Najpravedniji politički sistem

Autor: Tomislav Novaković

 
GLAVNI PROBLEM: KAKO ORGANIZOVATI POLITIČKI SISTEM DA DRŽAVOM VLADAJU NAJBOLjI? [1]

 

Ni u demokratiji  ne vlada ceo narod, nego samo njegovi izabrani predstavnici.

Kao što čovek vlada sobom samo kada bolji deo vlada gorim, tako i država vlada sobom samo kada bolji deo  vlada gorim.

Samo kada vlada bolji i sposobniji deo narida, vlada narod, a kada vlada gori i nesposobniji, on prvo porobljava bolji deo naroda, a zatim i ceo narod.

Kada bolji deo, vlada gorim to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države, a kada vlada gori deo, to ne samo da pravi gore ljude i goru državu, slabi slobodu čoveka i slobodu države,  proizvodeći: tiraniju, oligarhiju, anarhiju, nego vodi u porobljavanje tog naroda,  države od strane drugih naroda, država...

 

DUHOVNA SLOBODA

 

Iako se do slobodnog duha  teško dolazi, čovek je dužan da ima svoj stav o ključnim stvarima zajedničkog života, a ne da unapred prihvata da drugi misle i odlučuju umesto njega.

Njemu se čini da može slobodno birati da ga vode tuđe misli, odluke...

Međutim, tuđe misli, odluke su na kraju i tuđi život...

Kao što ne može drugi da jede i pije za njega, ne može ni da misli i odlučuje za njega...

Ako ima svoje ime, prezime, rod, državu, imovinu, umeće, posao …  zašto da nema i duhovnu slobodu, vlastiti duh?

Kao što nema pravo da nasrne na svoje telo s kojim mu je dato pravo na fizički život,  tako nema pravo da odrekne slobode duha, kao suštine svoje duše, preda je drugom čoveku,  partiji i ostane  suštinski čovek...

Bez slobodnog duha nema slobode čoveka ni države...

Ako su čovek i država slabi duhom, laž će ih pokoriti iznutra, a drugi ljudi ili države van.

Kada jedna država nema slobodan duh za da jača naučne, ekonomske, kulturne... ideje, druge države joj prvo nameću svoj jezik, veru, kulturu... i vrše politički, ekonomski pritisak na nju a na kraju je i fizički napadaju da osvoje njeno prirodno i privredno bogatstvo...

Kako mnogo toga u našem zajedničkom životu zavisi praktične mudrosti, jedna reforma obrazovanja bi trebala da uključi Osnove praktične mudrosti, sa izabranim delovima filozofije, politike, ekonomije, prava da se čovek od najmlađih dana uči praktičnoj mudrosti.

 

SUŠTINSKI ODNOS PRAVA I POLITIKE

 

Ono što arhitektonika pravno-političkog sistema prvo treba da definiše je suštinski odnos između prava i politike.

S jedne strane je sva politika, od izbornih zakona do ustanovljenja državnih institucija, za sve socijalno, ekonomsko delovanje, uokvirena u pravne propise, a sa druge su svi zakoni, pa čak i sam ustav, dolaze iz politike...

Mi danas stalno čujemo da pravosuđe treba da bude nezavisno od politike, a zapravo, pravo nikako ne može biti nezavisno od politike, niti politika od prava, već se samo mogu dovoditi u ravnotežu!  Tako što će se i pravo uključiti u politiku, a ne, kao što je to sada slučaj, samo politika u pravo. A naglašavanje njihovog odvajanja, u ime „nezavisnog“ pravosuđa, „nezavisne“  policije... ili bilo koje druge institucije: univerziteta, instituta, državnih medija, televizije... upravo onemogućava pravnu državu, proizvodeći sve suprotno!

Kako će postojati nezavisno: sudstvo,  policija, mediji, univerziteti, instituti, stručne službe, ako jedna sfera–zakonodavne vlasti– ne izglasava samo vladu ili u okviru ustava donosi nove i usavršava postojeće zakone, već postavlja i smenjuje ostale „nezavisne“ sfere vlasti i predstavnike svih državnih institucija: tužioce, sudije, gradonačelnike, načelnike policije... dekane, rektore, direktore instituta, državnih medija, državne televizije...

 

KAKO URAVNOTEŽITI SVE RAZLIČITE SFERE VLASTI?

  

Tako što će se suverena izborna volja celog naroda na neposrednim izborima birati najviše predstavnike svake posebne sfere vlasti!

Jedino tada će svaka sfera vlasti imati svoj autoritet i svoju ustavom zagarantovanu nezavisnost i istovremeno sve te različite sfere ravnotežu između sebe...

Samo tako će vladati zakon nad svima podjednako a ne čovek po svojoj samovolji nad čovekom, ili da jedna sfera vlasti postavlja i smenjuje predstavnike svih drugih nezavisnih sfere vlasti, narušavajući u potpunosti arhitektoniku pravno-političkog sistema.

To, što politika ima sve više slobode izvan pravnog okvira, ili pravo nema moć koju bi trebalo da ima je upravo zbog toga što politički sistem ne usaglašava pravo i politiku, ne vodi njihovoj jedinstvu i ravnoteži već u ime "nezavisnog sudstva" samo prividne pravne države upravo proizvodi nejedinstvo i neravnotežu.  Zbog prevelike moći izvršne vlasti sudska vlast uopšte nema svoj nezavisni autoritet zagarantovan ustavom, čime se umanjuje ne samo efikasnost pravosudnog sistema u sprovođenju zakona, nego relativizuje ceo politički sistem i obesmišljava pravna država...

To je jedini način da pravni principi – koji su čak sličniji između različitih država nego politički principi u jednoj državi, jer se, „kako vetar duva“, vrlo često menjaju čak i kod jednog političara i po nekoliko puta u životu a kamoli kod različitih partija u državi – budu ravnoteža politici, a ne da politička promenljivost i  karakterno nejedinstvo, kao što je to sada slučaj, stoje nad sto puta čvršćim pravnim principima, koji se u celom svetu čuvaju i nadograđuje stotinama godina...

Ako suština savremene državi vladavina prava, da ne vlada čovek nad čovekom, nego zakon nad svima podjednako,  onda narod na neposrednim izborima, pre izbora za parlament, prvo treba da bira najviše predstavnike pravosudnih organa: državnog tužioca i vrhovne sudije ustavnog i kasacionog suda – svakako od onih nekoliko kandidata na kraju, koji su prethodno u okviru svoje struke već izabrale od dna do vrha izabrale same sudije i tužioci na svojim izborima – kao i predstavnike policije (koja je u svrhu odbrane zakona, i delovanja po zakonu, ionako podređena pravosuđu), od onih nekoliko kandidata koji su se, takođe, isto izdvojili na takvim izborima i u samoj policiji na kraju i tako sprečiti vladavinu čoveka nad čovekom i bezbedi arhitektoniku pravnog sistema, vladavinu zakona i autoritet pravne države...

 

ČETVOROSTRUKA STRUKTURA POLITIČKOG SISTEMA OD: ZAKONODAVNE, SUDSKE, IZVRŠNE I INFORMATIVNE VLASTI

 

Trostruka struktura političkog sistema za ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (koju je predložio još Monteskje), više nikako nije dovoljna.

Sa jačanjem informativnog uma, medijske svesti, danas ko vlada komunikacijama, informacijama, on u velikoj meri utiče na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.

