Metafizika jezika

Autor: Tomislav Novaković

 

 UVOD

 

Niko ne zna kako je nastao jezik i da li je uopšte nastao.

Sveto pismo tvrdi da  je sve stvoreno po reči Božijoj.

Predlogički govor sjedinjuje sve lično i zajedničko nagonsko i emotivno, misaono i voljno, teorijsko i praktično iskustvo...

Reči nisu nikako “samo džepovi“, logički pribor, govorno oruđe da čovek s njima radi, prikuplja po potrebi nešto, nego mnogo pre pametne, vredne, organizovane pčele koje skrivaju i otkrivaju naše  misli, osećaje, odluke, dela...

Jakim sećanjem, zamišljanjem drže skupoceno skupa znanje i maštu, misli  i osećanje, sve naše: odluke, događaje, doživljaje .

Retka su ona najdublja osećanja koja ne traže nikakve reči, kada čovek celim životom stoji iza onoga što voli.

Iako se početna emocija shvata bez reči, ako sećanje kroz dubinu, širinu govora ne proširi osećanje i osećanje kroz reč sećanje, osećanja će oslabiti i početna vatra ugasiti...

Ipak, šta vredi ako čovek zna mnoštvo jezika, kada nema ono najviše duhovno razumevanje s kojim se i čak različita bića razumeju između sebe, kao prosvetljen čovek sa prosvetljenim čovekom.

 

ŽIVA REČ I SVEST O SEBI

 

Sva prirodna nauka, pa čak i  "najprecizniji matematičko-logički sudovi, za definisanje svojih pojmova, simbola pretpostavljaju stariji jezik.

Mi mislimo u jeziku, čujemo svoje misli i dalje shvatamo, ozvučujemo, izgovaramo po nekom jeziku.

Mišljenje je unutrašnji dijalog, razgovor pojmova, ideja, pa čak i kada ne postoji govor rečima već neka druga, neposredna vrsta izražavanja direktnim ili indirektnim znacima, simbolima.

Živi jezik predlogičkom, predkognitivnom formom-sadržinom, pojavom-suštinom zadržava praizvorno jedinstvo filozofskog, teološkog, naučnog, umetničkog, simboličkog, mitološkog… iskazivanja.

Po snazi filozofske ideje širinu, visinu, dubinu duha, a kroz asocijaciju, metaforu, alegoriju lepotu književnog jezika, slobodu simbola, mita... umetničkog izraza: žive slike, melodije, igre...

Govorna svest vezuje čulno, i natčulno, lično i zajedničko, pamćenje, mišljenje, znanje, iskustvo,  budi skriveno, otkriveno poznanje licem k licu kroz vatreni jezik, duh.

Sastavlja unutrašnjost, subjektivnost i spoljašnju predstavu, predmetnost, objektivnost.

Inače, šta drugo povezuje slične i različite misli, osećaje, sve raznovrsne slike, zvukove, mirise, ukuse, doživljaje, događaje u induktoru svesti?

Rastvaranje, otvaranje pojmova u živom govoru ukršta duboke misli, osećaje, jakim osećanjem, sećanjem, zamišljanjem čuva dragoceno jedinstvo  iskustva.

Jezik je, sa zubima u ustima, organ s kojim se jede, pije, oseća ukus i govori.

Kroz jedenje, pijenje, jezik je najinstinktivnije, najtelesnije, a kroz vatreni suvišak srca u ljubavi i  rečima istine, najsvesnije, najuzvišenije.

Govor, takođe, nije samo govor reči. Sve se  najrazličitija biološka, biohemijska  stanja prenose kroz neke znake, signale, sve informacije zadržavaju, održavaju po celini nekog „spoljašnjeg ili unutrašnjeg govora, razgovora...

Oseti se glad, želja, pa  se kroz svakovrsni biološki „razgovor“ po nekoj celini  "govornog" jedinstva organela u ćelijama ili raznovrsnih ćelija u organima, organa u najsloženijih organizmima, daje uputstvo znakom, znakovanje za svako i najmanje biološko, hemijsko dejstvo, izvršenje...

Taj biološki govor informacija, koji povezuje i najsitnije i najkrupnije ćelije i podorgane, organe kroz najrazuđeniji „razgovor“ celine sa svakom posebnom funkcijom, ili najraznovrsnije funkcije sveobuhvatne celine živog sa najsitnijim delovima neživog, ostaje velika tajna kao i sam govor rečima.

U svetu instrumenata, računskih mašina svako  primanje, davanje signala, informacija uključuje  neki "jezik" znakova. To svakovrsno „vladanje“, „upravljanje“  veštačkim sistemima uključuje po celini jezika nekakav „govor“, „izražavanje“, „razgovor.“

Možda (po nekom međuodnosu energetskih signala najraznovrsnijih čestica) postoji i neki „informacioni“ hemijski, atomski, subatomski, „govor“, „razgovor“ neživog?

Neka "informaciona čestica“, skriveni „govor“ neživog, kao što se u svakom živom jedinstvu kroz genski kod, govor informacija zadržava, održava i prenosi dalje neki postojeći odnos stvari, ili  se menja, preobražava ka budućem stanju stvari?

 

JA MISLIM I JA GOVORIM

 

„Svaka rečenica predstavlja lekciju iz logike.“

Džon Stjuart Mil, u svom rektorskom govoru na univerzitetu Sent Endrjus 1867.

 

Kao što logika i sve logičke kategorije pretpostavljaju gramatiku i starije kategorije jeziku tako i svaka metafizika, stariju metafiziku jezika.

Mnogo pre jezičke kategorije predsaznajnog, predlogičkog govornog jedinstva konstituišu logičke ili egzistencijalne kategorije, nego što postoje kao čiste forme razuma, ili po potrebi egzistencijalne svesti.

Postoji li nekakvo bezgovorno Ja čiste misli,  pregovorne, nadgovorne svesti?

Da  je uopšte moguće logičko Ja, bez govornog Ja?

I kako je se uopšte moguća sama: logičnost logike, razumnost razuma, umnost uma, saznatljivost saznanja, istinitost istine, bez žive reči, govorne svesti i bilo koja, kakva metafizika, bez metafizike jezika?

I šta to uopšte znači da je  Ja „svesno sebe“, da „postoji“, jeste?

Bez obzira da li je Ja opštelogičko ili egzistencijalno, ono je mnogo pre logičko što je govorno nego što govorno što je logičko.

Ne samo da se iz najstarije metafizike jezika tek mogu dokučiti svi pojmovi, sudovi, zaključci našeg saznanja, iskustva, nego i svi praktični sudovi konkretne egzistencije...

Svako S=P sa praosnovom „Ja mislim, sudim“  za svako je, da, jeste ili ne, nije traži starije „Ja govorim“, pretpostavlja sve žive veze celovitog jezika.

Čista subjektivnosti pre sve objektivnosti za sve svako: mišljenje, suđenje, izricanje podrazumeva neku jezičku praosnovu subjekta i predikata.

Meta jezik u najstarijem jedinstvu značenja se ne podrazumeva samo za osnovne pojmove, kategorije svake filozofije, nego i svake nauke.

Tek je iz celovitog jezika sve spolja jedan svet i sve unutra jedna svest.

 

ČISTO JA, LOGIKA, KATEGORIJE I JEDNA ISTA VLASTITOST, VLASTITO IME,  GRAMATIKA,  GOVORNA SVEST

 

Šta utemeljuje jedinstvo jezika, celinu žive govorne svesti?

I kako se dolazi do najstarijih imena, ličnih zamenica, glagola, prideva, predloga, priloga, veznika...uopšte imenovanja svih raznovrsnih stvari, bića, radnji, pojava?

Da li svako imenovanje počiva na vlastitom imenu, a izricanje na prvoj (Ja) zamenici?

Kant, npr. misli da govorno jedinstvo počiva na najstarijem Ja mislim (sudim, sintetišem, spajam), čistoj svesti o sebi u samosvesti, kao praosnovi sve logike, filozofije, svega našeg saznanja, iskustva.^[1]

Međutim, svi čisto logički sudovi pa čak i čisto "Ja mislim", sudim već pretpostavljaju  "Ja govorim" i čisto logička svest čisto govornu svest, i sana metafizika ili posebna filozofija  stariju metafiziku ili filozofiju  jezika.

Sasvim logično pitanje: kako se od pojedinačnog opažaja dolazi do opšteg pojma, postaje sasvim nelogično kada se pita kako se u živoj govornoj svesti značenja jedne reči ukrštanja sa značenjem bilo koje druge  reči, gde se za svaku i najmanju reč, rečenicu uvek pretpostavlja cela metafizika jezika.

Samo artikulisana slova ili slogovi po sebi nisu nikako oni sine qua non praelementi jezika od koji se može poći, pa čak ni reči ili cele rečenice, jer se za svaki artikulisani glas, slovo, reč, rečenicu, supstancijalno imenovanje, ime pretpostavlja svepovezana živa reč, govorna svest...

Predlogički, predsaznajni celoviti jezik omogućava određenje svih logičkih kategorija, simboličkih znakova matematičkog, naučnog, programskog jezika, sveveziva živa reč shvatanje, izricanje svih pojedinačnih, posebnih, opštih sudova ili celovitih zaključaka našeg saznanja, iskustva...

Zapravo, ono što zovemo logikom, samo je matematika a sintetička praosnova samosvesti pretpostavlja kroz govornu svesti stariju metafiziku jezika i za predlogičku, predsaznajnu istu vlastitost i najstarije imenovanje, ime...  

Jedna ista vlastitost i najstarije imenovanje, ime utemeljuje iz žive reči, govorne svesti ne samo svako izricanje, poimanje suđenje  za  empiričko jedinstvo iskustva nego i "čisto logičko" Ja mislim, sudim...^[2]

Nadsaznajna, nadsuštastvena vlastitost kroz supstancijalno ime iz žive reči, govorne utemeljuje svako pojedinačno, posebno imenovanje i svako izricanje za opšte pojmove sudove, zaključke našeg saznanja, iskustva...

Prasintetička osnova čiste volje i jedne slobodne vlastitosti prvo iz supstancijalnog imena, svete reči, reči kao svetinje utemeljuje istinito mišljenje, iskazivanje, odlučivanje, delovanje, pa svaku imenovanje, ime.[3]

 

JEZIK I IGRA

 

Jedan od najčuvenijih lingvista Ferdinand de Sosir kaže da kao što pravila šaha unapred određuju način šahovska igre, ali ne varijante konkretne partije, tako i gramatička pravila čiste lingvističke strukture: fonetike, morfologije, sintakse određuju pravila pisanja, govora ali ne i varijante živog jezika: značenje reči i i sadržaj konkretne rečenice.

Pogotovu je, po njemu, sinhronijska, deskriptivna lingvistika nalik pravilima šaha...

Da li se to de Sosirovo poređenje jezika sa šahovskom igrom može prihvatiti?

Svakako da ne može.

Iako šah u okviru pravila dopušta veliku slobodu, uticaj svesnog postupanja igrača sa šahovskim figurama se suštinski razlikuje od skoro nesvesnog korišćenja slova, slogova u reči ili reči u rečenicama, koje u živom govoru mnogo više ulaze jedna u drugu, nego što idu jedna pored druge, jedna uz drugu, jedna pre ili iza druge...

Zapravo, suština šahovske igre  se ne može sagledati samo kroz pravila kretanja kralja, kraljice, konja, lovca, topa, pešaka... nego kroz konkretnu igru.

Kao što pravila bilo koje igre ne znače ništa izvan te igre, isto tako i pravila jezika ne znače ništa izvan celovite metafizike jezika, svepovezane forme–sadržine žive reči, govorne svesti...

Pored toga, kako svaka igra pretpostavlja neki pisani ili usmeni dogovor, pravila igre i traži stariji jezik za definisanje pravila igre, i Ludvig Vitgenštajn, takođe, jezik, mnogo širi od svake igre, poistovećuje sa igrom.

Njegova tvrdnja da je "jezik samo jedna od igara“ previđa da svaka igra mnogo pre traži stariji jezik za svoje određenje, nego jezik igru.

Ne samo da gramatička pravila, strukture jezika nisu, kao kod igre, stvar dogovora, nego se mnogo pre igra sa svim i svačim (u životu), nego sa pravilima  jezika.

Zapravo, jezik imenuju sve moguće–nemoguće, ozbiljne i neozbiljne stvari, pojave i određuje pravila, ishode svake igre!

Iako jezik uključuje sve moguće–nemoguće, nužne i slučajne stvari, pojave, nikako nije moguće da sam jezik i pravila pisanja, govora, a kamoli sve naše potrebe, želje, dela budu samo igra.

Iako je u slobodi poetskog jezik u velikoj meri prisutna jezička igra, čak ni umetnički govor nije samo igra reči, nego mnogo pre izlazak iz suženog značenja strogo definisanog pojma ka višedimenzionalnoj slobodi poetske reči.

Kada Niče relativizuje sve naše opšte i nužno saznanje nauke ili filozofije zadato pojmovima razuma ili idejama uma i tako staje nasuprot svih granica moralnih normi, tradicionalnih „vrednosti“ slabih, u ime „jakih igrača,“  on ne relativizuje poetsku reč, nego je upravo brani od saznajno-logičkog govora “čistog“ pojma.

Svaki jezik, po njemu, izražava prvostepenu volju za moć, koja vodi sudbinsku igru sa svakim i svačim, a njen najsavršeniji vid nije ni saznajno-logički naučni ni spekulativni filozofski, nego nadahnuti jezik u umetničkoj lepoti i punoj ekstazi čula.

Živa poetska, reč, koja izražava najdublja osećanja čoveka, nije samo iskrena, nego skoro proročka istina.

Živi govor, svakako, ima jedan smisao, domen igre, kao što se i najrazličitije funkcija biljaka, životinja ili svih naših misli, osećaja, odluka mogu shvatiti kao igra oblika, boja, zvukova pokreta...  prema dubini,  širini života koji uključuje sve poznate i nepoznate, moguće i nemoguće stvari, događaje...

Ipak, nije sve što ima pravila ili što je stvar dogovora – igra.

Ili, ako je sve igra, tvrdnja da je jezik (samo) jedna od igara više nema toliki značaj.

Svi pisani ili nepisani zakoni i običaji koji regulišu prava i dužnosti u najrazličitijim situacijama, nisu, svakako, igra.

I prvostepeni značaj jezika nije u pravilima pisanja, govora ni slobodnoj igri reči, već mnogo pre u sadržaju govora, u poštovanju obećanog-ispunjenog čvrstog dogovora, ugovora ili dubokog pitanja-odgovora.

Ne igra se sa zavetnom reči, ne krši tvrdi dogovor, ugovor.

Kada neko krši propisani zakon, ili ne poštuje tvrdi dogovor, ugovor, ne kaže se da se igra, nego da je pogazio zadatu reč, narušio pravila igre i da za to treba da da odgovor ili da se kazni, odgovara, plati odgovarajuću cenu.

Relativizacija govora, a pogotovu svesna laž, koja krši svaki pisani, nepisani dogovor, ugovor, potire karakternu osnovu ličnosti u najvišem jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela...

Međutim, iako se svakovrsnim govorom mogu sporazumevati ne samo celovite ličnosti, nego jezikom znakova čak i različite vrste živih bića, jezikom se takođe i laže, obmanjuje, dvoliči.

I onaj ko laže ili čini zlo može književno govoriti i poštovati pravila gramatike.

Zla misao, dvostruki jezik laži nalik je zmiji. 

Životinja ima rep a zmija je sam rep i otrovni zub.  

Opasniji je u srcu lukavi jezik laži, zla nego otrovni zub mržnje.

Otrovni zub mržnje ubija telo, a lukava, zla misao, reč truje duh čoveka i naroda i usmrćuje sva pokolenja.

Lukavstva zle, misli, reči je onaj "iznutra iz srca ljudskog" šapat lažnog duha za otrovni zub mržnje, divljinu svake zveri...

Prvo čovek pomisli zlo pa ga učini.

Iz dobre misli čovek se suprotstavlja zloj misli, iz dobre reči zloj reči, iz dobre odluke lošoj odluci, iz dobrog dela lošem delu…

 

ČISTE  GRAMATIČKE FORME  I  GOVORNA SVEST

 

Kao što Kantov transcendentalizam čiste subjektivnosti pre slepe objektivnosti traži čiste (prazne) forme apriorne čulnosti, razuma, teorijskog uma u osnovi nauke, filozofije, tako de Sosirov strukturalizam 200 godina kasnije traži čiste, apriorne forme jezika u osnovi žive reči, konkretne govorne svesti.

Međutim, kao što transcendentalizam ne razmatra odnos kategorije mišljenja, logike prema gramatici, jeziku, tako ni strukturalizam odnos tih apriornih (praznih) formi jezika prema čistim formama mišljenja, zakonima logike.

To jest, kao što Kant ne može pre živog mišljenja, filozofije utemeljiti nikakve čiste pra-pojmove, apriorne forme logike, pa čak ni sa najopštijim uslovima iskustva spoljašnjeg, unutrašnjeg apriornog čula–opažaja prostora i vremena samu praosnovu transcendentalne logike, isto tako ni de Sosir ne može utemeljiti čiste forme, strukture jezika, samu apriornu gramatiku (nezavisnu od sadržaja samih reči, rečenica, konkretnog govora, jezika) bez svevezivih indukcija žive reči, govorne svesti.

Iako izgleda da pravila pisanja, govora sa svim vrstama artikulisanih glasova, slova, slogova, reči, rečenica i njihovim padeškim, vremenskim oblici ne zavise od sadržaja konkretnih reči, rečenica određuju suštinu jezika, da kao najstarije čiste  forme, kategorije, funkcije, operacije jezika određuju suštinu jezika, svake konkretne rečenice, zapravo mnogo pre važi obrnuto: tek sveforma–svesadržaj najstarije metafizike jezika u osnovi žive reči, govorne svesti utemeljuje sve čiste forme „kategorije“...  jezika.

Sve gramatičke forme jezika mnogo pre pretpostavljaju supstancijalno ime, imenovanje i stariju celinu žive reči, sveobuhvatne govorne svesti, nego što živa reč, govorna, svest pretpostavlja neku apriornu gramatičku formu, kao hipotetičko pra-jedinstvo svih osnovnih jezičkih struktura: fonologije, morfologije, sintakse…

To jest, kao što se sama logika i sva pravila ispravnog mišljenja (poimanja, suđenja, zaključivanja), ne mogu, sa stanovišta najstarije sintetičke praforme odvojiti jedne iste vlastitosti, a sa stanovišta sadržaja od žive misli u jedinstvu sa svim mogućim sadržajem, nego su očigledno apstrahovane iz najstarije filozofije–metafizike jezika, isto tako se ni „čiste“ jezičke forme gramatike (pravila pisanja i govora), ne mogu odvojiti od svepovezane celine jezika, nego su apstrahovana iz svevezive govorne svesti, koja je u jedinstvu sa svim mogućim sadržajem.

De Sosir, takođe, slično Kantovom jedinstvu praznih saznajnih formi razuma i čula pre slepih sadržaja čula, koji omogućava sve saznanje, iskustvo, pokušava sa apriornim jedinstvom praznih jezičkih formi (čistim sistemom gramatike) pre (nezavisno od) sadržaja konkretnih reči, govora da utemelji živu reč. [4]

Zato kaže: „Jezik je govor manje živa reč“^[5]

Međutim, ontologija jezika ne može se nikako utemeljiti samo analitički u  praznoj fonetskoj, morfološkoj ili sintaksičkoj strukturi (artikulisanih glasova, reči, rečenica), jer značenje i najmanje reči pretpostavlja sve moguće indukcije govorne svesti celovite metafizike jezika.

Kada de Sosir kaže. „Jezik je potreban da bi reč bila razumljiva… ali reč je potrebna da bi se jezik ustanovio, istorijski, uvek prethodi čin reči. Kako bi čoveku palo na pamet da veže jednu ideju sa glasovnom slikom reči, kad tu asocijaciju ne bi susreo u činu reči.“^[6] on je u toj rečenici, svakako,  protivurečan.

Ako je „jezik potreban da bi reč bila razumljiva“ onda nije pojedinačna reč, rečenica (niti prazna jezička forma) ustanovila jezik, nego mnogo pre starija celina govornog jezika svaku pojedinačnu reč, rečenicu (praznu gramatičku formu)!

Ako već kaže: „Jezik je sistem čiji svi delovi mogu i treba da budu posmatrani u njihovoj sinhroničnoj povezanosti,“[7] to jest, da se najskrivenija tajna jezika upravo razotkriva sinhronijskoj povezanosti između svih mogućih vrsta reči (ili gramatičkih formi) onda suštinu jezika ne može nikako traži u praznim gramatičkim strukturama, već u potpuno otvorenoj formi–sadržaju celovitog jezika koja ukršta sve moguće veze reči, i nosi, tako, iznosi, prenosi sva postojeća i stvara nova značenja?

I kao što je svaki pokušaj da se transcendentalnom (apriornom) filozofijom ili čistom (praznom), logikom shvati suština filozofije unapred nemoguć, jer ne samo da takve čiste (prazne) forme odvojene od sadržaja ne postoje, kao i tzv. "čiste logičke  forme“, strukture praznog pojma, suda, zaključka shvataju tek živim mislima u jedinstvu sa sadržajem kroz stariju filozofiju, tako se ne može ni praznim jezičkim formama grmatike bez sadržaja konkretnih reči živog govora utemeljiti celoviti jezik, već samo obrnuto: iz svih mogućih indukcija (starih i novih značenja) žive govorne svesti celovitog jezika – pravila pisanja, govora, sve „čiste“ („prazne“) jezičke (fonetske, morfološke, sintaksičke) strukture.

Kada stari indijski gramatičar Panini kaže „da je najmanja jedinica jezika rečenica“ iz koje se tek  može shvatiti razumeti slovo, reč, jezik, pravila pisanja, govora, to je, svakako, mnogo bolje nego da se tvrdi da je najmanja jedinica jezika artikulisan glas, slovo ili reč, međutim čak i najmanji artikulisani glas, slog, slovo ili reč, rečenica pretpostavljaju celinu govorne svesti, sve osnovne reči jezika, te se mora dosledno reći da je najmanja jedinica jezika – ceo jezik.

Kao što živi račun i sve operacije računa postoje pre svih brojeva, živo viđenje pre geometrije, živo slušanje pre sve aritmetike, živo mišljenje pre logike, tako i sveforma–svesadržaj živog govora, celovitog jezika postoji pre svih pravila gramatike, ili apriornih struktura formalne lingvistike: fonologije, morfologije, semantike.

