Mali i veliki cogito

Autor: Tomislav Novaković

 

Po Hegelu, Dekartovo mišljenje nije utemeljeno po sebi i za sebe, jer kod njega mišljenje i postojanje, biće ostaju različiti (razdvojeni). Apsolutno postojanje, biće može se utemeljiti samo u istinitom pojmu, ideji, kada se dokaže da je deduktivni put od apsolutnog mišljenja (pojma, ideje) do sadržaja čulnog bića, isti kao induktivni put od sadržaja čulnog bića do apsolutnog (pojma, ideje) – istinitog mišljenja[1]

 

Iako Hegel prihvata da bi čista misao trebala utemeljiti samu sebe, da samo mišljenje može, mora sebe postaviti, on ipak, zaključuje da tu potpunu izvesnost kod Dekarta još nije postavila sama misao. „Mišljenje treba da pođe od sebe (ali kod Dekarta to još nije tako –T.N.); jer ono što je pretpostavljeno nije mišljenje postavilo, ono je nešto različito od mišljenja: mišljenje u njemu nije kod sebe.“^[2]

Dekartovo mišljenje nije utemeljeno u sebi samom, jer se kod njega zaključuje o postojanju kao o nečem drugom, različitom od mišljenja. Mišljenje samo konstatuje da starije samopostojanje nije nešto što se pričinjava, što je izmišljenjo,  nego je ono što ostaje, staje, stoji, postoji pre, izvan mišljenja.

To jest, iako kod njega postoji od početka krug od mišljenja (pojma) ka biću i od bića ka mišljenju (pojmu), taj se krug razdvaja, deli i oni ostaju dve skroz različite a ne jedna ista stvar. „Jedinstvo mišljenja i bića jeste ... ono što je prvo… ali taj stav Dekart nije dokazivao. Mišljenje i biće su različite odredbe, – i samo se njihova različitost mora pokazati; da su oni identični taj dokaz Dekart nije izveo.“^[3]

 Dekart, doduše,  polazi od potpune izvesnosti u mišljenju, cogito ergo sum kao nečeg nesumljivog, najjasnijeg, najočiglednijeg i iz njega dokazuje samopostojanje, međutim to mišljenje i postojanje (slobodno se može reći: prostorno biće), ostaju, ipak, dve potpuno različite, isključive stvari, čak dve supstancije.

Dekart ne polazi od suštinskog mišljenja u jedinstvu sa bićem, koje dokazuje da je deduktivni put istinitog mišljenja od pojma do bića isti kao i onaj induktivni put od bića do pojma, već su mišljenje i prostornost kao i duša i telo, dve nesvodive supstancije, dva najviša roda stvari, koje nemaju veze, dejstva među sobom. 'Ja ne priznajem više od dva različita roda stvari: naime jedan od njih jeste rod misaonih stvari, a drugi od njih jeste rod onih stvari koje stoje u vezi sa onim što je rasprostrto...svaka od njih može se shvatiti jasno i tačno bez one druge...rasprostrta supstancija, to jest carstvo prirode, i duhovna supstancija nisu potrebna jedna drugoj'“^[4] (Hegelov navod Dekarta). A sklad, harmoniju ta dva najviša roda stvari, dve supstancije omogućuje Bog.

Po Hegelu, međutim, samo ako mišljenje traži potpunu izvesnost unutar sebe (po sebi i za sebe), ono će saznati sebe (pravo) biće; ili, ako se traži adekvatni pojam, zadnja istinu u biću, ona se  može naći samo u mišljenju. Jedino se iz apsolutnog samosaznanja, samomišljenja dokazuje Božije večno postojanje, savršeno duhovno biće. I da je deduktivni put od Božijeg mišljenja ka svakom mogućem–stvarnom–nužnom biću (čulnoj prirodi, istoriji), isti kao i induktivni put iz čulnog bića (prirode, istorije) ka njegovoj suštini, ili  suštinom svih tih suština na kraju kao totalitet apsolutnog pojma u Božijem samosaznanju,  večnom duhovnom biću.

