система у спровођењу закона, него релативизује цео политички систем и обесмишљава правна држава...

То је једини начин да правни принципи – који су чак сличнији између различитих држава него политички принципи у једној држави, јер се, „како ветар дува“, врло често мењају чак и код једног политичара и по неколико пута у животу а камоли код различитих партија у држави – буду равнотежа политици, а не да политичка променљивост и  карактерно нејединство, као што је то сада случај, стоје над сто пута чвршћим правним принципима, који се у целом свету чувају и надограђује стотинама година...

Ако суштина савремене држави владавина права, да не влада човек над човеком, него закон над свима подједнако,  онда народ на непосредним изборима, пре избора за парламент, прво треба да бира највише представнике правосудних органа: државног тужиоца и врховне судије уставног и касационог суда – свакако од оних неколико кандидата на крају, који су претходно у оквиру своје струке већ изабрале од дна до врха изабрале саме судије и тужиоци на својим изборима – као и представнике полиције (која је у сврху одбране закона, и деловања по закону, ионако подређена правосуђу), од оних неколико кандидата који су се, такође, исто издвојили на таквим изборима и у самој полицији на крају и тако спречити владавину човека над човеком и безбеди архитектонику правног система, владавину закона и ауторитет правне државе...

 

ЧЕТВОРОСТРУКА СТРУКТУРА ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ОД: ЗАКОНОДАВНЕ, СУДСКЕ, ИЗВРШНЕ И ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ

 

Трострука структура политичког система за равнотежу законодавне, судске и извршне власти (коју је предложио још Монтескје), више никако није довољна.

Са јачањем информативног ума, медијске свести, данас ко влада комуникацијама, информацијама, он у великој мери утиче на законодавну, судску и извршну власт.

Ако је моћ информација, медија, комуникација, јавне мисли, речи толико велика да та незванична "информативна власт" не само нарушава равнотежу законодавне, судске и извршне власти, него чак овладава њима, онда политички систем треба тако реформисати да та "информативна власт" и званично буде потуно независна, конститутивна сфера власти!

И држава као и човек, за слободно одлучивање, деловање тражи слободу мисли, речи.

И као што човек из слободне мисли, речи утемељује слободне одлуке и дела тако ће и држава  имати пуну слободу одлучивања, суђења, деловања (кроз три постојеће сфере власти), када  од  ванстраначких представника свих друштвених група конституише независну сферу информативне власти, не само за слободу медија, комуникација, него и независност школе, универзитета, науке, културе, вере, као четврти "точак" "стуб" политичког система!

Само ће тако политички систем имати пуну теоријску заокруженост и потребну практичну оперативност!

Та посебно конституисана сфера независне, децентрализоване информативне власти за независност не само медија, информација, него уопште знања, образовања, културе, вере, би вратила онај позитивни смисао демократије, наспрам многих негативних који сада постоје; уравнотежила вертикалну структуру политичког система представничке демократије са хоризонталном структуром слободе духа јавне мисли, речи, која данас постоји само (гласањем) на почетку, а касније је изразита политичка моћ једне сфере власти над свих осталим сферама у потпуности потире.

Свакако да би та независна информативна власт, поред изабраних  представника свих ванполитичких друштвених група за слободу духа, јавне мисли и речи, образовања, универзитета, науке, културе, имала у свом саставу стручну научну, културну, медијску подршку једног броја стално запослених људи из подручја медија, информација, културе...

 

НЕ САМО ДА ПОСТОЈЕЋУ ТРОСТРУКУ СТРУКТУРУ ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА ТРЕБА ДОПУНИТИ СА НЕЗАВИСНОМ СФЕРОМ ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ НЕГО И ПОСЕБНО БИРАТИ НАЈВИШЕ ПРЕДСТАВНИКЕ СВАКЕ НЕЗАВИСНЕ СФЕРЕ ВЛАСТИ

Посебно је битно нагласити  да тај четврти  "точак", "стуб" политичког система за чврст ослонац, "кола" човека и државе из посебно конституисане информативне власти за независне медије (слободу мисли, речи, универзитета, науке, културе) насупрот постојећег начина гласања и конституисања свих сфера власти из једне законодавне сфере (који је одавно превазиђен), захтева директно гласање за сваку посебну сферу власти ...

Првостепена суштина реформе политичког система је да једна иста и суверена воља грађана из неотуђивог политичког права посебно на директним изборима бира и смењује  главне представнике законодавне, судске, извршне и информативне власти, а не да једна, законодавна власт (као сада)  бира све остале "независне" сфере власти, нарушавајући оперативност и међусобну равнотежу између свих независних сфера власти!

Само кроз четврти стуб, точак, посебно конституисане сфере независне информативне власти за слободу мисли, речи, независност образовања, универзитета, науке, културе, вере... све  сфере ће имати независност и пуну оперативност и политички систем имати равнотежу вертикалне и хоризонталне структуре власти.

Ако  се свака, па и "своја" партија скоро по правилу тако извитопери када дође на власт, да осим ускостраначког врха ни већина њених чланова и присталица од ње нема користи,  а камоли цео народ, него чак много више штете, много је боље да се присталице неке групе, или чланови хипотетичке партије окупе око заједничке идеје да се изборе за независну информативну власт, у основи слободне  мисли, речи, независног образовања, науке, културе, вере... и посебно гласање за највише представнике сваке независне сфере власти, јер ће тако имати унапред могућност да спрече такво извитоперење, него за било коју партију која се бори за власт...