Za smisao, značenje svake i najmanje strukture jezika, slova, vrste reči, pravila pisanja, govora sa govornom svešću indirektno se pretpostavlja starija celina jezika, i kroz supstancijalno  imenovanje, ime  za sve forme i sve sadržaje jedna sintetički najstarija ista vlastitost.

I kao što tek ta starija živa misao, koja u sveobuhvatnoj ideji sjedinjuje sve u jednom i jedno u svemu sadrži sve moguće logičke forme i sve moguće sadržaje – uči logici, utemeljuje logiku, pravila saznanja, poimanja, saznanja, mišljenja –  tako starija poezija, književna reč u živom govoru sastavlja sve moguće forme i sadržaje – utemeljuje pravila pisanja, govora, uči gramatici.

Jedino iskustvo žive govorne svesti indukcijama između reči u najstarijoj metafizici jezika pronalazi prvostepena, drugostepena, trećestepena...i indukuju nova značenja reči.

U svakom slučaju, najširi, potpuno otvoren živi  jezika, koji u jedinstvenoj celini drži, sadrži sva posebna i pojedinačna značenja, bogatstvo i raznovrsnost svih mogućih sadržaja, sa lakoćom može objašnjavati logičke kategorije i najapstraktnije metafizičke pojmove (naše Ja, razum, um, volju, svest...), dok obrnuto nije slučaj.

 

STRUKTURALIZAM I METAFIZIKA JEZIKA

 

De Sosir tvrdi da mi samo možemo naučno opisati tu praznu strukturu, najopštiju formu gramatičkog sistema jezika (odvojenu od sadržaja konkretnih reči i njihovih i značenja) koja povezuje sve podforme slogova, reči, rečenica kako u celini, tako i svakom posebnom delu gramatičkog sistema, ali šta je jezik suštinski po sebi, ili samo značenje po sebi, ne možemo nikako znati.

Ta  apriorna forma čiste gramatičke strukture jezika sama po sebi ostaje za nas neobjašnjiva.

Zapravo,  njegova tvrdnja da je jezik sistem osnovnih gramatičkih struktura u međusobnoj povezanosti, manje živa reč, ni vremenski ni logički ne odgovara pravom stanju stvari.

Šta je čoveka naučila čista, apriorna forma jezika, gramatika? Malo šta, skoro ništa.

A šta ga je, sa druge strane, naučila govorna svest, živa i pisana reč? Sve moguće, pa između ostalog i gramatiku.

Ne uči dete gramatiku da bi znalo da govori (bar kada je maternji jezik u pitanju), nego prvo nauči govor kroz živu reč, pa iz njega nekad apstrahuje a nekad i ne apstrahuje jezičke forme, gramatiku...

Iskustvo reči iz živog jezika je i prvostepeni pozitivizam, empirizam, i matematika, logika i kroz pravo pitanje, odgovorni odgovor, čvrsto obećanje, dogovor, ugovor, prvostepena tajna jezika.

Čovek, doduše, ima predispoziciju za sve jezike, kao što ima oko ima oko za gledanje svih slik i oblika, uho za čujenje svih glasova i zvukova...  itd.  Ali ne kroz neku čistu formu jezika ili generičku gramatiku, nego i svaku formu jezika i samu gramatiku prima tek po najstarijoj sintetičkoj osnovi žive reči a ne obratno.

Ako je tačna ta prva de Sosirova teza da je jezik stariji od svake misli i svakog uobličenja u konkretnoj reči, rečenici, da ih sve sadrži, dok nikakvo, pa ni filozofsko mišljenje, ni naučno, književno ni bilo čije govorenje ne može obuhvatiti mnogo širi jezik, onda tu neuhvatljivost jezika upravo nosi  sintetička praforma-prasadržina celovite metafizike jezika, a ne nekakav prasistem čistih formi gramatike ili posebnih jezičkih fonoloških, morfoloških, sintaksičkih praznih struktura apstrahovanih od sadržaja i definisanih kroz saznajno-logičku „strogost“ naučnog pojma

Jedna reč se uvek objašnjava drugom rečju, a opet trećom i tako dalje svaka i najmanja reč traži za svoje značenje svepovezani jezik...

Kada lingvistika iz praforme-prasadržaja celovitog jezika izdvoji samo čistu gramatičku formu praznih jezičkih struktura ne nestaje samo konkretno značenje nego i celoviti jezik...

Ne samo da se bez celovitog jezika ne može shvatiti značenje bilo koje reči, nego se ne može shvatiti ni celina same gramatike.

Sama gramatika, kao nauka o čistim jezičkim formama, sa svim svojim sintaksičkim, morfološkim, fonetskim čistim strukturama ne može se shvatiti u celovitom smislu bez sadržaja reči nekog (bilo kojeg) jezika..

Kako se dolazi do dedukcije svih, vrsta: reči, rečenica,  uopšte svake jezičke forme?

Ta dedukcija, koja pokazuje jedno celovito izvođenje, bilo da ono polazi od neke najstarije glagolske osnove, ili praosnove imenica, imenovanja, mora za tu analitičku praosnovu svake posebne jezičke forme uključiti neku najstariju sintetičku osnovu , da bi ta  dedukcija imala jednu jasnu doslednu logiku od početka do kraja, a ne da taj sled  bude samo to jedno prosto nabrajanje ...

A to može biti samo živi duh celovitog jezika kroz njstarije praimenovanja, gde se mora znati sve, da bi se znalo bilo šta ...

Kako bi, uopšte, čovek imao tu moć da imenuje bilo šta, i najmanju reč, rečcu, bilo koji gramatički oblik, a da se već,  u najmanjem, pojedinačnom, posebnom, opštem imenovanju ne pretpostavljaju sva moguća značenja, celovite metafiziku jezika ...

Strukturalizam, zapravo,  "seče granu na kojoj sedi", jer zaboravlja da kroz svaku, i najmanju fonološku, morfološku, sintaksičku gramatičku formu najbrže govorne svesti već prećutno jaše letećeg konja govorne svesti: kroz svako slovo, slog, reč, rečenicu jede plodove sa grana i ogranaka rodnog stabla, stuba svevezive sveforme-svesadržine celovitog  jezika.

Slično je dešava u transcendentalnoj filozofiji kada čisto logičkog Ja odvaja od čiste volje i jedne sintetički najstarije vlastitosti ili prazne logičke kategorija ili čiste opažaje apstrahuje od svakog sadržaja opažaja ili supstancijalnih ideja.

Iako je kod Aristotela formalna logika bila samo metoda, ona nikad nije mogla da apstrahuje sav sadržaj, pa čak i kada raspravlja o najosnovnijim logičkim formama, logičkim zakonima ili kategorijama.

Zapravo, on i kategorije i logičke zakone u Organonu samo pominje, daje samo njihov formalni opis, a suštinski razmatra svaku kategoriju posebno i njihov međusobni odnos tek u svojoj Metafizici, gde su sve te forme u najvišem jedinstvu sa svim mogućim sadržajem.

Takođe, kod Platona dijalektika nije sama sebi cilj (kao kod Hegela samospoznajni put čistih pojmova uma do apsolutno logičke ideja), nego samo sredstvo (metod unutrašnjeg razgovora čistih pojmova kroz nužne zaključke uma) do nadsuštastvene, nadsaznajne, nadlogičke ideje.

Koliko god apstrahuje taj sadržaj i zadrži samo „čistu formu“ ona ne nestaje skroz, niti može nestati, jer sa potpunim nestankom sadržaja nestaje i sama sama forma.

Čak i kod Parmenida, kada nestane u jednom sav sadržaj, kretanje, mnoštvo, ostaje jedno sa svih strana istinom isto večno biće.

Iako se kod Heraklita sve menja, teče, prolazi...  logos  večne vatre ostaje.

Niti je Parmenidovo jedno samo forma, niti  Heraklitov logos vatre, a nije ni Platonova ideja, Aristotelov Bog, nego apsolutna forma–sadržina.

"Čist sistem gramatičkih struktura" glasova, reči, rečenica (kao matematičke, logičke forme u prirodnoj nauci), za svoju celinu i svaki pojedini znak, značenje svake svoje jedinice (slova, sloga, reči, broja, naučnog pojma..) indirektno pretpostavlja neki celoviti jezik.

Koliko god da naučna terminologija teži jasnom, tačnom definisanju stvari, pojava, događaja svi se ti stručni pojmovi naučnog jezika, kao i cela teorija „prevode“ na kraju, definišu svoje značenje, tumače rečima prirodnog jezika.

Značenje svake forme uopšte, koliko god ona  težila saznajno-naučno logički, matematički, fenomenološkom redukcijom, analizom do jasnog objašnjenje svakog pojma ili znaka, simbola u logičkim, matematičkim, naučnim definicijama opet na kraju po celini neke teorije traži algoritam u prirodnom govoru, jeziku.

Čak i jezik matematičkih aritmetičkih i geometrijskih znakova i oblika ili fizičkih ili hemijskih formula, odnosa u svim izrazima promenljivih veličina, modela, za opis tela, molekula, atoma, ponašanje subatomskih čestica, fizičko-hemnijskih-bioloških reakcija, kao i svi znaci, kvantifikatori matematičke logike...

Veštački jezici i bilo koji aksiomatski sistemi, logičke igre... za prvobitno definisanja osnovnih znakova svake posebne jedinice, funkcije ili celovitog sistema značenja, indirektno pretpostavljaju prirodni jezik.

Tako iza logike ima opet metalogike, ili matematike, metamatematike, ili formalne etike, metaetike, iza formalne estetike, metaestetika, iza naučno formalne, klasične fizike ili novije matematičke fizike opet neke metafizike.

Filozofija se, zapravo, i utemeljuje suštinski kao Metafizika jezika; kroz izvorni govor (predsokratovci) sve sve-jednog, jednog-svega  (Heraklit)...

Tačnije, ona je po svojoj suštini, za razliku od bilo kojeg, kavog drugog izricanja neke druge nauke, ili ljudske oblasti u određenju suštine bilo koje stvari, bića, pojave, događaja, ili samog bivstvovanja, od njegovog početnog opažaja, pojedinačnog, posebnog opšteg pojma, do celovite ideje: Metafizika jezika.

 

KOMENTAR: PRODUKTIVNA I REPRODUKTIVNA UOBRAZILjA KOD PLATONA I KANTA

 

Spinoza dve Dekartove  supstancije shvata kao dva atributa mišljenja i prostiranja jedne apsolutne supstancije (Boga). 

Kant suprotnost racionalizma i empirizma, mišljenja i prostiranja, idealizma i materijalizma prebacuje na suprotnost dve suštinske različite prazne saznajne forme razuma i čulnosti jedne čiste subjektivnosti.

Ipak, umesto da odnos racionalizma i empirizma rešava između praznih formi i slepih sadržaja on ga traži u drugostepenom jedinstvu dve suštinski različite prazne forme (čistog pojma i čistog opažaja)!

Sa transcendentalnim šematizmom između dve suštinski različite saznajne forme čistog pojma i čistog opažaja (prvim dejstvom čistog razuma  na unutrašnje čulo, čist samoopažaj  vremena) on pokušava da utemelji govor užeg smisla (koji ga najviše interesuje): opšte i nužne sintetičke sudove prirodne nauke.

Međutim, nije suština čiste subjektivnosti pre svake  objektivnosti da tzv. transcendentalna“ („produktivna“) uobrazilja između čistog razuma i čiste čulnosti sastavlja dve prazne saznajne forme čistog pojma i čistog opažaja (koliko god da su te forme različite, obe pripadaju istoj subjektivnosti, te je problem njihovog jedinstva samo tehničke prirode) na apriornom nivou i tako utemelji opšte i nužne sudove matematike, prirodne nauke, nego da jedino moguća empirička (reproduktivna) uobrazilja  (umesto celih ideja racionalizma ili gotovih sadržaja empirizma) sastavi „prazne forme sa jedne i slepe sadržaje sa druge strane u konkretnom saznanju, iskustvu!

Zapravo, za opšte i nužne sudove geometrije prilikom definisanja  kvadrata, kruga, prave, ravni, duži, tačke… nisu dovoljni, pored razuma i čistog opažaja prostora, samo opšte kategorije kvaliteta, kvantiteta, relacije…već se za sve te konkretne geometrijske oblike, kvalitete traže sa spoljašnje strane početni pojedinačni opažaji konkretnih čula a sa unutrašnje strane celovite ideje: kvadrata, kruga, prave, ravni, duži, tačke…

Iako se za početne kvalitete slike, crteže geometrijskih izvođenja sa spoljašnje strane traži čulo vida, a iznutra, pored razuma za jedinstvo svih opažaja, za opšte i nužne pojmovima za definicije matematičkog oblika završnim zaključcima uma celovite ideje, pošto je čulo vida (kao i sva drugo konkretno čulo) empirijsko, ti sadržaji koji iz njega dolaze nemaju, po Kantu, potrebnu opštost i nužnost za utemeljenje geometrije, a prazne forme opšteg i nužnog zaključivanja ("ideje" uma)  nemaju nikakve sadržaje, iz tog jedinstva empiričkih opažaja konkretnih čula na jednoj i praznih formi uma na drugoj strani ne mogu ni utemeljiti (opšti i nužni) sudovi matematike, prirodne  nauke, već samo iz plodnog sintetičkog jedinstva čistog razuma (praznog Ja mislim, sudim sa svim posebnim kategorijama)  i apriornih spoljašnjih i unutrašnjih čula–slepih opažaja prostora i vremena...

Za Platona su pojedinačni čulni kvaliteti konkretnog crteža, empirijske slike početnih matematičkih oblika pomoću čula vida samo senke same stvari, koje ne mogu postojati bez starije stvari (same po sebi večne ideje), dok su njihove opšte i nužne aritmetičko-geometrijski definicije, matematički pojmovi (samo odrazi, odsjaji celovite ideje)...

Sve opšte i nužne suštine bilo kojeg aritmetičkog ili geometrijskog oblika, a pogotovu dosledna naučna teorija celovita suština aritmetike ili geometrije traži dijalektikom čistog pojma, prvostepenom reproduktivnom uobraziljom, umskim sećanjem, večne ideje.

Za njega je ta početna opštost i nužnost geometrije: „Ko ne zna geometriju neka ne ulazi unutra“,  bila polazište opšteg i nužnog saznanja u nama i u kosmosu. Iz opštih i nužnih sudova matematike, koja sa najvišim zaključcima, završnom dijalektikom čistih pojmova nužno pretpostavlja starije ideje, dokazuje večnost duše (nas samih) i večnost sveta.

Kant iz apriorne spoljašnje i unutrašnje čulnosti (opšteg i nužnog načina spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja) transcendentalne subjektivnosti,  utemeljuje opšte i nužne sudove matematike, nauke!

To jest, Kant ono nesumnjivo, što se već podrazumeva – opšte i nužne sudove matematike, nauke, zbog kojih se uopšte može govoriti o opštosti i nužnosti  naših saznajnih moći čistog razuma i čistog opažaja – objašnjava transcendentalnim jedinstvom našeg unapred zadatog opšteg i nužnog načina mišljenja, opažanja – plodnim sastavljanjem (još na apriornom nivou) samo dve prazne apriorne moći čistog razuma i čistog opažaja, zapravo je tačno sasvim obrnuto da za  to„opšte i nužno“ opažanje zna upravo iz opštih i nužnih sudova geometrije!

Očigledno da je njegovo utemeljenje matematike u transcendentalnom jedinstvu čistih pojmova–opažaja čisto fiktivna stvar jer za opštost i nužnost razumskih ili čulnih formi upravo zna iz opštih i nužnih sudova matematike!

Za razliku od jezika užeg tipa (opštih i nužnih sudova prirodne nauke), koga utemeljuje plodnim transcendentalnim jedinstvom produktivne uobrazilje između dve apriorne forme čistog razuma i čistog opažaja, Kant jezik šireg tipa posmatra kroz područje reproduktivne, asocijativne uobrazilje između praznih formi i slepih sadržaja kao empiričke pojmove, sudove konkretnog iskustva.[3]

Međutim, do samog kvaliteta, štastva, konkretnog imenovanja (koje je suština u živom govoru, jeziku), ne može se nikako prvim dejstvom čistog razuma po svakoj kategoriji na čiste opažaje na transcendentalnom nivou, već svaki konkretni kvalitet traži upravo reproduktivnu, asocijativnu uobrazilju, najstarije pamćenje, sećanje, zamišljanje žive govorne svesti; celovite zaključke uma u jedinstvu sa svim raznovrsnim opažajima čula.

Područje „transcendentalne, produktivne“ uobrazilje između čistog razuma i čiste čulnosti nema taj nužno potrebni (pojedinačni, posebni, opšti) početni kvalitet (sadržaj) ni za opšte i nužne sudove a priori (matematike, prirodne nauke), a kamoli za završno umsko jedinstvo celovite teorije prirodne nauke!

Sa druge strane, Platonova reproduktivna uobrazilja između uma na jednoj i razuma i  čula sa drugoj strani, od početka do kraja daje suštinsku vezu između pojedinačnih opažaja (početnih senki ideja), posebnih, opštih pojmova razuma (njihovog odsjaja) i sveobuhvatne istine uma (celovitih ideja).  

Iako se u znanju geometrije polazi od početne slike, crteža, po Platonu, nikako nije moguće da se iz pojedinačnih opažaja ili na osnovu njih posebnih, opštih pojmova, sudova dođe (induktivno) do jedne celovite ideje, sve (same) nauke, nego je čak i čulno iskustvo pojedinačnih, slučajnih opažaje, a kamoli sve posebno, opšte i nužno saznanje pojmova, sudova razuma, ideja uma, ili sama (svaka) naučnost uopšte samo metafizičko iskustvo, sećanje umne duše, dijalektikom najviših pojmova samo prepoznavanje večnih ideja pomoću unutrašnje svetlosti nadsaznajne, nadsuštastvene najviše ideje dobra.

Zapravo, ono suštinski „produktivno“ najjače osećanje, sećanje ljubavi ka mudrosti je završnim prepoznavanjem večne ideje u filozofiji upravo ono suštinsko reproduktivno!

Kao najstarije plodno područje  između uma na jednoj i razuma i čulnosti na drugoj strani se upravo osvedočuje u najširoj sveformi–svesadržaju metafizike jezika, supstancijalnog imena, svete reči, reči kao svetinje.

 

ANALITIČKI I SINTETIČKI PRISTUP JEZIKU

 

Strogo definisani govor pojma i najopštije kategorije logike ne mogu nikako objasniti svu raznovrsnost jezika, čak ni  gramatička pravila, sve njegove forme vrste, podvrste reči...

Kategorije logike ne mogu objasniti ni vlastito ime, niti suštinu ličnih zamenica, upitnih reči, predloga.

Za objašnjenje predlogičkog, predsaznajnog Ja (uopšte ličnih zamenica) nije dovoljna cela, sva formalna logika, nego se traži jedinstvo govorne svesti iz starije metafizike jezika.

Takođe, predlozi ili prilozi, upitne reči, veznici...  su nauci o jeziku sporedne, pomoćne reči, iako uz najstarije ime, imenovanjem usmeravaju značenje većine reči i samu gramatiku.

Zapravo, ono veze između reči što vode celovitom jeziku (ne samo veznici, nego još mnogo pre: predlozi, prilozi, upitne reči....) je bitnije od značenja ili svake reči ili rečenične sintakse, ili razvrstavanja iz čistih oblika gramatike!

Praosnovna veza  “je“ (da, jeste ili ne, nije) nije nikakva apriorna sinteza, spoj, niti se izvodi iz nekog praosnovnog suda, nego pretpostavlja ceo jezik i jednu sintetički najstariju istu vlastitost! Čak i značenje najapstraktnijih pojmova, kategorija podrazumeva sa "je, jeste", ili ne, nije svepovezani jezik.

Iako jezička nauka čistih jezičkih struktura kaže da je glagol "biti" sa svojim prošlim, sadašnjim ili budućim oblikom služi pri određenju svakog pojma (šta nešto je, jeste ili ne, nije) ili svakom sudu, zaključku saznanja u vezi subjekta i predikata pomoćni glagol, tačno je, zapravo da se nauci o jeziku po praznoj strukturi upravo sa sa je, jeste ili ne, nije pomoćnog glagola "biti indirektno u svakoj rečenici vraća kao bumerang jedinstvo svih formi i svih sadržaje iz najstarije metafizike jezika, svevezive žive reči, govorne svesti!

Sintetičnost praosnovnog Ja, ili najstarijeg je, jeste, za za sva pojedinačna, posebna ili celovita značenja svakog pojma, suda ili zaključka, može se dokučiti samo kroz potpuno otvorenu živu reč, govornu svest, supstancijalno imenovanje, ime i najstariju metafiziku jezika.

"Biti" nije nikakav pomoćni glagol već se sa  "je, jeste" ili "ne, nije" u svakom pojmu, sudu, zaključku saznanja, odnosu reči po vezi subjekta i predikata i indirektno dalje za sve druge reči, rečenice prepostavljaju sva moguća značenja, znanja: podrazumevaju sve je, jeste ili ne, nije relacije, veze između svake reči, rečenice, indirektno čitava metafiziku jezika!

To prosto "jesam, biti, hteti" sa "je, nije",  "hoću, neću",  jesam, nisam,  nisu nikakvi pomoćni glagoli" već sveveziva osnova celovitog jezika, koju pretpostavlja svaka reč, rečenica, sve raznovrsne indukcije žive govorne svesti!

Suština praosnovne „je“ veze između subjekta i predikata, u osnovi svakog pojedinačnog, posebnog, opšteg pojma, suda ili zaključak nije dokučiva praznom jezičkom strukturom, odvojenom od sadržaja a ni kroz apriornu sintezu praosnovnog „Ja mislim“, nego značenju svih mogućih veza žive reči, govorne svesti kroz najstariju metafiziku jezika.

Prvostepeno imenovanje, ime kaže da čista volja i jedna sintetički najstarija vlastitost stoji ispred logike, zakona logike, i u osnovi logike, zakona logike i sa predlozima iz, na, sa (s), pred, u... pri… u: izlog, nalog, zalog, ulog, predlog, prilog, slog učestvuje suštinski u značenju reči…

Kroz najviše jedinstvo čiste misli, reči odluke i dela u jednoj slobodnoj vlastitosti utemeljuje i praktično-moralni saznajno-teorijski um!

 

ETIMOLOGIJA I METAFIZIKA JEZIKA

 

Etimologija, kao jedna grana nauke o jeziku ne analizira (kao fonologija, morfologija ili sintaksa), samo prazne jezičke forme (artikulisanog glasa, sloga, reči ili rečenice) već po sadržaju i značenju reči traži koren jedne reči u nekoj starijoj reči.

