Kantovo shvatanje uobrazilje

Autor: Tomislav Novaković

 

UVOD

 

Kako "razum ne može da opaža, a čula ne mogu da misle", Kant uviđa da između razuma i čulnosti mora postojati jedna međumoć koja ima osobine razuma i osobine čulnosti,  tu moć zove uobrazilja.

Ipak, on izričito razlikuje transcendentalnu sintezu uobrazilje, više produktivnu i bližu spontanitetu razuma,  koja na apriornom nivou sastavlja čist razum sa čistim opažajem, i zato utemeljuje matematiku, prirodnu nauku, uopšte sve opšte i nužne sintetičke sudove a priori, od uobrazilje na empirijskom nivou, više reproduktivne i bliže receptivitetu čulnosti, koja čist razum sastavlja sa konkretnim opažajem za sve ostalo saznanje, iskustvo.

U osnovi: “U o b r a z i lj a je jedna  moć da se predstavi jedan predmet i bez njegovog prisustva u opažaju. I pošto je sve naše opažanje čulno, to uobrazilja, zbog subjektivnih uslova pod kojima ona jedino može da da pojmovima razuma neki odgovarajući opažaj [delimično – T. N.] ,  pripada čulnosti; ali, ukoliko je njena sinteza funkcija spontaniteta koji određuje, a nije samo kao čulo, predmet određivanja, te dakle, može a priori da odredi čulo u njegovoj formi shodno jedinstvu apercepcije, utoliko je uobrazilja jedna moć koja određuje čulnost a priori, te njena sinteza opažaja shodno kategorijama mora da bude [i  intelektualna – T. N.] transcendentalna sinteza uobrazilje. Ova sinteza predstavlja jedno dejstvo razuma na čulnost i prvu njegovu primenu (primenu koja je u isto vreme osnov svih ostalih njegovih primena) na predmete opažanja koje je za nas moguće. Kao figurativna ona se razlikuje od intelektualne sinteze koju proizvodi samo razum bez ikakve pomoći uobrazilje. Ukoliko je pak uobrazilja spontanitet, ja nju katkad zovem produktivna uobrazilja i time je razlikujem od reproduktivne uobrazilje čija sinteza podleže samo empirijskim zakonima, naime zakonima asocijacije, i koja usled toga ništa ne doprinosi objašnjenju mogućnosti saznanja a priori, te zbog toga ne spada u transcendentalnu filozofiju, već u psihologiju.”^[1]

Pored praosnovne sinteze samosvesnog Ja mislim, sudim, Kant, prema svim osnovnim vrstama sudova razlikuje  u čistom razumu podsinteze čistih pojmova, kategorija.

Te apriorne podforme čistog suđenja (kategorije) sa unutrašim čulom povezuje prvo dejstvo čistog razuma na čistu čulnost koje, pod vidom  transcendentalne sinteze uobrazilje proizvodi prema svakoj posebnoj kategoriji čiste odnose vremena.

I to  jedinstvo čistog razuma i čiste čulnosti, tačnije apriornih podsinteza čistih pojmova, kategorija razuma i  apriornih čulnih odnosa vremena kao praforme sve (ne samo unutrašnje, nego i spoljašnje) čulnosti,  koje tako omogućava sve saznanje, iskustvo, Kant zove transendentalna šema.

“Jasno je, dakle, da mora postojati nešto treće što mora da bude slično i s kategorijom, s jedne strane i sa pojavom s druge strane, što omogućuje primenu kategorija na pojavu. Ova predstava mora da bude čista (bez ičeg empiričkog) a ipak s jedne strane intelektualna a sa s druge opet čulna, jedna takva predstava jeste transcendentalna šema.”^[2] 

Čista uobrazilja a priori je u prvom izdanju Kritike čistog uma čak je bila zamišljena kao praosnovna, prvobitna moć sveg saznanja, iskustva, iz koje izlaze sve apriorne moći: čiste apercepcija, čiste uobrazilja, i čisti opažaj! I upravo to Kantovo rešenje iz prvog izdanja potencira kasnije Hajdeger za svoju egzistencijalnu metafiziku konačnosti!Da je uobrazilja je najizvornije stablo našeg saznanja, sa svoje dve glavne račve; jedna je više intelektualna (razum) a  druga više čulna (opažaj) 