Sve se svodi na jednu apsolutnu supstanciju, supstancijalno samosaznanje, samomišljenje. Samo Božije samosaznanje, samomišljenje u totalitetu svih različitih, suprotnih pododređenja apsolutnog pojma, ideje zauvek ostaje, staje, stoji (pre pojavne prostorno-vremenske prirode) večno postoji. Jedino se iz te sveobuhvatne misli (po sebi i za sebe), koja kao apsolutna forma govori o apsolutnom sadržaju (celini) sagledava suštinsko, večno postojanje.

To jest, Božije po sebi i za sebe samosaznanje, samomišljenje ne samo da tek potvrđuje postojanje, biće, nego je to, po Hegelu, jedino apsolutno duhovno postojanje, večno biće! To jest, prvobivstveno postojanje, Božije večno duhovno biće, upravo je (kao kod Aristotela) to apsolutno samosaznanje, samomišljenje u totalitetu apsolutnog pojma, ideje. Svi oblici, svrhe, kretanja prostorno-vremenske-materijalne prirode, istorije samo su ospoljene unutrašnje logičke razlike, suprotnosti jedine po sebi i za sebe apsolutne ideje Božijeg samosaznanja, samomišljenja u totalitetu istine.

Hegel, očigledno, Dekartov „mali“ cogito,  koji samim činom našeg  mišljenja dokazuje naše postojanje, (pod uticajem Aristotela) prevodi u jedini po njemu na ispravan način interpretiran ontološki dokaz – „veliki“ cogito, kroz jedino moguće suštinsko, Božije apsolutno samomišljenje, samoznanje, potpuno logičko mišljenje–biće, utemeljuje ne samo Božije savršeno duhovno večno postojanje, samostojanje, nego i svako moguće stvarno, nužno prirodno postojanje (pa i naše samoizvesno samomišljenje, samopostojanje)!^[5]

Mali cogito (mislim, dakle, jesam), tek ima potvrdu kroz veliki cogito, Božije apsolutno samosaznanje, mišljenje, večno duhovno jestastvo istine apsolutnog pojma, ideje. „Polazeći od izvesnosti sama sebe treba doći do istine, u pojmu mišljenja treba saznati biće... U Bogu su mišljenje i biće istovetni[…]“^[6]

Za  neke druge filozofe, nasuprot tome,  kriterijum istinite misli, mišljenja ne može nikako biti dat iz nekakvog „samog po sebi“ apsolutnog mišljenja, nego se istinitost pojma, suda mora potvrditi sa nečim različitim od mišljenja.

 

Dekartov „mali“ cogito gde se iz samoizvesnog mišljenja potvrđuje naše postojanje i Hegelov „veliki“ cogito  gde se u totalitetu  pojma  po sebi i za sebe iz apsolutnog  mišljenja u samosaznanju ideje potvrđuje Božije večno postojanje (ontološki dokaz)  i svako moguće, stvarno, nužno prirodno, istorijsko biće, bivstvovanje 

 

„[..] da već samo zbog toga što egzistiram  i u meni je stanovita ideja najsavršenijeg bića, to jest, Boga, najbjelodanije se dokazuje da i Bog egzistira.“^[7]

 

Kao što je već rečeno, iako Dekart iz malog cogita (našeg mišljenja) dokazuje veliki cogito (Božije supstancijalno mišljenje i supstancijalnu prostornost, postojanje, a ne iz „velikog“ cogita samog po sebi – apsolutnog saznanja, mišljenja – Božije postojanje kao kasnije Hegel, on ne može nikako iz mišljenja dokazivati prostornost, samo (svako moguće) postojanje, kao ni obrnuto, iz jedne prostornosti mišljenje. Dekart uopšte nije ni svestan  tih protivurečnosti u svom izvođenju: da se ne može (samo) iz prostog čina mišljenja  dokazivati beskonačna supstancija mišljenja, a pogotovu iz jedne supstancije ( mišljenja) drugu supstancija, prostoprnosti.