Само снага независних медија, информација, независног образовања, науке,  културе, вере кроз слободу јавне мисли, речи може хоризонталну структуру политичког система уравнотежити са вертикалном структуром и учинити га далеко оперативнијим и праведнијим, без обзира ко је на власти.

Ако најразличитији инструменти у сваком уређају, машини, возилу омогућавају тачне („независне“) информације да се управља и делује с њима, или најразличитији осети тела и опажаји чула посебно издвојени да мозак и воља сваког живог бића боље одлучују и делују, свакако да су тачне (независне) информација које би биле утемељене из те посебне, скроз одвојене сфере независне „информативне власти“  потребне и народу за право расуђивање, одлучивање и деловање у држави!  

И као што човек има слободу: мисли, речи, одлуке и дела и тек из слободне мисли и слободне речи утемељује слободне одлуке и дела тако ће и народ тек слободно одлучивати, судити и деловати у својој држави када (поред представнике три постојеће сфере власти), од ванстраначких представника свих друштвених група буде утемељио за слободу духа тај преко потребни четврти "точак", "стуб" политичког система: посебну сферу независне информативне власти!

Сада, због недостатка посебно конституисане информативне власти из најшире хоризонталне структуре политичког система и критичке снаге слободне  мисли и речи независних медија,  науке, културе, када вертикала једне (законодавне) сфере власти не одређује само највише представнике државних медија, информација, универзитета, уопште образовања, науке, културе, већ и највише представнике осталих "независних" сфера власти, извршна власт шири своју моћ  над свим осталим сферама и читавим народом без икакве мере.  

У таквим околностима, када једна суверена политичка воља грађана бира само највише представнике законодавне власти а не и највише представнике осталих независних конститутивних сфере власти (осим председника државе), а поготову највише представнике независне информативне власти за слободу медија, универзитета, науке, културе, извршна власт користи ту погодност да што дуже влада над осталим сферама власти и  читавим народом, без обзира на своју успешност.

 

ЗАШТО ЈЕ ЧЕТВРТИ "ТОЧАК", СТУБ" ИНФОРМАТИВНЕ ВЛАСТИ НАЈПРЕ ПОТРЕБАН.

 

Сада је медиократија (медијски ум медијска власт, медијска свест уопште) пресудна власт, преко које мегалополис и светска држава стоји над полисом и сваком посебном државом, и само децентрализована, посебно бирана од свих друштвених група информативн власт, као завршни конституент, који заокружује теоријски и практични оквир политичког система, може вратити слободу полиса над мегалополисом, државе над светском државом, слободу јавне мисли, речи сваког грађанина и  посебне друштвене групе, као основу за слободно одлучивање, деловање целе државе... 

 

ШТА ЈЕ НАЈБИТНИЈЕ ШТО СЕ ТАКО ДОБИЈА?

 

Једино тако се спречава се претеран утицај једне сфера власти на независно судство, медије, информације, образовања, културу...

Само из независне информативне власти  постоје услови за слободне изборе да кандидати из свих подручја: закондодавне, судске, извршне и информативне власти равноправно конституишу  политички систем са равнотежом свих сфера власти. 

Штити се  претеран утицај страних медија, информација на независност властитих  медија, информација...

Само би се са децентрализацијом слободне мисли, јавне речи (независног универзитета, науке, културе, медија...) кроз посебно конституисану сферу информативне власти, демократска основа политичког система у савременом добу коначно "исплатила": . 

Тада"лаж не би трчала годину дана па да је истина (као сада) стигне за један дан", или још горе, ко зна кад, или никад, него би је снагом  истините мисли, јавне речи лицем к лицу стигла истог дана, и из најшире хоризонталне структуре политичког система имала могућност на надјача све манипулације и спречи све негативности вертиклне структуре.

Снага слободних и независних информација, децентрализованих медија конституисана од представника свих друштвених група би омогућила да у јавним расправама о сваком проблему од јавног значаја (пре оног завршног предлагање и одлучивања у парламенту) учествује много већи број људи (индиректно цео народ) .

Посебна конституисана сфера информативне власти за слободу јавне мисли и речи, независне, објективне информација не би омогућавале само праведнију основу политичког одлучивања и деловања, него би биле од драгоцене помоћи за све друге послове, области живота...

Поред тога, та посебно конституисана сфера независних информација, медија, науке, културе, образовања за најширу основу духовне слободе би, у складу са савременим техничким могућностима мултимедијалних комуникација из најширег јавног мњења омогућавала много бржу и чешћу проверу успешности и ефикасности било које сфере власти.

И најважније, снагом  слободне мисли, речи из независних информација, медија, образовања, културе ... људи би се ослободили да јавно говоре истину....

Да се директно лицем к лицу боље разумеју и самим тим и боље организују, успешније одлучују и делују у заједници са другим људима у држави...

 

ОДГОВОР НА  МОГУЋЕ ПРИГОВОРЕ 

 

Неко може приговорити да таква архитектоника  политичког система у стварности не може функционисати, јер обичан човек нема довољну стручност да поставља и смењује те највише представнике судске, извршне и тзв. "информативне власти". Па да зато мора препустити да то уместо њега управо раде стручнији и одговорнији политички представници?

Бесмислено је да се оно што је у теоријском смислу савршено исправно проглашава утопијом, а да се једна унапред теоријски противуречна ствар, као „троугласти“ или „четвртасти“ точак, с којом се уместо владавине закона, спроводи владавина човека над човеком и обезвређује ауторитет целокупне правне државе некритички прихвата и проглашава „реалношћу“!