“Mi, dakle, imamo čistu uobrazilju  kao osnovnu moć ljudske duše, koja leži a priori u osnovi sveg saznanja. Posredstvom nje, mi dovodimo u vezu raznovrsnost opažaja, s jedne strane... sa uslovom najnužnijeg jedinstva čiste apercepcije....sa druge strane.”^[3] Uobrazilja je u  svojoj (više “intelektualnoj”) krajnosti – čist razum, praosnovno logičko  jedinstvo samosvesti (transendentalna apercepcija), a u drugoj (“više čulnoj”) krajnosti – kao prasinteza raznovrsnosti   spoljašnjeg, unutrašnjeg čula  – čist opažaj (samopažaj). “Jedinstvo apercepcije u odnosu prema  sintezi uobrazilje jeste razum, a to isto jedinstvo, ukoliko se odnosi  na transcendentalnu sintezu uobrazilje, jeste čisti razum... ljudska moć saznanja nužnim načinom sadrži u sebi jedan razum koji se odnosi na sve predmete čula, premda samo posredstvom opažaja i njegove sinteze u uobrazilji.”^[4]

U svojoj (opažajnoj) krajnosti, to prisustvom čistog opažaja u empiričkom opažaju je transcendentalna uobrazilja. U svojoj drugoj (pojmovnoj) krajnosti, kao čista svest (samosvest) u empiričkom znanju, svesti ona je  transcendentalna apercepcija.

Svakako da je ta  tvrdnja iz prvog izdanja da je “princip nužnog jedinstva čiste (produktivne) sinteze uobrazilje … pre apercepcije osnov mogućnosti svega saznanja, naročito [!?–T. N.]  iskustva.”^[5] nemoguća teoretski, što je i sam Kant kasnije uvideo i te postavke u drugom izdanju odrekao.

 

PRODUKTIVNA I REPRODUKTIVNA UBRAZILjA

 

Ako je Kant je već  sebi sebi zadatak da jedinstvom racionalizma i empirizma, forme i sadržaja, apriornog i aposteriornog utemelji sve naše saznanje u okviru mogućeg iskustva, onda za to sjedinjavanje upravo empirijska, asocijativna, “reproduktivna” uobrazilja,  sa moćima pamćenja, sećanja, zamišljanja, posrednog predstavljanja, trebala da primi suštinu problema i budućeg rešenja, a ne neka transcendentalna, produktivna, koje se ne dotiče sadržaja već samo rešava “tehnički” prelaz od čistog razuma ka čistom samoopažaju vremena i obrnuto).

Ipak, kako je ključno pitanje nakon Hjumove kritike suštinsko pitanje bilo: kako su mogući opšti i nužne sudovi prirodne nauke, on pre jedinstva praznih formi i slepih sadržaja, ipak stavio naglasak na transcendentalnu sintezu uobrazilje, da bi to plodno sintetičko jedinstvo između čistog razuma i čiste čulnosti (samih formi saznanja na apriornom nivou pre svakog iskustva i u osnovi sveg iskustva), utemeljilo sintetičke sudove a priori.

Međutim, ne samo da je pojam transcendentalne uobrazilje protivurečan svim osnovnim postavkama njegove filozofije, jer već na početku Kritike čistog uma kaže ne postoji neka moć koja sadrži istovremeno moći razuma i moći opažaja i da nijedna od tih razdvojenih moći ne može sa drugom zameniti funkcije (“razum ne može da opaža, a čula ne mogu da misle", i "saznanje može da postane samo kad se oni udruže”), nego upravo njegova osnovna definicija ubrazilje: da je to „moć da se predstavi jedan predmet i bez njegovog prisustva u opažaju,” naglašava da je ona jedino i moguća kao  empirijska, asocijativna, reproduktivna, kao ona (nužno potrebna) međumoć posrednog predstavljanja, pamćenja, zamišljanja, koja sastavlja praznu formu sa slepim sadržajem i tako omogućava konkretno sve saznanje, iskustvo!

A nekakava hipotetička "transcendentalna, produktivna", koja ne sastavlja prazne forme i slep sadržaj, nego same dve čiste forme  na transcendentalnom nivou  čistog razuma i čistog opažaja je protivurečna svim osnovnim postavkama njegove filozofije (uopšte nema utemeljenje) i čak i sa osnovnom definicijom uobrazilje!

Samo se tim jedinstvom formi (apriornog) i sadržaja (aposteriornog) sa jedimnom mogućom empirijskom, asocijativnom, reproduktivnom uobraziljom se sastavljaju same čiste forme između sebe (čistog razuma i čiste čulnosti) u  činu konkretnog saznanja, iskustva.