Spinoza, svakako, sagledava tu teškoću i po redu i vezi ideja koji je isti kao red i veza stvari i mišljenje i prostornost shvata samo kao atribute Boga, jedne sa svih strana beskonačne supstancije. A Hegel iz apsolutnog identiteta subjektivno-objektivnog, Božijeg beskonačnog mišljenja („velikog“ cogita) potvrđuje svako moguće–stvarno–nužno postojanje. Sistem dijalektičke logike u apsolutnom pojmu, ideji je sama suština Boga, ono jedino postojano što zauvek ostaje, staje, stoji, pre prostorno-vremenske prirode večno postoji, a sva prostorno priroda, istorija otuđeno, ospoljeno (oprostoreno, ovremenjeno) drugobivstveno postojanja Božijeg duha, apsolutne ideje.

Iako Dekart tvrdi da iz najsavršenije ideje Boga koju imamo u svom umu sledi daje je beskonačno biće stvarnija od svakog konačnog bića (kasnije će Spinoza tvrditi da bez Boga ništa ništa ne može da postoji niti da se zamisli“), to jest, da je beskonačno Božije postojanje, zapravo,  izvesnije nego naše konačno samopostojanje: „[..] „očito razumijevam da je više stvarnosti u beskonačnoj nego u konačnoj supstanciji, pa je stoga u meni nekako prvotnija predodžba (perceptio) o beskonačnom nego o konačnom,  to jest, o Bogu nego o meni samom.“^[8] tek Hegel kroz „veliki“ cogito (Božije samosaznanje, samomišljenje), utemeljuje ne samo naše postojanje, nego svako moguće postojanje. To jest,  prosti čin mišljenja ne potvrđuje ni naše, ni bilo koje, kakvo postojanje, nego tek  misao po sebi i za sebe u totalitetu apsolutnog duha, ideje koja saznaje večnu suštinu Boga, potvrđuje Božije i svako drugo postojanje.

Po Hegelu, tek se iz beskonačne misli po sebi i za sebe,  koja saznaje istinitu ideju kao večnu suštinu Boga, potvrđuje suštinski sagledava mišljenje i postojanje.. A iz Dekartovog  mislim, dakle, postojim ne samo da se ne potvrđuje samoizvesnost sopstvenog postojanja, nego se čak ne vidi nužno ni da je to misao, a pogotovu da se iz takve misli, bez saznanja apsolutne istine, potvrđuje samo Božije postojanje. To jest, po Hegelu se, tek iz „velikog“ cogita,  apsolutne misli, večne istine Boga, dokazuje da je to stvarno mišljenje i iz tog apsolutnog samosaznanja, samomišljenja  ne samo jedino potpuno nužno Božije večno duhovno  postojanje, nego i svaki “mali“ cogito, svako moguće postojanje.

Doduše, iako Dekart u početku svog dokazivanja našeg postojanja iz samoizvesnog mišljenja ne misli na tu po sebi apsolutnu misao, mišljenje, on zaključak tog nedovoljno utemeljenog “malog“ cogita (samoočiglednosti postojanja iz prostog čina mišljenja)  – kasnije proširuje i ka “velikom“ cogitu,  na apsolutnost Božijeg postojanja iz najsavršenijeg pojma, ideje našeg mišljenja. Opet, ako već iz prisustva najsavršenije ideje Boga u nama samima zaključuje da je stvarnost beskonačnog bića veća od stvarnosti bilo kojeg konačnost bića i izvesnost Božijeg postojanja veća od izvesnosti našeg postojanja, zašto onda  njegov cogito, ergo, sum, ne ide obrnutim redom?

Zapravo, ono što Dekart dokazuje u “malom“ cogitu, trebalo bi da dokazuje u “velikom“ cogitu;  a ono što dokazuje u “velikom“  cogitu,  da  dokazuje u “malom“ cogitu. To jest, da iz “velikog“ cogita (nužnog postojanja Boga)   dokazuje nužno postojanje nas samih. A iz  “malog“ cogita,“ i početne činjenice prisustva misli, prostog čina mišljenja  da zaključi da pre same misli, mora postoji jedna samočigledna vlastitosti koja misli, starija od mišljenja i u osnovi samog mišljenja.

