Лепота и љубав

Аутор: Томислав Новаковић

Иако је Платон истерао песнике из своје идеалне државе, јер приписују боговима многе ствари којих би се чак и људи требали стидети, управо је он са идејом лепоте (по себи) коју подражава уметност (једини доследни) утемељитељ безинтересног допадања.

Само код њега лепо не служи никаквој сврси, па чак ни етичкој (као савршена равнотежа између свих разлика, супротности), јер, будући да у вечном свету нема никаквог несклада, лепота није равнотежа између различитих идеја, него лепота по себи.

Зато постоји велика разлика између његове идеје лепог и лепоте у каснијој естетици или уметности.

Платонова љубав ка лепом по себи напушта сваку чулну зависност па и чулну лепоту уметничког дела (остаје само везаност за највишу идеју добра, од које свака идеја добија своју идеалност),  док класичне естетичке теорије савршену чулност уметничког дела која у нама изазива безинтересно допадање, проглашавају за "лепоту по себи".

Кант нпр. тврди да природа кроз генија одређује правила уметности, а Хегел, насупрот томе, да је  надахнут уметник  "мајстoр Божији", да се кроз лепоту уметничког дела апсолутни дух отелотворује у подручју чулности.

По Платону, међутим, никакво „савршенство уметничког дела“ не досеже савршену идеју лепог, већ је свака чулна лепота, па и лепота уметничког дела, само сенка или копија лепог по себи.

Највиши ерос душе није љубав ка лепим стварима, лепим телима, па чак ни љубав ка лепим душама или лепим уметничким делима, него савршена љубав вечног дела душе ка лепом по себи.

И лепе ствари и лепа тела и лепе душе и лепа уметничка дела су лепе што подражавају идеју лепог.

Када се човеково тело или душа лепи за лепа: тела, душе, уметничка дела.., та заслепљеност је само одсјај оне најјаче залепљености душе за вечну идеју лепог.

Опет, ако се лепо одвоји од сваког чулног садржаја (што се види, чује, додирује),  свих облика који се могу осетити чулима, како је онда лепо?

Када у Гозбу и Федру износи различита мишљења о Лепоти или Љубави, те узвишене беседе нису нигде толико прожете живим чулним сликама као у тим дијалозима.

Поред тога, како се идеја лепоте разликује од других идеја, нпр. праведног по себи, или било које друге идеје?

Платон не каже да је идеја лепоте надсазнајни склад свих вечних идеја, умских облика, вечна хармонија, као што је највиша идеја добра доноси идеалност свим идејама, утемељује њихову вечну суштину и њихово вечно постојање,  него је лепо по себи (као и свака друга идеја) само једна од идеја.

 

ЛЕПО ПО СЕБИ И ДОБРО ПО СЕБИ

 

Ако лепо,  праведно... по себи јесу за то што јесу тек  по добру по себи...зар не би, онда идеја лепог требала бити лепота целог вечног света идеја, праведност по себи, правда између вечних идеја вечног света, и исто тако и све остале идеје?

И да најузвишенији ерос није љубав ка лепом по себи, него, кроз љубав ка највишем добру по себи, љубав ка целом савршеном свету: лепог, праведног, умереног, храброг... по себи,  свим вечним идејама![1] 

Зашто би се душа лепила за лепо по себи, а не за праведно по себи, храбро по себи или истовремено за све идеје: и лепо и праведно, и добро,  умерено, храбро..?

Ако: лепо, праведно, храбро, умерено по себи.., јесу то што јесу тек  по добру по себи...зар не би, онда, идеја лепог (лепо по себи) требала бити целовита лепота вечног света свих идеја, и зато и прави разлог што се душа лепи за лепо по себи, јер се кроз највишу идеју добра лепи за савршену лепоту идеалног света, све вечне идеје!

Неко се по лепоти по себи више лепи за лепо, неко по праведном по себи за праведно, неко по умереном по себи, за умерено, неко по храбром по себи, за храбро неко по истини по себи, за истинито, а неко по добру по себи, за добро...

Платон, додуше, нигде не тврди да је свака идеја само једна од суштина надсуштаствене идеје добра или само један од атрибута једног савршеног света свих вечних идеја.[2]

Он јасно каже да су савршене идеје појединачна вечна бића, вечне суштине одвојене једна од друге.

То јест, иако идеја лепоте, као и свака друга идеја, своју посебну вечну суштину и своје појединачно вечно постојање дугује надсуштаственој, надбивственој идеји добра, лепо по себи није лепота (целог) вечног света, лепота свих идеја, него је појединачно биће, идеја лепог одвојено од свих других вечних бића, савршених идеја. Исто важи и за све друге идеја.