Ako je moguće, u svom jeziku, a ako nije, onda kao komparativna etimologija starijim rečima drugog jezika.

Ipak, kada u okviru svojeg jezika ili šire manje ili više grupe srodnih jezika traži koren određene reči u nekoj starijoj reči i te starije reči traži dalje za svoje značenje neke još starije reči.

Ako  na kraju ne dođe neke najstarije rodne reči, koje u doslednom sistemu značenja povezuju sve reči u najstarijoj metafizici jezika, ona nema utemeljenje.

To jest, ako se značenje svake i najmanje reči naslanja na značenje neke starije reči, a ovo dalja na neku još stariju reč, očigledno da utemeljenje svake  reči i svake pojedinačne, posebne, opšte jezičke fonološke morfološke, sintaksičke strukture ili  pravila jezičkog sistema normativne gramatike indirektno podrazumeva sveformu-svesadržaj svepovezanih zančenja reči najstarije celine jezika.

Etimologija upravo pokazuje da nauka o jeziku nije moguća samo kao čista jezička forma pojedinačnih, posebnih, opštih praznih struktura (artikulisanog glasa, reči, rečenice) kao ni sama pravila celovitog sistema normativne gramatike bez starije celine jezika; da se mora znati starija celina, sve, da bi se znalo bilo šta (pojedinačno, posebno, opšte).

Empirizam (Loka, Hjuma, Mila...) tvrdi da je razum sam po sebi prazna tabla. I da se iz početnih neposrednih opažaja  izvode ne samo svi posredni opšti pojmovi, sudovi, zaključci saznajno-teorijskog uma nego i sam razum, um a iz konkretnih želja, egzistencijalnih potreba, koristi (prvostepene politike) naša "slobodna volja", praktično-moralni um, svi naši vrednosti sudovi (etika).

Kant  da je, svakako, da sadržaj slepog opažaja ono od čega se polazi u saznanju, ali da pre toga mora postojati čista forma praznog pojma i najstarija praosnova samosvesnog "Ja mislim, sudim" da primi taj sadržaj. I da njihovim jedinstvo nastaje sve pojavno saznanje, iskustvo.

Platon, nasuprot empiričarima tvrdi da moramo znati (celinu) sve, da bi smo znali bilo šta opšte, posebno ili pojedinačno.

Da je svako opažanje, mišljenje samo manje ili veće sećanje celovitih ideja. 

Pojedinačni opažaj je samo senka ideje a dalji (posebni, opšti) pojam samo njen odsjaj, obris, a tek sa najjačim osećanjem, sećanjem u ljubavi ka mudrosti, dijalektikom u filozofiji, duša prepoznaje celovite ideje.

Kada je jezik u pitanju, to praktično znači da se mora znati sve (imati celovita metafizika jezika, koja dosledno povezuje sve reči), da bi se znalo, imalo suštinsko značenje svake pojedine reči, rečenice.

Tek se iz celovite metafizike jezika, najstarije govorne svesti, može utemeljiti svaka i najmanja reč, rečenica, ne samo značenja jedne reči prema nekoj drugoj reči nego i sva pravila govora, pisanja, sama gramatika.

Prema tome, i etimologija u okviru svog jezika i komparativna etimologija i sama gramatike  i svaka posebna grana nauke o jeziku pa i lingvistika uopšte, tek ima utemeljenje iz svevezivih praznačenja žive govorne svesti.

Bez praznačenja najstarijih rodnih reči svevezive metafizike jezika, s kojima se razotkriva koren svake i najmanje reči, etimologija nema utemeljenje.

Za gramatičku nauku su predlozi  sporedne reči, a zapravo ti predlošci prave najveći broj reči.

Međutim, ti predlozi, koji većinom kombinuju jedan samoglasnik i suglasnik (iako u srpskom jeziku A i E nikad ne stoje na početku reči sem u: ako, ali, eno, eto, koji nisu reči, nego rečce), prave ogroman broj reči i uz tajnu imena su sama osnova jezika!

Na primer, neko može reći da ono "log" u srpskom jeziku potiče iz grčkog logos.

Međutim, pre onog log, logičkog ono slobodno voljno  u predlogu predlaže: u, iz, na, za, od, pod, po, pre, pred, pri, s (sa).., u  uložiti, izložiti, naložiti, založiti, odložiti, položiti, podložiti, slog, sloga, složiti, presložiti, predložiti, priložiti, razložiti… ili u imenicama: ulog, izlog, nalog, zalog, predlog, slog, razlog …   

To "log" (ložište ili leglo) po predloškoj osnovi ili vezi: pred, iz, na, s, u, , od, za, po, učestvuje u najosnovnijim glagolima predložiti, izložiti, naložiti, složiti, uložiti, odložiti, založiti... kao i u imenicama sa tim korenom: predlog, izlog, nalog, slog, ulog, zalog...    mora tu biti od početka... te nije nikako moglo doći iz grčkog logos...

Zapravo, ta rodna reč  po svojoj suštinskoj predloškoj ili vezivnoj osnovi  čak ima u srpskom jeziku veću ulogu nego u grčkom jeziku...

 

JEDNOSMERNO ZNAČENjE REČI I „STRUJA“  ŽIVE REČI CELOVITE METAFIZIKE JEZIKA

 

Tok žive reči od površnog govora ka dubljim i najdubljim značenjima u celovitoj metafizici jezika može se porediti sa prilivom malih u veće i najveće reke.

Tek kada se postavi brana površnom govoru, plitkoj reci "jednosmernih" reči i u dubokoj reci reči žive reči ukrste sva različita, suprotna značenja, otvore kroz najstariju metafiziku jezika, dostiže se prvobitno značenje reči iz koga se shvataju sva njena drugostepena, trećestepena značenja.

Samo u najjačoj reci žive reči, matici, slivu čitavog jezika taj od početka do kraja čisti, isti tok, istočnik istine ima potrebnu snagu i dubinu da u duhovnoj „centrali” pokrene “turbinu” prvobitnog govora, indukuje celovitu metafiziku jezika.

Jedino metafizika jezika u prvobitnom jedinstvu „svevalentnih“ rodnih reči dosledno povezuje značenje svih daljih reči, rečenica...

Bilo da su voljno-logičkom kretanju, pokretanju te najizvornije reči „stator”, iz čijeg se praznačenja indukuju sve ostale reči, ili su najjačim međusobnim privlačenjem, ukrštanjem onaj živi „rotor” koji sa „statorom“ svih ostalih reči neprekidno indukuje nove reči, bogati riznicu živog jezika, taj duhovni “generator” prvobitnog govora koji iz najstarijeg  imena utemeljuje sva imenovanja. 

Najstarije ime je ona plodna semenka, ćelija, izvor početnog pitanja, odgovora sve metafizike jezika koja pokreće isti od početka do kraja čisti tok reke žive reči.

„Rotorom” voljno-logičke kružnosti svaka reč se iz njenog jednosmernog značenja u običnom govoru ukršta sa „statorom” svih ostalih reči i u sintetičkom praznačenju celovite metafizike jezika  zadobija svoje svedimenzionalno značenje.

Ili, obrnuto, „rotorom” celovitog jezika i „statorom” voljno-logičke kružnosti pokreće, neprekidno okreće, privlači, ukršta najraznovrsnije reči, pojmove da iz njihovog prvobitnog značenja dostigne „svetlo“  istine.

To „naizmenično” ukrštanje čas jednih, čas drugih značenja sastavlja, rastavlja, okreće, preokreće sa svih strana najraznovrsnije reči, pojmove, dok ne indukuje na kraju „struju istine“, ili donose odgovarajuće rešenje, izvršenje.

 

METAFIZIKA POJMA I METAFIZIKA JEZIKA

 

U prvoj fazi svoje filozofije (u Bivstvovanju i vremenu) Hajdeger iz supstancijalne vremenitosti osmišljava svako konačno bića i samo bivstvovanje. [8]

Međutim tačno je, zapravo obrnuto, da svaka vremenitost i kvantitativna konačnost traži mnogo pre za svako svoje osmišljavanje, određenje celoviti jezik, i kvalitativnu konačnost nego što sve kvalitativna konačnost u jeziku traži za svoje određenje vremenitost i kvantitativnu konačnost.

U drugoj fazi svoje filozofije Hajdeger postaje svestan  da takvo utemeljenje nije moguće, a u završnoj fazi tvrdi sasvim obrnuto: da svaka moguća metafizika pretpostavlja metafiziku jezika.

Zato u eseju Heraklitovom logosu tvrdi da je upravo jezik ono prvobivstveno sve-jedno-jedno-sve najskupocenije skupa supstancijalno sabiranje, biranje, branje...

„Istorija umetnosti govori o jeziku kao formi. Ali jednom, na početku zapadnog mišljenja, suština jezika sevnula je u svetlosti bivstvovanja. Bilo je to onda kada je  Heraklit uzeo Λόγος kao reč vodilju da bi u toj reči mislio o bivstvovanju bivstvujućeg. Ali ta munja je naglo iščezla. Niko nije zadržao njen zrak ni blizinu onoga što je ona osvetlila. Mi vidimo tu munju tek kada se nađemo u oluji bivstvovanja. Ali sve danas ukazuje da je nama stalo jedino da odagnamo oluju. Mi svim mogućim sredstvima organizujemo protivgradnu odbranu kako bi smo imali mira uoči oluje. Ali taj mir nije mir. On je samo anestezija. Još tačnije, on je narkotizacija straha od mišljenja.“^[9])

Ako filozofija ne misli o jeziku, ne shvata jezik, suštinu jezika, s kojim osmišljava suštinu bilo čega, a pogotovu samog bivstvovanja ona je strah od mišljenja,  bežanje od mišljenja, anestetska zamena  mišljenja, strah od mišljenja, nemogućnost istinskog mišljenja.

Doduše to skupoceno skupa sabiranje, biranje, branje svega u jednom i jednog u svemu u supstancijalnom jeziku čak i u ovom njegovom eseju o Heraklitu ostaje  i dalje prvenstveno saznajno-logičko.

Tek u poznim Hajdegerovim spisima, jezik nije više samo ono duhovno sabiranje, biranje, branje skupocenog skupa filozofskog pojma, nego  govor, priča, kazivanje po sebi i za sebe kuća čoveka i kuća bića, supstancijalno prisvajanje najbivstvenijeg bivstvovanja.

Međutim, ni taj njegov završni pokušaj da najstarijom jedinstvom Pevanja i mišljenja iz najvišeg poetskog nadahnuća utemelji metafiziku jezika pre svake filozofije i u osnovi svake filozofije ne dolazi do suštine celovitog jezika (prvostepene reči, imena, govora, priče, kazivanja) u supstancijalnom imenu, imenu samom po sebi, koje zove, priziva svaku drugu reč, sabira, bere, bira  skupoceno sve-jedno-jedno-sve, jede ukusno jeste.

 

PEVANjE I MIŠLjENjE

 

Kao što su za Hegela granice  svakog bića i samog bivstvovanja granice mišljenja, tako su za poznog Hajdegera u njegovom Pevanju i mišljenju granice svakog bića i samog bivstvovanja, granice jezika.

Svako biće i samo bivstvovanje "između zemlje i neba“ živi, prebiva, stani se,  zastaje, ostaje, staje, stoji, prvobivstveno (govorno) postoji u kući jezika.

Put slobodne odluke, delovanja vlastite misli, osećaja od nužde tela, čula, do ukusnog sve-jednog, jednog-svega, je put žive priče potpuno slobodnog jezika.

Jezička uobrazilja je ono središnje područje po sebi i za sebe koje uobličava razum i čulnost, pojam i opažaj, teorijsko i praktično, um i volju, realno i idealno, formu i sadržaj, konačno i beskonačno, racionalno i iracionalno; sve kvalitete, kvantitete, relacije, modalitete...

I upravo se iz najstarije poetsko-filozofske uobrazilje prvih filozofa predsokratovaca (pogotovu Heraklita), ili najvećih pesnika, filozofija utemeljuje kao metafizika jezika.[10]

Poetsko-filozofski govor predsokratovaca nije pojmom ograničen na jedno moguće ili nužno značenje, a Heraklitov aforističi govor stvarajućeg i razgrađujućeg svemogućeg značenja sve-jednog, jednog-svega vatrenog logosa je čak vlasnik svake stvari i svakog bića, i samog bivstvovanja; ono prvostepeno najživlje večno unutra sve svetskosti sveta i sve svesnosti svesti...

Ta najšira slobodna forma svih formi i sadržaj svih sadržaja prvobivstvenog jezika po sebi i za sebe ne samo da nosi iskustvo svakog čoveka i naroda nego i živu i neživu prirodu.

Bez supstancijalne priče, govora ni osećajnost osećaja, ni smislenost mišljenja, odlučnost odluke, delatnost dela, svaka stvarnost stvari,  pa i sama svetskost sveta, bivstvenost bivstvovanja, nema utemeljenje.

I ko, uopšte, govori, priča, jezikuje?

Po, Hajdegeru, zapravo i ne govori čovek (koji tu samo jedna reč, biće između drugih bića), nego jezikuje logički stariji, daleko moćniji jezik koji ima u sebi misli i osećaje, volju i odluke, dela, svesno i nesvesno, racionalno i iracionalno prisvaja sve stvari, pojave...

Prvobivstvenom jeziku, supstancijalnoj priči, govoru kazivanju služe i ljudi i priroda, svaka svest i svaki svet, svi događaji i svi doživljaji.

Mi mislimo da jezik, kao upotrebna svest služi našoj egzistenciji, a zapravo, supstancijalnom jeziku, priči, govoru služi i naše telo i naša čula, sve naše misli, osećaji, želje, svrhe, odluke delovanja...svako biće i samo bivstvovanje i svet i egzistencija...

I tom jeziku po sebi i za sebe je, po Hajdegeru, najbliža poetska reč, koja se  ne ograničava, ne sužava jednim izabranim značenjem reči, već u najživljoj pojavno-suštinskoj, formalno-sadržinskoj poetskoj reči, življenju jedino dostiže ukusno sve-jedno, jedno-sve  zvanje, imenovanje prvobitnog jezika.

I zato što je pesnička reč, pre svih pravila pisanja ili govora najmanje formalna, najviše sadržinska... ona čuva  prvobitnu istinu govora za sve posebne forme sadržaje, pojave sveta i sve misli, osećaje, odluke, dela pojave, suštine volje ili svesti.

Ne stanuje u kući jezika samo čovekov duh (sve naše mišljenje, osećanje, odluke, dela), nego i telo, duša, duh.

Najživlja poetska reč u slobodi prvobivstvenog pesničkog jezik  nije samo vlasnik prvostepenog imenovanja, značenja govora, nego i same stvari, bića.

Tek u poetskoj reči, govoru, kazivanju prizivu, pozivu pesnika čovek ulazi od van ka unutra u tajnu reči, otključava kuću jezika, zadobija duhovnu trpezu, jelo, piće, odeću... prvobivstveno živi...

Ne samo da jezik pamti sve događaje, doživljaje, opisuje svaku stvar, biće i samo bivstvovanje, nego je kroz supstancijalnu priču, kazivanje (stvarnu i zamišljenu, izmišljenu) samo srce stvari  ssvakog  događaja, doživljaja što otključava suštinu svakog bića i samog bivstvovanje, ono prvobivstveno što ostaje, staje, stoji, prvostepeno duhovno postoji...

Kada kaže da ne govorimo mi nego jezik jezikuje, to ne samo da znači da se svako biće pa i samo bivstvovanje ispoljava, izražava kroz govor, jezik, nego je jezik jedini mogući dosledni (prvostepeni) subjekt–objekt) koji svojom slobodom otključava, osvaja onu  suštinsku unutra duhovnu ličnost.

Ne samo da je govor suštinsko unutra svake konkretne stvari, bića ili svesti, nego je upravo zadnja po sebi za sebe suština sveta i suština svesti. 

Kroz mitološki, religiozni, filozofski, naučni, informativni, komunikativni um, slobodnu priču, kazivanje jezik je prvobivstvo po sebi i za sebe.

Da li je jezik od početka kroz književnu, mitološku, teološku osnovu imao  tu ulogu vlasti nad svim i svačim, ili je na kraju, naučnu, političku, pravnu,  komunikativnu, informativnu, medijsku, virtuelnu svest postao (kao Hegelov apsolutni duh), po sebi i za sebe? 

Ako bi jezik (govor, priča, kazivanje) postepeno, od književne, mitološke,  teološke, filozofske, naučne, političke, pravne, pa sve do komunikacijske, informacijske, virtuelne, medijske svesti   preuzimao vlast, opet se nikako ne bi mogao objasniti taj suštinski kvalitativni skok iz kvantitativno nagomilanog živog govora ka prvobivstvenom jeziku po sebi i za sebe, a  pogotovu pre toga jedinstvo u čoveku ili veza  čovekova sa čovekom, po osnovi razuma, volje, svesti, u kojima se jezička svest pretpostavlja od početka.

Sa jedne strane informativna, komunikativna svest po sebi i za sebe (informatički sistemi, roboti, veštačka inteligencija, veštački jezici) sa druge strane sveto ime, reč za odgovorno pitanje, odgovore, tvrdi dogovor, ugovor rečenog-učinjenog, iz najstarije metafizike jezika umeća žive reči, jezika govorna svest potpuno otvorena, proširena  u duhovno bezmerje. 

I kao što čovek ne poseduje slobodu nego sloboda čoveka tako  pogotovu ne poseduje ni supstancijalni jezik, najslobodniji govor, priču, kazivanje, nego on njega.

Ta supstancijalna sloboda, je zapravo, sloboda prvobivstvenog jezika po sebi i za sebe, kome ne služi samo čovek, nego i sva živa i neživa priroda.

Vladavina duha, teološke, filozofke, naučne istine ili prava, zakona  je, zapravo pravedna,  mudra vladavina prvobivstvenog jezika, priče, govora po sebi i za sebe, koji prisvaja sve stvari, ljude, narode, događaje...

Prvobivstveni jezik ne služi da odredi neko starije šta bivstvovanje ili osmisli egzistencijalno zašto tubivstvovanje, nego na prvostepeno  šta je, kakvo je, koliko je i zašto je pita i odgovara po sebi i za sebe prvobivstveni jezik!

Sasvim obrnuto svom Bivstvovanju i vremenu, Hajdeger u svom poznom periodu iz dosledne metafizike konačnosti najstarijeg čovekovog slobodnog ništa (pre svakog šta je, koliko je, kakvo je nešto) iz  supstancijalne forme svih formi, sadržine svih sadržaja najslobodnije metafizike jezika svaku stvarnost stvari i bivstvenost bića utemeljuje iz jezičkog prabivstvovanja.

Svakako da  teze o jeziku Hajdegerovom Mišljenju i pevanju nisu ni izbliza utemeljene u ovako doslednom vidu kako su ovde izrečene,  ali se iz tih njegovih eseja o priči, kazivanju, jeziku daju ovako izvesti.

Zapravo, religija je kod Grka povezana sa poetskim nadahnućem: Hesiodom, Homerom, i to teološko nadahnuto epsko peništvo opredeljuje u velikoj meri njihovo mišljenje, govorenje, verovanje, sve norme njihovog življenja.

Iako Hajdeger insistira na predsokratovcima, a pre svega Heraklitu, aforističkom poetsko-metafizičkom izvornom govoru, a naspram Sokratovog, Platonovog, Aristotelovog pojma, taj nadahnuti govor je itekako prisutan kod Sokrata, Platona prisustvom mita, alegorije, mašte... istovremeno sa jasnošću pojma ka duhovnom sjaju najviše ideje).

Doduše, kasnija filozofija (pri određenju suštine bilo koje stvari, bića, pojave, događanja, pa i suštine samog bivstvovanja) većinom odbacuje mitološki govor (koji se kasnije zadržao jedino kod velikih pesnika) i pretežno se nastavlja na Aristotelov analitičko-sintetički metod jasne  definicije, pojma.

Ipak, iako Platon ne odbacuje u potpunosti poetska nadahnuća koja donose pesnici i u svojoj filozofiji u mnogim ključnim izvođenjima koristi priču, alegoriju...  ipak na  kraju postavlja maštu pod uzde uma, mit pod  vlast logosa i poetsko nadahnuće pod svetlost najviše ideje dobra.

Zato odbacuje govor o bogovima koga nude pesnici, koji bogovima im pripisuju mnoge osobine (suprotne božanskom savršenstvu), kojih  bi si čak i ljudi trebali stideti i zato ih proteruje iz države.

Kao što sve opažaje, kao senke same stvari stavlja pod starije obrise same stvari (pojmove), a svi pojedinačne, posebne, opšte pojmovi, sudove nauke (delimične obrise same stvari) pod celovite ideje, tako i umetnost koja podražava senke ideja, i nauku, koja opštim pojmom ili sudom saznaje samo obrise ideje, postavlja ispod filozofije koja govori o istini celovite stvari, večne ideje, a sve ideje filozofije pod ideju svih ideja, stvarnost svih stvari, bivstvenost svih bivstvovanja, istinitost svih istina, nadsaznajnu, nadbivstvenu, nadsuštastvenu božansku ideju dobra, koja tek utemeljuje svakog spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta dobrog, lepog, pravednog i istinitog...

 

ČISTA VOLjA I JEDNA SLOBODNA VLASTITOST IZ SUPSTANCIJALNOG IMENA, ŽIVE REČI, GOVORNE SVESTI NE NE STOJI SAMO U OSNOVI PRAKTIČNO-MORALNOG UMA, SVEGA NAŠEG ODLUČIVANjA, DELOVANjA, NEGO I U OSNOVI TEORIJSKOG UMA, SAME RAZUMNOSTI RAZUMA, UMNOSTI UMA, LOGIČNOSTI LOGIKE, SAZNATLjIVOSTI SAZNANjA I ISTINITOSTI ISTINE

 

Ako svako imenovanje, ime podrazumeva stariju govornu svest, na čemu se utemeljuje, šta drži svejedinstvo jezika, govorne svesti?

Da li se praosnovni identitet jedne iste vlastitosti pretpostavlja ne samo za supstancijalno imenovanje, ime nego i za svejedinstvo jezika, celinu govorne svesti?

Opet, kako je moguća jedna (samosvesna) ista vlastitost bez svejedinstva jezika, žive govorne svesti?

Sa jedne strane se tek iz svejedinstva jezika, svih odnosa, relacija žive reči sagledava praosnova da, je, jeste ili ne, nije između subjekta i predikata i  sagledava jedna ista vlastitosti u svejedinstvu jezika, govorne svesti?