Ako je moć informacija, medija, komunikacija, javne misli, reči toliko velika da ta nezvanična "informativna vlast" ne samo narušava ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, nego čak ovladava njima, onda politički sistem treba tako reformisati da ta "informativna vlast" i zvanično bude potuno nezavisna, konstitutivna sfera vlasti!

I država kao i čovek, za slobodno odlučivanje, delovanje traži slobodu misli, reči.

I kao što čovek iz slobodne misli, reči utemeljuje slobodne odluke i dela tako će i država  imati punu slobodu odlučivanja, suđenja, delovanja (kroz tri postojeće sfere vlasti), kada  od  vanstranačkih predstavnika svih društvenih grupa konstituiše nezavisnu sferu informativne vlasti, ne samo za slobodu medija, komunikacija, nego i nezavisnost škole, univerziteta, nauke, kulture, vere, kao četvrti "točak" "stub" političkog sistema!

Samo će tako politički sistem imati punu teorijsku zaokruženost i potrebnu praktičnu operativnost!

Ta posebno konstituisana sfera nezavisne, decentralizovane informativne vlasti za nezavisnost ne samo medija, informacija, nego uopšte znanja, obrazovanja, kulture, vere, bi vratila onaj pozitivni smisao demokratije, naspram mnogih negativnih koji sada postoje; uravnotežila vertikalnu strukturu političkog sistema predstavničke demokratije sa horizontalnom strukturom slobode duha javne misli, reči, koja danas postoji samo (glasanjem) na početku, a kasnije je izrazita politička moć jedne sfere vlasti nad svih ostalim sferama u potpunosti potire.

Svakako da bi ta nezavisna informativna vlast, pored izabranih  predstavnika svih vanpolitičkih društvenih grupa za slobodu duha, javne misli i reči, obrazovanja, univerziteta, nauke, kulture, imala u svom sastavu stručnu naučnu, kulturnu, medijsku podršku jednog broja stalno zaposlenih ljudi iz područja medija, informacija, kulture...

 

NE SAMO DA POSTOJEĆU TROSTRUKU STRUKTURU POLITIČKOG SISTEMA TREBA DOPUNITI SA NEZAVISNOM SFEROM INFORMATIVNE VLASTI NEGO I POSEBNO BIRATI NAJVIŠE PREDSTAVNIKE SVAKE NEZAVISNE SFERE VLASTI

Posebno je bitno naglasiti  da taj četvrti  "točak", "stub" političkog sistema za čvrst oslonac, "kola" čoveka i države iz posebno konstituisane informativne vlasti za nezavisne medije (slobodu misli, reči, univerziteta, nauke, kulture) nasuprot postojećeg načina glasanja i konstituisanja svih sfera vlasti iz jedne zakonodavne sfere (koji je odavno prevaziđen), zahteva direktno glasanje za svaku posebnu sferu vlasti ...

Prvostepena suština reforme političkog sistema je da jedna ista i suverena volja građana iz neotuđivog političkog prava posebno na direktnim izborima bira i smenjuje  glavne predstavnike zakonodavne, sudske, izvršne i informativne vlasti, a ne da jedna, zakonodavna vlast (kao sada)  bira sve ostale "nezavisne" sfere vlasti, narušavajući operativnost i međusobnu ravnotežu između svih nezavisnih sfera vlasti!

Samo kroz četvrti stub, točak, posebno konstituisane sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu misli, reči, nezavisnost obrazovanja, univerziteta, nauke, kulture, vere... sve  sfere će imati nezavisnost i punu operativnost i politički sistem imati ravnotežu vertikalne i horizontalne strukture vlasti.

Ako  se svaka, pa i "svoja" partija skoro po pravilu tako izvitoperi kada dođe na vlast, da osim uskostranačkog vrha ni većina njenih članova i pristalica od nje nema koristi,  a kamoli ceo narod, nego čak mnogo više štete, mnogo je bolje da se pristalice neke grupe, ili članovi hipotetičke partije okupe oko zajedničke ideje da se izbore za nezavisnu informativnu vlast, u osnovi slobodne  misli, reči, nezavisnog obrazovanja, nauke, kulture, vere... i posebno glasanje za najviše predstavnike svake nezavisne sfere vlasti, jer će tako imati unapred mogućnost da spreče takvo izvitoperenje, nego za bilo koju partiju koja se bori za vlast...

Samo snaga nezavisnih medija, informacija, nezavisnog obrazovanja, nauke,  kulture, vere kroz slobodu javne misli, reči može horizontalnu strukturu političkog sistema uravnotežiti sa vertikalnom strukturom i učiniti ga daleko operativnijim i pravednijim, bez obzira ko je na vlasti.

Ako najrazličitiji instrumenti u svakom uređaju, mašini, vozilu omogućavaju tačne („nezavisne“) informacije da se upravlja i deluje s njima, ili najrazličitiji oseti tela i opažaji čula posebno izdvojeni da mozak i volja svakog živog bića bolje odlučuju i deluju, svakako da su tačne (nezavisne) informacija koje bi bile utemeljene iz te posebne, skroz odvojene sfere nezavisne „informativne vlasti“  potrebne i narodu za pravo rasuđivanje, odlučivanje i delovanje u državi!  

I kao što čovek ima slobodu: misli, reči, odluke i dela i tek iz slobodne misli i slobodne reči utemeljuje slobodne odluke i dela tako će i narod tek slobodno odlučivati, suditi i delovati u svojoj državi kada (pored predstavnike tri postojeće sfere vlasti), od vanstranačkih predstavnika svih društvenih grupa bude utemeljio za slobodu duha taj preko potrebni četvrti "točak", "stub" političkog sistema: posebnu sferu nezavisne informativne vlasti!

Sada, zbog nedostatka posebno konstituisane informativne vlasti iz najšire horizontalne strukture političkog sistema i kritičke snage slobodne  misli i reči nezavisnih medija,  nauke, kulture, kada vertikala jedne (zakonodavne) sfere vlasti ne određuje samo najviše predstavnike državnih medija, informacija, univerziteta, uopšte obrazovanja, nauke, kulture, već i najviše predstavnike ostalih "nezavisnih" sfera vlasti, izvršna vlast širi svoju moć  nad svim ostalim sferama i čitavim narodom bez ikakve mere.  

U takvim okolnostima, kada jedna suverena politička volja građana bira samo najviše predstavnike zakonodavne vlasti a ne i najviše predstavnike ostalih nezavisnih konstitutivnih sfere vlasti (osim predsednika države), a pogotovu najviše predstavnike nezavisne informativne vlasti za slobodu medija, univerziteta, nauke, kulture, izvršna vlast koristi tu pogodnost da što duže vlada nad ostalim sferama vlasti i  čitavim narodom, bez obzira na svoju uspešnost.

 

ZAŠTO JE ČETVRTI "TOČAK", STUB" INFORMATIVNE VLASTI NAJPRE POTREBAN.

 

Sada je mediokratija (medijski um medijska vlast, medijska svest uopšte) presudna vlast, preko koje megalopolis i svetska država stoji nad polisom i svakom posebnom državom, i samo decentralizovana, posebno birana od svih društvenih grupa informativn vlast, kao završni konstituent, koji zaokružuje teorijski i praktični okvir političkog sistema, može vratiti slobodu polisa nad megalopolisom, države nad svetskom državom, slobodu javne misli, reči svakog građanina i  posebne društvene grupe, kao osnovu za slobodno odlučivanje, delovanje cele države... 

 

ŠTA JE NAJBITNIJE ŠTO SE TAKO DOBIJA?

