Lajbnic i Kant

Autor: Tomislav Novaković

 

Lajbnicova duhovna  neponovljivost supstancijalne monade i Kantova (opšta i nužna) transcendentalna subjektivnost pre svake objektivnosti [1]

 

„Monade su istinski Atomi prirode i, jednom reči, Elementi stvari(3)...  nemaju prozora, kroz koje bi nešto u njih moglo ući ili iz njih izići (7) ... „Promene Monada dolaze iz izvesnog unutrašnjeg principa, pošto neki spoljašnji uzrok ne bi mogao uticati u njenoj unutrašnjosti.“ (11)[2]

Naspram empiričara Loka, za koga su jednostavni čulni kvaliteti, impresije prvostepene, primarne ideje a složeni kvaliteti, apstraktni pojmovi samo drugostepene,  izvedene ideje, za Lajbnica su prvostepene jednostavne upravo apstraktne, opšte i nužne logičke istine, ideje do kojih dolazimo intuicijom po celini uma, a empiričke, čulne istine početnih opažaja samo drugostepene složevine tih jednostavnih ideja, prvostepenih duhovnih supstancija (monada)! 

Zapravo, već Lajbnic, mnogo pre Kanta, na Lokovo: „Ništa nema u umu što pre toga nije bilo u osećaju, čulima“ (Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu –  excipe: nisi ipse intelectus) dodaje:osim uma samog.

Predstave pojedinačnih supstancija su intelektualne percepcije, metafizičke „tačke“, nedeljivi duhovni kvaliteti, supstancijalne žudnje, a celokupan prostorno-vremenski-materijalni svet složevina samo drugostepena pojavna koegzistencija između  žudnji supstancijalnih monada. Do najjednostavnijih supstancijalnih kvaliteta (duhovne nedeljivosti  monada), kao i do bilo kojih, kakvih opštih i nužnih istina (slično kao i do  Platonovih ideja), može se, po Lajbnicu, doći samo logičkim istraživanjem, dok se pojedinačnim, posebnim empirijskim činjenicama, početnog čulnog saznanja dopire samo do drugostepenih složevina, relativnih kvaliteta pojavnih stvari.

Mada postoje anorganske monade koje imaju samo nesvesne predstave i monade koje imaju svest (tačnije: anorganske, organske i svesne monade), to su samo razlike jasnosti i razgovetnosti njihove moći predstavljanja. To jest, svaka monada svojim delatnim predstavama, aktivnom žudnjom predstavlja sebi jedan isti univerzum, jeste ceo kosmos. Sa unutrašnjom apercepcijom delatnog samopredstavljanja najstarije supstancijalne žudnje, Lajbnic pronalazi duhovnu nedeljivost sve-jednog – jednog-svega.

U svakom slučaju,  toj supstancijalnoj subjektivnosti, najstarijoj duhovnoj  jednoći, prvostepenom vitalitetu, aktivitetu samopredstavljanja, pripadaju i svi drugostepeni predikati, predstavljajuća „objektivnost”. To jest, samo duhovna jednoća, kvalitativna nedeljivost supstancijalne žudnje svake pojedinačne monade može nositi sve njene osećaje, delatne predstave. 

Bilo kakve kvantitativne razlike zasnovane na prostorno-vremensko-materijalnoj aritmetičko-geometrijskoj ili logičko-analitičkoj osnovi (koje bi deobom potirale supstancijalni kvalitet duhovnog jedinstva monade, po Lajbnicu nisu moguće. Supstancijalna pojedinačnost je utemeljena na najstarijoj duhovnoj jednoći a kvalitativna neponovljivost i različitost prema ostalim monadama na svim mogućim raznovrsnim stepenima jasnosti i razgovetnosti predstava, neponovljivom intenzitetu osećaja prvostepene žudnje svake pojedinačne monade.

Sve kvantitativne razlike po  prostorno-vremensko-materijalnoj aritmetičko-geometrijskoj protežnoj osnovi samo su drugostepene složevine između prvostepenih supstancijalnih pojedinačnosti samodelatnih monada, ili slučajne činjenice između njihovih različitih predstava.

Prostor, vreme, materija nisu nikako neke stvari po sebi, pa čak ni ni atributi samih pojedinačnih supstancija (monada), nego samo relativne koegzistencije između raznovrsnih neprostornih, bezvremenih živih duhovnih “tačaka“ – prividne predstave između nedeljivih monada. Tačnije, prividni prostorni poredak u složevinama samo je drugostepena koegzistencija između različitih delatnih predstava neprotežnih supstancija, koji, podjednako kao i prividni vremenski poredak,  mora prethodno uključiti starije duhovno jedinstvo svih beskonačno različitih neponovljivih predstava unutar same (svake monade) kao i jedinstvo u složevinama između nedeljivih monada.