Sa druge, jedna ista vlastitost tek iz supstancijalnog imena u osnovi žive reči, govorne svesti utemeljuje neprotivurečno mišljenje, izricanje, delovanje; nosi svaku opštost i neponovljivost, posebnost iskustva.^[11]

U svakom slučaju, logičko Ja nije moguće bez voljnog Ja.

Celoviti jezik mnogo pre pretpostavlja za supstancijalno imenovanje, ime govornu svest i voljno Ja, nego logičko Ja i "čist" pojam.

Svaki je pojam podređen nekom starijem sintetičkom sudu, i sa formalne strane pretpostavlja najstariju sintetičku  osnovu jedne iste vlastitosti a sa sadržinske strane, pored konkretnog opažaja,  za utemeljenje bilo kojeg pojedinačnog, posebnog, opšteg značenja, znanja u daljim sudovima, zaključcima i razgovor između pojmova, sudova kroz svevezivu punoću govorne svesti, sve je, jeste i ne, nije veze najstarije metafizike jezika.

Govori se iz ličnosti ka ličnosti i po zamišljenoj ličnosti primaju, daju sve reči, imena i iz jedne iste vlastitosti sastavljaju  značenja celovitog jezika.

Govornik zadržava, održava pamćenjem, sećanjem, zamišljanjem svako svoje i tuđe mišljenje, osećanje, odlučivanje, delovanje...

Samo se iz voljnog kretanja, pokretanja žive reči i starijeg „Ja govorim“, koje ima svu formu i sav sadržaj može utemeljiti sintetičko jedinstvo mišljenja; iz praznog logičkog „Ja mislim“ i logičkih kategorija to nikako nije moguće.

 

VIĐENjE I GOVOR

 

Zapitajmo se za tren: kako počinje govor kod deteta?

Pokaže mu se jedna stvar i pred njim imenuje i traži da ono upamti ime te stvari; poveže ime, pojam koji čuje i predstavu koju vidi i tako zadrži u svesti jedno i drugo u međusobnoj vezi.

Ipak, dete tu stvar, biće vidi i pre našeg imenovanja.

Može se pitati: kako je vidi pre govora, bilo kakvog značenja, znanja?

To je, svakako, mnogo stariji problem, jer vidi i svaka životinja i ima svoj poseban govor, neke, čak i posebnu vrstu viđenja  i neku svoju svest za sebe, koja je njima potrebna. [12]

Zato se ovde mora pretpostaviti nešto što ne “gleda” stvar samo sa jedne ili nekoliko strana nego starija osnova ( “svečula“ iznutra), koje gleda sve sa svih strana.

Hipotetička praforma unutrašnjeg govora, razgovora pre svakog opžaja pojedinačnog čula ili konkretnog jezika koji ukršta sva čula.

Najjače sećanje, prepoznavanje  žive govorne svesti koje iz govornog jedinstv shvata, hvata, obuhvata značenje svake reči, pita iz odgovorne reči, govora, odgovara za sve.

A to živo jedinstvo, starije od svakog pojedinog opažaja, slike, utiska, reči, pojma može biti samo najstarija praforma–prasadržina metafizike jezika, hipotetičkog pragovora koji drži, sadrži „na delu” sve rodne reči jezika u njihovom najplodnijem, pra-značenju.

„Metafizičko iskustvo” žive reči, govorne svesti najstarijeg  imenovanja u prvom, potpuno otvorenom, svemogućem praznačenju.

Isto je tako i kada se jedna se misao, pojam se objašnjava drugom mišlju, pojmom.

Na kraju se opet traži najjača, misao (kao kod Hegela  apsolutna misao) da poveže sve druge misli u apsolutnom duhu, ideji.

Da li je naše pojmovno mišljenje samo razgovor pra-jezika, njegovog praznačenja u kome mi koristimo, nasleđujemo iskustvo rodnih reči koje samo delom koristimo i vrlo retko nešto dodajemo tom iskustvu; ili su obrnuto: oseti, osećaji, predstave, predstave, slike, misli ili nadgovorne idejama ne samo starije od govora i nezavisna od govora, nego utemeljuje i sam govor.

Onda je  taj unutrašnji „razgovor mislima„ po nekom starijem jedinstvu svesti  ili starijoj čulnoj konkretnosti pre svake konkretne reči nužna pretpostavka za svaku reči i svaki govor, izricanje, imenovanje, razgovor ili za ono što je  zapisano, osvećeno da ostaje, staje, stoji, duže ili zauvek postoji.

Opet, ako je pregovorna, nadgovorna misao starija od reči, taj misao mora prvo utemeljiti odnos  pojma i reči, i pokazato da je moguć taj pojam (stariji od reči) po sebi i za sebe.

A šta je pojam (" po sebi i za sebe"), ako nije razgovor „reči“ i reči, rečenice i rečenice, subjektivno–objektivnog celovitog jezika po sebi i za sebe pre svakog konkretnog pisanog izgovorenog pojma?

Mada se slika sama po sebi može videti, ili uopšte neposredno primiti konkretan opažaj bilo kojeg čula, suština pojedinačnog, posebnog, opšteg pojma ili suda, pa čak pojedinačnog opažaja, ne može se sagledati iz njega samog. Teško da  značenje bilo koje rodne reči u njenom odnosu sa svim drugim isto takvim rečima, može svesti na spoljašnje iskustva.

Kada se kaže da se imenovanje bilo koje: stvari, bića, događaja, doživljaja, spoljašnjih ili unutrašnjih stanja svodi na konkretnu sliku, na neke neposredne opažaje (osete), ili daljim izvedenim rečima, imenima, apstraktnijim pojmovima na drugostepenu vezu između prvostepenih utisaka čula, zapravo se se ostaje bez suštinskog utemeljenja.

Iako po empiričarima svaka reč, govor na kraju biva samo sluga (starijeg) viđenja, neke pojedinačne slike, opažaja, ili čak neke još primarnije egzistencijalne potrebe, kojoj služi svako čulo i samo viđenje, značenje te reči nije moguće (po sebi) bez starijeg govornog jedinstva.

Takođe, ni da je govor moguć po sebi, bez onoga koji (ga) govori, kao što misli Hajdeger, kada tvrdi "ne govorimo mi, nego jezik jezikuje", i da prvostepenoj priči, govoru, kazivanju, kao u Hegelovom apsolutnom duhu po sebi i za sebe, kome pripada sva priroda, istorija, sve živo, neživo, svako biće i samo bivstvovanje. 

Supstancijalni jezik, priča, govor kazivanje mora biti jedno sa hipotetičkim govornikom koji iz bezmerja govorne svesti imenuje sve, izražava sve, pita–odgovara, govori za sve.

GOVOR I REČ

 

Ako sama reč ne može biti po sebi, nego je kao i misao jedno sa nekim sadržajem, bićem  vezana i za onoga koji govori i za ono o čemu se govori,  imenovanje nekoga, nečega, da li je takav i sam govor?

Da li i govor kroz priču samo daje opis starije slike, radnje nekog događaja ili doživljaja  (na osnovu čulnog iskustva), služi samo starijoj slici, opažaju, imenovanju nekoga, nečega, ili postoji i „govor po sebi” koji,  osim tog pojmovno–opažajnog opisa svake reči i nešto dodatno, sa čim iz najstarije sintetičke celine žive govorne svesti ne samo da utemeljuje značenje svake pojedine reči, pojma  ili samu (svaku posebnu) čulnost, već i samo mišljenje, odlučivanje, delovanje?

Da li je u toj potpuno otvorenosti žive reči, govorne svesti prisutno nešto “neuhvatljivo” pre bilo koje pojedine reči, grupe reči i njihovog suženog značenja?

Kao prvobitan govor živim duhom predat Adamu pre greha, ili barem pre nego što su se pomešali jezici (vavilonska kula), koji odražava duhovno bezmerje istine svete treči, imena, Božiju tvoračku reč: I reče Bog i...bi!

U svakom slučaju, samo se u takom hipotetičkom govoru,  pragovoru, gde se svaka rodne reč može rastvoriti i povezati sa isto takvim drugim rečima u živom jeziku, dostiže prvobitno, metafizičko praznačenje svake reči, kroz sve-jedno-jedno-sve svedimenzionalno ukrštanje celovitog jezika razjašnjava svaka reč, misao, osećaj, konkretan opažaj..

Svođenjem reči na „čist pojam“, podjednako kao i na konkretnu sliku, opažaj ništa se ne dobija, nego upravo gubi svejedinstvo reči u živom govoru, celovita metafizika jezika koja se mora pretpostaviti u osnovi svakog pojedinačnog, posebnog, opšteg značenja.

Nijedna reč u svom (prvostepenom) značenju se ne može izdvojiti iz  živog govora i po spoljašnjem ili unutrašnjem iskustvu svesti samo na opisivanje nekoga (nečega).

Ipak, da je moguće da se najjačim osećanjem, sećanjem svepovezanih značenja žive govorne svesti suštinskim praimenovanjem vrati puna snaga prvobitne reči?

To nas vraća na već pomenuti problem odnosa imena i imenovanja.

Ko, kako imenuje sve reči? Odakle dolaze sva imena, imenovanja?

I da li je stariji onaj ko imenuje sve stvari, bića, pojave, osećaje, ideje, doživljaje, ili sama ta imena?

Ime, pojam o nekoj stvari treba da izražava suštinu same stvari.

Već je rečeno da se govor teško može odvojiti od hipotetičkog govornika. I da je, svakako, onaj ko imenuje sve te stvari, pojave, stariji od tih imena, imenovanja.

Obično ime nema tu svepovezanost žive reči, svemogućnost imenovanja  po celini jezika, nego samo zvanje duha, imanje najstarijeg imena, imena samog po sebi.

Treba rastvoriti, otvoriti svaku reč, iz svejedinstva jezika vratiti istinom njenu plodnu vezu sa svakom drugom reči.

Tek iz starije celine svaka pojedinačnost dobija ime, značenje,  iz metafizike živog jezika zove svaka reč, ime, zna, shvati, imenuje bilo šta, a kamo li sve.

Supstancijalno ime utemeljuje vezu jednog i mnoštva, kroz sve-jedno, jedno-sve  vezu svake reči sa drugom reči u živom jeziku.

Metafizika jezika iz najstarijeg imena otkriva prvobitno biće pragovora, štastvo rodne reči u njenom najplodnijem, najjačem praznačenju.  

 

SLOBODA JEZIČKOG DUHA VALTERA BENJAMINA

 

"U početku stvori Gospod Bog nebo i zemlju".^[13] a  čoveka tek na kraju "od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek živa".^[14]

Valter Benjamin se pita zašto Gospod Bog se ne stvara čoveka već u početku po reči, nego tek kasnije i odgovora.[15]  "Bog nije stvorio čoveka iz reči i nije ga imenovao... da ga podredi jeziku, već je u čoveku... oslobodio svoj jezik koji je njemu služio kao medijum stvaranja".^[16]

Sve stvoreno po Božijoj reči, pa sloboda jezičkog duha omogućava čoveku da se uzdiže iznad prirode, gospodari prirodom.

"Božanska tvorevina završava se time što stvari dobijaju ime od čoveka".^[17]

Doduše, to čovekovo  "malo stvaranje" nije kao Božije (ex nihilo), nego saznanjem, imenovanjem samo odraz Božijeg sveznajućeg imena i Božije stvarajuće reči...

Čovekovo "stvaralaštvo, oslobođeno Božanske aktuelnosti, postalo je saznanje. Čovek je saznavalac istog jezika u kojem je Bog tvorac."[18]

Kada Adam praimenovanjem neartikulisane šumove i zvukove živih i neživih bića, glasove životinja ili bezglasan govor stvari artikulisananim glasovima prevodi u žive reči jezika on iz Božije stvarajuće reči, njegovog najsvetijeg imena saznaje večnu suštinu svake životinje, biljke, žive, nežive stvari koju imenuje.

"Time što prima nem bezimen jezik stvari i prevodi ih u glasovni oblik imena — čovek rešava ovaj zadatak. On bi bio nerešiv da čovekov jezik imena i bezimeni jezik stvari nisu srodni u Bogu..."^[19]

 

JEZIK I IME

 

Svaka reč je ime nekoga ili nečega, a najstarije ime je "jezik jezika"^[20] iz koga sve reči tek imaju svoje značenje.

"Sav ljudski jezik je samo refleks reči u imenu".^[21]

Poznanje po imenu je starije od znanja po pojmu.

Ne samo da je onaj ko imenuje sve stvari, bića stariji od njihovih imena, nego se tek iz najstarijeg imena "jezik... saopštava sam sebi ... u svojoj apsolutnoj celini",^[22] svaka reč razgovara sa svakom drugom rečju.

Ipak, nakon čovekovog pada poznanje iz najstarijeg imena ni u jedinstvenom jeziku pre Vavilonske kule nije više jedno sa suštinom stvari.

"Apsolutni odnos imena prema saznanju postoji samo u Bogu, samo tamo je ime, budući da je potpuno istovetno sa stvaralačkom rečju, čist medijum saznanja". ^{[23] "} 

Samo je u najprisnijem zvanju, poznanju vlastitog imena ostala najskrivenija duhovna veza čoveka sa Bogom i drugim čovekom.

"Vlastito ime je zajednica čoveka sastvaralačkom rečju Boga." [24]

Iako ima dosta ljudi sa istim imenom, niko ne misli da je ime nešto spoljašnje nego najunutrašnjiji oslonac njegove misli, reči, osećaja i svake odluke, dela s kojim potvrđuje svoju ličnost.

Duhovno ime je nešto najnematerijalnije u materijalnom životu čoveka, jer kroz njeg prima živi duh.

"Teorija vlastitog imena jeste teorija o granici između konačnog i beskonačnog jezika." [25]

Vlastito ime konačno zvanje, poznanje vodi duhovnom bezmerju Božijeg zvanja, poznanja.

 

SVETO IME, SVETA REČ

 

Tajna reči je tajna imena, a tajna imena ime po sebi koje zove duhom sve reči jezika i zna sve znakove znanja.

Sveto ime, ime po sebi ne može se svesti na druge reči, imena, nego mnogo pre sve reči, imena na ime po sebi.

I kao što se niko ne zna samo po reči "čovek", nego po vlastitom imenu, tako ni Bog  po reči Bog, nego kroz najviše zvanje, znanje njegovog Svetog imena.

Zvanje duhom Svetog imena Božijeg je najviše zvanje (i znanje) čoveka.

Sveto ime zove duhom svako ime, poznaje sve naše misli, reči, osećaje, dela.

Iz Božijeg imena ishodi Duh istine i sveto znanje, poznanje.

U Svetom imenu reč je jedno sa delom, Božije: „Neka bude ... i bi.

 

GREH JEZIČKOG DUHA 

 

Po Benjaminu "jezik u raju [je] bio potpuno spoznajan".^[26]

Sa Adamovim "grehom jezičkog duha" govor je izgubio najunutrašnjije jedinstvo imenovanja i saznanja sa Božijom stvarajućom reči, s kojom je iskazivao suštinu stvari i sa sudom između dobra i zla pao u nejasne, neodređene odnose između stvari...

Dobro i zlo nisu, po njemu, stvoreni iz Božije stvarajuće reči niti su suštine zadate imenovanjem, već je to"saznanje na koje navodi zmija... o tome šta je dobro a šta zlo... nestvaralačko podražavanje stvaralačke reči".^[27] 

"Dobro i zlo, naime, nalaze se kao nešto što se ne može imenovati, kao nešto bezimeno, izvan jezika imena...[kao].. apstraktni jezički elementi ...ukorenjeni ... u reči koja osuđuje, u presudi...U grehu je čovek napustio neposrednost u saopštavanju konkretnog, napustio ime, i pao u provaliju posrednosti svakog saopštavanja reči kao sredstva, sujetne reči, u provaliju brbljanja" ^[28]

Govor više ne imenuje i ne saznaje iz Božije stvarajuće reči suštinu stvari, već kroz dvostrukost koja jeste i nije razdvaja od stvari.

"Doista postoji istovetnost između reči koja po obećanju zmije spoznaje dobro i zlo, i između reči koja saopštava nešto spoljašnje".^[29]

 

DA LI JE ADAMOV PAD "GREH JEZIČKI DUHA"?

 

"I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu;Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš".^[30]

 

Nikako se ne može reći da je Adamov pad "greh jezičkog duha", s kojim je govor izgubio prvobitno imenovanja i saznanja suštine stvari i sa "nestvaralačkim podražavanjem Božije stvarajuće reči", prosuđivanjem između dobra i zla, potonuo u privid između stvari.

Prvostepeni "greh jezičkog duha" se ne može nikako pripisati Adamu (iako je kasnije moguć i kod čoveka), već nečistom duhu, koji jeste to što jeste, "laža i otac laži... krvnik ljudski od početka", duh prevare, lukavstva, što huli na ime Božije, najsvetije lice Duha Svetog, zbog čega zaslužuje pakleni sud.

Jedno je prazan govor, kada reč nema slobodu jezičkog duha da imenovanjem i saznanjem odgovara čoveku i samoj stvari, već je samo "sujetno brbljanje" o prividnim odnosima između ljudi i između stvari...

Drugo je lažna, zla reč protiv čoveka i same stvari...

A sasvim treće svesno izgovorena reč duhovnog bića (Lucifera i sve njegove vojske) protiv Božije reči, imena, laž protiv Duha istine, račvasti zmijski jezik, hula na najsvetije ime i lice Božije.

Da se prvostepeni "greh jezičkog duha" može pripisati čoveku od početka, to bi bio njegov neoprostiv greh i zauvek sud, suštinska duhovna, večna smrt

Ali nije tako. Adamu je rečeno: " u koji dan okusiš ploda sa drveta znanja dobra od zla, umrećeš".

Ako nakon isterivanja iz raja on živi još 930 godina, taj dan njegove smrti očigledno se ne odnosi na fizičku smrt (zadnji izdah i odvajanje duše od tela), nego na duhovnu smrt.

To jest, prva je smrt, duhovna smrt, odvajanje duše od duha Božijeg, s kojom gubi blagoslov večnog života i postaje smrtan.

Druga odvajanje duše od tela zadnjim izdahom (fizička smrt).

Treća raspad tela.

Ipak, to nikako nije, naspram suštinskog večnog života, suštinska večna smrt, nego naspram blagoslovljenog večnog života Adama i Eve u raju u jedinstvu daha sa duhom i srca sa ljubavlju, sa prvim grehom prvo prekid veze daha sa Božijim duhom i srca sa ljubavlju za kojim sledi konačni zemaljski život "u znoju lica svog" i na kraju fizička smrt.

Međutim, suštinska duhovna smrt nije samo neposlušnošću Bogu gubitak blagoslova večnog života i konačni, smrtni život (kao kod čoveka), nego kroz svesno i otvoreno suprotstavljanje Bogu, kroz prvostepeni "greh jezičkog duha", neoprostivu hulu na ime Božije (najsvetije lice) Duha Svetog, potpuni sunovrat nekadašnjeg duhovnog bića svetlosti (Lucifera i sve njegove vojske) u tamu, bezdan, paklenu muku, oganj – večita smrt.

Duhovna bića ne zavise od jela, pića, odeće, kuće... i  njihova osećanja su potpuno istovetna sa njihovim duhom.

Kako je njihov jezik duhovne prirode i greh jezika je suštinske, duhovne prirode...

 

SAZNANjE,  IMENOVANjE IZ PRVOBITNOG JEZIKA I POZNANjE IZ SVETE REČI, IMENA ZA TELO, DUŠU, DUH

 

Po Benjaminu i fizička i duševna strana čoveka (jedenja, pijenja, osećanja) služe slobodi jezičkog duha.

Smisao čoveka u raju je da "potpuno spoznajnim rajskim jezikom imenuje i saznaje stvari kojih je Bog tvorac."

Tačno je da je Adam pre greha jedenjem rajskim plodova uvek imao i neko otkrivanje, otkrovenje.

Sa biljkama je razgovarao na nivou sna, sa životinjama skoro kao sada sa ljudima, sa Evom je imao najviše, najdublje telesno-duševno-duhovno poznanje od Boga za sve-jedno, jedno-sve.

A kroz plodove sa Drveta života otkrivanje, otkrovenje od Boga i razgovor sa višim bićima.

Ipak, ne može se reći da je fizička i duševna strana jezika u raju prvenstveno služila duhovnoj strani saznanja i imenovanja već stvorenog sveta.

Adamovo otkrivanje, okrovenje jedenjem rajskih plodova mnogo je pre bilo mirisom istine i ukusom ljubavi celovito fizičko, duševno, duhovno poznanje nego rečima jezika samo pojedinačno, posebno, opšte saznanje.

Božije zvanje, znanje čoveka i Adamovo najsvetije zvanje, znanje svetog imena Božijeg je starije od svakog Adamovog imenovanja, saznanja iz prvobitnog jezičkog duha.

On nije jeo plodove u vrtu što je stvoren od zemlje, nego je stvoren od zemlje i postavljen u rajski vrt, da bi jeo Božije nadumno ukusno jeste!

Adamova suština je jedemska, on jede iz svoje suštine; j(edemski) vrt je svrha stvaranja zemlje uz nebo, mirisno-ukusnog rajskog središta za prvog čoveka, ženu od početka. 

Miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života (kao i svih drugih rodnih drveta u raju) je zasićavao i njegovo telo i dušu i duh... 

Inače, zašto je uopšte stvorena zemlja (sa nebom) i od nje sve biljke, životinje i pored duhovnih bića (koja nije potrebna hrana i piće, polaritet i za množenje) čovek sa telom od zemlje na kraju i drugi pol, žena iz njegovog rebra?

Adam je stvoren od praha zemaljskog, a ne samo po reči da se mirisom istine i ukusom ljubavi sa Drveta života j(edemskog) vrta od najnižeg do najvišeg utemelji veza tela sa dušom i duše sa duhom, zemlje sa nebom, čoveka sa Bogom, zemaljskog života sa večnim životom...

 

TROSTRUKOST JEZIKA

 

Jezik (čoveka i naroda) ima trostruku: fizičku, duševnu, i duhovnu prirodu.

Sa njim se jede i pije, izražavaju osećanja i govori, saopštavaju duhovne stvari.

Kroz taj vatreni suvišak srca iz tela, duše, duha čovek izražava ljubav i govori istinu...

Ukusno jedno kroz desni, zube, jezik, najtvrđe i najmekše za sve kosti, meso, ključ kroz rame, ruku, mišicu za sve mišiće, misli, osećaje, mišljenje; vrata u vratu, glasu, govoru istine ka glavi svete reči unapred odozgo iznutra sa desne strane, zaključak za telo i duh.

Mirisom istine i ukusom ljubavi najjači osećaj, osećanje, sećanje ploda sa drveta života, završna svrha jedemskog, edemskog vrha, vrta; savršena vršidba unapred od  kraja, iz raja, kruna smisla.