Платон каже да идеја лепог или праведног нису целовита лепота или правда вечног света, него појединачне идеје јасно одвојена од других идеја.

Међутим, ако праведно по себи, лепо по себи, као и све друге идеје, своју идеалност имају тек по идеји свих идеја, највишој идеји добра, очигледно да је савршенство лепог, праведног утемељено  у целовитом лепом, праведном... свету доброг по себи.

Само је највиша идеја добра, целовито добро вечног света, свих идеја, и још много даље од тога: та идеја свих идеја, Бог за идеје, као надбивствено добро утемељује и вечну суштину и вечно постојање свих вечних идеја....

Из свега изложеног  изгледа да је много доследније  рећи да је лепо по себи  лепота целог вечног света идеја, као и праведност по себи, правда вечног света између свих идеја, а то исто важи и за све друге идеје...

Лепо по себи, као ни било која друга идеја, не може никако бити одвојено од других идеја, иако, свакако, има своју појединачност, него је лепо по себи, по савршенству насуштаствене, надбивствене идеје добра, која се, као идеја свих идеја, Бог за све идеје уздиже изнад свих њих и присутна у свима њима, целовита лепота из вечног света  свих идеја, као што је идеја праведности целовита правда између свих идеја вечног света, као што су све остале идеје то што јесу по целини вечног света...

Иначе, због чега би душа волела лепо по себи пре него праведно по себи; лепила  за лепо по себи а не за праведно по себи,  а поготову добро по себи?

Ако се за лепо по себи, наспрам само  сенке  идеје лепоте у физичком свету, или његовог одсјаја у уметничким делима, за које се лепе: тело, чула, осећања, разум, вечна умна душа тек по највишој идеји добра,  онда би таква душа, пре било којег земаљског добра телесног или чулног света, које је само сенка, или разумски одсјај  вечног добра по  себи, па чак и пре било које друге вечне идеје, требала да се лепи за добро по себи, да воли добро по себи, и са њим цео свет вечних идеја: и лепо и  праведно и истинито и умерено и храбро... по себи... за све вечне идеје.

Највиши ерос ка лепом по себи, праведном по себи, уопште ка свету вечних  идеја тек у љубави ка добру по себи има утемељење.

Тек у љубави ка највишој идеји добра душа у пуној духовној ширини скрива и открива своја вечна крила.

То је пре љубави ка било којој чулној ствари, која је само сенке бића, или љубави ка творевинима разума, уметности, или техничких умећа,  љубав ка савршеном, идеалном  бићу по себи, свим вечним идејама.

Највиши ерос није љубав ка лепом по себи, идеји лепог, него кроз љубав ка мудрости, најузвушенија љубав ка највишем добру по себи, ка целовитом савршеном свету: лепог, праведног, умереног, храброг по себи,  свих вечних идеја!   

 

ЛЕПО И МИРИС И УКУС

Да ли, као код Платона, љубав ка лепим телима, лицима, душама, уметничким делима... води на крају љубави ка лепоти  по себи,  или тек унутрашња лепота кроз мирис истине  буди, узбуђује  срце, душу, тело за укус љубави, који хармонизује све разлике  у човеку и разлике између људи, не само све различите лепоте, него и све разлике живог, неживог? 

И иако су  много више лепе ствари које се виде, чују, говоре, него оно што се једе, пије... опет се  лепо повезује са укусом Зашто?

Зато што се највиши смисао лепоте и уметности разоткрива кроз мирис истине и укус љубави.

Та првостепена  уметност које стоји испред сваке друге уметности и нужно се мора претпоставити  за лепоту свих посебних облика: боје, звука, мелодије, покрета, игре...

То умеће не саставља само све остале уметности, него и филозофију, религију, науку, тело и дух, човека и државу, човечанство.

Као жива уметност од целовите личности ка целовитој личности самог живота, из самог живота, то је умеће за све људске и “надљудске“ моћи.

Као што се лепе слике, мелодије, речи, покрети.... лепе за очи, уши,  тело, осећаје... тако се мирис истине и укус љубави  лепе за срце и душу и тек дају одговор зашто је лепо лепо.

У српском језику чак је  значење праосновних речи јесте или једно, један дато са оним јести, једно, као и обрнуто: То значи да се пре сваког сабирања, бројања, броја једно  наглашава кроз укусно једе, се, једно по телу, души, духу бирање узбирање, брање јестивог јесте. Устима, зубима, језиком једе се, говори и осећа, изражава љубав, свако је и свако да процењује кроз неко (за тело, душу и дух) старије један.