 

Jedino tako se sprečava se preteran uticaj jedne sfera vlasti na nezavisno sudstvo, medije, informacije, obrazovanja, kulturu...

Samo iz nezavisne informativne vlasti  postoje uslovi za slobodne izbore da kandidati iz svih područja: zakondodavne, sudske, izvršne i informativne vlasti ravnopravno konstituišu  politički sistem sa ravnotežom svih sfera vlasti. 

Štiti se  preteran uticaj stranih medija, informacija na nezavisnost vlastitih  medija, informacija...

Samo bi se sa decentralizacijom slobodne misli, javne reči (nezavisnog univerziteta, nauke, kulture, medija...) kroz posebno konstituisanu sferu informativne vlasti, demokratska osnova političkog sistema u savremenom dobu konačno "isplatila": . 

Tada"laž ne bi trčala godinu dana pa da je istina (kao sada) stigne za jedan dan", ili još gore, ko zna kad, ili nikad, nego bi je snagom  istinite misli, javne reči licem k licu stigla istog dana, i iz najšire horizontalne strukture političkog sistema imala mogućnost na nadjača sve manipulacije i spreči sve negativnosti vertiklne strukture.

Snaga slobodnih i nezavisnih informacija, decentralizovanih medija konstituisana od predstavnika svih društvenih grupa bi omogućila da u javnim raspravama o svakom problemu od javnog značaja (pre onog završnog predlaganje i odlučivanja u parlamentu) učestvuje mnogo veći broj ljudi (indirektno ceo narod) .

Posebna konstituisana sfera informativne vlasti za slobodu javne misli i reči, nezavisne, objektivne informacija ne bi omogućavale samo pravedniju osnovu političkog odlučivanja i delovanja, nego bi bile od dragocene pomoći za sve druge poslove, oblasti života...

Pored toga, ta posebno konstituisana sfera nezavisnih informacija, medija, nauke, kulture, obrazovanja za najširu osnovu duhovne slobode bi, u skladu sa savremenim tehničkim mogućnostima multimedijalnih komunikacija iz najšireg javnog mnjenja omogućavala mnogo bržu i češću proveru uspešnosti i efikasnosti bilo koje sfere vlasti.

I najvažnije, snagom  slobodne misli, reči iz nezavisnih informacija, medija, obrazovanja, kulture ... ljudi bi se oslobodili da javno govore istinu....

Da se direktno licem k licu bolje razumeju i samim tim i bolje organizuju, uspešnije odlučuju i deluju u zajednici sa drugim ljudima u državi...

 

ODGOVOR NA  MOGUĆE PRIGOVORE 

 

Neko može prigovoriti da takva arhitektonika  političkog sistema u stvarnosti ne može funkcionisati, jer običan čovek nema dovoljnu stručnost da postavlja i smenjuje te najviše predstavnike sudske, izvršne i tzv. "informativne vlasti". Pa da zato mora prepustiti da to umesto njega upravo rade stručniji i odgovorniji politički predstavnici?

Besmisleno je da se ono što je u teorijskom smislu savršeno ispravno proglašava utopijom, a da se jedna unapred teorijski protivurečna stvar, kao „trouglasti“ ili „četvrtasti“ točak, s kojom se umesto vladavine zakona, sprovodi vladavina čoveka nad čovekom i obezvređuje autoritet celokupne pravne države nekritički prihvata i proglašava „realnošću“!

A tačno je, zapravo da se upravo sa ovakvim političkim  sistemom, gde se izbornom voljom naroda jednoj sferi zakonodavne vlasti prenosi sav suverenitet i omogućava da ona dalje bira sudsku i izvršnu vlast, narušava nezavisnost i autoritet ostalih sfera vlasti i da „tzv“ „nezavisno“: pravosuđe, policija, univerzitet, javni servis u stvarnosti uopšte ne funkcionišu, već iz unapred „četvrtastog“, „trouglastog“ točka politizuje: sudstvo, policija, mediji, kultura, obrazovanje, stručni instituti, državni mediji...

A prigovor, da narod ne zna da bira sudije, tužioce, načelnike, gradonačelnike, informativnu vlast, pa mora to da čini neko stručniji i odgovorniji umesto njega, pogotovo nema smisla!

Kako to narod  „zna da bira“ (političare, zakonodavnu vlast) – jednu unapred nedefinisanu sferu, čija se politički principi menjaju svaki čas „kako vetar duva“– a druge mnogo manje promenljive sfere: sudske, izvršne, informativne vlasti, čiji su kandidati već provereni u svojoj struci, „ne zna“!

Ako ne glasamo ko će da nas operiše, vozi avion, pravi centralu… već neko mora prvo da proveri stručnost tih ljudi koji preuzimaju te stručne i odgovorne poslove, kako da prostim glasanjem odredimo ko će u državi da preuzeti najstručniju i najodgovorniju vladavinu nad svim  zanimanjima!?

A tačno je, zapravo da bi običan čovek upravo mnogo  zna da bira te druge sfere vlasti nego predstavnike političkih partija!

U pravosuđu, policiji se pravila mnogo manje menjaju i tu je, maltene, svejedno koga će narod izabrati jer su ti izdvojeni kandidati na kraju već provereni u svojoj struci izborima od dna do vrha.

Na tim neposrednim izborim za najviše predstavnike parlamenta, sudstva, policije i informativne vlasti je mnogo pre suština da te završne kandidate postavlja i smenjuje izborna volja celog naroda, zadržavajući svoj suverenitet kroz sve sfere vlasti, a ne političari u parlamentu ili sudije ili tužioci sami sebe...narušavajući u potpunosti ravnotežu svih nezavisnih sgfera vlasti i arhitektoniku političkog sistema... 

Upravo je porota dokaz da pravna volja ne pretpostavlja u svom utemeljenju samo čistu volju kod zakonodavca, sudije, tužioca, već i svakog čoveka!

Na  kraju krajeva  i sami izbori su jedna vrsta proširene „porote“ celog naroda, kada na neposrednim izborima za i protiv procenjuje sve političke partije ili sve njihove kandidate. 

  

INTERNET, DRUŠTVENE MREŽE

 

Porast interneta i sve većeg broja elektronskih društvenih mreže, alternativnih medija, komunikacija, obrazovanja, izražavanja...  neformalnog organizovanja i delovanja nasuprot formalnog obrazovanja, informisanja, kulturnog izražavanja... najveći je dokaz da taj  četvrti točak, stub nezavisne sfere informativne vlasti za slobodu misli i reči (nauke, obrazovanja, kulture,  komunikacija, informacija,  medija) – koji  uravnotežuje vertikalnu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti sa horizontalom neposredne demokratije iz slobodnog društvenog organizovanja, i delovanja – treba da postane jedan od konstituenta demokratskog političkog sistema...

 

KOMENTAR 1

Uvek ima 20%  ljudi, koji zbog  konformizma, ili straha, svejedno,  nikad ne glasaju protiv vlasti...

Oni takvo  hipotetičko glasanje protiv vladajuće stranke, koalicije osećaju kao krađu u prodavnici...

I takvi, gotovo po pravilu, izlaze na izbore, da izvrše svoju dužnost, jer bi za njih i samo neizlaženje na glasanje bio neki bunt protiv vlasti, a oni po pravilu nikad ne glasaju protiv vlasti (bez obzira ko vlada)...

I kada se tu sada uključi matematika, tih 20%  je sada na izašlih 50% već 40%!