А тачно је, заправо да се управо са оваквим политичким  системом, где се изборном вољом народа једној сфери законодавне власти преноси сав суверенитет и омогућава да она даље бира судску и извршну власт, нарушава независност и ауторитет осталих сфера власти и да „тзв“ „независно“: правосуђе, полиција, универзитет, јавни сервис у стварности уопште не функционишу, већ из унапред „четвртастог“, „троугластог“ точка политизује: судство, полиција, медији, култура, образовање, стручни институти, државни медији...

А приговор, да народ не зна да бира судије, тужиоце, начелнике, градоначелнике, информативну власт, па мора то да чини неко стручнији и одговорнији уместо њега, поготово нема смисла!

Како то народ  „зна да бира“ (политичаре, законодавну власт) – једну унапред недефинисану сферу, чија се политички принципи мењају сваки час „како ветар дува“– а друге много мање променљиве сфере: судске, извршне, информативне власти, чији су кандидати већ проверени у својој струци, „не зна“!

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… већ неко мора прво да провери стручност тих људи који преузимају те стручне и одговорне послове, како да простим гласањем одредимо ко ће у држави да преузети најстручнију и најодговорнију владавину над свим  занимањима!?

А тачно је, заправо да би обичан човек управо много  зна да бира те друге сфере власти него представнике политичких партија!

У правосуђу, полицији се правила много мање мењају и ту је, малтене, свеједно кога ће народ изабрати јер су ти издвојени кандидати на крају већ проверени у својој струци изборима од дна до врха.

На тим непосредним изборим за највише представнике парламента, судства, полиције и информативне власти је много пре суштина да те завршне кандидате поставља и смењује изборна воља целог народа, задржавајући свој суверенитет кроз све сфере власти, а не политичари у парламенту или судије или тужиоци сами себе...нарушавајући у потпуности равнотежу свих независних сгфера власти и архитектонику политичког система... 

Управо је порота доказ да правна воља не претпоставља у свом утемељењу само чисту вољу код законодавца, судије, тужиоца, већ и сваког човека!

На  крају крајева  и сами избори су једна врста проширене „пороте“ целог народа, када на непосредним изборима за и против процењује све политичке партије или све њихове кандидате. 

  

ИНТЕРНЕТ, ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

 

Пораст интернета и све већег броја електронских друштвених мреже, алтернативних медија, комуникација, образовања, изражавања...  неформалног организовања и деловања насупрот формалног образовања, информисања, културног изражавања... највећи је доказ да тај  четврти точак, стуб независне сфере информативне власти за слободу мисли и речи (науке, образовања, културе,  комуникација, информација,  медија) – који  уравнотежује вертикалну законодавне, судске и извршне власти са хоризонталом непосредне демократије из слободног друштвеног организовања, и деловања – треба да постане један од конституента демократског политичког система...

 

КОМЕНТАР 1

Увек има 20%  људи, који због  конформизма, или страха, свеједно,  никад не гласају против власти...

Они такво  хипотетичко гласање против владајуће странке, коалиције осећају као крађу у продавници...

И такви, готово по правилу, излазе на изборе, да изврше своју дужност, јер би за њих и само неизлажење на гласање био неки бунт против власти, а они по правилу никад не гласају против власти (без обзира ко влада)...

И када се ту сада укључи математика, тих 20%  је сада на изашлих 50% већ 40%!

И ако још владајућа партија (коалиција) нарушава независност медија, информација (не допуста критичност),  она  осим тих 40 %, који увек излазе на изборе да гласају за власт, (без обзира ко влада) и  10 % својих чланова, истинских присталица,  само треба да намакне неколико процената до велике већине...

Заправо, само је довољно да се потруди да права опозиција нема медијску подршку, или да насупрот ње не стане истински вредна позиција, опозиција (човек који вреди), већ обичне "пудлице", или везано куче које "лаје мало око куће",  по правилу: "вежи коња где ти (домаћи или страни) газда каже"...

Поред тога, велики број људи уопште не излази на изборе...

Некада је тај проценат  већи од оних који гласају...

И свака власт тумачи да је "ћутњa знак одобравања" и да их они који нису изашли да гласају, заправо, подржавају ( слажу са постојећим  стањем).

Тачно је, заправо, сасвом супротно: већина оних који не гласају не само да не подржава владајућу партију-коалицију, него, углавном, никог од понуђених кандидата или чак уопште  не верују у политику и у такав изборни систем....

То јест, иако им се пре сваког бирања сугерише да би обавезно требало да гласају и тако промене стање на боље, међутим, поучени претходним дешавањем, да се са сваким новим гласањем не само ништа суштинско не мења на боље, него се потроше све претходне "резерве", па због тога готово по правилу буде горе, многи више и не желе да гласају да не би тако помагали своје будуће мучиоце...

КОМЕНТАР 2

Несумњиво да овај  нови модел политичког система треба допунити са доста ствари (између осталог, јасно одредити начин бирања тих највиших представника информативне власти из одговарајућих неполитичких друштвених група за основу независног образовања, науке, културе, медија)... 

Ово је једно почетно размишљање о једној од најбитнијих ствари, и за јасније осмишљавање и усавршавањем једног таквог модела треба укључити многе додатне идеје стручних и обичних људи,  па чак и неку конкретну групу која би се изборила за такву реформу политичког система...

КОМЕНТАР 3

Однос етике и политике се обично сагледава кроз теоријску раван, а заправо тај однос треба посматрати и решавати кроз однос права (као примењене етике) и политике. 