Sa plodom drveta znanja dobra od zla Adam gubi miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života i svih drugih rajskih drveta (ne jede više nadumno Božije jeste).

Prvo ukusnu jednoću srca, duše, tela, daha sa Božijim duhom, pa imenovanje i saznanje suštine svake stvari iz njegove stvarajuće reči.

Međutim iako se se jezikom sporazumevaju ljudi i narodi a govorom znakova čak i različite vrste živih bića, jezikom se takođe i laže, obmanjuje, dvoliči.

Tajna da nas zmija ujeda, što smo joj dali (ukus), zub.

Ista sila otrovnog ugriza koji ubija telo je oteta snaga prvobitnog mirisa istine i ukusa ljubavi srca, usta koja telom, dušom, duhom jede Božije jeste.

Životinja ima rep a zmija je sam rep i otrovni zub. 

Opasniji je lukavi jezik laži, zla nego otrovni zub mržnje.

Otrovni zub mržnje ubija telo, a lažna, zla misao, reč truje duh čoveka i naroda i usmrćuje sva pokolenja...

Miris istine vraća svetu jednoću duha, ukus ljubavi svetu jednoću srca, zavet duše i tela, nebeskog života sa zemaljskog životom...

Poznanje iz svete reči dubokog pitanja, odgovora za sve naše misli, osećaje, odluke, dela, najprisnije zvanje po imenu drugog čoveka i poznanje najsvetijeg imena Božijeg, je pre svakog pojmovnog znanja, jedini nepodeljeni jezik po suštini stvari za telo, dušu, duh.

Reči Hristove su plodovi sa drveta života za Adama u svakom čoveku pre greha kakvog ga je Bog stvorio udahnuvši mu duh.

Prave ulice istine iz večnog života za duhovno sretanje licem k licu;  buđenje, ustajanje iz budućeg večnog – Vaskrs.

Božije jelo, piće, plod, odeća, kuća, vrata, put.... u jedino mogućem savršeno shvatljivom, doslednom, večnom smislu.

 

SVETO JEDOSMO, PISMO

 

Jedno je otvoreno suprotstavljanje najsvetijem imenu i licu Božijem, svesna laž (đavo je "laža i otac laži") nečistog duha koji guši, davi telo, dušu, za kojom ide i mržnja, zlo, krvništvo prema čoveku...

Drugo je neposlušnost Božijoj reči, zapovesti.

A tek treće prazan govor, jalova reč, sujetno brbljanje...

Zato će "za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan strašnog suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati i svojim ćeš se rečima osuditi."[31]

Prazna reč je prazna misao i prazan osećaj, koji ne zasićuju telo, dušu, duh.

Ugriz zabranjenog ploda sa Drveta znanja dobra od zla je prvo greh volje (neposlušnost Božijoj reči) pa kroz greh mirisa i ukusa (tela, duše, duha) greh jezika.

Kroz trostruki  (duhovni, duševni i fizički) pad mirisa i ukusa, trostruka: duhovna, duševna i fizička smrt.

Prvo odvojenost daha od duha Božijeg (duhovna smrt), pa duše od tela (fizička smrt) pa na kraju i raspad svih delova tela, razdvajanjem od živog i neživog sveta, odvojenost svih ljudi kroz sva mesta, vremena.

Bez istine nema jedinstva misli, bez ljubavi jedinstva osećanja, bez mirisa istine i ukusa ljubavi jedinstva želja, potreba tela; laž deli duh, mržnja dušu, neverstvo telo...

Istina vraća večnu jednoću duha, ljubav večnu jednoću srca, svetinju duše, tela, zavet nebeskog života sa zemaljskim životom...

Kao što sve ćelije, organi – svi za u jednog, jedan za sve – sjedinjeni u telu za život, tako su u savršenoj ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem  u krstu svi ljudi iz prošlog–budućeg vremena u bezgrešnom telu, krvi sjedinjuju za večni život.

Oko onog koji savršeno vidi istinu je više svoje nego vlastito koje je ne vidi, ili vidi pogrešno, isto kao i uho ili miris, ukus, misao, reč...

Tek kroz onog koji vidi, čuje, oseća, misli, govori, dela, živi u savršenom, večnom smislu istinski vidi, čuje, oseća, misli, govori, dela, živi...

"Ja dođoh na sud na ovaj svet, da vide koji ne vide i koji vide da postanu slepi"[32]... "Slijepi progledaju, hromi hode, gubavi čiste se i gluhi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima propoveda se  jevanljelje". [33]

To što se Adam stvara od praha zemaljskog i oživljuje duhom Božijim a ne direktno po reči Božijoj, znači da se svi ljudi iz svakog prošlog–budućeg mesta, vremena u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem sastavljeni u Duhu istine za večni život kao što su (bez Duha istine i ljubavi ka Bogu i bližnjem) kroz trostruku, duhovnu, duševnu i fizičku smrt odvojeni od Boga i jedni od drugih.

Naspram trostruke grešnosti i trostruke smrti, u novom Adamu trostruki zavet duha, duše, tela za iskupljenje i vaskrsenje.

Pashalno klanje za iz zla, laži izlazak, okršaj, ukrštanje sa svim grehom, zlom za jedinstvo duha sa dušom, duše sa telom, Boga sa čovekom, i čoveka sa Bogom i drugim čovekom, zemlje sa nebom, zemaljskog sa večnim životom.

Sveto (jedno) jedosmo (jesmo i upijamo istinu, pismo), pismo za isceljenje duha, duše i tela...

Prvo krštenjem zavet duše sa duhom Božijim, pa trud trudnice duše u ispunjenju svete reči semena u telu materici za drugo za večnost duhovno rođenje.

Bog je otac, duša majka, koja zavetom krštenja iz semena svete reči uzrasta kao  trudnica u trudu vere u telu  materici do drugog duhovnog čoveka "u visini i meri lakta Hristova" za večni život...-

Čovek se rodio za večnost kada je u ljubavi (ka Bogu i bližnjem) sazreo u duhovnoj kruni, oreolu za carstvo nebesko, dao duhovni rod koji se zauvek može jesti...

Mirisom istine Duha Svetog i ukusom ljubavi, Boga  sabiranje, biranje branje za izabrane, od svakog naroda, čoveka, okršaj, ukrštanje, krst za nebesko telo, rod.

JEDNA ISTA VLASTITOST I IME PO SEBI

 

Umesto da najstarijim imenom, kao praosnovom svakog drugog imenovanja (deduktivni put) utemelje sva ostala posebna imenovanja (zamenice, pridevi, glagoli, prilozi, predlozi...), nauka o jeziku  i sva filozofija idu induktivnim, obrnutim  putem.

Shvatanje samog imena, imenovanja, osnovnih glagola i priloga, predloga prevazilazi okvire gramatike i filozofije i ide u okvire metafizike, teologije.

Ipak, suština nije u tome da li je praosnova supstancijalnog imena, imenovanja naučna, filozofska, teološka, metafizička, nego da se ona u nauci o jeziku i u svoj filozofiji čak i ne pretpostavlja, iako  ta osnova najstarijeg imena već sa vlastitim imenom postoji u praosnovi ličnosti, svakog pravnog utemeljenja (identititeta, porodičnog, naslednog, izbornog, svakog dogovora, ugovora..), sveg praktičnog živiota i zato  se mora prvo utemeljiti.

Samo iz imena po sebi idu sva ostala imena, imenovanja, dedukuju ili indukuju sve ostale reči.

Licem k licu od imena ka imenu prvo, najstarije imenovanje, ime po sebi.

Pre onog opštelogičkog Ja mislim, stoji jedna slobodna vlastitost i Ja govorim, odlučujem, zahtevam, obećavam, činim...

Pre svakog pojma, pojma samog po sebi,   supstancijalno ime, ime samo po sebi, a pre kategorija logike, kategorije jezika.

Osnova supstancije prema akcidensu za logičke i metafizičke kategorija tek celovitim jezikom i jezičkim kategorijama utemeljuje vezu subjekta i predikata, tačnije, nužno ga pretpostavlja za svaki pojam, saznajno-logički sud.

Vlastito ime ne može biti svojstvo, atribut, akcidens, nego je supstancija, subjekt, vlasnik, imalac svojstava, prvo imanje.

Supstancijalno ime je prvostepenim duhovnim imanjem vlasnik i imalac svih imenovanja zove, priziva sve ostale reči, imena, prisvaja ih, vlada nad njima.

Ime po sebi zove, priziva svaku reč sabira, bere, bira skupoceno skupa sve-jedno-jedno-sve u celovitom jeziku.

Čista volja i jedna ista vlastitost iz supstancijalnog imena, imena samog po sebi prima, nosi svetu reč, reč kao svetinju – rečeno učinjeno.

Zalog obećanog–učinjenog u svečanoj reči ili pisano zakonu  jeste zavet jedne slobodne vlastitosti.

Čista volja na čvrstoj, odgovornoj reči utemeljuje svaki ugovor, dogovor; kaže se za obećano–ispunjeno: reč je svetinja.

Voljno Ja iz jedne iste vlastitosti nema nikakav problem da uključi drugost, suštinsko Ti, bilo koju, kakvu različitost, suprotnost ili sličnost, istost, ili sa mi, vi, oni, bilo koje, kakvo zajedništvo.

Živa misao reč, odluka, delo pre praznog opštelogičkog "Ja mislim" i logičkih zakona, kategorija tek iz supstancijalnog imena jedne slobodne vlastitosti utemeljuje iz subjektivnosti svu objektivnost.

Sloboda žive reči daje prednost ličnom izrazu nad saznajno-logičkim sistemima opšte i nužne naučne definicije „strogog“ pojma. 

Bez čiste volje i najstarije vlastitosti (u najvišem jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela) ne samo da se ne može utemeljiti odlučnost odluke ni delatnost dela praktično-moralnog uma, nego ni opažajnost opažaja, logičnost logike (pojmovnost pojma, sudstvenost suda, zaključivost zaključka), saznatljivost saznanja i istinitost istine – saznajno-teorijskog uma!

Duhovno bezmerje vlastitosti nije suštinska strana stvari što je naše saznanje ograničeno i pojavno, nego je naše saznanje ograničeno i pojavno što je  duhovno bezmerje vlastitosti u jedinstvo čiste misli, reči i dela u sebi i u zajednici sa drugima, suštinska strana stvari!

Tek se od konkretne ličnosti i supstancijalnog imena, imenovanja po osnovi tvrde reči, obećanog–učinjenog dogovora, ugovora  utemeljuje čista subjektivnost pre sve objektivnosti; i to ne samo za sve  odlučivanje, delovanje praktičnog uma, nego i ono Ja mislim, sudim, sintetišem, spajam – sve saznanje teorijskog uma.

Ispituje iz govora, razgovora, pita rečima – odgovara, daje odgovarajući odgovor.

Jedino metafizika jezika u zalogu tvrde reči, dogovora ili pisanog ugovora uključuje opšte i nužno značenje i istovremeno vlastito ime, konkretnu ličnost, slobodu drugog, različitog značenja, imenovanja.

 

IME PO SEBI

 

Ako se ne pitamo za ime pre koje druge reči, pojma, kako ćemo objasniti suštinu reči i suštinu imenovanja? Nikako!

Svaka reč (glagol, pridev, predlog, prilog...) je imenovanje nekoga ili nečega.

Imenuju se slike, stvari... opisuju, određuju svrhe lica, značenja svake radnje,  stanja, pojave  koiz spoljašnjeg–unutrašnjeg sveta ili svesti.

Svaki je pojam  prvo reč, a reč neko ime i  da bi se shvatila bilo koja reč, shvatiti se shvatiti samo imenovanje, ime.

Pre Ja mislim i svih zakona, kategorija logike i ideja filozofije stoji jedna ista vlastitost i Ja govorim: živa reč i starije kategorije jezika; pre svakog pojma vlastito ime i ime po sebi.

Poznanje po imenu je starije od znanja po pojmu.

Iz njega ide sve duhovno imanje.

Ime zove sve reči jezika i poznaje sve znakove znanja.

Ono nije atribut nego supstancija (subjekt).

Samo po starijem imenu reči u rečenici imaju svoje značenje.

To nije ime koje neko drugi daje, nego ime koje sve drugo imenuje.

Sve reči, imena idu iz imena samog po sebi, koje je živo ishodište za sam duh.

Bilo koja druga reč, ime nije moguća po sebi, već se objašnjava drugim rečima, imenima, sve je jedno sa drugim povezano manjom ili većom vezom.

Kada jedna reč objašnjava drugu reči tu celoviti jezik stoji ispred svake takve reči, međutim, ime po sebi se ne može se objasniti takvim rečima, nego svaka takva reč i sam jezik, imenom po sebi.

„Svest po sebi“ ili „pojam  po sebi“, ne uključuju ni vlastito ime, a kamoli ime po sebi.

Pre sve celine i svakog dela, ili reči “same po sebi”, pojma “samog po sebi”, ime po sebi imenuje svako drugo ime, reč, utemeljuje svako značenje, znanje.

To ime ne može nikako doći spolja, niti svesti na nešto drugo, suštinski objašnjavati drugim rečima, nego ima najizvorniji unutrašnji smisao. 

Iz duhovno imena ishodi svako značenje, zvanje u živog govoru, imanje reči u celovitom jeziku.

Duhovno zvanje, ime zove sve reči jezika ima značenje svake reči, i znanje svake rečenice.

Očigledno je da se to ime ne može imati iz pojma, već je duhovni “raspon” svetog imena stariji od bilo kojeg imena ili opisne  reči, pojma.

Kao vlasnik svih imenovanja,  ima svaku reč, sabira, bere, bira sve-jedno-jedno-sve u celovitom jeziku.

Iz praimena ne idu amo sva moguća (ostala) imenovanje, nego i sama osnova govora, imaju se sve druge reči, rečenice, ceo jezik.

Tek u tom praimenu živa reč ima svoje višedimenzionalno duhovno značenje.

 

SVETO IME, SVETA REČ

 

Da li onaj ko sve imenuje ima neko ime? Ko  će njega da imenuje?

I kakvo je to sveto ime pre svih drugih imenovanja iz koga idu sva druga imenovanja?

Ako je stariji onaj ko imenuje sve pojave, radnje, događaje od samih imena imena, kakvo je  duhovna punoća tog  imena od koga dolaze sve reči, sva imenovanja?

Kako opisati, izraziti imenom onoga koji imenuje sve misli, osećaje dela, sve moguće stvari, bića, pojave, događaje, doživljaje?

Sveto ime  ne  može se svesti na druge reči, imena,  nego se upravo sve reči, imena utemeljuju iz svetog imena, iz imena samog po sebi.

Sveto ime zove duhom svako ime, poznaje sve naše misli, reči, osećaje, odluke, dela.

Čovek i ne zna sebe po duhovnom imenu, iako iz duhovnog imena ima živi duh

Iz njega ide duhovno imanje, sve znanje, poznanje.

Vlastito ime je i sada (još uvek) najnematerijalnije u materijalnom svetu.

Iako može biti dosta ljudi sa istim imenom, niko neće prihvatiti da je njegovo ime nešto spoljašnje nego najizvornije unutrašnje, sa čim poistovećuje svoju ličnost.

I kao što se niko ne zna samo po reči čovek, nego po vlastitom imenu, tako se ni Bog ne poznaje samo po reči Bog, nego kroz najviše zvanje, znanje njegovog Svetog imena.

Tajna  reči je tajna imena, a tajna imena ime po sebi zove duhom sve reči jezika.

Zvanje duhom Svetog imena je najviše zvanje (i znanje) čoveka.

Iz Svetog imena ide Božija tvoračka reč. "I reče Bog neka bude ... I bi"...

 

SVETA REČ, REČ KAO SVETINjA

 

Kaže se Sveto pismo, Sveti spisi, istina zapisana, zabeležena, objavljena od proroka, apostola da  važi, večno zauvek.

Ali se , takođe, kaže:  sveta reč. Hristos  ne piše Novi Zavet, nego govori svete reči, koje beleže apostoli.

Sveta reč-reč kao svetinja podjednako u zalogu najtvrde reči ... Sveto jedno, jedosmo, jesmo i upijasmo istinu, pismo, pismo...Pashalno klanje, tajna večera za iz zla, laži izlaza večnosti (j)edemski vrt...

I nauka, i filozofija, pravo, religija, književnost traže da istina, pravilo, zakon ili vrednost važi trajno ili zauvek; što duže ostaje čvrsto, staje, stoji, zauvek postoji...-

Takođe, trajno zapisano, potpisano vlastito ime, prezime ili tvrda, odgovorna reč  stoji u osnovi ličnosti čoveka i naroda, pravnog subjekta, organizacije i države... privatnog vlasništva, porodičnog i naslednog prava, svakog čvrstog ugovora, dogovora..

Nije mašta šira od istine (pa da se naspram monoteizma jednog Boga traži politeizmom, paganizmom mnoštvo bogova ili kroz volju za moć i obožavanje ovostrane prirode i mnoštva idola (Niče), već letećeg konja mašte bilo kojeg čoveka ili umetnika nadjahuje daleko veća brzina, širina, visina Duha istine. ^[34]

U svetoj reči je apsolutna forma–sadržina čoveka i sveta koja ne zatvara, nego oslobađa, otvara. Tu je istina jedno sa životom, reč jedno sa delom...

U Deset zapovesti sa prvom zapovešću prvo je Božijom voljom i stvarajućom slobodom utemeljena apsolutno Da,  afirmacija, pa sa devet Ne laži, zlu (ostalih  zapovesti)  apsolutna negacij.

Deseta za najviše  Božije jedan: duhovna kruna za prizemljenje, otelovljenje, osvajanje carstva.

Svete reč je govor u apsolutnom smislu.

U Božijoj reči je utemeljena tajna sveta i tajna svesti.  ^[35]

Više se u svetoj reči, kao istini  jedno sa večnim životom krija tajna reči, jezika, nego što se u nekom jeziku "po sebi" krije tajna govora, istina reči.

Hristos kaže: "Nebo i zemlja proći će, ali riječi moje neće proći"^[36]..."Riječi koje vam rekoh duh su i život su".^[37]

Duh silazi na Pedesetnicu u vidu ognjenog jezika.

Po Svetom Jovanu Bogoslovu jedno lice Svete Trojice je: reč Božija.

Sveta reč je čisti praktični um; sa svake strane, kraja samokritična i kritična, teorijska i praktična.

Iz najodgovornije svete reči suštinsko pitanje ima sa svake strane odgovarajući odgovar.

Častan sud naspram suda, sudbine po  grehu.

Hristos kaže. „Ne sudi da ti se ne sudi. .. "Svojim ćeš se rečima opravdati, svojim ćeš se rečima osuditi“.  Sud svojih reči, dela, "poješćeš". "Kakvom merom meriš, takvom će ti se i meriti"." Vi ste svi očišćeni rečima koje vam govorih".

Sila duha sa visine naoružava čoveka ognjenim mačem istine da osvaja carstvo nebesko.

Za taj najblagoslovljeniji dar Duha Svetog se traži čistota: srca, duše, tela.

Čovek najpre treba da pazi da to bezmerje Duha istine ne otuđi od sebe, ili rastuži.

Za hulu na Duha Svetog nema oproštaja ni na ovom ni na onom svetu.

Sa blagodati Duha Svetog, u čoveku se ispunjavaju reči: „Carstvo je Božije unutra u vama.“

Miris istine i ukus ljubavi za sve misli, reči, osećaje, odluke, dela...

Sveto jedno jedosmo jesmo i upijasmo istinu, pismo, pismo; jesti nadumno jeste.

 

PRA JESAM, JESTE TRAŽI IZ JEDNE ISTE VLASTITOSTI CELOKUPNU METAFIZIKU JEZIKA

 

Ako se „pojmovi“ „jeste“ ili „postoji“ podrazumevaju u značenju svih ostalih  reči, pojmova ili stvari, bića pa i samog bivstvovanje, pre pitanja da li ovo, ono postoji, jeste, treba razjasniti šta se podrazumeva pod samim postojanjem, jestastvom, koje prvostepeno, drugostepeno, trećestepeno značenje pridajemo tim pojmovima i koji  je od ta dva pojma stariji.

Da li je "jeste" nešto najstarije od čega treba poći, ili čak i samo jeste ima  utemeljenje u nečem starijem?

A kako uopšte znamo za "jeste"?

I u čemu je samo da, je, jeste ili ne, nije utemeljeno?

Postoji li neki najstariji pojam, sud, zaključak u kome je utemeljena sama veza je, jeste ili ne, nije?

Ili na najstarijem jeste počiva ne samo svaki pojam, sud metafizike, nego i sam jezik.

Da li svaka reč,  kada se po istovetnosti, istini, istom poredi, potvrđuje sa drugim bićem ili pojmovima, ili svodi na neko drugo (biće ili pojam), traži za svoje značenje praosnovno "jeste"?

Ili je samo jeste samo veza jednakosti, jednakog, istog dva ili više pojmova u istinitom sudu znanja, pa se i samo "jeste" i sve druge reči utemeljuju na nečemu starijem? 

Opet, šta može biti to starije što veže sve pojmove, sudove logike, sve da, je, jeste ili ne, nije veze reči jezika koje sve naše znanje, iskustvo mora pretpostaviti?

Ima li ta praveza svih veza neko svoje utemeljenje nekim najstarijim govorom, izgovorom, pitanjem, odgovorom jedne svesti (subjektivnosti) ili jednog sveta (objektivnosti)?

U svakom slučaju, mi pre za postojanje, nepostojanje pretpostavljamo starije je ili nije, nego za za praosnovno da, je, jeste ili ne, nije postojanje ili nepostojanje.

Čim se može pitati šta je biće, bivstvovanje, uopšte, šta je bilo koje, kakvo to, ovo, ono (kvalitet) ili koliko je (kvantitet), kakvo je (modalitet), u kom odnosu je jedno sa drugim (relacija), očigledno da se u tim pitanjima, odgovorima – u izricanju bilo kojeg, kakvog pojma, suda, zaključka nužno – pretpostavlja starije je, jeste.

Po etimološkom značenju reči nešto ne nestaje, ne pada, ostaje postojano, staje, stoji pa zato postoji.

Ostaje u nekome, nečemu,  u nekom prostoru, mestu, ili vremenu, ili u nečijoj volji, svesti ili u samome sebe staje, stoji,  zauvek postoji…

Za definisanje onoga što (zauvek) ostaje, staje, stoji,  naspram onoga što pada (ne staje) nestaje, ne stoji, nepostoji očigledno se podrazumeva starije je, da, jeste ili ne, nije.