I ako još vladajuća partija (koalicija) narušava nezavisnost medija, informacija (ne dopusta kritičnost),  ona  osim tih 40 %, koji uvek izlaze na izbore da glasaju za vlast, (bez obzira ko vlada) i  10 % svojih članova, istinskih pristalica,  samo treba da namakne nekoliko procenata do velike većine...

Zapravo, samo je dovoljno da se potrudi da prava opozicija nema medijsku podršku, ili da nasuprot nje ne stane istinski vredna pozicija, opozicija (čovek koji vredi), već obične "pudlice", ili vezano kuče koje "laje malo oko kuće",  po pravilu: "veži konja gde ti (domaći ili strani) gazda kaže"...

Pored toga, veliki broj ljudi uopšte ne izlazi na izbore...

Nekada je taj procenat  veći od onih koji glasaju...

I svaka vlast tumači da je "ćutnja znak odobravanja" i da ih oni koji nisu izašli da glasaju, zapravo, podržavaju ( slažu sa postojećim  stanjem).

Tačno je, zapravo, sasvom suprotno: većina onih koji ne glasaju ne samo da ne podržava vladajuću partiju-koaliciju, nego, uglavnom, nikog od ponuđenih kandidata ili čak uopšte  ne veruju u politiku i u takav izborni sistem....

To jest, iako im se pre svakog biranja sugeriše da bi obavezno trebalo da glasaju i tako promene stanje na bolje, međutim, poučeni prethodnim dešavanjem, da se sa svakim novim glasanjem ne samo ništa suštinsko ne menja na bolje, nego se potroše sve prethodne "rezerve", pa zbog toga gotovo po pravilu bude gore, mnogi više i ne žele da glasaju da ne bi tako pomagali svoje buduće mučioce...

KOMENTAR 2

Nesumnjivo da ovaj  novi model političkog sistema treba dopuniti sa dosta stvari (između ostalog, jasno odrediti način biranja tih najviših predstavnika informativne vlasti iz odgovarajućih nepolitičkih društvenih grupa za osnovu nezavisnog obrazovanja, nauke, kulture, medija)... 

Ovo je jedno početno razmišljanje o jednoj od najbitnijih stvari, i za jasnije osmišljavanje i usavršavanjem jednog takvog modela treba uključiti mnoge dodatne ideje stručnih i običnih ljudi,  pa čak i neku konkretnu grupu koja bi se izborila za takvu reformu političkog sistema...

KOMENTAR 3

Odnos etike i politike se obično sagledava kroz teorijsku ravan, a zapravo taj odnos treba posmatrati i rešavati kroz odnos prava (kao primenjene etike) i politike. 

Iako se insistira se o pravnoj nezavisnosti, sav pravni sistem u skoro svim sadašnjim državama uspostavljen iz politike.

Sa druge strane, sve je političko delovanje (od izbornih zakona do preuzimanja vlasti i utemeljenja svake institucije), unapred je određeno Ustavom iz pravnog sistema.

Ako je tako, nikako ne treba insistirati na lažnoj odvojenosti prava i politike, nego  na pravednoj raspodeli moći i savršenoj ravnoteži, kao u predloženom modelu sa četvrtim stubom, točkom nezavisnih informacija, slobode javne misli, reči, kulture,  medija, obrazovanja, vere, koji omogućava ravnotežu između  zakonodavne, sudske i izvršne i duhovne vlasti...

Najbitnije od svega je da jedna suverena politička volji građana posebno bira i smenjuje najviše predstavnike svake sfera vlasti, utemeljujući tako istovremeno i nezavisnost svake od njih i njihovu međusobnu ravnotežu i jedinstvo.

A pogotovu, najviše predstavnike pravosudnog sistema, državnog tužioca, predsednika ustavnog suda i kasacionog suda od nekoliko kandidata na kraju koji su prethodno izbarani iz redova tužilaca i sudija... 

KOMENTAR 4

Već je rečeno da nezavisna informacija postoji po prirodi stvari u svakom biološkom sistemu, bilo da je u pitanju najmanji proces u ćelije, podorganu, organu, koju registruju i prenose nervni završeci, bilo da su raznovrsni spoljašnji senzori na različite stvari, čula osetljiva na temperaturu, zvuk, miris, ukus, dodir, hranu, po kojima nervni centri celog organizma reaguju u okolini na hranu, opasnost ka drugim bićima.

Tako je, svakako, i u svakog veštačkom  sistemu mašina, aparata, vozila gde su ugrađene komandne table sa određenim senzorima da pokazuju tačne informacije suštinski bitne za njihovo funkcionisanje... 

Ako je tačne, nezavisne informacije suštinski bitne kod svakog živog bića ili veštačkog aparata, mašine, da se upravlja, odlučuje, deluje sa njima, svakako da su kroz istinito saznanje, obrazovanje, slobodnu misao, reč, kulturu, informisanje  suštinski bitne i za nezavisno odlučivanje, ispravno delovanje u državi.

KOMENTAR 5

Ne samo da bi posebna sfera nezavisne informativne vlasti  u temelju duhovne slobode , kao jedan od četiri osnovna konstituenta reformisanog političkog sistema trebala da zameni ministarstvo informacija, nego bi toj  sferi duhovne vlasti trebalo da pripada i ministarstva kulture, nauke, obrazovanja (škole, univerziteta)...

Samo se iz posebno konstituisane sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu javne misli i reči, znanja, nauke, kulture može preneti i očuvanje  dobro staro i prihvatito sve dobro novo, utemeljiti duhovnu slobodu u osnovi svake druge slobode.

Tek se kroz duhovnu slobodu nezavisne informativne vlasti, proširenu na područja nezavisne nauke, univerziteta, uopšte prosvete, obrazovanja, kulture, vere se dostiže onaj završni smisao vlasti, kao glave  nad telom, gde ljudi vladaju stvarima a ne stvari ljudima...

Sadašnjem premijerskom zvanju bi ostao onaj operativni deo ministarstva ekonomije, finansija, vojske, spoljašnjih poslova, poljoprivrede, saobraćaja... kako bi i trebalo da  bude..

Samo u jednoj nepodeljenoj suverenoj volji građana...koja direktno bira i smenjuje najviše predstavnike: zakonodavne, sudske, izvršne i informativne vlasti,  svaka posebna sfera vlasti ima nezavisnost i potrebnu operativnost i ceo politički sistem punu ravnotežu.

 

DUHOVNA I POLITIČKA SLOBODA

 

Političko pravo izražavanje i učestvovanje u vlasti je jedno od zagarantovanih suštinskih prava.

Kako danas čovek može ispoljavati to svoje pravo?

Da politički deluje u okviru jedne stranke kao njen član ili predstavnik ili da kao pristalica glasa za tu stranku. 

Druga mogućnost je da sam formira stranku, ili uopšte ne glasa, bude apolitičan.

Ako je političko pravo jedno od zagarantovanih osnovnih prava, onda svakom čoveku mora biti omogućeno da u okviru političkog sistema aktivno aktivno učestvuje u vlasti, bez obzira da li je član neke političke stranke, ili kao pristalica glasa nju.

Međutim, u sadašnjem modelu političkog sistema tako nešto uopšte nije moguće!

Ogroman broj stručnih i moralnih ljudi izbegava stranke, ne samo zato što im se ne sviđa njihov program, što misle da su nestručni ili nemoralni, nego što ne veruju u politički sistem utemeljen na strančarstvu, jer  najodgovornija ljude u vlasti bira po partijskoj pripadnosti, a ne po stručnosti i moralnosti.