Ti fenomenalni („pozicioni“, „relacioni“) odnosi prostora–vremena–materije u složevinama mogu biti samo prividne koegzistencije starijih kvalitativnih razlika između prvostepenih neprostornih, bezvremenih supstancijalnih žudnji monada. I te predstave su moguće samo po duhovnom jedinstvu supstancijalne žudnje unutar svake nedeljive monade. Tako je prostor, sav svet složenih stvari, spoljašnjih pojava, samo drugostepeni poredak između kvalitativno različitih predstava neprotežnih monada, a vreme samo poredak između svih različitih predstava (unutrašnjih stanja) unutar samih monada.

A materija i jedno i drugo: prema neprotežnoj monadi i njenoj supstancijalnoj volji, žudnji prvostepenih logičkih istina, drugostepena unutrašnja koegzistencija predstava (koegzistencija anorganskih monada), a prema čulnom opažanju, privid spoljašnjih predstava (koegzistencija nesvesnih monada). Supstancijalna subjektivnost nedeljivih, neprotežnih monada stoji ispred objektivnosti drugostepenih složevina protežnog prostora, vremena ili materije.

 

Prestabilirana harmonija

 

 Po Lajbnicu, ono što se nama čini kao „objektivan“ uzročno-posledični odnos između monada u nekom „objektivnom“ prostoru-vremenu-materiji, je, u stvari, samo prestabilirana harmonija između svih različitih predstava, delatnih žudnji (potpuno nezavisnih jednih od drugih) svih mogućih neprostornih, bezvremenih  duhovnih monada.

Lajbnicova uzročnost, nije kao Kantova kasnije utemeljena u praznoj saznajno-logičkoj čistoj subjektivnosti opšteg i nužnog  razuma–opažaja transcendentalnog prostora, vremena pojavnog sveta, nego on u potpunosti napušta drugobivstveni spoljašnji svet mehaničke kauzalnosti od neke stvari, bića, pojave ka stvari, biću (grupe stvari, bića ka drugoj grupi stvari, bića) protežnog prostora–vremena–materije i tvrdi da tek supstancijalna subjektivnost  najviše monada svih monada, predstava svih predstava, Božija savršena volja, žudnja potpuno jasnih i razgovetnih opštih i nužnih predstava, istinitih ideja svojim actus purus-om saglašava sve aktivne volje, žudnje, harmonizuje beskonačno raznovrsne duhovne kvalitete neponovljive  pojedinačnosti monada.

Zapravo, kada Lajbnic svoju prestabiliranu harmoniju između supstancijalnih pojedinačnosti monada utemeljuje iz  Božije savršene volje, žudnje, večnog reda i poretka potpuno jasnih i razgovetnih predstava, istinitih ideja najviše monade svih monada, on  mnogo pre Kanta, Fihtea, Hegela  svaku moguću objektivnost utemeljuje subjektivno.

 

Berkli, Hjum, Lajbnic,Kant

 

„Prolazno stanje, koje obuhvata i pretpostavlja mnoštvo u jedinstvu i u prostoj supstanciji, nije ništa drugo do ono što se zove percepcijom, koju treba razlikovati od apercepcije ili svesti“[3]

Uticaj Berklija na Kanta se zanemaruje kao i ranije Lajbnica. Njegov subjektivizam pre svakog objektivizma se ipak svodi na subjektivizam u osnovi objektivizma, a to je već Berkli, nezavisno da li su u toj subjektivnosti najbitnija subjektivna čula-opažaji, prostora vremena, ili  um,  razum, kategorije.

Kant po osnovi Berklijevog esse est percipi utemeljuje subjektivizam  prostora, vremena kao čistih formi opažaja spoljašnjeg unutrašnjeg čula iz čiste subjektivnosti utemeljuje svu objektivnost i tako rešava Hjumov problem! Ne samo  za Kanta svo saznanje fenomenalno, nego je čitav svet izvan naših subjektivnih saznajnih moći, prazno  transcendentalno h!

 Berklijevo dosledno religiozno (duhovno) stanovište ne prihvata objektivnost prostorno-vremenske materijalne, prirode, nego prvo našom, a zatim apsolutnom subjektivnošću (Bogom), objašnjava svet. Na taj način Berkli je i preteča Fihtea i Hegela. Za Fihtea sve ide iz Ja, a za Hegela iz apsolutnog Ja. Fenomenologija duha kao stepenovanje saznanja od bića, suštine do pojma, od subjektivnog, objektivnog do apsolutnog duha, ideje. 