Samo iz beskonačnosti Božijeg mislim, dakle postojim može slediti Božije beskonačno duhovno postojanje, zapravo izvesnija, svakako, od našeg mislim, dakle, postojim,  gde se po našoj konačnoj misli potvrđuje naše konačno postojanje. To jest, umesto da apsolutna istina mišljenja potvrđuje na kraju Božije nadmisleno postojanje,  apsolutnu volju i stvarajuću slobodu, Božiju večno istu vlastitost, Dekart iz najsavršenog pojma Boga u svom mišljenju, dokazuje nužno postojanje Boga, koji usaglašava dve beskonačne  supstancije, prostornost i mišljenje.

Samo zato što postoji apsolutna forma–sadržina, stvarajuća misao, savršena svrha–delo, Božije veliko Ja (“veliki“ cogito), apsolutna subjektivnost, može da postoji i bilo koje, kakvo naše Ja, bilo kakva subjektivnost (“mali“ cogito) izvesno, samosizvesno   postojanje nas samih, ili postojanje bilo čega, bilo koja, kakva  objektivnost. I jedno takvo dokazivanje je implicitno prisutno upravo kod Parmenida, Heraklita, Anaksagore, Platona, a eksplicitno kod Aristotela, Spinoze, Šelinga, Hegela...Već se kod Aristotelu apsolutne misli o samoj misli zaključuje o Božijem večnom postojanju. I da sama (svaka misao), svaka istinu, mora pretpostavi savršenu, apsolutnu misao,  istinu, Boga koji misli takvu apsolutnu misao, istinu.

Umesto beskonačne raznovrsnosti pojedinačnih ideja, Aristotel za mogućnost  bilo kojeg, kakvog oblika, kretanja,  svrhe pretpostavlja jednu najvišu, svrhu–delo Božijeg duhovnog života, večnog bića. Za svaku svrhu, delo savršena, sama po sebi svrha–delo Božijeg večnog života–bića. Za svaki prirodni oblik, kretanje, jedan najviši, apsolutni oblik Božijeg mišljenja o samom mišljenju, najviše duhovno pokretanje. Za svaku mogućnost (materiju), prirodan život, biće,  potpunu stvarnost, Božije samo po sebi,  večno življenje, savršeno duhovno biće.

Za Platona se za svako moguće pojedinačno, posebno, opšte postojanje  stvari, bića materijalnog sveta datog  opažajima čula (samo senka ideja) ili pojmovima razuma (samo njihov odsjaj), pretpostavlja savršeno postojanje večnih ideja. Kada se iz sveobuhvatnosti uma gleda sve sa svih strana. Tek kada se to postoji  sagledava iz celovite,  po celini najviše ideje dobra, svaka pojedinačna ideja i samo sve, sam svet, mikro-makrokosmos stvarno staje, čvrsto stoji,  večno postoji.

 

Kao što transcendentalno Ja mislim pretpostavlja nadsaznajnu, nadmislenu volju i jednu Ja=Ja istu vlastitost, tako apsolutno mišljenje pretpostavlja apsolutnu volju i stvarajuću slobodu – Božiju večno istu vlastitost

 

Ako se  sve oslanja na misli, mora se odrediti sama misao, dokazati da ona može samu sebe odrediti, utemeljiti, imati samoizvesnost po sebi i za sebe. To jest, iako Hegel, za razliku od Dekartove ili Kantove samoizvesnosti našeg postojanja iz malog cogita (prostog čina mišljenja) polazi od samoizvesnosti velikog cogita (Božijeg apsolutnog samosaznanja, samomišljenja i večnog duhovnog postojanja, gde mišljenje nije samo jedna od supstancija ili beskonačni atribut jedne sa svih strana beskonačne supstancije kao kod Spinoze,  nego jedina po sebi i za sebe supstancija, kada pokušava da objasni sadržaj tog Božijeg (potpuno nezavisnog, slobodnog) mišljenja koje ni od čega ne zavisi, već je u samorazvoju pojma ka  samoodređenju apsolutne ideje samo sebi kriterijum i mera, umesto da objasni kako Božije duh (pre stvorenog sveta) stvara prirodu, istoriju, čoveka (ili dedukuje iz apsolutnog pojma prirodu, istoriju, čoveka), on prvo tvrdi da je sva prostorno-vremenska-materijalna priroda samo otuđeno Božije mišljenje, ospoljen apsolutni duh,  pa umesto toga, sasvim obrnuto: iz pojavnog (čulnog, prirodnog) bića i njegove dalje suštine i suštinom svih tih suština iz „apsolutnog pojma, izvodi Božiji duh, apsolutnu ideju, „stvara“ indukuje Boga iz prostorno-vremenske-materijalne, prirode, istorije! 