Престо љубави у  дубини срца и почело из вечности истине у висини чела, највиша сврха врха, круни се, круне јаким унапред од краја, из раја мирисом истине и укусом љубави да хвата, схвата, обухвата, хармонизује у унутрашњој лепоти не  само све  разлике у личности или разлике између људи и народа, него и са живом и неживом природом.

Унутрашња лепота личности изједначује у духовном средишту најовостранију љубав ка ближњем и најоностранију љубав ка Богу за највише јединство човека и заједнице. Свака друга лепота мора бити везана за облике, и много више чулна. Ако лепо није склад у духовном средишту између свих  поларитета, већ је неко лепо по себи, оно мора бити везано за неки појединачни вечни облик, или за вечне облике свих вечних идеја, или бити неки склад између свих различитих идеја.

Међутим, већ је речено да лепо код Платона није склад између идеја, јер су идеје саме по себи појединачна и одвојена вечна бића а да савршено јединство са другим идејема, имају тек кроз највишу идеју добра.

Само мирис истине и укус љубави у духовном средишту личности кроз оно за: тело, срце, душу, дух надумно укусно јести сагледава Божије јесте, и обрнуто:  оно надумно укусно  за срце, душу, дух једе се, једно (свето једосмо, писмо) у највишем јединству чулног и натчулног, овостраног и оностраног у унутрашњој лепоти личности види у надумном Божјем јесте.

 

БОГ И ИДЕЈА ДОБРА

 

За савршенство вечног света никако није довољна надсуштаствена, надсазнајна идеја добра по себи, јер добро по себи нема утемељење надбивствености, него Божја апсолутна воља и стварајућа слобода.

У књизи Постања после сваког дана стварања каже: „И видје Бог да је добро“. Надсазнајна, надсушаствена идеја добра јесте мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја,  али само надбивствени  Бог утемељује вечно биће и вечну суштину највишег добра уи сваке друге идеје, идеалности савршеног света.

 

 ЉУБАВ И СТВАРАЊЕ

 

Прво је Божја стварајућа љубав. Друго је зачеће духом одозго из семена речи Божије, у души мајци, телу материци и узрастање у труду вере за друго духовно рођење.

Треће је љубав која свако несавршенство преображава ка савршенству, која умножава, надахњује свако рађање, рођење.  

Као што жена  оплођена у физичкој љубави са мужем рађа  нови живот, тако душа оплођена духом Божјим рађа у духовној љубави узвишене мисли, речи, дела за вечни живот. Кроз две највише заповести изједначава љубав ка најоностранијем Богу (изнад свих опажаја, мисли,  речи, појмова, идеја)  и најовостранију љубав ка ближњем.

Свака спољашња лепота  тела, лица, или уметничких дела, па чак и љубав ка вечним идејама тражи старију унутрашњу лепоту највише идеја добра по мери савршеног, вечног  живота. А љубав ка надсазнајој надсуштаственој идеји добра изнад свих идеја, најстарију љубав ка Богу изнад свих идеја.

 

МЕТАФИЗИКА МИРИСА ИСТИНЕ И УКУСА ЉУБАВИ, И МЕТАФИЗИКА ПОЛНОСТИ, СТВАРАЈУЋЕГ ДОДИРА, УТЕМЕЉУЈЕ СВАКУ ЛЕПОТУ И СВАКУ УМЕТНОСТИ

 

Иако су мирис и укус најинстиктивнија чула, онострано утемељење мириса у истини и укуса у љубави и полности ка стварајућем додиру ка светој једноћи: тела, душе, духа у Богу најпре потврђује моћ унутрашње лепоте над спољашњом.

Мирис истине и укус љубави у средишту духовне лепоте не утемељују само сваку лепоту: слике, звука, речи, осећаја, покрета, и све уметности, него у старијој унутрашњој лепоти карактера обједињује науку, филозофију, теологију, уметност, микро-макрокосмос, свесно, подсвесно и надсвесно, сваког конкретног појединаца и народ, државу, човечанство…

Свакако, ако су мирис, укус, додир основна чула, онда се за ту метафизику мириса, укуса, или полности, суштинског или стварајућег додира, мора од физике до метафизике дати њихово доследно извођење.

Почетним мирисом, укусом, и опажајима свих осталих чула све са стране, ван иде осећајима у средиште срца, а мислима, идејама у мозак, свест, највишу сврху врха. То суштинско укрштање различитих енергија и у неживом веже честице у атомима, атоме у молекулима, а камоли у живом.