Sa vezom je, jeste u jednom sudu jedan pojam se izjednačuje sa drugim pojmom, sa  tvrdi sa je, jednako, jednakošću, istovetnošću, istošću neka istina, istost; predikat podvodi pod subjekt, modus pod atribut, atrubut pod neku supstanciju, supstancijalnost.

Sloboda najrazličitijih misli, osećaja, potreba, želja, izraza volje i van i unutra svakovrsnim znakovima, znacima znanja podrazumeva prasintetičkom vezom je, da, jeste ili ne, nije  svejedinstvo žive reči.

Za svako, bilo koje, kakvo to, ovo, ono šta je, jeste pretpostavlja se celokupna je–nije metafizika jezika, sve moguće veze žive reči, govorne svesti.

Kada  pitamo šta je, jeste (samo) postojanje, mi u nekom zamišljenom odgovoru za bilo koje neko, nešto, konkretno ovo, ono ili najviše sve što ostaje, staje, stoji, postoji, pretpostavljamo iz svejedinstva jezika prasintetičko je (jeste).

Zapravo, samo svejedinstvo žive reči, govorne svesti najstarije metafizika jezika, koje uključuje sve moguće reči, utemeljuje praosnovnu je– nije vezu svih veza.

Za značenje bilo koje stvari, bića, reči, pojma:  šta je to, ovo ono, pa i šta je samo „biti,“ biće, bivanje, bivstvovanje, uopšte,  šta je, kakvo je, koliko, je, u kom odnosu, je nešto u pitanju i  odgovoru (to je to i to), pretpostavlja se starije je, da, jeste.

A za svako je i da neko starije jedan. A za jedan, najstarije jesam – jedna istu vlastitost  

Kada Kant tvrdi da je „Ja mislim“ samo apriorna veza,  neopravdano poistovećuje mogućnost znanjem, pojmom veze dva ili više opažaja pomoću razuma svesti, što je nekad nešto između razuma, svesti i opažaja, a nekad samo nešto u  razumu, svesti, pojmu – i najstarije Ja.

Međutim, samo najstarija sintetička praosnova jedne iste vlastitosti ujedinjuje, sjedinjuje, jedini jedno, je-da-n za svaku vezu je i da u izjednačenju subjekta i predikata.

Jednovoljno, sintetičko Ja=Ja (jedna ista vlastitost), pre jednologičkog, analitičkog (A=A) kao najstarije jedan utemeljuje svako je i da.

Jedna ista vlastitost pre svake  logičko-gramatičke osnove, tek  utemeljuje svaku logičko-gramatičku osnovu.

Ja nikako ne može biti samo najstarija logička praosnova čiste veze, spoja. To jest, ako se prihvati da je Ja samo praosnovna veza, onda se mora pitati: veza čega?

Kojih pojmova, sudova, zaključaka, kojih stvari?

Čisto  (samo logička) veza ne može nikako biti najstarije sintetičko jedinstvo, niti  praosnova svesti o sebi u samosvesti može biti veza.

Mnogo pre bi se trebalo pitati: da li je uopšte pojam veze moguć po sebi?

Samo neko starije nepodeljeno jedno, koje nije sastavljeno od nekih drugih stvari, elemenata, može utemeljiti svaku vezu, sintezu, spoj…

U ovom slučaju, pre svake logičko-gramatičke veze čista iz volje jedn ista vlastitost.

Doduše, u najstarijoj samočiglednosti svog postojanja, sudu Ja (znam da postojim), jesam, već je prisutna voljna praosnova najstarije veze od kuke J ka A i logičko-gramatička veza od  J ka E.

Zato prvo treba istražiti sintetičko voljno J pre logičkog, analitičkog A u u samoidentitetu jedne Ja=Ja (najstarije iste vlastitosti).

Ta kuka J u praosnovi veze, spoja nije nikako samo logička, nego logičko je i da tek iz najstarije sintetičke osnove jedne jedinjujuće iste vlastitosti ima utemeljenjenje.

Samo zato što je najstarije Ja (Ja=Ja) pre svake logičko-gramatičke veze, spoja jedna (nadsaznajna, nadopažajna, nadlogička) ista vlastitost, može utemeljiti svaku logičku-gramatičku vezu, spoj.

Samo čista volja i jedna sintetički (Ja=Ja) ista vlastitost iz prvostepenog imena u osnovi žive reči, govorne svesti, može iz najstarije metafizike jezika utemeljiti logiku i sve njene zakone.

I upravo u srpskom jeziku Jako voljno, sintetičko J stoji u najbitnijim rečima jezika pre logičko-analitičkog A i E.

Voljno početno J u Ja  ili u Je (jeste) je ona kuka, veza žive reči, govora koja drži (za jednom, u jedno, zajedno) sve reči, jezika.

To jako, jasno voljno-sintetičko J ispred logičko, analitičkog A ili E znači da jedna ista vlastitost u srpskom jeziku ne utemeljuje samo hoću–neću, sve naše voljno odlučivanje, delovanje nego ili praosnovni identitet samosvesnog Ja mislim, svako je, jeste ili ne, nije u bilo kojoj vezi  reči u rečenici ili u sudovima, zaključcima znanja.

Svako je i da za svaki pojam, sud, zaključak, bilo koje (kakve, kolike…) stvari, bića, pojave ili bliže ili dalje odnose među njima uvek podrazumeva neko starije je-da-n.

Čak i praosnova samosvesti traži jednu volju, voljno Ja, jednu jedineću istu vlastitost.

Ta prasintetička osnova pre svakog  suđenja i sve logike drži  svako ime, znak, značenje, znanje.

Shvata, hvata, obuhvata u (z) jedno, za jedno–zajedno sve znakove, znamenja, značenja, znanja.

 

KOMENTAR:

 

PRAOSNOVA JEDINSTVA, SPOJA U SRPSKOM  JEZIKU PO OSNOVI KUKE SLOVA J I VEZE ZNAKOVA, ZNAČENjA, ZNANjA SA SLOVOM Z

 

Pokušajmo da ispitamo etimološki koren reči sveza, veza, ili spoj; pronađemo njihovo praosnovno značenje, smisao.

Odakle dolazi etimološki reč vezati, svezati, veza?

I šta, uopšte, znači  držati vezom, spajati, spojiti stvari, pojmove, pojave u jedno, uz jedno, za jedno, zajedno.

U srpskog je u reči spoj  ili veza prisutna jaka osnova slova J ili slova Z.

Poznati po (jednom, nekom) znaku, znacima (ka) na nekome, nečemu, sastaviti, postaviti, nastaviti, nizati, zidati sve znake, slova po jakoj vezi, osloncu.

Veza, niz, sveza, vez, Z u sredini, na kraju.

Z početno naglašeno u reči zid, zidanje, zdanje, zna, znak, značenje, znanje, sa jasnim znakom nizanje, niz  pouzdano, uzdanje (ka) na nekom, nečem jaka osnova jakog znaka slova Z na početku.

Zna znak nekoga nečega, za nekog, nešto, na nekom nečem.

Zov, zvanje iz početnog  Z, znaka, znanja, značenja, znanja imena, zvanje ili znanje svih ostalih reči. Pozna po jasnom znaku, znacima značenje, znanje.

Sabiranje, biranje, branje duhom, poznanje znakova znanja kroz prvo imenovanje, ime.

Zvati po prvom imenu, povezati, svezati, nizati od nižeg ka višem, držati skupoceno skupa sve reči, stvari, pojave ili događaje, doživljaje.

Sastaviti, nastaviti znak na znak, saznati znakom, značenjem, poznati imenom, tačnim zvanjem, znanjem.

Zvanje iz imena, pozivanje duhom svake reči, niz, veza znakova, znamenja znanja.

Pečat iz večnosti imena, počelo čela odozgo unapred sa desne strane, unutra  a sve odozdo, unazad, levo, jakim n početnim znakom, znacima, jasnim znanjem da utemelji sva buduća značenja,  znanja.

Pretpostavlja se, poznaje po jednom suštinskom znaku, traži, nalazi znanjem, znanjem imena prava svrha, smisao, značenje  znanje nekoga, nečega, ili  svega.

Jasan znak, značenje, znanje, otisak, utisak što se pamti, ne briše, zaboravlja, ostavlja upečatljiv trag, pečat.

Povezati znake, sastaviti, nastaviti jedan na drugi, jediniti znanjem sva različita značenja, znamenja.

Zna pravim znakom, znamenom, zvanjem, imenom mene, tebe, sve znake na tebi, meni.

Poznaje ko si ko smo, zna ka kome, čemu ide, služi  znaci  nekoga, nečega, ili svega.

Pretpostaviti početnim znacima, znanjem, postaviti jakom  tvrdnjom, stavom pred nekoga i nešto.

Rastaviti, pa bolje, jače sastaviti, nastaviti, postaviti po jednom jasnom znaku, značenju, čvrstoj osnovi.

Počelo, čelo, početak znanja, poznanja iz jednog jasnog znaka, znamena, pečata: ko je, šta je (neko, nešto) imenom, prezimenom, suštinskim znakom, značenjem, znanjem.

Po početnoj, završnoj odredbi, suštinskom svojstvu stvari, lica, pojave po kojoj jeste to što jeste, ostaje, staje,stoji, postoji.

Postaviti, staviti iz jasnog početnog stava, sastaviti jedno u drugo, sa drugim, nastaviti, povezati, spojiti: slovo na slovo, reč na reč, stav na stav, da bude isto istinom sa svih strana ujediniti, spojiti.

Zajedno, za jedno, sa osnovom slova Z i slova J kao kuke o koju se kači neko, nešto veže uz jedno, zajedno. 

U je, jeste, jedno, jediniti, j na početku; u spoj, svoj, na kraju.

Pojiti, po j,  spojiti, sa pojmom pojmiti,  shvatati, hvatati, obuhvatati kroz pitanje odgovor  kao upijati, piti, pismo.

Upitno što, zašto..., what, where,  when...  qua, quis, quod..  kroz zadnja slova šapatom u tišini, dubini uma šta, što, zašto...  pitanje, ispitivanje...

Sa je, jesti, jeste, za jedno, u jedno, zajedno, jako j isto iz središta sredine sa svih strana kroz srce, zube i jezik, najtvrđe i najmeše kroz miris i ukus za jedno telo, jedno kroz sve osećaje u ljubavi,  sve misli u jednom duhui kroz  istinu.

Sjediniti  u jednom, iz jednog, po jednom, za svako je i da  nekom starijem je-da-n.

Jaka početna kuke slova J ka slovu A u jednoj istoj vlastitosti prvo postaviti J ka A a od J ka E praosnovu Je, da shvata, hvata, obuhvata u (z) jedno, za jedno–zajedno sve znakove, značenja, znanja.

Jasno početno Ja za javu, budnost glasom predstavljanje, javljanje. Praosnova jasnog Ja, glasnog javljanja ili tišine iz dubine u meni što ostaje, staje, stoji, kroz najstarije je, jeste postavlja ispod svega nastavlja da sve unazad–unapred iza–ispred mene, sastavlja i rastavlja svaki dalji pojam, sud postojano postoji.

Kuka jakog voljnog  J ka A u nadlogičkom Ja i od J ka E u logičkom Je za prvu vezu u slovu, među slovima i svakom daljem znaku, uopšte artikulisanom zvuku za vezu slova u reči, reči u rečenici, ili svih rečenica u živom govoru, jeziku.

Ta voljno–logička praosnova jedne iste vlastitosti je ono najstarije sjedinjujuće, ujedinjujuće, jedineće jedan ka mnoštvu svih misli, reči, osećaja.

Kuka prapočetnog J ka A i E u praosnovnom Ja i praosnovnom Je najstarijom osom, osloncem kao iz ništa pre svega da drži, sadrži svako najmanje (bilo koje nešto) i najveće (sve).

Ujediniti, sjediniti, jediniti, oslonac jakom početnom osom, osnovom od J ka A i E u Ja, Jedan, Jesam, Jesti, Jeste.

Hvata, shvata, obuhvata sve u jednom i jedno u svemu jakom osom, osnovom, osloncem, umećem uma u meni iz duhovne  dubine, visine, širine  brzo se pokreće i zaustavlja za tren.

Praosnovna voljno–logička veza ruke, svakog uda ka glavi da suštinski rastavlja i sastavlja, nastavlja, postavlja jednom kukom  ispod svega čvrsto stajanje, postajanje, postojanje, ostajanje. 

Početna iza, ispred mene najstarije kuke, veze svake čulnosti i svake svesti za čvrsto stavljanje, postavljanje, postajanje, nastajanje, ostajanje, opstajanje, stajanje, postojanje što sjedinjuje, ujedinjuje najsitnije, najmanje, najkrupnije, najveće.

Pomoći od pola moći do pune snagem moći: tačno, odgovarajuće pola na pola za vascelo, isceljujuće, vaseljensko, celo.

Držati, sadržati,  znacima, znanjem, saznati, poznati, povezati sve-jedno i jedno-sve kroz jedan praosnovni znak, jasan pojam, sud, zaključak ka (na) nekome nečemu (o nekome, nečemu).  Spaja slovima, rečima, imenom, pojmom u jedno, uz jedno, za jedno, zajedno.

Pretpostaviti, ili postaviti po jednom jasnom  stavu; čvrsto utemeljiti, u jakoj osi, osloncu zaustaviti, pa dalje sastaviti, nastaviti ka svakom sledećem znaku, značenju, znanju.

Sjediniti, ujediniti po je i da iz nekog najstarijeg logičko-ontološkog je-da-n,  shvatiti, uhvatiti, obuhvatiti.

Sastaviti, nastaviti, postaviti jasnim značenjem, znanjem jedno u drugo, upamtiti trajne, upečatiljive slike, utiske.

Z – na, zna s jasnim znakom, znacima na nekome, nečemu, po nekome, nečemu.

Zvanje, znanje najstarijim imenom, pojmom početne, završne reči, slova, držati, sadržati uz jedno, za(jedno), spojiti u jakom znaku, reči, pojmu,  sudu, zaključku znanja sve znake, značenja.

 

NE SAMO DA U SRPSKOM JEZIKU NEMA NIJEDNE REČI KOJA POČINjE SA A I E, NEGO JE U SKORO SVIM NAJBITNIJIM REČIMA UVEK NAGLAŠENO J ISPRED A I  E ![38] 

 

Da li postoji neka praosnovna kuka, veza što drži, sadrži sve živo, neživo?

Ili, barem neko prapočetno slovo za praosnovu kuke, veze u svakom govoru jeziku, u praosnovi čiste volje i jedne iste vlastitosti?

Opet, ako je to najstarije J praosnovna kuka veza svega, o koju se kači sve, oslonac čiste volje i jedne Ja=Ja iste vlastitosti za svaku misao, osećaj, onda prvo treba razjasniti tu praosnovnu kuku samog J u Ja i samog J u Je, nužnu uz A i E, stariju od A i E.

U srpskom jeziku upravo jaka veza od J ka A utemeljuje praosnovu samosvesti (Ja=Ja), a veza od J ka najstarije je, jeste za svaku logičko-gramatičku vezu subjekta i predikata u svim rečenicama  jezika ili pojmovima, sudovima znanja.

Sa Ja prvo početno ( ko– ja) glasno, jasno, javno, glasom javljanje...

Kuka početnog J (podjednako) ispred A i ispred E (ili barem nužno uz A i E).

Prasintetičko Ja=Ja (jedna ista vlastitost)  pre (u osnovi) analitičkog A=A.

To je prvo, najstarijom vezom od J ka A  jako, jasno glasom javljanje u Ja pa iz voljnog J i logičkog E Je, Jeste.

J ispred A za jako glasom, jasno, javno početno Ja, za osnovu svakog je i svakog da kroz starije jedinstvo nekog jednog, jedan.

Svaka veza, smisao, pojam veze traži osnovu nekog starijeg jedinstva – jednog.

Ovde je to sintetičko voljno J pre analitičkog A kroz praosnovno Ja oslonac svake logičke veze predstava u pojmu, pojmova u sudu.

Slovo J kao prapočetna kuka jake gustoće voljno-logičke sintetičke praosnove za najstarije Ja i najstarije Je, jeste  živog jednog pre svega drugog jedinstvo čiste volje iz jedne iste vlastitosti.

Ujediniti, sjediniti, jediniti jakom početnom osom za jedno, zajedno od J ka A i E u Ja, Jedno, Jedan, Jesam, Jesti, Jeste.

Sa praosnovom je, da, jeste ili ne, nije izjednačiti iste, ili razlikovati nejednake pojmove.

Kuka J ka najsamostalnijim samoglasnicima A i E se u srpskom jeziku prvo utemeljuje najbitnije reči, a za njima dalje se vežu i svi ostale samoglasnici, suglasnici, artikulisani glasovi govora, sve reči jezika.

Iako su slova A i E prvi, osnovni samoglasnici, a slovo J suglasnik, u srpskom jeziku nema ni jedne reči koja  počinje na A i na E!

Sa druge strane, mnoge reči počinju sa samoglasnicima: I, O, U. 

Zašto je to tako? Zato što  u  osnovnim, takoreći, najbitnijim rečima, uvek stoji J ispred A i E, kao nužno na početku i bitnije od A i E!

Pre imena kuka J ka A prvom zamenicom Ja za svoje jasno i glasno predstavljanje, javljanja, pa dalje sve najbitnije reči jezika: Jako, Jasno, Javno... Ili od J ka E u Je, Jeste, Jesam, Jedem,  Jedan, Jesti. Jezik, Jezgro.., Ili Ja i Je u jednoj reči Jaje. Ja  Je, jeste; ili Ja Jede, Jebe.

Slovo J kao kuka ruke da sastavlja, spaja sve kuke glave, tela, svih udova.

Oslonac u sredini jakog deset ruke, i dole noge ka glavi gore, jednom, jedan.

Ruka je, prsti, svo telo, udovi u kukama; stisak srca kao ruke, prima, uzima krv, drži i pusti.

Drži se, sadrži sav sadržaj iz jedne prapočetne kuke od Ja ka A i E, hvata, shvata, obuhvata kao prstima ruke, sastavlja, spaja uz jedno, za jedno, zajedno.

Sjedinjuje, ujedinjuje, povezuje najmanje i najveće sve. Praosnove kuke, veze kao iz ništa svega. Visi sa visine odozgo, drži se, kači, oslanja sve o Božijoj reči, ruci.

U srpskom prvo po starijoj osnovi kuke J oslonac iz ruke svakog uda pa glavi za jasno naglašeno početno voljno J pre logičkog A i E.

Jako, jasno, javno J ispred pa A i E za  početak od čiste volje ka logici.

Prosnova čiste volje jedne (Ja=Ja) iste vlastitosti pre logičkog, analitičkog (A=A).

Od početnog J deset čista volje srca, duše, ili početne kuke ruke, uopšte, svakog uda ka ka glavi, jedinom, jedan.

U engleskom, na primer, obrnuto prvo I koje se čita kao Aj,  prvo A pa J, ide od logike, jednog razuma, glave, samosvesti ka volji srca, duše, tela.

Kod Italijana, Nemaca sa  početnim slovom I za prvo lice Io, Ich na prvi pogled izgleda da se ne daje prednost ni jednoj strani.

Ipak, sa samoglasnikom na početku sa je ipak više naglašena  logičko-analitička strana razuma, svesti.

Takođe, u engleskom, italijanskom, francuskom… jeziku, npr. glagol imati je, uz osnovni  glagol biti, jedan od osnovnih glagola za građenje rečenice.

U srpskom jeziku glagol imati je (sasvim običan) glagol kao i bilo koji drugi!

Tačnije,  uz glagol biti, u srpskom jeziku mnogo je više bitno ono hteti, koje naglašava volju pre logike i u osnovi logike.

Ovde je biti mnogo pre  povezano sa voljnim hoću, hteti nego sa imati.

U  srpskom jeziku imati (po svom korenu) prvo je imanje imena, da sa zvanjem, imenom, imanjem, davanjem imena sa duhovnim vlasništvom drže skupoceno skupa, sabira, bira iz celovitog jezika, poziva, priziva same stvari, ili sve misli, osećaje, odluke, dela, događaje, doživljaje…

Imanje imena, i zvanjem duhovno imanje s kojim se zovu sve ostale reči ili pozivaju po imenu iz celovitog jezika svi  događaji,  doživljaji u svest, sva značenja, znanja,  drže sve reči jezika u sećanju, pamćenju, zamišljanju ili budućem odlučivanju, delovanju…

Drži se, uzima rukom, sastavljaju prsti u stisak. Hvata, svata, obuhvata, rečima, slovima, istinom, jasnim znakom, znacima, znanjem.

Jasna početna misao, osećaj kroz upečatljiv utisak, otisak, predstava, znak, trag koji se ne zaboravlja, kao jedna kuka, znak da drži, sadrži, jedini, spaja sve.

Počinje predstavom, pa dalje imenom, rečima, pojmom drži, sadrži misli, osećaje, sastavlja, sjedinjuje u jednoj volji, jednoj svesti.

Kuk u sredini tela, kuka, veza udova gore i dole ili unapred i unazad  ka  svemu unazad i svemu unapred.

Sastavlja po ukusu tela, duše, duha mnoštvo različitih, čak suprotnih stvari; jaka iz deset sa svake strane, kraja kuka ruku, nogu,  uda ili svakog čula ka glavi, svesti ka nadumno ukusnom jednom, jedan.

Jede se, sastavlja duhom, telom, mislima, osećajima, sjedinjuje u jedno, zajedno sve različito, raznovrsno mnoštvo, jesti ukusno jeste.

Jesti ukusno jeste. Jedno kroz ukus i ukus kroz jedno.

Jedno je kada se jede, kada je (ukusno) jedno za telo, srce, dušu, duh: kada mnoštvo najraznovrsnijih potreba, želja ukusno sastavlja u jednom telu,  mnošto raznovrsnih opažaja svih čula čula u jednom razumu, mnoštvo različitih misli u jednom umu, mnoštvo različitih ideja u jednom duhu, mnoštvo  različitih osećaja u jednom srcu, mnoštvo različitih odluka i jednoj nepodeljenoj volji duše.

Ili tek ukusno kada mnoštvo  razlike, suprotnosti potreba, želja tela, najraznovrsnijih opažaja čula, osećaja srca, volje duše, misli razuma, ideja  uma mirisom istine i ukusom ljubavi za telo, srce dušu, duh sastavlja u jedno.

Prima se ukusom u telo, srce, dušu, duh, proverava čulima, osećajima, mislima da li sve različito, suprotno sastavlja u ukusno, jedno.

Drži od deset, ka gore glavi sastavlja duhom, telom u ukusnom jednom, jedan; sabira, bere, bira u svakoj slobodnoj vlastitosti.