Oni su potpuno svesni da svaka stranka time što predstavlja jednu stranu, i mnoge druge strane isključuje, mnogo više nema nego što ima, a da samo  celina ima sve

 U tom međusobnom sudaranju različitih partijskih programa, gde se skoro niko ne odriče svojih uskostranačkih interesa, gubi se najplodnije usaglašavanje u zajedničkom interesu. Svaka partija opšti interes najčešće podređuje stranačkom interesu,  na kraju jednoj uskoj grupi ili, čak, pojedinačnoj koristi, unoseći tako veliki razdor na štetu cele zajednice, društva.

I mada na prvi pogled izgleda da je dobro da se što više interesnih grupa politički organizuje i bori za svoja prava, činjenica je upravo suprotne.

Ne samo da se u mnoštvu nedefinisanih političkih partija bez jasnih socijalnih, ekonomskih, etičkih koordinata ne vidi čije interese zastupaju te partije, već se suštinski smisao politike više ostvaruje tamo gde ima manje partija.

Kao što se sve suprotnosti u živom–neživom svetu saglašavaju u nekom jedinstvu, tako će socijalno, ekonomski, etički jasno definisane partije, iz čijih se političkih principa nesumnjivo vidi koga one predstavljaju, bez obzira na svoje suprotnosti, voditi ka skladu i ravnoteži u državi, dok će partije nedefinisanog svega i svačega  zavaditi i oči u glavi.

Zato Ruso tvrdi da se pojedinci manje razlikuju međusobno, nego političke stranke. Kada nema političkih stranaka, pojedinac ne može da se osloni na svoje političke pristalice, i kada nešto u njegovom predlogu naginje više njemu nego drugima, u suočavanju sa svima biće prinuđen da se približi njihovim stavovima, kroz sva različita mišljenja usaglasi na kraju sa drugima u zajedničkom interesu.

Očigledno da suštinski problema predstavničke demokratije nije da li narod može i ima pravo da prenosi suverenitet na izabrane pojedince, partije –  čim se to očigledno dešava, nema sumnje da on to može– nego kako on to treba da čini na  najbolji način, na  dobrobit cele zajednice?

Da li on u sadašnjim okolnostima organizacije političkog sistema, gde mu se različiti pojedinci, partije, stranke nude da ga predstavljaju, ima uopšte mogućnosti da tako nešto čini kako treba?

Neko će reći, pa valjda neko mora vladati…

Po današnjim demokratskim principima a svako ima prvo da se sa svojim istomišljenicima slobodno organizuje u političke partije radi učestvovanja u vlasti i a ko dobije brojčanu većinu, ima pravo da vlada…

I šta tu nije u redu… pitaće neko, i kako, uopšte, može biti drugačije?

Ništa, od početka do kraja nije u redu i sve može biti drugačije….

Kad su Atinjani pitali jednog filozofa sa strane: Da li ti se sviđa naša demokratija, on je rekao da mu se ne sviđa.

A zašto?

Zato što kod vas magarac može da bude konj.

A kako?

Pa lepo. On je, npr. magarac, a kad vi svi dignete ruku, on je konj!

Ako mi ne glasamo za bilo koje odgovorno zanimanje: ko će da vodi vojsku, gradi most, centralu, leči, operiše pacijente, ili vozi avion … itd. nego su za sve takve poslove i mnoga druga bitna i manje bitna zanimanja potrebne najstrože provere sposobnosti i moralne odgovornosti, kako možemo sada, bez prethodne provere sposobnosti, stručnosti, moralne svesti i savesti, samo svojim pravom glasa, odrediti prave ljude za najodgovornije poslove vođenja države i zanimanja u vlasti? 

Zašto bi neko od tih kandidata bilo da su se  sami prijavili ili ih predložila partija, uopšte dolazili na vlast!? Ako je za svako zanimanje potrebna provera sposobnosti, stručnosti, čak i za ono najmanje po značaju, onda je i za jedan tako ozbiljan posao, kao što je vladanje državom, svakim njenim resorom, još mnogo nego svim ostalim delatnostima, zanimanjima potrebna provera stručnosti; profesionalna, zdravstvena, moralna, mnogo pre, nego usko stranačka i politička.

Zašto se onda jedna takva prethodna provera ne bi vršila i među kandidatima koji se biraju i raspodeljuju na najviša stručna i odgovorna mesta u državnoj vlasti?

Zamislimo da se neko bez ikakve provere sposobnosti, odgovarajućih kvalifikacija, stručnosti nudi za bilo kakav odgovoran posao. Zar ne bi bio smešan?

A vođe stranaka, partije, zajedno sa njihovim kandidatima na izbornim listama, samim tim što su se „slobodno organizovale po demokratskim principima“ (a čak ni to nije uvek slučaj), odjednom žele da im se zbog toga, preda jedan najodgovorniji i najstručniji posao nad svim poslovima, ni manje ni više nego organizacija vlasti cele države!

Kakve veze ima to njihovo slobodno udruživanje, organizovanje (na koje, svakako imaju pravo), sa najstručnijim državnim poslovima, vođenjem cele države?

Otkud uopšte unapred smelost političkim strankama da na osnovu svog slobodnog političkog organizovanja, delovanja imaju pravo da preuzmu buduću vlast, zahtevaju tako nešto vrhunski stručno, krupno i odgovorno,  kao što je vođenje celokupnih državnih poslova? 

Ako samo postoji mogućnost da se ne prijave najbolji, a da ne govorimo o tome da mogu da se prijave prosečni, ispod proseka, pa čak i skriveni tirani, demagozi – najgori i čak preuzmu vlast i najodgovornija mesta u državi, onda sa samom osnovom sadašnjeg političkog sistema, svakako nešto, nije u redu i treba je menjati.

Treba se potruditi da se mudro i odgovorno smisli i organizuje politički sistem tako da na najodgovornija mesta u državi dođu oni koji su najsposobniji, najstručniji, najbolji, a ne prihvatiti bez prethodne provere stručnosti, mi moralne odgovornosti nedovoljno odgovorne, ili neodgovorne da rešavaju najstručnije i najodgovornije zadatke – često samo prosečne, ili ispod proseka, a nekada, čak i najgore!

Danas se upravo čini obrnuto. Da građani, bez ikakve prethodne provere stručnosti svojim pravom glasa daju pravo određenim partijama, koje su se prijavile na izbore, verujući njihovim vođama na reč da ovi posle, najčešće po političkoj osnovi, mnogo pre po poslušnosti stranci,  nego po stručnosti i moralnosti, raspodeljuju odgovorna mesta u vlasti, koja su suštinskog značajna za celu državu.

Mi nijedan posao ne prepuštamo stihijskoj sili, slučajnosti, nego se proverava stručnost i sposobnost, a onaj najbitniji, kao što je vođenje države, bez ikakve stručno iskustvene provere se po većinskom pravu glasa, daje nekome ko se na izbornu listu samo prijavi!

Nije samo pitanje da li će se nekome (po preporuci njegove partiji ili vođe partije) verovati na reč, nego još mnogo pre političke podobnosti da li je sposoban, stručan, moralno odgovoran za tako nešto. Ako običan čovek ne može da proveri stručnost lekara, inženjera, oficira, ekonomiste, pilota…. da odlučuje, određuje ko će da preuzme sve te odgovorne poslove, nego to mora, svakako, neko stručan da uradi, proveri umesto njega, kako će sada taj običan čovek moći da odluči da li su ti politički kandidati, bez ikakve prethodne provere, jednostavno verujući im na reč da za njih glasa, samo zato što su se po svom demokratskom pravu slobodno organizovali i prijavili kao kandidati stranaka, stvarno sposobni, stručni, moralni za te veoma teške i odgovorne državničke poslove – često mnogo  stručnije i bitnije, značajnije za celu zajednicu od bilo kakvih drugih poslova?