Niti je moguća, niti potrebna pre samog realnog čina iskustva nikakva treća moć  hipotetičke "transcendentalne, produktivne" uobrazilja, koja na apriornom nivou sastavlja samo dve čiste forme, da tim plodnim sintetičkim plodnim jedinstvom utemelji opšte i nužne sudove matematike (prirodne nauke).

Ne samo da tek konkretno saznanje sastavlja te dve čiste moći,  nego (sledeći njegove početne postavke),  se može pitati: šta drugo može biti konkretno saznanje ako ne jedinstvo praznih formi i slepih sadržaja u realnom činu iskustva?

Sam kaže da naše saznanje sa stanovišta sadržaja potpuno zavisi od  predmetnosti uopšte koja nas aficira, a sa stanovišta formi od naših subjektivnih moći čistog razuma i čiste čulnosti.

Da ne postoje nikakvi gotovi objekti izvan nas, našeg razuma, kategorija, čistih čula–opažaja prostora, vremena, već samo slepi sadržaji, neko transcendentalno h.

Prema tome, jasno je pokazano, da tzv. reproduktivna uobrazilja više učestvuje u saznanju nego ona koju Kant zove produktivnom,  koja kao neka  “tehnička” međumoć samo proizvodi transcendentalnu šemu!

Ne samo da ta moć koju Kant zove reproduktivna, pasivna uobrazilja (moć posrednog predstavljanja) nikako ne može biti nešto drugostepeno, nego se tom asocijativnim pamćenjem, sećanjem, zamišljanjem tek sastavljaju moći razuma i unutrašnjeg, spoljašnjeg opažaja, povezujući na delu formu i sadržinu i tako mnogo pre stiče sve saznanje, iskustvo nego tzv. neposrednom, “produktivnom.” Zapravo, asocijativna, empirička, psihološka, “reproduktivna” uobrazilja (prisutna u svakom pamćenju, sećanju, zamišljanju), je čak više “produktivna” od “čiste” transcendentalne hipotetičke međumoći koja omogućava "tehnički" prelaz od čistog razuma ka čistom opažaju.

U stvari, to prvo dejstvo razuma na unutrašnje čulo, kojim se u transcendentalnom šematizmu povezuju razum i čulnost, sadrži sve ono što treba da sadrži produktivna uobrazilja. Tačnije, u toj transcendentalnoj, produktivnoj, apriornoj uobrazilji još se ne vidi pravo “biće” uobrazilje, nego ono vidi tek u onoj empiričkoj, asocijativnoj, reproduktivnoj, kada se u moći pamćenja, sećanja, zamišljanja prazna forma sastavi sa svim mogućim sadržajem, što kasnije priznaje i sam Kant: “Predstava  jeste jedna prosta šema koja se uvek odnosi na reproduktivnu uobrazilju,  koja izaziva predmete iskustva, bez kojih [čak ni– T. N.]  pojmovi prostora i vremena ne bi imali nikakvog značenja, i tako stoji stvar sa svim pojmovima bez razlike.”^[6]

Nekakva "transcendentalna uobrazilja je moguća samo kao prelaz između transcendentalnih ideja uma, najopštijih formi nužnih zaključaka na jednoj strani i praosnove apercepcije, čistih pojmova razuma, praznih kategorija, ili slepih sadržaja čulnosti, na drugoj strani.

Zapravo, u čistom razumu, kao prvom dejstvu na čistu čulnost, nema suštinske potrebe za takvom posebnom moći. U stvari, ne samo da se tako transcendentalnoj apercepciji (svesti o sebi u samosvesti), uzima njena praosnovna moć sintetičkog jedinstva, nego transcendentalna sinteza uobrazilje postaje tako osnova i za najstariju vezu: Ja jesam, postojim, mislim sudim, razumevam, sintetišem, spajam u svakom  sudu, zaključku znanja, vezi subjekta sa predikatom, objektom ili pojma sa svojim suštinskim svojstvima, pa čak i za logički zakon identiteta!

Tada bi transcendentalna sinteza uobrazilje bila najstarija sintetička moć, pre svesti o sebi u samosvesti, ili čistih formi, opažaja spoljašnjeg unutrašeg čula, prostora i vremena, bila najstarije  jedinstvo svih saznajnih formi na transcendentalnom nivou, i stajala podjednako ispred svakog pojma, suda, zaključka, ili  predstave, opažaja,  svakog jedinstvo  raznovrsnosti u opažaju spoljašnjeg ili samoopažaju unutrašnjeg čula,  a što nikako ne može biti tačno, i to Kant nikako ne bi prihvatio.