Кичма, мозак директним или индиректним додирима повезују кости, мишиће, крв, живце све органе. Живо и неживо се непрекидно прожимају дисањем, храном, кроз суштински или стварајући додир у расту од семена до плода или разноврсну размену молекула, елемената, енергија у ћелијама, органима.[3] Суштински додир преображава неживо ка живом (код биљке) или кроз воду, храну, дисање, или множење плодну везу живог и живог, и зато  стоји у основи (стварања и одржања)  сваке јединке и врсте.

Са једењем, храном, дисањем, то је кроз метафизику мириса, укуса суштински додир, а кроз  метафизику полности плодно прожимање тела и духа, свих чула,  мисли, речи, осећаја .… стварајући (физички, душевни или духовни) додир.

Спољашње, унутрашње духовно, душевно прожимање, сусрет лицем к лицу кроз најразноврсније мисли, речи, осећаја индукује нове визије и идеје. Кроз метафизику чисте воље, метафизику језика, метафизику мириса, укуса, метафизику полности, стварајућег додира, саставља науку, филозофију, уметност и религију достиже микромакрокосмичко све-једно–једно-све.

Метафизика полности, рода кроз јединство мужа и жене укључује и инстинктивност, борбу за одржање јединке, врсте и узвишену духовност, љубав: и свест, подвест и надсвест. Опет, иако претпоставља духовно јединство са речима: „И биће двоје једно тело“ и: „Што је Бог саставио, човек да не раставља,“  нагласак је опет на физичкој једноћи човека и жене у најстаријем духовном роду од Бога за благослов сваке плодности. Плодност љубави кроз спољашњи, унутрашњи додир тражи целовите личности...

Тај  стварајући додир не служи кичу, него да кроз физичку, духовну плодност и лепотом карактера из духовног средишта господари сваком спољашњом лепотом,  надвладава сваку површност,   кич…

По власти Духа истине машту треба узјахати као летећег коња за силу приземљења, грома. То је продирање кроз  ножно,  мрсно, мрзно, замршено као кроз мржњу, нож, мирисно укусни окрет  у бити битке срца од убити ка љубити, освајање од круне ка царском подножју...

Кроз надумно укусно једно за тело, душу,  дух јести вечно јесте.

Мирис истине и укус љубави  свако  је и свако да потврђују у  надумно укусном (за срце, душу, дух) Богу, најстаријем једином, један.

То најјаче осећање, сећање за све наше мисли,  речи,  осећаје, разум, ум, саставља у једну личност, а не неко "по себи" (сазнајно-логичко) јесте.

Кроз свету реч, реч сабира, бере, бира по једно, за једно. Родило се кад је кроз чисту вољу и једну слободну властитост родило, дало духовни род, сазрело за вечност.

Свето једно, једосмо, јесмо и упијасмо истину, писмо, писмо.

Почело унутра, одозго, унапред  чела за све доле, уназад,  ван, чистим срцем, духом вршидба од врха ка дну, од  среде, унутра, језгра ка свему около,  завршна жетва сврхе, смисла, срп истине, круни се у круни.

 

КОМЕНТАР

 

Не вреди само гледати храну, већ одржање јединке подразумева кроз једење пијење, суштински додир, а одржање врсте, јединством полова зачећем стварајући додир. Само та праоснова суштинског додира кроз метафизику мириса, укуса, једење, пијења, хране, или кроз метафизику полности стварајућег додира, достиже неподељено теолошко-филозофско-научно-уметничко најстарије јединство.

Прва забрана у ј(едемском) врту односи се на укус, једење, пијење, храну суштински додир.

Друга заповест на метафизику полности, праначело рода, стварајући додир. Ако се након плода са дрвета знања добра од зла каже: „Тада им се отворише очи и видеше да су голи,“ очигледно да су пре тога сва чула кроз мирис истине Духа Светог који буди, узбуђује срце, душу,  за укус у љубави Бога истовремено сагледавала безмерје унутрашње, духовне лепоте. 

Са једењем било којег плода Адам је имао истовремено и неко откривање, откровење; кроз свако надумно укусно (је)едемско јести, откривао најузвишеније јесте. Са биљкама разговор на нивоу сна, са животињама скоро као сада са људима, а са Евом највише телесно-душевно-духовно све-једно, једно све.

А кроз мирис истине и укус љубави са Дрвета живота Божије откривање, откровење и разговор са вишим бићима... 

 

 

---

[1] Овај рад је само одељак ширег рада на овом сајту: Уметност и практично умеће

[2] Тако су касније утемељени сви Спинозини бесконачни атрибути, као вечне суштине супстанције, једног са свих страна бесконачног Бога

[3] Тај додир живог и неживог од семенке до зреле јединке код биљке је суштински.