Hjum polazi od obrnute postavke od Berklija, da su primarne impresije jedino postojeće, a sve složene ideje izvedene i drugostepene.  To jest, po Berkliju svi naši opažaji pripadaju duhu, po Hjumu, primarnom opažaju pripada sekundarni duh!

Berkli jedinstvo čulnosti objašnjava (jedno mogućim) duhovnim jedinstvom. Čime  Hjum objašnjava svoje jedinstvo čulnosti?[4]

Zapravo, da bi naspram Hjumovih argumenata, opravdao opštost i nužnost,  Kant poseže za transcendentalnom subjektivnošću: apriornim Ja opažam, mislim, sudim, zaključujem. Po praosnovi samosvesti i transcendentalne čulnosti mnogo pre za Berklijevim duhom (praosnovnim Ja opažam, mislim), nego za nekakvom empiričkom „objektivnosti,“ primarnim impresijama. Iako je za  objektivno jedinstvo svih različitih opažaja svakako  potrebna opštost i nužnost pojma, suda, zaključka, i slepih (opažaja) sadržaja,  Kant kauzalnost među pojavama  utemeljuje u sintetičkoj osnovi spoljašnjeg, unutrašnjeg apriornog čula–opažaje prostora i vremena.

I kako najviši stav njegove transcendentalne analitike tvrdi da su „uslovi mogućnosti iskustva uopšte u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva“^[5] očigledno da on indirektno preuzima Berklijevo  esse est percipi, jer iz subjektivnosti prostora, vremena kao čula–opažaja očigledno  iz prvostepene opažajnosti opažaja konstituiše svu objektivnost spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta.

Pored toga, to Lajbnicovo proglašavanje prostorno-vremensko-materijalne objektivnosti  za subjektivni poredak između različitih predstava, osećaja supstancijalne volje, žudnje monade, za prividnu koegzistenciju složevina između različitih monada, je, svakako, imalo uticaj na Kantovu transcendentalnu subjektivnost u osnovi sve objektivnosti, subjektivnog prostora, vremena, sveta. Pogotovo subjektivno vreme kao čulni poredak (vremenski niz, red, sadržaj i spoj) apriornih odnosa između unutrašnjih predstava, stanja u nama i samu postavku čiste subjektivnosti pre svake objektivnosti.

Kant čak i Hjumov problem uzročnosti: kako je moguć opšti i nužni odnos (poredak) između samih stvari pojava (koegzistenciju spoljašnjih predstava) objašnjava po prvostepenom unutrašnjem poretku razuma, kategorija i apriornog čula–opažaja vremena utemeljuje na transcendentalnoj subjektivnosti. To jest, hipotetičku praosnovu prvostepene subjektivnosti iz apriorne čulnosti ne uzima samo za uslov mogućnosti svega pojavnog iskustva, nego istovremeno i za uslov same (svake moguće) predmetnosti, sve (svake moguće) objektivnosti!

 

Kantova transcendentalna subjektivnost saznajno-logičkog Ja mislim (sudim, opažam) nije dovoljna da utemelji razloge bića, bivstvovanja, naspram nebića, nebivstvovanja. Ne samo da Lajbnic mnogo pre Kanta postavlja subjektivnost pre svake objektivnosti, nego  pokazuje da su tek iz supstancijalne subjektivnosti prvostepene žudnje monade ne samo dati razlozi zašto je uopšte ta stvar, biće nešto a ne ništa, biće bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje, nego zašto je takva kakva je.

 

Nije dovoljno da nešto jeste, time što je samo neko prosto nešto, naspram ništa, nego se mora bliže odrediti to jeste,  da bi ono bilo biće, bivstvujuće, a nebiće nebivstvujuće. Kant ne odriče da postoji suština nas samih  ili suština sveta (stvar po sebi) ali tvrdi da se te suštine ne mogu saznati.