To u potpunosti vraća na Hjumovo stanovište, koje tvrdi da je uobrazilja kroz navike i iskustvo osnovna moć u životu čoveka a ne  "opšti i nužni" sudovi saznanja ili sudovi vrednosti.

Iako rečenica iz prvog izdanja: “Pošto osnovno jedinstvo apercepcije leži u osnovi mogućnosti svega saznanja, to transcendentalno jedinstvo sinteze uobrazilje predstavlja čistu formu svega mogućeg saznanja, te prema tome pomoću nje se moraju predstaviti a priori svi predmeti mogućeg iskustva”^[7] vuče na takav zaključak,  ona nikako nije u skladu sa osnovnim postavkama njegove filozofije, pa je  se zato odbacuje u drugom izdanju.

Kant se  koleba u prvom i drugom izdanju Kritike čistog uma da li da razum u svom spontanitetu kojim deluje na čulni sadržaj i proizvodi sintezu, izjednači sa sintezom uobrazilje, a čist razum u svome dejstvu na čiste opažaje spoljašnjeg, a pre svega unutrašnjeg čula–vremena, po njegovim transcendentalnim odredbama, koja treba da objasni kauzalni zakon, shvati kao čistu sintezu, i izjednači sa transcendentalnom sintezom, uobrazilje.

Svakako da je Kant, poštujući metod i cilj svoje kritike,mnogo pre bio dužan da objasni vezu razuma i spoljašnjeg čula, njegovo dejstvo na spoljašnji opažaj –  prostor, nego na unutrašnji opažaj – vreme, jer je spoljašnji opažaj svakako izvornija čulnost,  “nesumnjiviji,”“opažajniji” opažaj. Tek bi  neki takav transcendentalni  “šematizam” objasnio nauku i utemeljio aritmetiku, geometriju,  kauzalne zakon,  i ispunio Kantov osnovni zahtev; odgovorio na pitanje: kako su  mogući  opšti i nužni sintetički sudovi a priori?

Međutim, Kant, ne samo da daje jednu apsurdnu postavku čistih pojmova a priori već u samom razumu (kategorija), koji tek sa transcendentalnom sintezom uobrazilje iz čistih opažaja prostora, vremena dobijaju sintetičku osnovu za svoju primenu na konkretnim predmetima saznanja, nego tu  sintetičku čulnu osnovu svake kategorije utemeljuje, umesto na prioritetnijem spoljašnjem čulu–opažaju prostora, na mnogo više isposredovanom unutrašnjem čulu–samoopažaju vremena; zavisnom po formi od razuma koji treba da ga aficira, određuje, a po sadržaju od spoljašnjeg čula, opažaja i predmeta koji ga aficiraju!?

I bez obzira na to, što razum vrši to prvo određenje unutrašnjeg čula, opet na kraju, ti čisti odnosi, apriorne odredbe vremena, postavljaju granice razumu, postaju nužan i potreban transcendentalni uslov sveg iskustva; postaju  objektivni kriterijum  saznanja  koji se mora ispoštovati  da bi se čisti pojmovi, kategorije stvarno odnosile na sve moguće pojave, čulne sadržaje i kao sveopšti čulni okvir čistog samoopažaja vremena potvrđivale realitet opštih i nužnih sudova znanja, svih stavova nauke, osnovu celog  iskustva.

 

PLATON I KANT

 

Iako su sintetički opšti i nužni sudovi matematike, koji objektivno proširuju naše saznanje, nešto što se svakako podrazumeva, i jedino s njima (uz sintetičku praosnovu samosvesti) potvrđuje objektivne mogućnosti naših čistog razuma i čistog opažaja) za sintetičke sudove a priori, Kant potpuno izvrće teze, i ono nesumnjivo, što se već podrazumeva – opšte i nužne sudove matematike, nauke, zbog kojih se uopšte može govoriti o opštosti i nužnosti  naših saznajnih moći čistog razuma i čistog opažaja – objašnjava transcendentalnim jedinstvom našeg unapred zadatog opšteg i nužnog načina mišljenja, opažanja – plodnim sastavljanjem (još na apriornom nivou) samo dve prazne apriorne moći čistog razuma i čistog opažaja!