Иако се инсистира се о правној независности, сав правни систем у скоро свим садашњим државама успостављен из политике.

Са друге стране, све је политичко деловање (од изборних закона до преузимања власти и утемељења сваке институције), унапред је одређено Уставом из правног система.

Ако је тако, никако не треба инсистирати на лажној одвојености права и политике, него  на праведној расподели моћи и савршеној равнотежи, као у предложеном моделу са четвртим стубом, точком независних информација, слободе јавне мисли, речи, културе,  медија, образовања, вере, који омогућава равнотежу између  законодавне, судске и извршне и духовне власти...

Најбитније од свега је да једна суверена политичка вољи грађана посебно бира и смењује највише представнике сваке сфера власти, утемељујући тако истовремено и независност сваке од њих и њихову међусобну равнотежу и јединство.

А поготову, највише представнике правосудног система, државног тужиоца, председника уставног суда и касационог суда од неколико кандидата на крају који су претходно избарани из редова тужилаца и судија... 

КОМЕНТАР 4

Већ је речено да независна информација постоји по природи ствари у сваком биолошком систему, било да је у питању најмањи процес у ћелије, подоргану, органу, коју региструју и преносе нервни завршеци, било да су разноврсни спољашњи сензори на различите ствари, чула осетљива на температуру, звук, мирис, укус, додир, храну, по којима нервни центри целог организма реагују у околини на храну, опасност ка другим бићима.

Тако је, свакако, и у сваког вештачком  систему машина, апарата, возила где су уграђене командне табле са одређеним сензорима да показују тачне информације суштински битне за њихово функционисање... 

Ако је тачне, независне информације суштински битне код сваког живог бића или вештачког апарата, машине, да се управља, одлучује, делује са њима, свакако да су кроз истинито сазнање, образовање, слободну мисао, реч, културу, информисање  суштински битне и за независно одлучивање, исправно деловање у држави.

КОМЕНТАР 5

Не само да би посебна сфера независне информативне власти  у темељу духовне слободе , као један од четири основна конституента реформисаног политичког система требала да замени министарство информација, него би тој  сфери духовне власти требало да припада и министарства културе, науке, образовања (школе, универзитета)...

Само се из посебно конституисане сфере независне информативне власти за слободу јавне мисли и речи, знања, науке, културе може пренети и очување  добро старо и прихватито све добро ново, утемељити духовну слободу у основи сваке друге слободе.

Тек се кроз духовну слободу независне информативне власти, проширену на подручја независне науке, универзитета, уопште просвете, образовања, културе, вере се достиже онај завршни смисао власти, као главе  над телом, где људи владају стварима а не ствари људима...

Садашњем премијерском звању би остао онај оперативни део министарства економије, финансија, војске, спољашњих послова, пољопривреде, саобраћаја... како би и требало да  буде..

Само у једној неподељеној сувереној вољи грађана...која директно бира и смењује највише представнике: законодавне, судске, извршне и информативне власти,  свака посебна сфера власти има независност и потребну оперативност и цео политички систем пуну равнотежу.

 

ДУХОВНА И ПОЛИТИЧКА СЛОБОДА

 

Политичко право изражавање и учествовање у власти је једно од загарантованих суштинских права.

Како данас човек може испољавати то своје право?

Да политички делује у оквиру једне странке као њен члан или представник или да као присталица гласа за ту странку. 

Друга могућност је да сам формира странку, или уопште не гласа, буде аполитичан.

Ако је политичко право једно од загарантованих основних права, онда сваком човеку мора бити омогућено да у оквиру политичког система активно активно учествује у власти, без обзира да ли је члан неке политичке странке, или као присталица гласа њу.

Међутим, у садашњем моделу политичког система тако нешто уопште није могуће!

Огроман број стручних и моралних људи избегава странке, не само зато што им се не свиђа њихов програм, што мисле да су нестручни или неморални, него што не верују у политички систем утемељен на странчарству, јер  најодговорнија људе у власти бира по партијској припадности, а не по стручности и моралности.

Они су потпуно свесни да свака странка тиме што представља једну страну, и многе друге стране искључује, много више нема него што има, а да само  целина има све

 У том међусобном сударању различитих партијских програма, где се скоро нико не одриче својих ускостраначких интереса, губи се најплодније усаглашавање у заједничком интересу. Свака партија општи интерес најчешће подређује страначком интересу,  на крају једној уској групи или, чак, појединачној користи, уносећи тако велики раздор на штету целе заједнице, друштва.

И мада на први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права, чињеница је управо супротне.

Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега  завадити и очи у глави.

Зато Русо тврди да се појединци мање разликују међусобно, него политичке странке. Када нема политичких странака, појединац не може да се ослони на своје политичке присталице, и када нешто у његовом предлогу нагиње више њему него другима, у суочавању са свима биће принуђен да се приближи њиховим ставовима, кроз сва различита мишљења усагласи на крају са другима у заједничком интересу.

Очигледно да суштински проблема представничке демократије није да ли народ може и има право да преноси суверенитет на изабране појединце, партије –  чим се то очигледно дешава, нема сумње да он то може– него како он то треба да чини на  најбољи начин, на  добробит целе заједнице?

Да ли он у садашњим околностима организације политичког система, где му се различити појединци, партије, странке нуде да га представљају, има уопште могућности да тако нешто чини како треба?

Неко ће рећи, па ваљда неко мора владати…

По данашњим демократским принципима а свако има прво да се са својим истомишљеницима слободно организује у политичке партије ради учествовања у власти и а ко добије бројчану већину, има право да влада…

И шта ту није у реду… питаће неко, и како, уопште, може бити другачије?