U svakom slučaju Hegel ne utemeljuje apsolutno mišljenje o samom mišljenju iz savršene svrhe–dela Božijeg večnog života, duhovnog bića pre svakog saznanja, mišljenja ili bilo kojeg, kakvog prirodnog prostorno-vremensko-materijalnog bića, nego sistemom svoje dijalektičke logike mnogo pre čini obrnuto: realitet svakog bića i apsolutnost Boga izvodi iz najvišeg po sebi i za sebe apsolutnog samosaznanja, samomišljenja!

Međutim, on previđa da za to potpuno razloženo (analitičko) logičko kao i najviše sintetičko jedinstvo dijalektičke logike, apsolutnog mišljenja o samom mišljenju pre svake nastajuće, nestajuće stvari, bića, pojave, ili suštine te pojavne stvari, ili suštine svih suština, iz apsolutnog pojma samom pojmu što večno staje, stoji, postoji od početka podrazumeva ono što treba da izvede, stariju apsolutnu sintetičnost  Boga. Da večnost Boga, ono što zauvek ostaje, čvrsto staje, stoji, večno jeste, postoji,  ne može nikako biti taj apsolutni (na osnovu pojavnog bića i njegove suštine) samosaznajući, samomisleći pojam pojma, nego upravo taj apsolutni pojma pojma, apsolutno samopoimanje, samomišljenje, već podrazumeva sintetički starije večno postojanje, jestastvo nadsaznajnog, nadpojmovnog Boga pre pojavnog bića, svake saznajne suštine i svakog mišljenja, pojma. Da samo Božija nadsaznajna, nadmislena subjektivnost može utemeljiti to potpuno  slobodno, „po sebi i za sebe apsolutno“ saznanje, mišljenje.

To jest, ne samo da se iz apsolutne, dijalektičke logike –„potpuno nezavisnog mišljenja koje ništa ne pretpostavlja“  ne može nikako izvoditi apsolutnost Boga, savršenog duhovnog života, večnog  bića, nego da se obratno: tek starijom prasintetičkom apsolutnošću nadsaznajnog, nadbivstvenog, nadmislenog Boga, njegovog savršenog duhovnog života, bića, koji se  ne može nikako izjednačiti sa tom „apsolutnom“ (dijalektičkom) logikom, niti svesti na neko potpuno „slobodno “po sebi i za sebe“  samosaznanje, samomišljenje, može utemeljiti ta “apsolutna“ (dijalektička) Božija logika i to „apsolutno“ samosaznanje, samomišljenje!

Prazna forma ne zavisi samo od slepe sadržine, nego i od starije suštine kojoj pripada kao forma. To jest, bez čiste volje i jedne iste vlastitosti kao nadmislene, nadopažajne forme–sadržine koja prvostepeno ima samoizvesnost po sebi, u sebi i sama čista svest kao prazna forma razuma ne znači ništa. Ne utemeljuje ono „mislim“ ili opažam nadmislenu, nadopažajnu vlastitost, nego je upravo nadmislena, nadopažajna vlastitost, koja ostaje, staje, stoji, namisleno, nadopžajno postoji pre svake nestalne misli ili opažaja, ili pojavnog saznanja, mišljenja svako „mislim“ ili „opažam“.