Hvata se, shvata, obuhvata, poznaje, zna, drži znacima znanja, sadrži  kukom J kao rukom pa čulima, osećajima, telom i duhom sav različiti sadržaj.

Mirisom istine i ukusom ljubavi duh u jedinstvu sa telom, misao jedno sa osećajem, reč jedno sa životom.

Sveto (jedno), jedosmo (jesmo, i upijasmo istinu, pismo), pismo za otkrivanje, otkrovenje.  

Jesti najviše jeste, nadumno ukusno jedno sabiranje, biranje, branje nad svakim mestom vremenom.

Jede se iz najtvrđeg–najmekšeg, zuba–jezika, je početno jesi ti u jesti,  takođe zubima i jezikom potvrda za svaku tvrdnju da jeste.

Jaka osa, oslonac deset ka ukusnom, jednom, jedan da hvata, shvata, obuhvata početnom kukom J kao prstima ruke ključnim slovima, rečima drži sva ostala slova, reči, sadrži sav sadržaj, ključnim rečima, imenima spaja sve reči jezika.

Ujedinjuje, sjedinjuje, spaja iz jake, jasne ose, osnove kuke početnog J ka A u Ja, i J ka E u Je, Jesam, Jeste.

Iz kuke deset (J) oslonac zavetnog uda, imena za jedno od ruke ka glavi.

Jako zavetno deset od duha, duše, tela (misli, osećaja, svakog čula) ka naduno ukusnom jedinom, jednom Bogu. Jeste, jer je iz svih strana ukusno, jedno. Jakom osom, osnovom mirisa istine i ukusa u ljubavi.

Rodilo se kad je rodilo, sazrelo duhom, dalo rod za večnost, koji se zauvek može jesti.

Ključ u ruci, ramenu, mišici od levog ka desnom svih mišića, misli, osećaja, mišljenja, kroz vatru, vodu ispitano, ključa, vrelo, vri, okret od van ka unutra za telo i duh, jesti ukusno jeste. Početno seme za zreo na kraju rod.

Množi se raste kroz deset gore i dole  ruku, nogu, vrata u vratu, zaključak, ključ u glasu, reči suženje ka glavi, završna žetva, srp istine, svrha vrha, kruni se u kruni.

Plodna kuka od deset prstiju ruku, svakog uda ka gore glavi, jedinom jedan. Ukus  za srce, usta, telo i duh.

Jako ugrizom od sve snage desni, zuba, jezika, svih uglova glave, tela, od misli, čela kao kose gore u nepokretnoj vilici i svih osećaja srca u sredini tela ili donjih udova iz donje vilice, brade. Ukusno jedno iz duha, tela, od čela do usta, gornje, donje vilice,  svih uglova kose, brade gornje,  gornjih, donjih udova,  za glavu i telo, za celo srce, lice, vilično, lično.

Početak od lobanje kičmom za oslonac svake veze glave, trupa, gornjih, donjih udova. Ili veze mozgom, živcima svih čula, organa unutra, srca, krvotoka, svih udova, različitih oseta tela.

Drže se zajedno, sadrže u jednom, hvataju, shvataju, obuhvataju sklopovi glave, tela, svih udova.

Iz čiste volje jedinstvo najraznovrsnijih misli, osećaja, reči, odluka, činova u jednoj slobodnoj vlastitosti.

Jedno od dvoje po osnovi venčanog uda, imena, serme iz zavetnog deset za zreo rod u kruni ukusnog jednog, jedan.

Kuk na sredini tela naspram ramena gore spaja i razdvaja gore i dole, napred i nazad.

Kruna istine za presto ljubavi, počelo unapred za sve nazad, gore za dole, desno za levo, unutra za van.

Kuka zavetnog deset za vezu donjeg uz gornje na rukama nogama svih udova uz gore glavu jednom jedan u punoj sili tela i duha.

Suženje u struku za uspravno, ispravno pravo celo telo ka glavi, čelu.

Jasno izdvojen palac i prsti ruke, ka glavi, čelu od svega živog, suženje u struku za odvojenost gornjeg od donjeg i napred i nazad, desnog i levog, unutra i van izdvajanje na zemlji čoveka,  uska struka,  stručnost ruke ka glavi da hvata, shvata, obuhvata, sastavlja sve.

Duh istine odozgo iz savršene volje Božije beskrajno viši, dublji, širi od svake mašte.

Isus kaže: “Nijedan između rođenijeh od žena nije izašao veći od Jovana krstitelja; a najmanji u carstvu nebeskome veći je od njega… “A od vremena Jovana krstitelja do sad, carstvo nebesko na silu se uzima  i siledžije dobijaju ga… I ako hoćete verovati, on  je Ilija što će doći”^[39]

Krsna voda uz duh za osvećenje, po mirisu istine i ukusu ljubavi jedinstvo ljudskog i Božijeg.

Počelo, iz večnosti čelo Duha odozgo... Blagovesti, pa Božić, Krštenje, Preobraženje, Raspeće, Vaskrsenje; Vaznesenje pa Pedesetnica.

 

KOMENTAR: ČISTA SUBJEKTIVNOST PRE SVAKE OBJEKTIVNOSTI

 

Reč subjekt i objekt  se najčešće koriste u potpuno  izvrnutom smislu od svog prvobitnog značenja.

Po svom osnovnom etimološkom korenu obiecto, obiectus je ono što stoji pred nekim, nečim, postoji pred nekim, nečim, ili po nekom, nečem.

Postaviti, staviti, baciti pred, ispred, nekoga, nečega; leži prema, položeno prema (nekom, nečem), pred, ispred, naspram nekog, nečeg.

Po Kantu nikakva objektivnost (predmeta, objekta) nije moguća po sebi nego postoji tek kroz  saznajne moći našeg mišljenja, opažanja za naša čula, našu svest.

To jest „objektivno“ po  izvornoj etimološkoj osnovi je ono što se nalazi pred nekim, nečim, nužno uključuje nekoga, nešto, zavisi od nekoga, nečega,  uključuje  neku hipotetičku subjektivnost pred kojom, ispred koje ostaje, staje, stoji.

Predmet, predmetnost sa značenjem pred ispred nekoga, nečega, naspram nečijihočiju (ili bilo kojeg drugog) čula, ili nekog nekog razuma, nečije volje ili svesti.

Predmet pred-metnost, metnuto pred nekog, nešto.

Predmet – pred,  ispred me, mene; metnut(o) naspram me, mene.

Pred, ispred mojih čula (vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira) ili mojeg razuma, uma, moje čulnosti, moje volje ili svesti.

Podmet – pod, ispod me, mene; metnuto pod, ispod me, mene; što se podmeće unutra kao podloga, temelj pod, ispod me, mene.

Sama se predmetnost, pred-met upravo određuje, definiše tom postavljenošću, metnutošću pred, ispred me, mene (nekog, nečeg); moje (nečije) čulnosti, svesti.

Sva je pred, ispred me, mene predmetnost, predmetnutost, objektivnost (kao kod Kanta), podvodi, podmeće pod me, mene kao podmet –pod subjekta, subjektivnost.

Podmet, metnuto pod, ispod me, mene,  moje čulnosti, volje ili svesti.

Predmet, pred, me, mene – prvo prijemčiv čulnosti (vidu, sluhu, dodiru, mirisu, ukusu), pa na kraju svom određenju pomoću razuma, pojma – dostupan, volji, svesti.

Dakle, ne samo pred, ispred čula, čulnosti, kod Kanta osnove predmeta, predmetnosti, nego na kraju pred, ispred me, mene, našeg razuma, uma, naše svesti; uopšte nas samih, našeg Ja, naše čiste volje, jedne Ja=Ja najstarije vlastitosti.

Svakako da se ovo pred u predmet može razložiti i sa starijim pre i reći da se tom rečcom pre naglašava starija, logički nužna osnova predmeta, objektivnosti sadržaja (pre) svih naših čula, ili naše svesti.

Da se ta osnova predmeta, predmetnosti ne shvata samo po onom subjektivnom pred, ispred me, mene (moje čulnosti, svesti), nego da upravo mora biti logički, vremenski pre me, mene, da je starija (nezavisna) od moje čulnosti, svesti.

Ipak se to izvođenje logički, vremenski objektivnosti po sebi starije od svake čulnosti, svesti, ne može nikako utemeljiti izvornim etimološkim značenjem. Svako do sada etimološko značenje objektivnog predmeta, mora uključiti podmet čula, razuma, ili zaključke uma, čistu volju – svest.

Podmet, pod, ispod me, mene, podvodi se pod me, mene. Predmet stoji ispred, me, mene, naspram me, mene, prima čulima ili shvata, hvata, obuhvata iz me, mene sve-jedno-jedno-sve.

Predmet, predmetnost (metnut pred, ispred me, mene) podvodi se, podmeće pod me, mene. Ispituje se (po štastvu, veličini, odnosu i načinu piostojanja) šta je, koliko je, u kom odnosu je,  i kako postoji, po opažaju nečije čulnosti, ili pojmovima nečije volje–svesti.

Kao što se iz jedne svetlosti sunca odozgo sa nebeskog svoda trenutno vide sve spoljašnje razlike, čulno mnoštvo, tako se kroz unutrašnju svetlost jedne svesti svode svi pojmovi...

Podvoditi pod jednu čulnost ili svoditi, svesti pod jednu (čistu) volju – svest.

Kroz jednu istu vlastitost sastaviti, spojiti, svoditi, svesti sve misli, osećaje, znakove znanja, sve spoljašnje, unutrašnje razlike, mnoštvo.

Staviti po čvrstom stavu  da čvrsto staje, stoji jakom, sa osom osnovom, osloncem nekoga, nečega ili svega.

Pretpostaviti, pretpostavka po jednom stavu, postaviti, pa dalje nastaviti jedno na drugo, uz drugo, povezati da čvrsto drži, veže, staje, stoji, postoji.

Zaustaviti, staviti ili rastaviti, pa sastaviti, nastaviti, utemeljiti jakim stavom stavom postaviti, ostaviti da živi, jeste to što jeste.

Znanje, poznanje po  suštinskom znaku, prvostepenom značenju da shvata, hvata, obuhvata u jedno, zajedno, drži, sadrži sav sadržaj.

Središte čiste volje-svesti  da ostane, staje, stoji  najjačom osnovom, osloncem početne kuke od J ka A i E  pre, ispod bilo čega, svega trajno, zauvek postoji.

 

PRAOSNOVA IMENA, SVESTI, STAJANjE, OSTAJANjE, POSTOJANjE [40]

 

Ako se traži logička najstarija osnova onog pred, ispred me, mene tako i onog pod, ispod me, mene, predmeta naspram, ispred podmeta, uopšte, svakog podvođenja nečega pod nešto, ili predmeta pod me, mene, moju čulnost, svest, podmet, onda se mora razložiti ono  po.

Treba sagledati najstarije po na početku reči reči postoji, postojanje.

Stoji, postoji po sebi, svojoj osi, osnovi, osloncu, ili po nekom, nečem drugom.

Postoji po sebi, ili tek po tome i tome, drugom, na osnovu drugog.

Po tome i tome, po osnovi toga i toga, po nekome, nečemu.

Postaviti, postavka, pretpostaviti, pretpostavka.

Postaviti, staviti pred nekog, nešto da stoji, postoji po osi jednog suštinskog elementa, jake osnovne postavke.

Da bude nesumnjivo,  ne nestaje, pada, ne pomera se, gubi, beži, nego je po pojmu i biću u tvrdom stavu sudu, stavu, postavci jako u svojoj biti čvrsto postavljeno, stavljeno da bude to što jeste, da opstaje, ostaje staje, stoji, postoji.

Da logički i vremenski hvata, shvata, obuhvata, drži, sadrži  sve.

Jako po u početak; počelo po čelu odozgo, načelu, jakoj svrsi vrha. Početi, začeti, začetak.

Počinje, polazi po osnovi “toga i toga,”  početka, začetka neke starije stvari, pojma.

Počelo, čelo, načelo u začetku, početku stvari, pojma u njihovom postajanju, nastajanju, ostajanju, stajanju, postojanju.

Po ispred ostaje, staje, stoji, postaje, postoji.

Početno st u staje, stoji, postojano, postoji, oslonac stopalom; takođe naglašeno po trajnosti na kraju, ostaje, ostatak, ost, po trajnosti kosti.

Pravo odozgo ka napred iz čela, glave, kostura kičme da uspravno, pravo telo, sve udove.

Oslonac duha i tela od glave gore, nogu dole da čovek čvrsto opstaje staje, stoji, postoji.

Čvrsto korenom, temeljom, jakom osnovom, osloncem nogu dole za uspravno, ispravno počelo duhom, čelom gore.

Početno slovo G glavni ugao glave, uspravno ka gore glavi, normalnim uglom od čela pravo ka napred za celo telo, sve udove, ispravno, pravo.

Kosti, kao jako početno upitno: ko si ti?

Takođe, početno, upitno, jako naglašeno ko si u kosi.

Kosti su skriveno unutra jezgro po telu, najdublje, materijalno najtrajnije, najtvrđe, najteže.

Kosa, naprotiv, na vrhu glave, tela pokazuje ko si po duhu odozgo, gledano iz svih uglova, strana po misli, najnematerijalnijem, najnestalnijem, a opet najvišem, najnevidljivijem, najbržem, najlakšem.

Ko-s-ti, ko si ti po telu dole, prezimenu, rodu, najmaterijalnijem, najtežem, a po kosi,  ko si po duhu, pečatu imenu na čelu (misli) gore, najnematerijalnijem, najlakšem.

Ko si po svakom uglu, kosi. Ko si  po prezimenu – rodu, jezgru  odozdo tela od kosti, i ko si pravo, jasno odozgo po imenu, pečatu duha na vrhu čela ka kosi.

Ko si (ti) po duhu i telu, od najmaterijalnijeg, po telu najtrajnijeg, najtežeg do najnematerijalnijeg, najnestalnijeg, najlakšeg.

Kosi se kosom, oštrim uglom, kosom pa dene seno; nadenuti; skupiti, nakupiti na jedan stog, rog. Sagledati iz kosog i pravog sa svake strane, ugla, pa pravo ime ko si  denuti, nadenuti.

Sagledati od najtežeg do najlakšeg sa svih uglova, strana, svake kose, ugla van i unutra. Zvanje, imanje, ko si, ko smo,  skupoceno skupa, skupiti, nakupiti, denuti, nadenuti na jedan stog, rog imena.

Ko si, ko smo duhom, telom, čelo–vek, čovek,  počelo iz večnosti čela, pečat, ime čoveka za vek i vavijek.

Počelo, čelo imena, prezimena, zvanje, imanje iz duha, tela da ne prolazi, ne pada, propada, nestaje, nego opstaje, ostaje, staje, stoji, postoji. Čvrsto u svom biću, osloncu, osnovi, mestu, jakom stajanju, ostajanju, postajanju, nastajanju, postojanju ili dolasku, odlasku, izlasku. Jako u sebi, po sebi, ne može se lako pomeriti iz jedne, ose, osnove, oslonca, čvrsto ostaje, staje, stoji, postoji.

Jedna uska os, nevidljiva kuka, veza nit istine koja se podmeće, postavlja ispod nekoga, nečega, po osnovi nekoga, nečega  ispod najmanjeg i najvećeg.

Da hvata, shvata, obuhvata, drži, veže, postavlja, sastavlja, nastavlja bilo koje jedno na drugo da postaje, ostaje, jeste to što jeste, čvrsto staje, stoji, postoji. Os – jaka osnova slova O i slova S. Kao krug i polovina (kružnice) kruga.

Najstarija os od van ka unutra i od unutra ka van da spaja, razdvaja, razlikuje sve uglove, strane. Sama os, os sam, sa jakom osnovom kuke J ka A i E, ko sam Ja sam.

Jaka početna os, osa, osnova, osovina, oslonac. O kao točak, krug očima, rečima, mislima, osećajima duhom, da pravo gleda, razgleda van i unutra, sastavlja i polovi sve uglove, strane.

U postoji, jako početno po, središnje sto i završno ji.

Po osnovi jednog, jedan, glave gore, ruku u sredini, deset  nogu dole, deset puta deset sto.

Prvo po osnovi kuke J ka A, i J ka E praosnova veze čiste volje i čiste svesti. Pa kuke tela, svih udova ka glavi, i kuke svih udova ka telu. Pa  I, na kraju, za vezu gore i dole svih uglova, strana.

Kukom od J ka I veza gore dole (gornjih, donjih udova), glave, tela da sve čvrsto ostaje, staje, stoji, postoji.

Razvrstati, uočiti točkom, krugom oka (očiju) van slike oblike, razumom, umom unutra sve raznovrsne misli, osećaje.

Oko ka svoj okolini okolo kao točak, krug od unutra ka van, ili točak razuma, uma misli, osećaja ka unutra i van.

Svodi, vodi odozgo, od glave gore, svetlosti jedne svesti kao sunca sa nebeskog svoda.

Slovo G, kao glavni ugao uspravnog tela ka glavi gore, pa pravo ka napred  počelo čela.

Razlučiti vidom, očima po jednoj svetlosti sunca spolja, ili po svetlosti jedne unutra svesti, istinom svoditi, svesti.

Jednom osom, razlučiti, razdvojiti, razvrstiti sve polove, strane.

OS, po osnovi O i S, kao celine i polovine kruga; razdvajati, poloviti, loviti iz delova celinu, iz površine sredinu, iz dubine visinu.

S (loviti) iz slova, hvatati istinom, shvatati, obuhvatati obuhvatati kroz sve  strane vam i unutra sve-jedno, jedno-sve.

Sjediniti, ujediniti, jediniti po osnovi kuke J. Iz jakog u meni (um) ugla unutra, ili počela čela odozgo pravog ugla glave u-gla-vi, ulovi sve uglove,  ili iz jake srede, unutra središta razdvojiti strano, sa strane, van.

Um, najstarije u meni, unutra da hvata, shvata, obuhvata, jakom kukom J ka A i E drži oslonac svakoj reči, slovu.

U Os, oslonac, O kao pun krug, točak srcem, očima, duhom, mislima, osećajima, rečima, delima i S kao pol, polovina kruga.

Jasno polučiti, razlučiti poloviti, odlučiti, ili sastaviti, sjediniti, spojiti od glave odozgo kao polukruga, svoda zasvoditi, okroviti.

Sjaj, zenit duha odozgo, kao sunca sa nebeskog svoda, vidik istine iz najviše krune, oreola, iz svrhe najvišeg vrha, svoditi svesti.

Razlučiti, odlučiti iz jasnog luka, polovi svako odgovarajuće pola na pola, razvrstava, razdvajati, pa kroz istinu reči, slova sastaviti, spojiti, loviti sve-jedno-jedno-sve, shvatati, hvatati, obuhvatati,  vascelo, isceljjuće, vaseljensko, celo.

Poluluk sa visine glave, zasvoditi, okroviti sve uglove, strane. Odlučno od visokog luka, ugla odozgo, saseći, iseći, odseći jasne iz luče, iskre istine, pravde.

Ili sastaviti, spojiti, svoditi, svesti iz punog kruga, točka, svetlosti krune, oreola čiste volje,  svesti

Sve, svest, svet, sa osnovom svetlost. Videti po jednoj svetlosti naspram tame, mraka, po svetlosti istine, svesti razdvajiti sve uglove, strane, svoditi, svesti.

Svoditi kao voditi, uvoditi, šapat za uhom duhom prave misli, reči, dela, prenositi dobar glas, vesti.

Pun vidik duha iz svih uglova, strana početnog, završnog kruga svesti, shvata  iz jake misli, reči, osećaja, dela.

Točak od van ka unutra čula ka razumu, ili unutra razuma ka umu za sve misli, osećaje da shvata, hvata obuhvata, spaja, razdvaja, razvrstava sve uglove, strane.

Odlučiti, razlučiti, polučiti jakom osom istine, pravde, shvatiti, uhvatiti, obuhvatiti iz jedne strane, polovine ka drugoj, ili držati, sadržati.

Jaka svrha od vrha ka dnu, od počelo unapred na nazad, od desnog ka levom, red iz srede, srca, središta iste istine po načelu kruga, lopte za sve uglove,  iste krajeve, strane.

Sastaviti, spojiti gore–dole, desno–lepo, napred–nazad, unutra–van sve polove, strane, ili tačno razdvajati, razdvojiti, razlučiti, svoditi, svesti po svetlu (istine), svesti.

 

JEDNA ISTA VLASTITOST ZA SVAKO JE I DA

 

Kada kažemo da je nešto istinito mi ga potvrđujemo sa je ili sa da. Opet to potvrđivanje sa je ili da za istinu svakog suda utemeljuje se uvek iz nekog logički ili ontološki starijeg je-da-n (jedan). Spojiti, sjediniti, jediniti, ujediniti jakom osnovom kuke J ka A ili E u Ja ili Je.

Sjediniti, jediniti po jakom, jasnom je–da po nekom jedan, iz nekog starijeg jedan. Takođe povezati, vezati, sastaviti, nastaviti sve znake znanjem, znati po osnovi slova Z, iz Z ka A, na A.

Zakačiti Za nekog, nešto, držati, sadržati u jedinstvu, uz jedno, za jedno, zajedno po osnovi slova Z i slova J.

Prvo A i E uz jako početno Ja ili Je,  uopšte oslonac svakog mnoštvo uz neko starije jedan.

Držati kukom J kao rukom, imati jaku početnu os, oslonac od J ka A u praosnovnom Ja, i od J ka E u praosnovnom  Je.

Držati, sadržati neko mnoštvo, jediniti, ujediniti, sjediniti sadržaje u nekom pojmu, sudu; hvatati, shvatati, obuhvatiti kroz je ili da po nekog najstarijeg je–da–n (jedan).

Povezati, svezati, sastaviti, nastaviti u jedno, zajedno sve različite znake, sadržaje razuma, opažaja, pojmovno, čulnog mnoštva. Sve oblike, boje, zvukove, mirise, ukuse,  raznovrsne  događaje, doživljaje, misli, reči, dela...

Taj osnovni princip jednog: sve je jedno i jedno je zadat kod Heraklita, Anaksagore.. Spinoze, Šelinga, Hegela.. mnoštva drugih filozofa, koji važi  podjednako za biće kao biće, kao  i za svako pojedinačno biće, stvar, pojam, za svaku pojedinačne i apsolutnu svest.

Najstariji metafizički princip jednog, pre svih principa logike i njenih najosnovnijih zakona dutemeljen izričito kod Parmenida.