Ништа, од почетка до краја није у реду и све може бити другачије….

Кад су Атињани питали једног филозофа са стране: Да ли ти се свиђа наша демократија, он је рекао да му се не свиђа.

А зашто?

Зато што код вас магарац може да буде коњ.

А како?

Па лепо. Он је, нпр. магарац, а кад ви сви дигнете руку, он је коњ!

Ако ми не гласамо за било које одговорно занимање: ко ће да води војску, гради мост, централу, лечи, оперише пацијенте, или вози авион … итд. него су за све такве послове и многа друга битна и мање битна занимања потребне најстроже провере способности и моралне одговорности, како можемо сада, без претходне провере способности, стручности, моралне свести и савести, само својим правом гласа, одредити праве људе за најодговорније послове вођења државе и занимања у власти? 

Зашто би неко од тих кандидата било да су се  сами пријавили или их предложила партија, уопште долазили на власт!? Ако је за свако занимање потребна провера способности, стручности, чак и за оно најмање по значају, онда је и за један тако озбиљан посао, као што је владање државом, сваким њеним ресором, још много него свим осталим делатностима, занимањима потребна провера стручности; професионална, здравствена, морална, много пре, него уско страначка и политичка.

Зашто се онда једна таква претходна провера не би вршила и међу кандидатима који се бирају и расподељују на највиша стручна и одговорна места у државној власти?

Замислимо да се неко без икакве провере способности, одговарајућих квалификација, стручности нуди за било какав одговоран посао. Зар не би био смешан?

А вође странака, партије, заједно са њиховим кандидатима на изборним листама, самим тим што су се „слободно организовале по демократским принципима“ (а чак ни то није увек случај), одједном желе да им се због тога, преда један најодговорнији и најстручнији посао над свим пословима, ни мање ни више него организација власти целе државе!

Какве везе има то њихово слободно удруживање, организовање (на које, свакако имају право), са најстручнијим државним пословима, вођењем целе државе?

Откуд уопште унапред смелост политичким странкама да на основу свог слободног политичког организовања, деловања имају право да преузму будућу власт, захтевају тако нешто врхунски стручно, крупно и одговорно,  као што је вођење целокупних државних послова? 

Ако само постоји могућност да се не пријаве најбољи, а да не говоримо о томе да могу да се пријаве просечни, испод просека, па чак и скривени тирани, демагози – најгори и чак преузму власт и најодговорнија места у држави, онда са самом основом садашњег политичког система, свакако нешто, није у реду и треба је мењати.

Треба се потрудити да се мудро и одговорно смисли и организује политички систем тако да на најодговорнија места у држави дођу они који су најспособнији, најстручнији, најбољи, а не прихватити без претходне провере стручности, ми моралне одговорности недовољно одговорне, или неодговорне да решавају најстручније и најодговорније задатке – често само просечне, или испод просека, а некада, чак и најгоре!

Данас се управо чини обрнуто. Да грађани, без икакве претходне провере стручности својим правом гласа дају право одређеним партијама, које су се пријавиле на изборе, верујући њиховим вођама на реч да ови после, најчешће по политичкој основи, много пре по послушности странци,  него по стручности и моралности, расподељују одговорна места у власти, која су суштинског значајна за целу државу.

Ми ниједан посао не препуштамо стихијској сили, случајности, него се проверава стручност и способност, а онај најбитнији, као што је вођење државе, без икакве стручно искуствене провере се по већинском праву гласа, даје некоме ко се на изборну листу само пријави!

Није само питање да ли ће се некоме (по препоруци његове партији или вође партије) веровати на реч, него још много пре политичке подобности да ли је способан, стручан, морално одговоран за тако нешто. Ако обичан човек не може да провери стручност лекара, инжењера, официра, економисте, пилота…. да одлучује, одређује ко ће да преузме све те одговорне послове, него то мора, свакако, неко стручан да уради, провери уместо њега, како ће сада тај обичан човек моћи да одлучи да ли су ти политички кандидати, без икакве претходне провере, једноставно верујући им на реч да за њих гласа, само зато што су се по свом демократском праву слободно организовали и пријавили као кандидати странака, стварно способни, стручни, морални за те веома тешке и одговорне државничке послове – често много  стручније и битније, значајније за целу заједницу од било каквих других послова?

Места на власти су најстручнија, најодговорнија, најбитнија места. И  за та места нема много морално свесних и стручно способних људи. Опет, зашто не би управо најморалнији и најспособнији преузели те послове – без обзира да ли су кандидати одређених странака или њихови чланови, а не они, без икакве претходне провере моралне свести и стручности, само зато што на листи кандидата своје странке?

Да ли су се такви уопште учланили у политичке странке?

Да ли су пријављени као кандидати?

Могу се пријавити и најбољи и најгори. Платон каже да су они који се сами нуде народу најчешће најгори, а најбољи избегавају власт, склањају се од тог јако одговорног и ризичног посла. Чак иако су и достојни за тако нешто, без обзира на велико умољење, чврсто одбијају да преузму власт, па се малтене, морају приморати да је прихвате. 

То јест, чак није суштинско питање ко је најбољи од оних који су се пријавили, него да ли су се најбољи уопште пријавили?

Неки најбољи, свакако, постоје, мада нису ушли у одређене политичке странке, или су можда учлањени у  њих, али нису на предложеним листама.