To jest, samoočigledna vlastitost ne  utemeljuje samo sve naše odlučivanje, delovanje nego i naš razum i naša čula, kao prvostepenu postojanost što ostaje, staje stoji  pre svega unutrašnjeg, spoljašnjeg iskustva, postoji i ono praosnovno “mislim,“ opažam i svako jedinstvo praznih formi mišljenja sa sadržajima opažanja u pojavnom saznanju, iskustvu.

Pre svake nastajuće, nestajuće pojavne stvari, bića, suštine te pojavne stvari, bića, ili na kraju suštine svih suština u najvišem pojmu pojmu, Hegel za to svoje apsolutno mišljenje o samom mišljenju, svoju dijalektičku logiku kao „večnu suštinu Boga“  što jedino zauvek ostaje, staje, stoji, postoji, mora pretpostaviti apsolutnu sintetičnost – nadmislenog, nadsaznajnog Boga.

Međutim kao što je rečeno, večnost Boga što zauvek ostaje, čvrsto staje, stoji, večno jeste, postoji, ne može biti nikako biti taj apsolutni (na osnovu pojavnog bića i njegove suštine) samosaznajući, samomisleći pojam pojma, nego mnogo pre taj najviši pojam pojma, apsolutno samopoimanje, samomišljenje, već podrazumeva sintetički starije nadmisleno, nadsaznajno, Božije jestastvo pre pojavnog bića, svake saznajne suštine i svakog mišljenja, pojma. ^[9]

 

Idealizam (racionalizam) i empirizam (materijalizam). Platonova sintetička osnova pojedinačnih opažaja, posebnih, opštih pojmova razuma iz večnih ideja uma i večnih ideja iz najviše ideje dobra i empiristička saznajno-logička osnova svih posebnih, opštih pojmova mišljenja iz primarnih opažaja čula.   

 

„Preostaje...da istražim kojim sam načinom primio istu ideju od Boga; nisam je primio osjetilima niti mi je pak pridošla dok je nisam očekivao...preostaje stoga da mi je ona urođena isto tako kao što mi je urođena i ideja mene samoga.“^[10]

 

Kao što se može tvrditi da svi naši pojmovi mišljenja pretpostavljaju neke čulne predstave, neposredne opažaje iskustva (što tvrdi empirizam), podjednako se može reći – kao što tvrdi Platon – da se do najvišeg jedinstva (svesti, celovitog znanja spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta iz konkretnih  sadržaja čula) ne može nikako doći iz pojedinačnih opažaja, ili razumske spojivosti, razloživosti posebnih, opštih pojmova, sudova zasnovanih na njima, nego da istinito saznanje pretpostavlja nepodeljene forme–sadržaje večnih ideja, a za sveobuhvatno umno jedinstvo svih ideja unutrašnju  svetlost nadsaznajne ideje dobra.

Platon unapred uočava da empirizam, materijalizam uopšte ne objašnjava svoju osnovu: kako je uopšte moguće ojedinačno čulno opažanje iz koga se indukuje posredni pojmovi, sudovi našeg saznanja, mišljenja (a Kant kasnije oživljava taj problem). To jest, bez obzira na to da li je – po Platonovom idealizmu – sve čulno saznanje samo senka ideja a razumsko samo njihov odsjaj  ili – po empirizmu – da je sve moguće saznanje posrednim posebnim, opštim pojmovima, sudovima, zaključcima razuma, uma samo indukovano iz neposredno pojedinačnih opažaja čula, pored suštinskog pitanja za empirizam: kako je, onda, uopšte moguće (opšte i nužno) matematičko saznanje, još pre važi pitanje: kako je moguća sama  iskustvenost iskustva; bilo empirička pojedinačnih opažaja čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira… bilo Kantova transcendentalna? Pogotovu, kako je na osnovu pojedinačnih čulnih sadržaja moguće mislima, rečima, mišljenjem celovito saznanje!