To jest, on sintetičku osnovu opštih i nužnih sudova geometrije utemeljuje u opštem i nužnom načinu našeg opažanja, a zapravo je tačno sasvim obrnuto da on za „opšte i nužno“  opažanje zna upravo iz opštih i nužnih sudova geometrije!

Umesto da samoočiglednom matematikom dokaže objektivnost našeg saznanja i naših saznajnih moći, on sasvim obrnuto, iz transcendentalnog jedinstva opšteg i nužnog načina mišljenja, opažanja, utemeljuje samu matematiku, njene nesumnjive opšte i nužne sudove a priori!

Opšte i nužne sudove matematike, prirodne nauke ne mogu nikako utemeljiti apriorno sintetička osnova plodnog jedinstva čistog razuma i čiste čulnosti pomoću hipotetičkog područja transcendentalne sinteze uobrazilje, opšte i nužne forme našeg suđenja, opažanja.

Pravilnost tačke, duži, prave, kvadrata, kruga... ne postoji ni kroz empirijski ni apriorni opažaj, ni plodnim apriornim jedinstvom čistog razuma i čiste čulnosti pomoću tzv. transcendentalne sinteze uobrazilje, nego je za pravilnost "zaslužna" produktivna uobrazilja između  samih ideja (nužnih zaključaka uma) i  opštih pojmova i pojedinačnih  empirijskih opažaja.

Na primer, do pravilnosti (opštost i nužnost) idealne tačke, duži, prave, kvadrata,  kruga ... se dolazi sasvim suprotno (iznutra odozgo), sećanjem, prepoznavanjem samih ideja tačke, duži, prave, kvadrata, kruga, a ne od empiričkih, ili čistih opažaja gde te opšte i nužne pravilnosti nema.

Hipotetička "produktivna, transcendentalna" uobrazilja, potrebna za utemeljenje opštih i nužnih sudova matematike, prirodne nauke je, zapravo, asocijativna, empirijska uobrazilja, metafizičko iskustvo uma, s kojim se večni deo duše, um, od početnog empirijskog opažaja, ili posebnog, opšteg pojma, iz nužnih zaključaka seća celovite ideje: prepoznaje "opšte i nužne" ideje tačke, duži prave, ravni, kvadrata, kruga  

Po Platonu, nikako nije moguće da se iz pojedinačnih opažaja ili na osnovu njih posebnih, opštih pojmova, sudova dođe (induktivno) do jedne celovite ideje sve (same) nauke, pa čak ni  opštih i nužnih definicija matematike, već je, sasvim obrnuto, čak i čulno iskustvo pojedinačnih, slučajnih opažaje, a kamoli sve posebno, opšte i nužno saznanje pojmova, sudova razuma, ideja uma, svaka naučnost uopšte, moguća samo metafizičkim iskustvom, sećanjem večnog dela duše dijalektikom najviših pojmova, prepoznavanjem večnih ideja pomoću nadsaznajne, nadsuštastvene najviše  ideje dobra.

Za Platona je objektivnost matematičkog znanja upravo ono nesumnjivo od čega polazi i što se kao najizvesnije (prvo) podrazumeva. I zato ne ne utemeljuje opštost i nužnost aritmetičko-geometrijskih pojmova, sudova našim opštim i nužnim načinima mišljenja, opažanja (sintetičkom jedinstvom na transcendentalnom nivou tih različitih saznajnih moći čistog razuma i čiste čulnosti, čistog pojma i čistog opažaja) kao kasnije Kant, nego upravo tom objektivnom izvesnošću, opštih i nužnih matematičkih sudova – pre svega geometrijskih oblika i njihovih teorema, utemeljuje opštost i nužnost (same) naše subjektivnosti (besmrtnost duše), a odatle  pravi prvi, ključni korak ka samoj po sebi objektivnosti kosmosa uopšte (večnih ideja)!

To jest, ti aritmetičko-geometrijskii večni sudovi matematike ne dokazuju samo večno postojanje opštih i nužnih matematičkih bića, nego i večno postojanje duše, objektivnost naše subjektivnosti, a dijalektikom najviših pojmova objektivnost večnog sveta, postojanje stvari  po sebi, samih ideja.