Да ли то значи да ми ту чињеницу уопште не треба да узмемо у обзир и нужно бирамо оне слабије који су пријављени као кандидати политичких странака? Никако! Него би баш требало да изаберемо најбоље, иако нису њихови кандидати,  па чак ни њихови чланови.

Можда ће неко да каже: па сами су криви, зашто се нису учланили у странке, потрудили својом политичком активношћу да се наметну као вође, или ушли у представнички врх странке и тако дошли на листе. Ово они су ту, других нема, неко мора обављати те послове, морамо неког изабрати...

Тај аргуменат није добар.

Исто тако као што је више потребан лекар болеснику него болесник лекару, тако је више потребан народу добар државник, него добром државнику народ.

Много је боље да се та јако битна ствар (начин конституисања политичког система) што стручније и мудрије организује, а не унапред препусти стихијској борби за власт политичких партија.

Свака стручна група, па на крају и сам народ, треба да тражи неког морално одговорног, способног и стручног да преузме преко потребне функције власти, а не да унапред прихвата некога (без икакве провере) ко се као представник политичке партије сам нуди народу (само пријавио).

Друго је питање како ће један  народ или држава  знати то да практично оствари, утемељи изборни поступак по неком другајем политичком систему.

У сваком случају, треба понудити одговарајући, праведнији модел политичког система који ће ту ствар може решити.  

Како се може решити тај проблем?

Пре свега, да ли једно такво бирање одговорних места у власти, без адекватне провере моралне свести и радне способности, само на основу страначке листе, нужно (и не може никако бити другачије)?

Свакако да није.

Садашњи модел слободног политичког организовања кроз политичке станке може водити најодговорнијем вођењу државе само по случајности (да се случајно изаберу одговарајући појединци).

Међутим, то највише преузимање тешких и најодговорнијих државничких послова најпре тражи најстриктнију проверу стручности, практичне способности, моралне одговорности (много пре него за било који други посао), и никако није довољно да ту преко потребну стручност и моралну одговорност гарантује ускостраначка политичка подобност.

Неко ће рећи да је за успешно практично деловање првенствено потребна политичка способност, а да се та врлина свакако учи и проверава активношћу у политичким странкама, партијама, где се истовремено проверава и професионална стручност кандидата и морално политичка подобност, па се тек онда ти људи нуде на поверење бирачима.

Да ми управо зато гласамо странку у који имамо поверење, а не посебно стручне појединце, јер свака велика странка има у својим редовима људе свих струка, па на основу знања и практичне мудрости ускостраначког врха може на прави начин да их расподели на све потребне функције, или послове у држави.

Па чак и ако нема такве људе у својим редовима и види неког погоднијег, бољег од било ког свог члана, упосли  неко нестраначко лице или чак узме стручног човека из друге странке.

Да се управо из горе наведених разлога, што обичан човек никада не зна да провери потребну способност, стручност и моралну одговорност преко потребну за најважнија државничка места, из контрааргумента садашње организације политичког система људи принуђени да то своје суверено право бирања и одлучивања  пренесу на неку личност, представника политичке партије у коју имају поверења, која се пред њиховим очима потврдиле својом практичном мудрошћу и моралном одговорношћу,  која то може боље урадити уместо од њих.

Ипак, да ли је неко члан једне или друге партије, то је ствар његовог избора и мање битна, међутим а да ли ће на неком одговорном месту у власти стајати морално одговорно лице које ће стручно и професионално обавити ту дужност, ствар је суштински битна.

Поред тога, увек се може повући (без обзира на сужене могућности  непосредне демократије) прави „русоовски“ аргуменат: Да човек никако не би требало да се лишава права и слободе у оквиру свог посла, занимања, политичког деловања на основу своје интересне групе. [2]

Изборно право човека би управо требало да почива на конкретном звању његовог рада и деловања и да би на по том истом праву требала да испољава своје политичко организовање, одлучивања, деловање. Да своје право избора, одлучивања на основу свог звања, знања, конкретног рада, економског, политичког деловања не преноси ником другом до неком (по могућности најспособнијем, најодговорнијем) из своје интересне групе сличног занимања, деловања. И да се такво политичко организовање, деловање извршава почевши од најнишег, најширег па све до до најужег, највишег нивоа.

Само тако ће најбољи и најспособнији доћи на најодговорнија места. Не само решити много старији проблем који постоји и пре сваке странке, а истовремено и спречити уплитање, посредовање политичких странака које не само да не решавају како треба основни проблем, него га само прави тежим, непотребно умеће (додатни) проблем у проблем.

 

КОМЕНТАР О СИНДИКАТИМА

 

Уместо  удружења струковних синдиката, много боље  да је постоје струковне партије: радничка, и земљорадничка... итд и да са њима директно бране своје интересе. Свакако са би оне тако имале далеко већи  утицај,  него сада у оквирима самог политичког система постојећих  партија где је све помешано; ниједна не представља јасно дефинисан интерес једне социјалне групе или  одређене  струке.

Ако било који део система није у истом нивоу отпорности или квалитета као остали делови, трпеће (у овом случају) цело друштво (политички) систем.

На пример, нико не пориче да је на колима битан волан, свака директна и индиректна основа команде управљања,  убрзања, кочења или преноса ....али, свакако, је битан и радни део, сваки део мотора.

Који возач неће водити о томе рачуна?

То значи да радници морају живети у одговарајућем нивоу квалитета као и остале струке и да сви делови друштва или политичког система, морају бити усклађени.    