U svakom slučaju, po Platonu, mnogo je pre potrebno celovito  saznanje (unutrašnje sagledavanje istine ideji svega sa svih strana) za objašnjenje opštih, posebnih pojmova, sudova razuma, ili pojedinačnih opažaja  čula, nego bilo koje, kakvi pojedinačni opažaji čula ili iz njih apstrahovani posebni, opšti pojmovi, sudovi razuma za unutrašnje viđenje umom i, zapravo, jedino moguće dijalektičko jedinstva spoljašeg, unutrašnjeg sveta od ideje ka ideji po najvišoj ideji dobra.

Mora se umnim sećanjem imati neko metafizičko iskustva duše, nadsaznajnom idejom dobra dijalektičko jedinstvo saznanja (znati sve, da bi se znalo bilo šta), za sve različite, suprotne opažaje čula (uopšte mogućnost viđenja, slušanja... uopšte čulnih sadržaja), ili, ili posebne opšte pojmove, sudove razuma, nego obrnuto. To jest, mnogo pre pojedinačni opažaji bilo kojeg čula, nejasni do kraja i nemogući po sebi, kao i posebni, opšti pojmovi razuma traže za svoje utemeljenje unutrašnji vid uma po celini stvari i dijalektiku večnih ideja, nego što sveobuhvatne celina uma, dijalektika večne ideje traži pojedinačne predstave, opažaje, ili na osnovu tih čulnih sadržaja posebne, opšte pojmove, sudove razuma za svoje utemeljenje.

U svakom slučaju, ne može se sa pojedinačnim predstavama, opažajima ili posebnim opštim pojmovima razuma doći do umnog sagledavanja po celini stvari, a pogotovu do sintetičke osnove jedne slobodne vlastitosti.

Po Platonovoj kvalitativnoj logici svaki oblik, kvalitet pretpostavlja savršen oblik, kvalitet. On sve kvalitete (forme–sadržaje) posmatra iz apsolutnog nivoa, savršene ideje, a sve ideje iz najviše ideje dobra. I ako se postavi pitanje: da li vidi koji zna (celovitu istinu) ili zna koji vidi (pojedinačno), po njemu, svakako, sve viđenje, uopšte svako pojedinačno opažanje čula iliposebno, opšte mišljenje razuma moguće je tek unutrašnjim sagledavanjem uma (večnog dela duše) svega sa svih strana, po celini stvari, iz čega sledi da je Platonizam (ili barem urođene ideje) –  na jedan način nužan.  

Sličnu logiku sledi i Aristotel, mada za njega postoji samo jedna savršena forma–sadržina. Za svako obličje mora  postojati savršeno obličje Božijeg večnog života, bića; za svaku misao večna Božija misao, za samo mogućnost materije apsolutno stvarno duhovno postojanje; za svako prirodno kretanje,  nepokretni pokretač iz najvišeg mišljenja o samom mišljenju, to jest, za svaku svrhu–delo savršena svrha–delo Božijeg večnog života, bića.

 

 

---

[1] Ovo je samo deo šireg rada: Dekart na ovom sajtu: www.filozof.rs  

[2] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 1975, 3.knj. str.  260.

[3] Isto,  str. 265–266.

[4] Isto.  str. 276.

[5] Zapravo, Hegelov „po sebi i za sebe sistem dijalektičke logike nije večna suština Boga pre stvorene prirode, istorije, niti Bog  iz  apsolutnog duha stvara prirodu, istoriju,  već se pod vidom duha koji se otuđuje u prirodu, istoriju, zapravo od početnog čulnog bića,  dalje suštine, i na kraju, suštinom svih suština (apsolutnog pojma) na kraju, zapravo apsolutno mišljenje svodi na čulnost, Božiji duh, apsolutna, ideja indukuju iz prirode, istorije! 

[6] Isto, 1 knjiga, str. 273.

[7]Edmund Huserl, Kartezijanske meditacije I, Centar za kulturnu delatnosti, Zagreb, 1975, str. 218.

[8] Isto, str. 215.

[9] Za potpunu  kritiku ovo Hegelovog stava pogledati na sajtu www.filozof.rs  rad  Bog i dijalektička logika.

[10] Edmund Huserl, Kartezijanske meditacije I, Centar za kulturnu delatnosti, Zagreb, 1975, str. 218.