Mesta na vlasti su najstručnija, najodgovornija, najbitnija mesta. I  za ta mesta nema mnogo moralno svesnih i stručno sposobnih ljudi. Opet, zašto ne bi upravo najmoralniji i najsposobniji preuzeli te poslove – bez obzira da li su kandidati određenih stranaka ili njihovi članovi, a ne oni, bez ikakve prethodne provere moralne svesti i stručnosti, samo zato što na listi kandidata svoje stranke?

Da li su se takvi uopšte učlanili u političke stranke?

Da li su prijavljeni kao kandidati?

Mogu se prijaviti i najbolji i najgori. Platon kaže da su oni koji se sami nude narodu najčešće najgori, a najbolji izbegavaju vlast, sklanjaju se od tog jako odgovornog i rizičnog posla. Čak iako su i dostojni za tako nešto, bez obzira na veliko umoljenje, čvrsto odbijaju da preuzmu vlast, pa se maltene, moraju primorati da je prihvate. 

To jest, čak nije suštinsko pitanje ko je najbolji od onih koji su se prijavili, nego da li su se najbolji uopšte prijavili?

Neki najbolji, svakako, postoje, mada nisu ušli u određene političke stranke, ili su možda učlanjeni u  njih, ali nisu na predloženim listama.

Da li to znači da mi tu činjenicu uopšte ne treba da uzmemo u obzir i nužno biramo one slabije koji su prijavljeni kao kandidati političkih stranaka? Nikako! Nego bi baš trebalo da izaberemo najbolje, iako nisu njihovi kandidati,  pa čak ni njihovi članovi.

Možda će neko da kaže: pa sami su krivi, zašto se nisu učlanili u stranke, potrudili svojom političkom aktivnošću da se nametnu kao vođe, ili ušli u predstavnički vrh stranke i tako došli na liste. Ovo oni su tu, drugih nema, neko mora obavljati te poslove, moramo nekog izabrati...

Taj argumenat nije dobar.

Isto tako kao što je više potreban lekar bolesniku nego bolesnik lekaru, tako je više potreban narodu dobar državnik, nego dobrom državniku narod.

Mnogo je bolje da se ta jako bitna stvar (način konstituisanja političkog sistema) što stručnije i mudrije organizuje, a ne unapred prepusti stihijskoj borbi za vlast političkih partija.

Svaka stručna grupa, pa na kraju i sam narod, treba da traži nekog moralno odgovornog, sposobnog i stručnog da preuzme preko potrebne funkcije vlasti, a ne da unapred prihvata nekoga (bez ikakve provere) ko se kao predstavnik političke partije sam nudi narodu (samo prijavio).

Drugo je pitanje kako će jedan  narod ili država  znati to da praktično ostvari, utemelji izborni postupak po nekom drugajem političkom sistemu.

U svakom slučaju, treba ponuditi odgovarajući, pravedniji model političkog sistema koji će tu stvar može rešiti.  

Kako se može rešiti taj problem?

Pre svega, da li jedno takvo biranje odgovornih mesta u vlasti, bez adekvatne provere moralne svesti i radne sposobnosti, samo na osnovu stranačke liste, nužno (i ne može nikako biti drugačije)?

Svakako da nije.

Sadašnji model slobodnog političkog organizovanja kroz političke stanke može voditi najodgovornijem vođenju države samo po slučajnosti (da se slučajno izaberu odgovarajući pojedinci).

Međutim, to najviše preuzimanje teških i najodgovornijih državničkih poslova najpre traži najstriktniju proveru stručnosti, praktične sposobnosti, moralne odgovornosti (mnogo pre nego za bilo koji drugi posao), i nikako nije dovoljno da tu preko potrebnu stručnost i moralnu odgovornost garantuje uskostranačka politička podobnost.

Neko će reći da je za uspešno praktično delovanje prvenstveno potrebna politička sposobnost, a da se ta vrlina svakako uči i proverava aktivnošću u političkim strankama, partijama, gde se istovremeno proverava i profesionalna stručnost kandidata i moralno politička podobnost, pa se tek onda ti ljudi nude na poverenje biračima.

Da mi upravo zato glasamo stranku u koji imamo poverenje, a ne posebno stručne pojedince, jer svaka velika stranka ima u svojim redovima ljude svih struka, pa na osnovu znanja i praktične mudrosti uskostranačkog vrha može na pravi način da ih raspodeli na sve potrebne funkcije, ili poslove u državi.

Pa čak i ako nema takve ljude u svojim redovima i vidi nekog pogodnijeg, boljeg od bilo kog svog člana, uposli  neko nestranačko lice ili čak uzme stručnog čoveka iz druge stranke.

Da se upravo iz gore navedenih razloga, što običan čovek nikada ne zna da proveri potrebnu sposobnost, stručnost i moralnu odgovornost preko potrebnu za najvažnija državnička mesta, iz kontraargumenta sadašnje organizacije političkog sistema ljudi prinuđeni da to svoje suvereno pravo biranja i odlučivanja  prenesu na neku ličnost, predstavnika političke partije u koju imaju poverenja, koja se pred njihovim očima potvrdile svojom praktičnom mudrošću i moralnom odgovornošću,  koja to može bolje uraditi umesto od njih.

Ipak, da li je neko član jedne ili druge partije, to je stvar njegovog izbora i manje bitna, međutim a da li će na nekom odgovornom mestu u vlasti stajati moralno odgovorno lice koje će stručno i profesionalno obaviti tu dužnost, stvar je suštinski bitna.

Pored toga, uvek se može povući (bez obzira na sužene mogućnosti  neposredne demokratije) pravi „rusoovski“ argumenat: Da čovek nikako ne bi trebalo da se lišava prava i slobode u okviru svog posla, zanimanja, političkog delovanja na osnovu svoje interesne grupe. [2]

Izborno pravo čoveka bi upravo trebalo da počiva na konkretnom zvanju njegovog rada i delovanja i da bi na po tom istom pravu trebala da ispoljava svoje političko organizovanje, odlučivanja, delovanje. Da svoje pravo izbora, odlučivanja na osnovu svog zvanja, znanja, konkretnog rada, ekonomskog, političkog delovanja ne prenosi nikom drugom do nekom (po mogućnosti najsposobnijem, najodgovornijem) iz svoje interesne grupe sličnog zanimanja, delovanja. I da se takvo političko organizovanje, delovanje izvršava počevši od najnišeg, najšireg pa sve do do najužeg, najvišeg nivoa.

Samo tako će najbolji i najsposobniji doći na najodgovornija mesta. Ne samo rešiti mnogo stariji problem koji postoji i pre svake stranke, a istovremeno i sprečiti uplitanje, posredovanje političkih stranaka koje ne samo da ne rešavaju kako treba osnovni problem, nego ga samo pravi težim, nepotrebno umeće (dodatni) problem u problem.

 

KOMENTAR O SINDIKATIMA

 

Umesto  udruženja strukovnih sindikata, mnogo bolje  da je postoje strukovne partije: radnička, i zemljoradnička... itd i da sa njima direktno brane svoje interese. Svakako sa bi one tako imale daleko veći  uticaj,  nego sada u okvirima samog političkog sistema postojećih  partija gde je sve pomešano; nijedna ne predstavlja jasno definisan interes jedne socijalne grupe ili  određene  struke.