Ipak, je osnovno načelo njegovog transcendentalizma da se do nužno pojavnog saznanja dolazi tek jedinstvom praznih formi i slepih sadržaja i da se realitet pojmova mišljenja potvrđuje tek sadržajima opažanja, on opet tvrdi da je Ja jesam, postojim utemeljeno u praosnovnom Ja mislim, iako  je očigledno da suština čitave Kritike čistog uma naspram metafizike čistih pojmova, ideja  pokazuje da iz praznog razuma, pojma ne može utemeljiti izvesnost postojanja ni samopostojanja, nego je za tako nešto potreban sadržaj dodatnog opažanja.[6]

Iz Lajbnicovog metafizičkog principa dovoljnog razloga unapred se sagledava da razlozi postojanja, naspram nepostojanja, ili bivstvovanja naspram nebivstvovanja ne mogu bit dati samo saznajno-logički. Lajbnic sagledava da se razlozi za Ja jesam ne mogu dati samo iz onog Ja mislim i da  neka supstancijalna subjektivnost mora stajati ne samo pre sve objektivnosti, u osnovi sve objektivnosti, nego i u osnovi onoga Ja mislim. Da se Ja jesam,  samojestastvo, ne može utemeljiti iz čistog Ja mislim, dati, potvrditi samo saznajno-logički.

Nužno postojanje onoga koji misli ne može se utemeljiti samo iz mišljenja, niti dati suštinski razlozi jestastva naspram nejestastva, bića, bivstvovanja naspram nebića, nebivstvovanja. Ako se supstancijalna subjektivnost utemeljuje u praosnovnom Ja mislim, a ne u supstancijalnoj volji-žudnji monade, očigledno da taj  Dekartov mislilac postoji zato što misli, slično kao i Kantovo Ja jesam, traži dodatne spoljašnje sadržaje (opažaje) za svoje utemeljenje. Međutim, isto tako kao što sve ono što misli mišljenje ne mora nužno da postoji, tako ni samo na osnovu samog mišljenja ne mora nužno da postoji ni onaj koji misli. Kao što sve njegove  misli nisu povezane sa nužnim postojanjem, tako ne mora nužno da postoji ni onaj koji misli.^[7][8]

Po Lajbnicu, očigledno nije dovoljno da praosnovna subjektivnost bude Dekartovo cogito ergo sum, a ni unapred ono kasnije Kantovo Ja mislim, koje već pretpostavlja Ja jesam, naše (objektivno) samojestastvo, postojanje predsaznajne (nadsaznajne) subjektivnosti, pa čak i stvari po sebi,  pre sve objektivnosti. Iz onoga ja mislim nikako ne sledi nužno ono ja postojim. [9] Proverljivost od  jedne ka drugoj stvari, jedne grupe stvari ka drugoj grupi stvari kroz nekakvo logičko ili saznajno utemeljenje u pojmu samom po sebi ili odnosu pojmova u sudovima, zaključcima znanja, nikako nije dovoljno za potvrdu jestastva naspram nejestastva, bića, bivstvovanja, naspram nebića, nebivstvovanja.Pre svakog štastva, šta je (ovo, ono, pa i samo bivstvovanje), tvrdnje da ovo, ono, bilo koja, stvar, biće,  pa i samo bivstvovanje jeste, traži stariji (dovoljne razloge) zašto ono jeste a ne nije.

Mora se iz same stvari dati neki suštinski razlog da  (ta pojedinačna, posebna) stvar ili celina svih stvari na neki nužan, suštinski način jeste.  Jestastvo, dakle, nije po sebi, niti je dato u odnosu jedne ka drugoj stvari, ili drugostepenoj prostorno-vremensko-materijalnoj koegzistenciji spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja, empirijskog činjenica u drugostepenim složevinama supstancijalnih  monada, nego jeste, jestastvo, može biti dato, utemeljeno samo iznutra, po sebi, prvostepenim razlogom vitaliteta, aktiviteta supstancijalne volje, žudnje pojedinačne monade. Svako drugo jestastvo, bivstvenost, bilo koje, kakve stvari, pa i jestastvo, bivstvovanje po sebi, nema dovoljan razlog da bude jestastvo, bivstvovanje a ne nejestastvo, nebivstvovanje.

Njegova Monadologija pokušava da da metafizički razloge svake pojedinačne, posebne stvari iz nje same. Da odgovori zašto ona jeste a ne nije, suštinski utemelji  svetskost sveta, razloge jestastva naspram nejestastva. On uviđa da ni saznajno-logičko koje se svodi na starije samo po sebi ontološko ni ontološko koje se svodi na samo po sebi saznajno-logičko nemaju dovoljne razloge da budu biće, bivstvovanje a ne nebiće, nebivstvovanje.