 

РЕШЕЊЕ

 

Уместо што се сада грађани организују у политичке партије (које могу остати у саветодавном смислу, а никако да због тог свог слободног организовања по ускостраначком интересу имају богомдано право да преузму власт, приме најодговорније функције у држави), сви чланови друштва са бирачким правом треба да се политички организују сличне интересне групе занимања и свака таква група у оквиру своје сличне групе занимања од дна до врха, бира међу собом најспособније и морално најодговорније људе, а које, у домену свога посла (сличне групе занимања), свакако, најбоље познаје, да би на најбољи начин представљала њихов интерес. Да грађани своје политичко право изражавају са представником свог занимања, с којим суштински учествују у заједници, другима обраћају и са њима саобраћају.

Заправо, права сврха није чак да на крају буде само неко квалитетан из тог посла, занимања, него да на врху, на корист тог посла, занимања и целог друштва буде најстручнији и најморалнији. Ако је значај занимања већ расподељена  по једној природној потреби, зашто модел политичког остваривања политичких права и слобода ради одлучивање и учествовање у власти не би пратио ту природну расподелу и на њој био  утемељен и организован?

Та природна расподела различите групе послова, занимања кроз понуду–потражњу на тржишту се регулише сама по себи по значају сваке групе  занимања, или утицају сваке интересне групе. Без обзира колико се интереси различитих занимања разликују између себе, они су у конкретном животу нужно упућене једне на друге и по свакој врсти слободног организовања, уговора, договора ради заједничких интереса много лакше долазе до саглашавања и међусобне сарадње него политичке партије.

Ту нестаје потреба за посредницима, представницима политичких странака. Та расподела по занимањима је најприроднија, јер чак и у садашњем политичком систему када странке  дођу на власт и добију право да формирају владу и преузимају све друге одговорне послове у држави, опет морају упослити у врху стручне људе из својих редова или професионална нестраначка лица.

Па зашто би се онда нарушавао природан ред ствари, кроз фиктивну политичку слободу бирања политичких представника и додавао без потребе политички посредник са бескрајно више могућности грешке? Много је боље да људи из својих конкретних занимања и суштински битног за њихов конкретан живот, бирају своје одговарајуће представнике, чију моралну одговорност и професионалну способност они сами најбоље знају, да најбоље представљају интерес њиховог занимања. И да таква политичка слобода   буде од дна до врх право и обавеза свих појединца, интересних група занимања да учествују у власти, штитећи тако на најбољи начин своју конкретни посао,  занимање и истовремено заједнички интерес свих.

Треба поћи од јасног ослонца, нечега конкретног ка нечему још конкретнијем и доћи тако, на крају много садржајнијем, пунијем, најконкретнијем свему, а не од празног декламативног свеоопштег свега, ка на крају – ничему! У овом случају, реалне слободе човека, групе људи, утемељене у њиховом конкретном послу, занимању. И сав политички систем, уместо из интереса различитих партија, конституише из сличних група занимања, и тако по природи ствари усаглашава све различите интересе.

Ако неко каже да ствари данас нису такве, то делимично јесте и није тачно. Ствари управо јесу такве, сва та занимања реално постоје и међусобно сарађују у интересу свога посла у понуди, потражњи на тржишту са свим другим разноврсним групама занимањима. Такви односи захтевају по природи ствари компромис и природну саморегулацију сличних и различитих група занимања појединаца–интересних група,  а садашњи представнички систем политичких представника очигледно није у складу са таквом природном расподелом у реалном животу, већ се посредовањем политичких странака непотребно отежава, бескрајно компликује.

Такав политички систем,  организован од од конкретних интересних група сличних послова, занимања, како су по природи расподељени у друштву,  најпре доводи до тога да од свих послова, занимања на чело државе дођу најстручнији, најбољи на општи интерес свих. А поготову да спречи да на најодговорније функције у држави врло често одређују људи који не поседују ни одговарајућу стручност ни моралну одговорност, за те послове, већ су постављени само по уском интересу једне партије (или групе владајућих партија), тако да се  врло често дешава да професионална нестручност и морална неодговорност води на крају сва занимања, сваку професионалну стручност и сваку моралну одговорност!

Сва би се слична занимања, интересне групе састајала по потребним роковима и бирала своје представнике, расподељене по бројчаном и територијалном кључу. Та природна расподела интересних група сличних занимања морала би бити испоштована у  целокупној организације политичког система,  од дна до врха.  На крају би се се од представника ових представника формирали сви најстручније ресори на највишу корист сваке интересне групе и друштва у целини.^[3]  

По свој прилици да би по оваквом политичком систему морала да постоји разлика на Горњи и Доњи дом.

Свакако да би у Горњи дом били делегирани они појединци који су највише потврђени својим делима, моралношћу, стручношћу. У Горњем дому би били највиши представници основних група занимања, који су се и теоријом и праксом као најспособнији и најодговорнији највише потврдили пред свима. Прво као представници сличне гупе занимања из општинског савеза, па на крају као најстручнији у републичком савезу на крају.

Председнике општина, републике могу бирати сви (представници свих занимања), али, опет, само по предлогу парламената.

Свакако да ће и у таквом представничком систему постојати супротстављање не само између различитих интересних група него и у оквиру сваке интересне групе сличних занимања. Ипак, свака је таква супротстављеност занимања, делатности пресликава једну природну конкуренцију, где су без обзира на сукобе интереса  опет ради сарадње у послу су људи нужно упућени једни на друге и зато је могућност њиховог усаглашавања много већа те се  праведна корекција извршава по природи ствари.