Ako bilo koji deo sistema nije u istom nivou otpornosti ili kvaliteta kao ostali delovi, trpeće (u ovom slučaju) celo društvo (politički) sistem.

Na primer, niko ne poriče da je na kolima bitan volan, svaka direktna i indirektna osnova komande upravljanja,  ubrzanja, kočenja ili prenosa ....ali, svakako, je bitan i radni deo, svaki deo motora.

Koji vozač neće voditi o tome računa?

To znači da radnici moraju živeti u odgovarajućem nivou kvaliteta kao i ostale struke i da svi delovi društva ili političkog sistema, moraju biti usklađeni.    

 

REŠENjE

 

Umesto što se sada građani organizuju u političke partije (koje mogu ostati u savetodavnom smislu, a nikako da zbog tog svog slobodnog organizovanja po uskostranačkom interesu imaju bogomdano pravo da preuzmu vlast, prime najodgovornije funkcije u državi), svi članovi društva sa biračkim pravom treba da se politički organizuju slične interesne grupe zanimanja i svaka takva grupa u okviru svoje slične grupe zanimanja od dna do vrha, bira među sobom najsposobnije i moralno najodgovornije ljude, a koje, u domenu svoga posla (slične grupe zanimanja), svakako, najbolje poznaje, da bi na najbolji način predstavljala njihov interes. Da građani svoje političko pravo izražavaju sa predstavnikom svog zanimanja, s kojim suštinski učestvuju u zajednici, drugima obraćaju i sa njima saobraćaju.

Zapravo, prava svrha nije čak da na kraju bude samo neko kvalitetan iz tog posla, zanimanja, nego da na vrhu, na korist tog posla, zanimanja i celog društva bude najstručniji i najmoralniji. Ako je značaj zanimanja već raspodeljena  po jednoj prirodnoj potrebi, zašto model političkog ostvarivanja političkih prava i sloboda radi odlučivanje i učestvovanje u vlasti ne bi pratio tu prirodnu raspodelu i na njoj bio  utemeljen i organizovan?

Ta prirodna raspodela različite grupe poslova, zanimanja kroz ponudu–potražnju na tržištu se reguliše sama po sebi po značaju svake grupe  zanimanja, ili uticaju svake interesne grupe. Bez obzira koliko se interesi različitih zanimanja razlikuju između sebe, oni su u konkretnom životu nužno upućene jedne na druge i po svakoj vrsti slobodnog organizovanja, ugovora, dogovora radi zajedničkih interesa mnogo lakše dolaze do saglašavanja i međusobne saradnje nego političke partije.

Tu nestaje potreba za posrednicima, predstavnicima političkih stranaka. Ta raspodela po zanimanjima je najprirodnija, jer čak i u sadašnjem političkom sistemu kada stranke  dođu na vlast i dobiju pravo da formiraju vladu i preuzimaju sve druge odgovorne poslove u državi, opet moraju uposliti u vrhu stručne ljude iz svojih redova ili profesionalna nestranačka lica.

Pa zašto bi se onda narušavao prirodan red stvari, kroz fiktivnu političku slobodu biranja političkih predstavnika i dodavao bez potrebe politički posrednik sa beskrajno više mogućnosti greške? Mnogo je bolje da ljudi iz svojih konkretnih zanimanja i suštinski bitnog za njihov konkretan život, biraju svoje odgovarajuće predstavnike, čiju moralnu odgovornost i profesionalnu sposobnost oni sami najbolje znaju, da najbolje predstavljaju interes njihovog zanimanja. I da takva politička sloboda   bude od dna do vrh pravo i obaveza svih pojedinca, interesnih grupa zanimanja da učestvuju u vlasti, štiteći tako na najbolji način svoju konkretni posao,  zanimanje i istovremeno zajednički interes svih.

Treba poći od jasnog oslonca, nečega konkretnog ka nečemu još konkretnijem i doći tako, na kraju mnogo sadržajnijem, punijem, najkonkretnijem svemu, a ne od praznog deklamativnog sveoopšteg svega, ka na kraju – ničemu! U ovom slučaju, realne slobode čoveka, grupe ljudi, utemeljene u njihovom konkretnom poslu, zanimanju. I sav politički sistem, umesto iz interesa različitih partija, konstituiše iz sličnih grupa zanimanja, i tako po prirodi stvari usaglašava sve različite interese.

Ako neko kaže da stvari danas nisu takve, to delimično jeste i nije tačno. Stvari upravo jesu takve, sva ta zanimanja realno postoje i međusobno sarađuju u interesu svoga posla u ponudi, potražnji na tržištu sa svim drugim raznovrsnim grupama zanimanjima. Takvi odnosi zahtevaju po prirodi stvari kompromis i prirodnu samoregulaciju sličnih i različitih grupa zanimanja pojedinaca–interesnih grupa,  a sadašnji predstavnički sistem političkih predstavnika očigledno nije u skladu sa takvom prirodnom raspodelom u realnom životu, već se posredovanjem političkih stranaka nepotrebno otežava, beskrajno komplikuje.

Takav politički sistem,  organizovan od od konkretnih interesnih grupa sličnih poslova, zanimanja, kako su po prirodi raspodeljeni u društvu,  najpre dovodi do toga da od svih poslova, zanimanja na čelo države dođu najstručniji, najbolji na opšti interes svih. A pogotovu da spreči da na najodgovornije funkcije u državi vrlo često određuju ljudi koji ne poseduju ni odgovarajuću stručnost ni moralnu odgovornost, za te poslove, već su postavljeni samo po uskom interesu jedne partije (ili grupe vladajućih partija), tako da se  vrlo često dešava da profesionalna nestručnost i moralna neodgovornost vodi na kraju sva zanimanja, svaku profesionalnu stručnost i svaku moralnu odgovornost!

Sva bi se slična zanimanja, interesne grupe sastajala po potrebnim rokovima i birala svoje predstavnike, raspodeljene po brojčanom i teritorijalnom ključu. Ta prirodna raspodela interesnih grupa sličnih zanimanja morala bi biti ispoštovana u  celokupnoj organizacije političkog sistema,  od dna do vrha.  Na kraju bi se se od predstavnika ovih predstavnika formirali svi najstručnije resori na najvišu korist svake interesne grupe i društva u celini.^[3]  

Po svoj prilici da bi po ovakvom političkom sistemu morala da postoji razlika na Gornji i Donji dom.

Svakako da bi u Gornji dom bili delegirani oni pojedinci koji su najviše potvrđeni svojim delima, moralnošću, stručnošću. U Gornjem domu bi bili najviši predstavnici osnovnih grupa zanimanja, koji su se i teorijom i praksom kao najsposobniji i najodgovorniji najviše potvrdili pred svima. Prvo kao predstavnici slične gupe zanimanja iz opštinskog saveza, pa na kraju kao najstručniji u republičkom savezu na kraju.

Predsednike opština, republike mogu birati svi (predstavnici svih zanimanja), ali, opet, samo po predlogu parlamenata.

Svakako da će i u takvom predstavničkom sistemu postojati suprotstavljanje ne samo između različitih interesnih grupa nego i u okviru svake interesne grupe sličnih zanimanja. Ipak, svaka je takva suprotstavljenost zanimanja, delatnosti preslikava jednu prirodnu konkurenciju, gde su bez obzira na sukobe interesa  opet radi saradnje u poslu su ljudi nužno upućeni jedni na druge i zato je mogućnost njihovog usaglašavanja mnogo veća te se  pravedna korekcija izvršava po prirodi stvari.