Samo iz supstancijalne subjektivnosti, prvobivstvene žudnje neprotežne, duhovne monade daje odgovor zašto je logika logična) ili zašto su drugobivstvene (prostorno-vremenske-materijalne) empirijske činjenice uopšte činjenice. Ni iz nesumnjivog čina mišljenja, ni iz nesumnjivih empiričkih  činjenice, a i iz njihovog jedinstva pojavnog saznanja, nego se mnogo pre mora pretpostaviti nadsaznajna, nadopažajna samoočiglednost sopstvenog postojanja (onoga koji misli ili opaža) za sam čin mišljenja i za same empiričke opažaje.^[10]  

Po principu dovoljnog razloga mnogo pre jestastvo, objektivnost, objektivno postojanje traži samoočiglednu subjektivnost,  supstancijalnu volju, žudnju monade za svoje utemeljenje,  nego što supstancijalna subjektivnost ili praosnovno Ja jesam, traži ono Ja mislim, kao kod Dekarta ili kasnije Kanta.

Samo se iz prvostepene žudnje, supstancijalnog  aktiviteta, vitaliteta monade može dokazati, potvrditi (svako moguće, stvarno, nužno) objektivno postojanje! Tu se ne traži potvrda našeg objektivnog postojanja, nego se principom dovoljnog razloga jasno uviđa, dokazuje da se iz supstancijalna žudnja monade ne samo tek potvrđuje samojestastvo,  nego i svako jestastvo ima objektivnost, objektivno postojanje!

Rečeno Kantovim jezikom, uslovi supstancijalne subjektivnosti (prvobivstvena volje, žudnje svake neponovljive, neprotežne, pojedinačne monade) jesu istovremeno i uslovi same predmetnosti, svakog (mogućeg, stvarnog, nužnog) sveta, svetskosti, svake (same) objektivnosti. 

Očigledno da Lajbnic, pre Kanta, ne samo postavlja subjektivnost pre svake objektivnosti, nego  pokazuje da se tek iz supstancijalne subjektivnosti, prvostepene volje, žudnje monade  ta objektivnost postavlja kako bi trebalo.

 

Lajbnicov metafizički princip dovoljnog razloga daje mnogo jače razloge  logičnosti logike, saznatljivosti saznanja, bivstvenosti bivstvovanja nego Kantov transcendentalizam, koji  u korist pojavnog saznanja, mišljenja  samo pridodaje slepe  opažaje čulnosti praznim pojmovima mišljenja

 

Bez obzira što je u  Kantovoj transcendentalnoj osnovi uz nužan uslov sve saznatljivosti saznanja Ja mislim, sudim… pridodato i ono Ja opažam i samopažam, ta saznajno-teorijska logičko-matematička (po vremenu kao unutrašnjem čulu-opažaju i prostoru kao spoljašnjem čulu-opažaju),   aritmetičko-geometrijska apriorna (samoopažajno, opažajna) osnova nema dovoljan razlog za utemeljenje ni logičnosti logike i saznatljivosti saznanja, a pogotovu, zašto smo mi sami i svako biće bivstvovanje nešto, biće bivstvovanje a ne ništa, nebiće, nebivstvovanje.

Zapravo,  Lajbnic unapred odriče da neka saznajno-logička čista opažajnost u jedinstvu sa čistim  mišljenjem (koje Kant utemeljuje svojim transcendentalizmom u osnovi pojavnog saznanja), može utemeljiti biće bivstvovanja, nasuprot nebića, nebivstvovanja. Zapravo, neka opšta i nužna „apriorna“ opažajnost, predstavljivost apriornih formi–opažaja spoljašnjeg i unutrašnjih čula prostora i vremena (u korist prirodne nauke i njenih opštih i nužnih sintetičkih sudova a priori), bez supstancijalne  volje, žudnje ostaje samo pridodata saznajno-logičkoj osnovi, praosnovnom Ja mislim, sudim, potpuno njoj u službi. To jest, bez obzira ta saznajno-logička (teorijska) osnova pojavna, ili suštinska, ona ne može biti po sebi, nema dovoljan razlog da utemelji, potvrdi  sebe.

Iz nje se ne može odgovoriti zašto je logika uopšte logika, opažanje opažanje, predstava predstava, znanje znanje, uopšte biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje. U stvari transcendentalni opažaji predstave sa svojim “čistim“ predstavama (oslobođenim svake volje, žudnje) služe praznoj subjektivnosti onog logičkog Ja mislim, sudim,  koja se ne može utemeljiti po sebi. A, svakako, da ne može ni saznajno-logičko jedinstvo čistog razuma–čulnosti, pojma–opažaja, bez obzira da li je to transcendentalno jedinstvo u okvirima iskustva pojavno ili suštinsko.