НАПОМЕНА: Аргументу да неко може бити већи предузетник, организовати један посао и ако није из тог занимања, може се супротставити мишљење да има оних који су и стручни и предузетни, па зато свакако имају предност и први много више треба саветнике него други. И на на крају, успешан предузетник нека буде у друштву предузетника.

 

КОМЕНТАР 1

Насупрот томе, сада је у нашој политичкој пракси, одлучивању и деловању политичког система углавном је заступљена правничка струка! Већину политичких партија (70- 80%) водили су представници те струке. А да не помињемо додатно да је у трострукој структури власти, законодавној, извршној, судској, у једној јако битној судској сфери укључена само правнича струка, што је већ трећина!

Поред тога, у свим стручним телима при законодавној власти, опет мора бити присутна правничка струка (барем у саветодавном смислу)! Тиме је природна расподела послова, занимања у организацији политичког система, која би у здравој конкуренцији требала да омогући уравнотежено одлучивање и деловање различитих интересних група, у огромној мери нарушена.

Шта ћемо са осталим занимањима, које морају имати, сразмерно своме утицају и доприносу у друштву исто толику могућност политичког одлучивања и деловања!?

Ако су скоро сви лидери правничке струке, а поред тога је сама правничка струка већ присутна у судској власти и има знатан саветодаван утицај и у законодавној власти, шта је, на крају, остало другим занимањима?

Свакако да та крајње неприродна расподела у власти, превеликог утицаја правничке струке у сфери политичког одлучивања, деловања, која није заснована на природној структури и потреби и значају тога занимања у заједници, и запостављеност осталих струка, занимања, мора изазвати лоше последице.

У ствари, више има логике да се супротно захтева. Ако би требало некога деполитизовати, да због непристрасности у суђењу остане само у оквиру своје струке, јер се већ налази у (јако битној) самој структури државне власти, онда треба управо њих, који већ имају највећи могући утицај своје струке кроз судску  и својим саветима при писању и формулацији свих закона утицај и на (скупштинску) законодавну власт. Али, ипак, у складу са основним демократским принципом овде предложеним: да сва слична група занимања имају своје учествовање у власти у складу са својим пословима и значајем,  и они би  требали имати своје  представнике, али, свакако, далеко, далеко мање него сада.

 

КОМЕНТАР 2

На први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права.

Међутим, чињенице су управо супротне. Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Сасвим је природно и нормално да постоји и две основне политичке супротности и неки прелази, средина међу њима, а не претеран број сличних или недовољно недефинисаних партија без јасних политичких координата…

Политичка основа неке демократске партије дужна да дефинише своју етичку основу као, (на пример, социјалдемократи или демохришћани).  Међутим политичко удруживање код нас готово по правилу није социјално профилисано…

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега завадити и очи у глави

КОМЕНТАР 3

Све се мења и усавршава а изборни системи остају исти као пре двеста година… и то неко користи…  Можда би гласање требало бити обавеза иначе се плаћа казна. И да, свакако, постоји ставка „нисам ни за кога од понуђених кандидата“, или чак  да гласач има право да допише за кога је…..

Данас се неизлазак се сада тумачи као слагање, иако је то у суштини већином супротно…У 95% неслагање са свим кандидатима,  не само владајућом партијом или коалицијом него самом  политичком поставком, из које се у суштини ништа не може ништа променити на боље, oдакле иде аполитичност…или искуство да сви изабрани изневере, да бивају гори као и да самим људима бива горе. Са друге стране они који су изразито за владајуће партије или изразито против, увек излазе и гласају…

КОМЕНТАР  4 

 Данашњи мегалополиси су државе над државама, које покоравају државе, градове, села и саму природу; сву културу досадашње цивилизације и њихове традиционалне вредности. То је пут од полиса града-државе до мегалополиса-светске државе. Каква би била Србија да мањи градови имају по 50 000, средњи по 200 000 становника, Нови Сад и Ниш по 300 хиљада, као и Крагујевац, а Београд 1 000 000? Какав би био однос градова и главног града или околних села и свих тих градова? Десет пута бољи.

КОМЕНТАР 5

 Споменик испред скупштине… „играју се коњи врани“ коњи се играју на ливади… Суштина владање је када горње стоји над доњим,  када човек или владар јаше „коња“ зауздава „коња“  држи узду над собом, или народом, има, силу, власт у  руци,  а када, насупрот томе,  коњи  испред скуштине где то владање над собом и државом треба бити свима за пример и скуштина– јашу човека, то је и код владара и народа поробљавање или разузданост...

Уместо да главни државни празник  буде дан подизања устанка за ослобођење од Турака, то би требало бити неки датум много пре Турака, нпр. датум првог оснивања државе Србије,  као и да многи споменици буду посвећени томе раном почетку па да сви могу да виде колико је стара та држава…

---

[1] Ово је завршни део ширег рада на овом сајту www. filozof.rs Филозофија духовне слободе

[1]Интересантно да се управо у Швајцарској, где се Русо родио и живео у претежном делу живота, највише спроводи непосредно гласање, референдуми о најбитнијим питањима заједничког живота.

[2] Ово струковно организовање може  се комбиновати и са посебно угроженим или мањинским групама, тако да оне имају своје представнике. Такође, ако се неко потврди у једној струци,  послу својим резултатима, па чак и да нема одговарајућу диплому, свакако да више брани интерес тог занимања него неко ко само има диплому, коју не потврђује одговарајућим резултатима. Свакако, то није правило, него изузетак. Много је боље да има и диплому и одговарајуће резултате.