NAPOMENA: Argumentu da neko može biti veći preduzetnik, organizovati jedan posao i ako nije iz tog zanimanja, može se suprotstaviti mišljenje da ima onih koji su i stručni i preduzetni, pa zato svakako imaju prednost i prvi mnogo više treba savetnike nego drugi. I na na kraju, uspešan preduzetnik neka bude u društvu preduzetnika.

 

KOMENTAR 1

Nasuprot tome, sada je u našoj političkoj praksi, odlučivanju i delovanju političkog sistema uglavnom je zastupljena pravnička struka! Većinu političkih partija (70- 80%) vodili su predstavnici te struke. A da ne pominjemo dodatno da je u trostrukoj strukturi vlasti, zakonodavnoj, izvršnoj, sudskoj, u jednoj jako bitnoj sudskoj sferi uključena samo pravniča struka, što je već trećina!

Pored toga, u svim stručnim telima pri zakonodavnoj vlasti, opet mora biti prisutna pravnička struka (barem u savetodavnom smislu)! Time je prirodna raspodela poslova, zanimanja u organizaciji političkog sistema, koja bi u zdravoj konkurenciji trebala da omogući uravnoteženo odlučivanje i delovanje različitih interesnih grupa, u ogromnoj meri narušena.

Šta ćemo sa ostalim zanimanjima, koje moraju imati, srazmerno svome uticaju i doprinosu u društvu isto toliku mogućnost političkog odlučivanja i delovanja!?

Ako su skoro svi lideri pravničke struke, a pored toga je sama pravnička struka već prisutna u sudskoj vlasti i ima znatan savetodavan uticaj i u zakonodavnoj vlasti, šta je, na kraju, ostalo drugim zanimanjima?

Svakako da ta krajnje neprirodna raspodela u vlasti, prevelikog uticaja pravničke struke u sferi političkog odlučivanja, delovanja, koja nije zasnovana na prirodnoj strukturi i potrebi i značaju toga zanimanja u zajednici, i zapostavljenost ostalih struka, zanimanja, mora izazvati loše posledice.

U stvari, više ima logike da se suprotno zahteva. Ako bi trebalo nekoga depolitizovati, da zbog nepristrasnosti u suđenju ostane samo u okviru svoje struke, jer se već nalazi u (jako bitnoj) samoj strukturi državne vlasti, onda treba upravo njih, koji već imaju najveći mogući uticaj svoje struke kroz sudsku  i svojim savetima pri pisanju i formulaciji svih zakona uticaj i na (skupštinsku) zakonodavnu vlast. Ali, ipak, u skladu sa osnovnim demokratskim principom ovde predloženim: da sva slična grupa zanimanja imaju svoje učestvovanje u vlasti u skladu sa svojim poslovima i značajem,  i oni bi  trebali imati svoje  predstavnike, ali, svakako, daleko, daleko manje nego sada.

 

KOMENTAR 2

Na prvi pogled izgleda da je dobro da se što više interesnih grupa politički organizuje i bori za svoja prava.

Međutim, činjenice su upravo suprotne. Ne samo da se u mnoštvu nedefinisanih političkih partija bez jasnih socijalnih, ekonomskih, etičkih koordinata ne vidi čije interese zastupaju te partije, već se suštinski smisao politike više ostvaruje tamo gde ima manje partija.

Sasvim je prirodno i normalno da postoji i dve osnovne političke suprotnosti i neki prelazi, sredina među njima, a ne preteran broj sličnih ili nedovoljno nedefinisanih partija bez jasnih političkih koordinata…

Politička osnova neke demokratske partije dužna da definiše svoju etičku osnovu kao, (na primer, socijaldemokrati ili demohrišćani).  Međutim političko udruživanje kod nas gotovo po pravilu nije socijalno profilisano…

Kao što se sve suprotnosti u živom–neživom svetu saglašavaju u nekom jedinstvu, tako će socijalno, ekonomski, etički jasno definisane partije, iz čijih se političkih principa nesumnjivo vidi koga one predstavljaju, bez obzira na svoje suprotnosti, voditi ka skladu i ravnoteži u državi, dok će partije nedefinisanog svega i svačega zavaditi i oči u glavi

KOMENTAR 3

Sve se menja i usavršava a izborni sistemi ostaju isti kao pre dvesta godina… i to neko koristi…  Možda bi glasanje trebalo biti obaveza inače se plaća kazna. I da, svakako, postoji stavka „nisam ni za koga od ponuđenih kandidata“, ili čak  da glasač ima pravo da dopiše za koga je…..

Danas se neizlazak se sada tumači kao slaganje, iako je to u suštini većinom suprotno…U 95% neslaganje sa svim kandidatima,  ne samo vladajućom partijom ili koalicijom nego samom  političkom postavkom, iz koje se u suštini ništa ne može ništa promeniti na bolje, odakle ide apolitičnost…ili iskustvo da svi izabrani iznevere, da bivaju gori kao i da samim ljudima biva gore. Sa druge strane oni koji su izrazito za vladajuće partije ili izrazito protiv, uvek izlaze i glasaju…

KOMENTAR  4 

 Današnji megalopolisi su države nad državama, koje pokoravaju države, gradove, sela i samu prirodu; svu kulturu dosadašnje civilizacije i njihove tradicionalne vrednosti. To je put od polisa grada-države do megalopolisa-svetske države. Kakva bi bila Srbija da manji gradovi imaju po 50 000, srednji po 200 000 stanovnika, Novi Sad i Niš po 300 hiljada, kao i Kragujevac, a Beograd 1 000 000? Kakav bi bio odnos gradova i glavnog grada ili okolnih sela i svih tih gradova? Deset puta bolji.

KOMENTAR 5

 Spomenik ispred skupštine… „igraju se konji vrani“ konji se igraju na livadi… Suština vladanje je kada gornje stoji nad donjim,  kada čovek ili vladar jaše „konja“ zauzdava „konja“  drži uzdu nad sobom, ili narodom, ima, silu, vlast u  ruci,  a kada, nasuprot tome,  konji  ispred skuštine gde to vladanje nad sobom i državom treba biti svima za primer i skuština– jašu čoveka, to je i kod vladara i naroda porobljavanje ili razuzdanost...

Umesto da glavni državni praznik  bude dan podizanja ustanka za oslobođenje od Turaka, to bi trebalo biti neki datum mnogo pre Turaka, npr. datum prvog osnivanja države Srbije,  kao i da mnogi spomenici budu posvećeni tome ranom početku pa da svi mogu da vide koliko je stara ta država…

---

[1] Ovo je završni deo šireg rada na ovom sajtu www. filozof.rs Filozofija duhovne slobode

[1]Interesantno da se upravo u Švajcarskoj, gde se Ruso rodio i živeo u pretežnom delu života, najviše sprovodi neposredno glasanje, referendumi o najbitnijim pitanjima zajedničkog života.

[2] Ovo strukovno organizovanje može  se kombinovati i sa posebno ugroženim ili manjinskim grupama, tako da one imaju svoje predstavnike. Takođe, ako se neko potvrdi u jednoj struci,  poslu svojim rezultatima, pa čak i da nema odgovarajuću diplomu, svakako da više brani interes tog zanimanja nego neko ko samo ima diplomu, koju ne potvrđuje odgovarajućim rezultatima. Svakako, to nije pravilo, nego izuzetak. Mnogo je bolje da ima i diplomu i odgovarajuće rezultate.