Ne  samo da tu još uvek nije dat dovoljan razlog logičnosti logike ili saznatljivosti saznanja, nego ni zašto je uopšte (bilo koje, kakvo šta, kako, koliko, i u kom odnosu jeste) nešto, biće, bivstvovanje, a ne ništa, nebiće, nebivstvovanje. Ni opšta logika, nego i Kantova transcendentalna ograničeno na iskustvo, sa pridodatim “čistim“ opažajima kao “suštinski“ različitom moći predstavljanja od razuma, pojma, koji su pod vidom “čistog“ samo podvedeni pod opštu i nužnu saznajno-logičku osnovu starijeg Ja mislim, sudim), ne daje dovoljne razloge svoje logičnosti, a ni saznanje svoje saznatljivosti.

Ne samo da to Ja mislim, sudim ne može biti po sebi, kao ni sintetičko jedinstvo čistog razuma čulnosti (transcendentalni šematizam čistih pojmova-opažaja u praosnovi svega pojavnog iskustva), nego  transcendentalna logika ne može bila logična, niti transcendentalno saznanje saznanje, bez neke starije duhovne jednoće, suštinske subjektivnosti, Tek se iz supstancijalne jednoće, jedinstva mogu dati razlozi ne samo logičnosti logike, saznatljivosti saznanja, opažajnosti opažaja, predstavljivosti predstave, nego i  zašto je uopšte nešto nešto, nego i biće, bivstvovanje, biće bivstvovanje, a ne ništa, nebiće, nebivstvovanje.

I opšta analitička logika i transcendentalno-aritmetičko-geometrijska sintetička, koja uključuje spoljašnje, unutrašnja čula opažaje prostora i vremena u okvirima iskustva, ne samo da moraju dalje tražiti razloge svoje logičnosti ili kao i saznanje svoje saznatljivosti, nego i opažaji, predstave svoje opažajnosti,, predstavljivosti; a oni se, po Lajbnicu, tek mogu dati tek iz najstarije metafizičke jednoće, supstancijalne pojedinačnosti monade i njene prvostepene žudnje.

Razlozi  jestastva, bivstvovanja naspram nejestastva, ne bivstvovanja mogu se utemeljiti samo samo aktivitetom, vitalitetom unutar same pojedinačne supstancije (monade). Nikako nije dovoljno da se ti razlozi daju saznajno- logički, jedinstvom praznih formi-slepih sadržaja, niti relativnim odnosom jedne ka drugoj stvari.

Inače uvek ostaje starije metafizičko pitanje: zašto uopšte nešto jeste a ne nije, jeste nešto a ne ništa, kojim se traži dalje suštinski razlog da nešto jeste, bivstvuje, postoji – kako  za saznajno-logičku subjektivnost, tako i za svaku moguću pojavnu ili suštinsku objektivnost –  a ne nije, ne bivstvuje, ne postoji.  Moraju se tražiti dalji razlozi logičnosti logike, smisla misli, saznatljivosti saznanja iz same stvari, po samoj stvari, pre svake saznajno-logičke analitičke ili logičko-geometrijskoj sintetičke osnove.

 To jest, nasuprot Kantovih “čistih“ spoljašnjih, unutrašnjih opštih i nužnih čula–opažaja prostora, vremena za svako moguće saznajno-logičko utemeljenje u okvirima pojavnog iskustva, Lajbnic svaku svetskost sveta sagledava iz neponovljivog stepena jasnosti i razgovetnosti predstave svake pojedinačnosti monade iz duhovnog jedinstva njene supstancijalne žudnje, čime relativizuje „opšti i nužni“ prostor, vreme, materiju, svako spoljašnje, protežno bivstvovanje.

Svakako, i Kant kasnije sagledava da nema dovoljnog razloga za suštinsku praosnovu čoveka iz saznajno-logičkog transcendentalno-pojavnog  teorijskog uma, nego se ta dovoljna razložnost, uzročnost može dati tek iznutra iz čiste volje starijeg praktičnog uma i njegovih imanentnih ideja:  Boga, slobode i besmrtnosti duše.

Ipak, ni Kant ne vidi da bez starijeg razloga  čiste volje ni logičnost transcendentalne logike ni saznajno-pojavnog teorijskog uma, razumljivost razuma i opažajnost opažaja: i zašto bi uopšte nešto bilo nešto,  biće, bivstvovanje, a ne ništa,  nebiće, nebivstvovanje. Da se jedinstveni razlozi saznajno-teorijskog uma i supstancijalne volje praktično moralnog uma dati tek iz jedne supstancijalne  vlastitosti.