Jedna svest, jedna logiku mnogo pre traži za jednu istu vlastitost,  voljno, pojedinačno Ja za svoje utemeljenje, za sintetički princip čiste subjektivnosti pre sveg objektivnog znanja, iskustva, nego što ista vlastitost (jedno voljno Ja) traži jednu svest,  jedno logičko Ja za svoje utemeljenje.

Čista logika, da bi uopšte bila logika, imala jednu neprotivurečnu logiku, jednologičnost, mora uključiti stariji sintetičku osnovu čiste volje,  jednu volju, stariju jednovoljnost.

To je najstarije jedno za za jednu (bilo koju) stvar, biće, pojam pa čak i svest o sebi, samosvest, mora uključiti jednu volju,  prasintetičko Ja=Ja, jednu istu vlastitost. [41]

Dakle: kada kažemo da se ne mogu u isto vreme o jednoj stvari, pojmu izricati suprotni predikate (princip neprotivurečnosti), da su svaka stvar, pojam  isti sa sobom  (logički zakon identiteta), ili da se pri izricanju suda o jednoj stvari, pojmu mogu dati samo jedna, ili njoj suprotna tvrdnja, bez mogućnosti nečeg između trećeg (princip isključenja trećeg), mi očigledno  pretpostavljamo  i jedan pojam ili sud koji se izriče, ili  jednu stvar, biće na koju ti pojmovi, sudovi odnose, a samim tim podrazumevamo čistu volju i  jednu istu vlastitost koja izriče te pojmove, sudove.

Samo čista volja i jedna ista vlastitost može utemeljiti afirmaciju–negaciju, odbacivanje–potvrđivanje, biti, ne samo osnova za svako da–ne, jeste–nije, nego i za svako šta, kako, koliko, zašto.

Predmislena,  predlogička čista volja i jedna slobodna vlastitost ne može  se nikako svesti na ovo, ono.., objašnjavati ovim, onim.., bilo čime nečim, nego  doslednom negacijom ići do slobodnog ništa, ničeg da odakle utemelji, afirmiše svakog šta, kako, koliko, zašto... osnovu bilo čega (nečeg).

Tek kada se čista volja pre svakog šta vrati do slobodnog ništa i oslobodi svih metafizičkih, transcendentalnih pre-uobličenja, dostiže nadbivstvenu slobodu creatio ex nihilo vlastitog samouobličenja.

I kao što se može reći da čista volja svoju negaciju svakog pre-uobličenja temelji  pre ovog, onog, bilo kojeg, kakvog nečeg u najstarijem, neodnosnom,  ničem,  tako se može reći da se najstarije  ništa, negacija svih odnosa svake vrste drugostepene logičke ili egzistencijalne odnosnosti, temelji u neodnosnoj čistoj volji i  stvarajućoj slobodi.

Prva Božija zapovesti apsolutne volje i stvarajuće slobode utemeljuje apsolutno Da afirmaciju, svako stvaranje, davanje: "Ja sam Gospod Bog tvoj"   pa onda ide devet ne, da se iz čiste volje dostigne jedna slobodna vlastitost.„Ne imaj drugih Bogova osim Mene; ne  gradi sebi idola, nemoj im se klanjati, niti služiti, ne prizivaj uzalud imena Gospoda Boga svojeg, ne ubij, ne kradi, ne čini preljubu, ne svedoči lažno na bližnjega svoga, ne poželi ništa što je tuđe…“

Da bi se došlo do unutrašnjeg bezmerja jedne slobodne vlastitosti sa svake strana kraja najsvetijeg da, jeste („Ja sam onaj što jest“) prvo se čistom voljom utemeljuje najstarije ne, nije.^[42]

Samo ako si Božiji ti si svoj i ako si svoj ti si Božiji.

 

KOMENTAR

 

Svako logičko jeste ili ne, nije, hoću, neću,  uopšte, analitičko A=A, pa čak i praosnovno ja msilim, traži jednu  (Ja=Ja) sintetički najstariju  istu vlastitost.

Svako je ili da, pre sve logike i u osnovi sve logike, neko starijeg Je(da)n.  A jedan voljno-sintetičku istu vlastitost .

Je, jeste po misli, reči, odluci, delu, jednako, isto u sebi, u jedinstvu sa sobom, neprotivurečno sa sobom  i zato jeste to što (se tvrdi da) jeste.

Sa jasnim da, je, jeste naspram bilo koje ne, nije negacije, suprotnosti što nestaje, ne stoji, ne postoji čvrsto staje, stoji, postoji.

Dan između da i ne, noć između hoću i neću. Dan, davanje svetla svaki dan.

Po danu između jasnog da–ne, jeste–nije jednog otkrivenog Ja iz čiste volje–svesti.

U noći između hoću i neću odluka po drugoj, skrivenoj vatri osećaja.

Vidi se, razlikuje po jednom svetlu sve spolja, kao što se po da i ne, jeste–nije,  svetlu istine unutra sve spaja i razdvaja, shvata, hvata, obuhvata mislima, osećajima mnoštvo stvari, bića, pojava iz jedne iste vlastitosti, čiste volje, svesti.

Razum, raz-umeti: razlaže, razlikuje, razvodi, razvrstava, razvezuje, razdvaja...

Um, nije samo po razumu analitičko razumeti, nego starije sintetičko praktično umeće – umeti.

Um iz najdubljeg, najvišeg najstarijeg jednog, jedinstva u meni unutra za svako Je i Da sastavlja, spaja sve iste i različite pojmove, sudove, zaključkeželje tela ili želje,  odluke volje ili svesti.

Umeti stvarati, rađati, sastavljati, spajati, ujediniti, spojiti stvari, bića, pojmove...

Um, jako početno u, umeće u meni, tebi, skriveno u zadnjoj visini, dubini čiste volje–svesti.

Umeće u sredi, središtu u srcu , sredi u meni unutra, umeti stvarati stvari.

Skriveno u srcu, srži, jezgru stvari ili otkriveno umom iz čiste volje–svesti. Umiriti, smiriti po tačnoj meri, izmeriti, nameriti.

Jaka iz visine, dubine najstarija osa, osnova jedne volje iz najjače srede, središta ka svim ostalim krajevima, stranama za svu celinu sveta i celinu svesti.

Završna žetva istinom, najviša svrha vrha, zrelo duhom, kruni se u kruni, vršidba svrhe, smisla.

Srediti, urediti iz nevidljive srede, središta srca, iz visine, dubine najpokretnije, najnematerijalnije ose uma, ili najnepokretnije, najčvršće ose tela od kičme, kosti, najstarije duhovno umeće u meni pre razuma, čula čiste volje – svesti.

Voditi, uvoditi, svoditi, svesti svetlošću istine čiste volje,  svesti.

Jak oslonac duhovnog kretanja, pokretanjaa da  vodi, razum, čula, sve reči, dela: skriveni točak žive misli, osećaja za sav van i unutra vidljivi i nevidljivi raznovrsni sadržaj.

Najhladnije posmatranje iz visine, dubine, širine uma, naspram plitkoće, površine, uskoće razuma, čula, zaključak, ključ istine unapred, odozgo, unutra, sa desne strane  iznad potpuno umirenog, nepokretnog smrtnog tela.

Svedimenzionalno gledanje uma pre, posle razuma, svakog čula, kao duha unapred za dušu pre, posle  umirenog, umiruće tela.

Kao unapred hladnoće smrti date zajedno sa ovim, ovakvim životom. Bilo kao njegovog fizičkog kraja, zbirne “posledice,” ili unapred naspram ovakvog života, opet, takvim načinom posmatranja uzete u obzir  završnoj “građevini,” “računici”,  arhitektonici života.

Ra-zum – raz-umiti, razjediniti, razdvajati, razabirati, rastvarati, razvrstavati, rastavljatii, razdvajiti...

Sjediniti, sastaviti u meni unutra sve razlike, suprotnosti, shvatati, hvatati, obuhvatati kroz najviše praktično umeće.

Ne samo da po razumu, čulima  vidi, čuje zna, razume  nego da snagom uma u meni stvara, ume.

Bezmerje u duhovnoj visini, dubini, širini mene, tebe ispravnog sme, ne sme, smera istine, pravde.

Visoka svrha vrha od glave gore, čela, red iz središta srca, kičme i oslonac stopala u podnožju za čvrsta stajanje, postojanje.

Uspravno iz večnosti, ispravno, pravac Božije reči, zapovesti do savršene volje najviše svesti.

Jaka osnova jednog u meni, unapred odozgo, unutra sa desne strane čiste volje–svesti po istovetnosti, istini, istom nad svim raz-razdvajanjem, razlikovanjem za jedinstvo svih pojmova razuma i opažaja čula.

Po najstarijoj vezi od J ka A i E  za svako jesam, jesi, jeste  da iz najvišeg jedinstva  prima, veže sve razlike, suprotnosti iz jednog, u jednom.

Umnjak na kraju vilica, brade, raste u doba zrelosti za punoću vilica, širom otvorena usta, ugriz svom snagom desni, zuba.

Jaka za uhom, duhom veza gornje i donje vilice, kose, brade ka kao glave i tela, gornjih, donjih udova. Mudrost za pravovremeno otvaranje–zatvaranje usta za ukusno jedenje, pijenje i pravo slovo, reč.

Zastati, zaustaviti se pregledom uma, smiriti, umiriti, posmatrati zrelošću duha, tela otvorenog srca, usta.

Istinom kao suštinskim mirisom i ljubavlju kao suštinskim ukusom sveta jednoća  duha i  tela da drži i pusti sve u jednom i jedno u svemu.

Od svih uglova gore kose,  čela, gornjih udova (više gornja, nepokretna vilice)  i usta, brade, donjih udova u podnožju tela (više donja, pokretna vilice) puna snaga srca, ruke, od glave do nogu, jako visinom dubinom, vilično, lično.

Unaglašeno ustima, uhom, uvom, udahom, udom, udovima.

Jako početno u kroz uho, usta, um, ud.

Kroz  uho, uvo, ušlo. Sašiti, ušiti sa osnovom kroz uši, konac, iglu početnu–završnu nit istine.

Skrajati, skrojiti po meri od svih krajeva, strana, pa sastaviti kako treba, spojiti.

Obučen duhom, istinom obučen za mirisno ukusni okret u biti bitke od ubiti – ka ljubiti, okršaj, ukrštanje, krst za pobedu sve laži, zla.

Mirisom istine i ukusom ljubavi jesti  nadumno jeste, skriveno–otkriveno za srca, usta iz najviše vrha i najdubljeg središta,  skupoceno skupa sabiranje, biranje, branje čiste misli, osećaja...

 

 


 

Napomena: Autor već priprema knjigu sa istim naslovom, i daleko širom problematikom. U ovom izboru su predstavljene osnovne ideje te buduće  Metafizike jezika.

 

 

 

 

 

 

 

---

 

 

 

[1]  Pre Kantovog  „Ja mislim“,  kao najstarija sintetička praosnova pre sve logike, transcendentalne filozofije i sveg saznanja, iskustva, stoji Ja govorim (govorno ja), i supstancijalno ime, imenovanje, jedna nadsaznajna, nadlogička  vlastitost  i starije kategorije jezika  pre samog razuma,  logičkih kategorija.

[2]  Svakako da to transcendentalno-kritičko utemeljenje praosnovnog Ja mislim i svih logičkih zakona, kategorija saznajno-teorijskog pojavnog uma nije moguće bez samokritične čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, suštinskog praktično-moralnog uma u jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela. Za više o toj temi pogledati na sajtu: www.filozof.rs  rad: Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma/Načela praktičnog uma.

[3] Svakako da je ne samo Kant, nego i svaki raniji ili kasniji ozbiljan filozof bio dužan da utemelji jednu ontologiju jezika, govora uzme, razmotri najstariju sintetičku osnovu svih mogućih kvaliteta (formi) koju jezik nosi. Pre svega, da preispita odnos najstarijih jezičkih i logičkih formi u svom transcendentalnom  zasnivanju. Da razmotri odnos gramatike, njenih pravila  pisanja, govora, osnovnih vrsta reči i logičkih pravila, osnovnim sudova (po svim različitim kategorijama).

[4] Ako se za bilo koji kakav analitički pristup u proučavanju jezika, pre svih pravila pisanja, govora ili razvrstavanja glasova,  reči, rečenica pretpostavlja celovita metafizika jezika, sintetički starija govorna svest, od lingvistike prvo treba tražiti da po naučnom kriterijumu iz jednog principa dedukuje sve osnovne kategorije jezika nužne za praosnovu govora (zapravo, svu, celu gramatiku.

[5] Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, Nolit, Beograd, 1969, str. 28.

[6] Isto,  str.105.

[7] Isto, str. 95.

[8] Sledeći završni zaključak transcendentalne analitike Kantove Kritike čistog uma da unutrašnje, čulo, samoopažaj vremena uslovljava svu iskustvenosti iskustva, Hajdeger u prvoj fazi svoje filozofije u Bivstvovanju i vremenu ima sasvim suprotnu tezu: da vremenitost određuje jezik, a ne jezik vremenitost. Da ne samo svako osmišljavanje tubivstvovanja, nego i svakog bića i svakog bivstvovanja uslovava prvostepena vremenitost. Međutim, to nikako nije moguće, je, kod Kanta je vreme uslov sve iskustvenosti iskustva samo kao transcendentalno unutrašnje čulo–apriorni samoopažaj. Tu nema ni govora o egzistencijalnom smislu vremena po svesti o  suštinskoj konačnosti, nego samo o vremenu kao apriornom samopažaju. Tačno je, zapravo, obrnuto: da Hajdegerovo „prvostepena vremenitost“ po svesti o smrti i suštinskoj konačnosti, u potpunosti uključuje prvostepeni jezik, govornu svest, mnogo pre za svoje osmišljavanje traži svepovezani  jezik, nego što ta prvostepena vremenitost po svesti o radikalnoj konačnosti konstuiše govor, jezik! Već je u drugoj fazi svoje filozofije svestan da nikako nije moguć da se iz prvostepene (metafizike) vremenitosti i svesti o kvantitativnoj konačnosti konstituiše jezik. I zato,  nasuprot teza u Bivstvovanju i vremenu, gde se jezik objašnjava iz supstancijalne konačnosti vremenite egzistencije, u  završnoj fazi svoje filozofije iz kvalitativne konačnost reči, govora samog po sebi objašnjava samu (svaku) egzistenciju, svako biće i samo bivstvovanje; tačnije, supstancijalni govor, jezik, priča, kazivanje je suštinsko biće, prvostepeno bivstvovanje.

[9] Martin Hadeger, Predavanje i rasprave, Logos,Plato, Beograd, 1999, str. 184.

[10]  Hajdeger stav u poznoj fazi prvo tvrdi da ne posedujemo mi slobodu, nego sloboda nas, i da je  govor taj slobodni subjekt, biće po sebi („ne govorimo mi, nego jezik jezikuje“) je nalik Hegelovom ranijem stavu da je svaki subjekt (čoveka, države, naroda, države, pa čak i sama drugobivstvena priroda, samo služi prvobivstvenom duhu da totalitetu apsolutnog pojma o pojmu da misli sebe, apsolutno sazna sebe. Ili Ničevoj tezi da je  svaki čovek, pojedinaac, narod, država, pa i sama, sva živa. neživa prirode, služi supstancijalnoj volji za moć. 

[11] Zakon neprotivurečnosti, da A nije ne A,  sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću, podrazumeva da jedna ista vlastitost  nije protivurečna sa sobom. A zakon identiteta, A=A, da je jedna ista vlastitost jednaka sebi, da nije druga vlastitost, drugo Ja. Zakon isključenja trećeg u čistoj volji i sintetički najstarijoj vlastitosti utemeljuje da–ne, jeste–nije, hoću–neću; sve naše mišljenje, suđenje, kao i odlučivanje, delovanje. Samo zato što postoji jedna nadlogička, nadsaznajna (Ja=Ja) ista vlastitost, saznajno-logička (A=A) istost u svim pojmovima, sudovima, zaključcima saznanja ima utemeljenje.

[12] Dete se  induktivno, od neartikulisanog do artikulisanog glasa – govora, uči pomoću žive reči da imenuje različite slike, htenja, želje, potrebe, emocije; pamti po govoru, drži u jedinstvu govorne svesti sve čulne draži, utiske, raznovrsne opažaje bilo kojeg  čula. Iako se u tom učenju očigledno pretpostavlja iskustvo žive govorne svesti i značenje svake reči iz celovitog jezika, nauka o jeziku to većinom ne uzima u obzir. Bilo zbog posebnosti jezika, bilo zbog specifičnosti gramatika, sistema pisanja, govora između sličnih i različitih grupa jezika, traže se samo preklapajuće generativne strukture, kojima se pretpostavlja jedna univerzalna gramatika, a sveobuhvatna celina govora samog po sebi, svepovezane žive reči, starija metafizika jezika nikad ne traži, unapred isključuje. Međutim, artikulisani govor svevezivih reči po starijoj metafizici jezika postoji čak i kod najmanje razvijenih plemena.

Ovaj kritički dijalog sa Valterom Benjaminom je deo šireg rada: Metafizika jezika sa ovog sajta www.filozof.rs

 

[13] Sveto pismo  Staroga i Novoga zavjeta, 1 Moj. 1. 1.

[14] Isto, 1 Moj. 2. 7.

[15] Valter Benjamin (1892-1940.) je bio nemačko-jevrejski filozof, kritičar kulture i esejista, čije ideje kombinuju filozofiju, književnost i jevrejski misticizam. U njegove najpoznatije radove spada esej: "O jeziku uopšte i jeziku čoveka" u kome Božiju stvarajuću reč i najličnije ime suprotstavlja bezličnom, bezimenom filozofskom pojmu.

 [16]Walter Benjamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974: O Jeziku uopšte i o jeziku ljudi, str. 37.

[17] Isto, str. 33.

[18] Isto, 38.

[19] Isto, 40.

[20] Isto, 33.

[21] Isto, 38.

[22] Isto, 33.

[23] Isto, 38.

[24] Isto 33.

[25] Isto, 37.

[26] Isto, str. 41

[37] Isto, 42

[28] Isto, 42

[29] Isto, 41.

[30] Sveto pismo  Staroga i Novoga zavjeta,  Mat. 12. 36-37.

[31 ]Isto, 1 Moj. 2. 17.

[32] Isto,  Jov. 9. 39.

[33] Isto, Mat. 11, 5.

[34] Derida u svojoj Gramatologiji prihvata Hajdegerovu tezu da je jezik stariji od svake druge forme, nasuprot unapred zadatih osnovnih jezičkih relacija univerzalne generičke gramatike Noama Čomskog koja određuje svaki konkretan jezik ili praznih jezičkih formi gramatičkog sistema Ferdinanda de Sosira.Ipak, on pre žive reči, svakodnevnog govora ili mitološkog, teološkog ili filozofskog, naučnog govora polazi od pra-pisma u bilo kojem obliku i kroz svoju fenomenološko-hermeneutičko-psihoanalitičko-strukturalističku  gramatologiju traži najstarije kategorije pisanog jezika.Bez obzira da li su ti tekstovi početni mitovi, sveti spisi, dela filozofa, epska i lirska narodna poezija, bajke, mudre priče, poslovice, izreke ili najjača književno-poetska dela...najšira odrednica tih pra-pisama je po njemu potpuno slobodna forma-sadržina, pojava-suština književnog jezika po sebi i za sebe. U svakom slučaju, on kategorije pra-pisma ne traži po transcendentnoj osnovi reči iz sintetičkog prazvanja, priziva, poziva filozofskog, teološkog govora za utemeljenje imena bilo koje stvari, bića, a pogotovu, pre svakog drugog značenja i znanja, prvostepenog imenovanja ličnosti ili naroda u osnovi pravnog ili političkog rečenog–učinjenog obavezujućeg ugovora, dogovora, a ne traži ih ni u egzaktnim iskazima nauke,  nego iz trajne celine pisanog  jezika otvorenog sa svim mogućim sadržajima i značenjima... Zapravo, tačno je obrnuto: ni gramatička ili književna pravila pisanog jezika ne utemeljuju živi govor, jezik ni stvaralaštvo u poeziji, filozofiji, mitologiji, teologiji nego mnogo pre živi govor, jezik kroz stvaralaštvo poetskog, mitološkog, teološkog , filozofskog  govora, imenovanja... pravila pra-pisma, književni govor, jezik.

[35] "Što je duh dublji, tj. što je egzistentniji i stvarniji, utoliko je izreciviji i izrečeniji... tako da...je  najegzistentniji...najfiksiraniji izraz... jezički najpregnantniji i najpostojaniji... najizrečeniji…  čista duhovnost. A upravo to podrazumeva pojam otkrovenja, kada se neprikosnovenost reči uzima za jedini i dovoljan uslov i obeležje božanstva duhovnog bića koje se u njemu iskazuje." Walter Bejamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974: O Jeziku uopšte i o jeziku ljud, str. 35.

[36] Sveto pismo  Staroga i Novoga zavjeta, Mat. 24.35

^[37] Sveto pismo  Staroga i Novoga zavjeta, Jov. 6.63

^[38] J ispred A  i E postoji u mnogim slovenskim jezicima, ali samo u srpskom jeziku  nema nijedna reči  na A i E.

[39] Sveto pismo  Staroga i Novoga zavjeta, Mat. 11.  11, 12, 14

[40] U srpskom jeziku etimološki koren svesti u sve, svet, svetlost, svoditi, svesti. Početno S za sve, svet, svetlost, sveto… Sve-jedno i jedno-sve iz  jedne svetlosti sunca i jedne volje-svesti. S kao krug podeljen na dva dela, srp (zato srpsko)  kao slovo S koje se drži rukom. Srpom se žnje ka sebi, sabira, bere, bira, seče zreo rod od svega van ka unutra iz oštrog luka razlučiti, odlučiti pravim razdvajanjem strana, svoditi, svesti... Osvetiti, osvetliti, razdvajati različite, suprotne strane iz skupocenog skupa srca, srede, središta ka svim stranama i obrnuto za sve spoljašnje i unutrašnje mnoštvo. Iz jedne svetlosti sunca razlikuju se sve slike, boje, oblici, a pomoću jedne najstarije praosnove imena, imenovanja sve ostale reči, imena, imenovanja.
[41] Za više o ovom temi pogledati na sajtu. www.filozof.rs  rad: Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma/Načela praktične logike

[42] Na krštenju se traži javno odricanje od satane: čvrsta odluka duše iz dna srca, jako i jasno: ne, neću, ne dam, čak i telom potvrda odricanja od sve laži, zla: kaže se: „pljuni i zgazi“,  za najjače  da, hoću, dam. To je miris istine i ukus ljubavi, Boga za čistu volju i jednu slobodnu vlastitost naspram otrovnog zuba, jezika,  pre svake logike i u osnovi svake logike.