 

Princip dovoljnog razloga ne dopunjuje  logiku, nego jasno pokazuje da ona  tek ima utemeljenje iz starije metafizike, da se ne može  odvojiti ni od subjektivnosti ni od sadržaja

 

Sva tradicionalna  filozofija iz neke najviše svrhe daje prvostepene razloge zašto je (jedno, brojevi, logos, Nus, atomi, ideja, Bog), ono po sebi,  ili zašto je svaka stvar biće, pa i samo bivstvovanje takvo kakvo je. Zapravo, Lajbnicov princip dovoljnog razloga je zadnji pokušaj da se spreči da se volja podvede pod razum (znanje, logiku), kvalitet pod kvantitet, slobodna pojedinačnost i neponovljivost živog pod ponavljanje opšteg i nužnog neživog. Ipak, i kod njega postoje pokušaji da se kvalitativna logika svede na kvantitativnu i supstancijalna volja, žudnja, neponovljivi diskontinuitet pod opšti i nužni i kontinuitet. Da se supstancijalna  pojedinačnost, kroz sve moguće stepene jasnosti i razgovetnosti samopredstavljanja podvede pod jedan prvostepeni  svet logičkih istina (kao kasnije kod Hegela), apsolutno jasne i razgovetne ideje.

Pri tome se uopšte ne objašnjava šta je sama predstava, koja je odnos predstave i tog jednog jedinog istog sveta koji sebi predstavljaju sve pojedinačne monade. Svakako da to  pitanje šta je predstava sama po sebi ostaje  i za samo znanje po sebi i koji je odnos toga sveta, univerzuma (čak jednog istog za sve monade) koji se opaža, predstavlja, zna sa tim manje ili više jasnim i razgovetnim idejama i tih manje ili više jasnim razgovetnim idejama. To pitanje ostaje u velikoj meri  i kod Hegela i njegovog apsolutnog samosaznanja. Apsolutno samosaznanje ne može se izjednačiti sa apsolutno istinitim svetom. To jest, ako nije objašnjeno samo znanje, ne može biti objašnjeno ni znanje samo po sebi ni apsolutno samosaznanje!

Kada po zakonu kontinuiteta sve  razlike u kvalitetu (supstancijnih pojedinačnosti monada) svodi na  stepene jasnosti i razgovetnosti predstava jednog jedinog sveta  od anorganskih, organskih i svesnih monada,  on indirektno opet kvalitet svodi na kvantitet. To kasnije preuzima Hegel, kada svaki pojedinačni, posebnim, opšti kvalitet, kvantitet, relaciju ili modalitet svodi na neki stepen samorazvoja supstancijalnog samosaznanja, samomišljenja u totalitetu apsolutnog duha, ideje.

Za zakon kontinuiteta Lajbnic je iniciran svojim infizitezimalnim računom. Principi diferencijalnog i integralnog računa treba da objasne ne samo nastanak jednog kvaliteta, ili promenu u drugi kvalitet, nego da po različitom stepenu jasnosti i razgovetnosti predstava  u kontinuitetu od anorganskih, organskih i svesnih monada sa zakonom kontinuiteta pokažu jedinstvo univerzalne logike–matematike–matafizike–teologije.

Međutim, upravo je  Labnic za svoje neprotežne duhovne monade naspram   kvantitativne logike i zakona kontinuiteta trebalo da zagovara  neponovljivi kvalitet i diskontinuitet, a ne  da „zakonom kontinuiteta“ (čija je paradigma geometrijom upravo protežnost) sve nesvodive kvalitete, supstancijalne pojedinačnosti monada svodi kvantitativnom logilkom na različiti stepen jasnosti i razgovetnosti predstava jednog jedinog sveta!

Taj princip kvaliteta i diskontinuiteta će kasnije delimično zagovarati Bergson, koji će naspram kontinuiteta i kvantiteta protežnog  vremena koje se zapravo brka sa prostorom, posmatrati vreme sa stanovišta diskontinuiteta i kvaliteta neprotežnih psiholoških činjenica svesti.

Svakako, Lajbnic je za tako nešto imao još veće pravo, jer Bergson i dalje prostoru pripisuje kontinuitet i kvantitet, dok je za Lajbnica prostor kao i vreme, sav spoljašnji protežni svet samo relativna konstalacija između neprotežnih duhovnih monada.  Zapravo, ni znanje ni logika nisu mogući po sebi,  bez starije čiste volje i jedne iste vlastitosti i starijeg zašto,  svrhe u sebi, nemaju  utemeljenje!^[11]  

I mada Hegel pokušava da najvišu svrhu izvede iz logike, jasno je da ni sama logika, ni njeni princip neprotivurečnosti i identiteta nema razlog svoje logičnosti bez nadlogičke, nadsaznajne vlastitosti. Taj pokušaj da se metafizika i filozofija prevede na logiku i nauku, kvalitativna logika na kvantitativnu, pojedinačnost, sloboda i diskontinuitet na saznajno-logičku opštost i nužnosti i kontinuitet, zapravo, svodi Boga na (samu po sebi nemoguću prirodu), čistu volju i jednu slobodnu vlastitost,  na (samo po sebi nemoguće) bezlično saznanje (samosaznanje).

Već Kantovo utemeljenje[...] „i tako je sintetičko jedinstvo apercepcije najviša tačka s kojim treba dovesti u vezu celokupnu upotrebu razuma, čak i celu logiku, a posle nje i transcendentalnu filozofiju; ova moć jeste upravo sam razum”^[12] pokazuje da analitička logika i njeni zakoni, nema u sebi  jedinstvo, utemeljenje bez starije sintetičke osnove, da ispred logike, celokupne  transcendentalne filozofije, sveg našeg saznanja, iskustva, stoji sintetičko Ja mislim.

Međutim zbog toga što Kant ne daje vezu toga Ja mislim, i logike[13], kao i logike i sintetički najstarije čiste volje i supstancijalne vlastitosti, ostaje nerešena suprotnost teorijske i praktične filozofije kod Kanta.

Ako se suštinski kopernikanski okret izvodi tek u moralno-praktičnom umu, onda je baš trebalo pokazati da naše znanje nije pojavno što su naše moći ograničene, nego što znanje nije suština, ne može biti po sebi, nego je upravo nadsaznajna čista volja i praktično-moralni um, saznanje je pojavno i ograničeno.[14] 

---

[1] Ovo je samo deo šireg rada Tomislav Novaković,  Lajbnicova Monadologija koji će biti postavljen kasnije na ovom sajtu www.filozof.rs  

[2] Lajbnic, Monadologija, (3, 7, 11)

[3] Lajbnic, Monadologija 14

[4] Za šire pogledati na www. filozof.rs  Tomislav Novaković, Mašta kod Hjuma

^[5]Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, str. 137.

[6] Zapravo, i u jednom i u drugom slučaju se podrazumeva najstarija sintetička osnova samopostojanja iz jedne samoočigledne  vlastitosti.

[7] Kant u postulatima empiričkog mišljenja uopšte  sasvim izričito tvrdi: „[...] da  bi smo dokazali  objektivni realitet kategorija“ nisu potrebni samo opažaji, već uvek spoljašnji opažaji“. (Imanuel Kant,  Kritika čistog uma,  BIGZ, Beograd, 1976, str. 186. Takođe: „[...] da je...unutrašnje iskustvo moguće samo na osnovu spoljašnjeg iskustva.“ (Isto str. 180).

[9]Kant kaže: „Ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti kao stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje.“[9]  (Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, str. 116).

[10]Za Hegela Lajbnicov „dovoljan razlog izgleda da predstavlja pleonazam...Ovde se stavlja na dnevni red razlika između cauzal–uzroka  i final–uzroka.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3.knj. str.357). U stvari, po Hegelu, Lajbnic samo uviđa da mehanička uzročnost traži stariji svrhoviti uzrok i da fizika nije moguće po  sebi, bez starije metafizike. Zapravo, sa svrhovitim uzrokom se  supstancijalna volja, žudnja vraća u nas same. Svakako da se razlozi zašto je nešto takvo kakvo  je ne mogu  utemeljiti iz saznajno-logičkog, pojavnog uma. Zato Kant se u posebnoj Kritici moći suđenja razmatra odnos između imanentnih ideja Boga, slobode i besmrtnosti duše i saznajno-logičkih opštih i nužnih transcendentalnih ideja prostorno-vremenskog sveta pojavne prirode. Pokušava da  utemeljenjem svrhe dođe do jedinstva teorijskog i praktičnog uma.

[11] „A znanje samo po sebi ne postoji.“ (Aristotel, Metafizika,Kultura, Beograd, 1971, 994 b).

[12] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  Napomena, str 105.

[13] Za više pogledati na sajtu www. filozof.rs  rad Čista volja  u Kantovoj Kritici čistog uma/Načela praktične logike.

[14] Za više pogledati na istom sajtu rad: Kantov pojavni i suštinski kopernikanski okret.