 

KOMENTAR

 

Praosnova razuma, pre svih kategorija, i svakog drugog suda, može biti samo Ja=Ja. Najopštiji zakoni logike samo mogu biti utemeljeni u praosnovnom sintetičkoj identitetu samosvesti, i u kojoj ne mogu postojati nikakve kategorije (čisti šojmovi a priori). Čisto dejstvo  razuma, koje kroz praosnovni Ja=Ja spontatitet  samosvesti daje sintetičku osnovu za osnovne logičke zakone: identiteta, neprotivurečnosti i isključenja trećeg (po Aristotelu pre svega neprotivuvrečnost, a po Kantu identiteta, jer je logički identitet A=A za vezu "je" između subjekta i predikata u  sudu znanja, može biti utemeljen samo u najstarijoj sintetičkoj praosnovi Ja=Ja, svesti o sebi u samosvesti Ja=Ja),^[9] utemljeljuje i svako drugo njegovo dejstvo  za jedinstvo sa receptivitetom čulnosti u konkretnom iskustvu.

Međutim, pored transcendentalne apercepcije, svesti o sebi u samosvesti, praosnovnog jedinstva "ja mislim", Kant  postulira i mnoge druge posredne međumoći (transcendentalna sinteza, šema, uobrazilja...),  koje treba da sastave čist razum (kategorije) sa čistim opažajem (ili čulnim sadržajem).

Kao što u čistom razumu, za njegovo transcendentalno određenje pre svakog iskustva uvodi bez potrebe čiste pojmove, kategorije, umesto samo spontanitet mišljenja, suđenja, samosvesti, mada te kategorije izvodi tek posredno iz suda o sudu, sudovima, iz nužnih pojmova, zaključaka, uma, tako uvodi svaki čas po potrebi i posebne transcendentalne međumoći: transcendentalnu šemu,  transcendentalnu sintezu uobrazilje... da s njima sastavi čiste pojmove sa čistom čulnošću, ili čistu čulnost sa empirijskim sadržajem, opažajem, i tako narušava sve osnovne postavke svoje  filozofije.

Svakako da se nameće pitanje: zašto to ne bi radio (šta bi drugo činio?)  sam razum, njegovo čisto dejstvo, spontanitet Ja mislim?

Pogotovu, što sam tvrdi da transcendetalnu sintezu uobrazilje, zapravo, proizvodi čist razum svojim prvim dejstvom na unutrašnje čulo? 

Ili, ako sam razum svojim prvim dejstvom na unutrašnje čulo prooizvodi transcendentalnu sintezu uobrazilje, zašto se ne bi isto tako sam sjedinjavao i sa čistim i i sa empirijskim čulnim opažajem bez ikakvih  posebnih transcendentalnih međumoći (posrednik kojet izmišlja svaki čas po potrebi), proizvodeći tako sintetičke sudove a priori i obične empiričke sudove?

Čist razum, po Kantu, kao spontanitet mišljenja nije ograničen čistim funkcijama suđenja (koje  same po sebi imaju beskonačno polje delovanja), nego  tek u svom dejstvu na sadržaje iskustva. Zapravo,  on tek transcendentalnom analizom zaključuje da pre svakog iskustva moraju postojati čiste predstave prostora i vremena pre svakog empiričkog sadržaja, identična sa apriornim formama spoljašnjeg, unutrašnjeg receptiviteta. te transcendentalne predstave pre svakog iskustva i u osnovi iskustva prvo ograničavaju naše empiričko opažanja,  čulni sadržaj, pa pa zatim i same pojmove razuma.^[8]

NIJE MOGUĆA NIKAKVA APRIORNA UOBRAZILjA IZMEĐU ČISTOG  RAZUMA I ČISTE ČULNOSTI

 

Kant tvrdi da razum (svojim prvim dejstvom na unutrašnje čulo pod vidom transcendentalne sinteze uobrazilje), proizvodi apriornu raznovrsnost unutrašnjeg čula (čiste odredbe vremena), omogućavajući tako prvo jedinstvo čistog pojma i čistog opažaja,  a pod vidom empiričke uobrazilje jedinstvo čistog pojma i čistog opažaja sa slepim sadržajima u konkretnom pojmu i konkretnom opažaju. 

Zato uobrazilja ima i od pojma i od slike. Sa pojmovne strane je više pojam–slika, a sa opažajne strane više slika–pojam.

To prvo dejstvo razuma na unutrašnje čulo (kroz transcendentalnu sintezu uobrazilje), u kome se vrši sastavljanje najopštijih pojmova, kategorija i apriornog samoopažaja vremena, Kant uzima više kao intelektualno (iako bi po postavkama svoje filozofije ono trebalo da bude podjednako i čulno).

U svakom slučaju, manje čulno nego da to  prvo dejstvo razuma sagledava po jedinom mogućem transcendentalnom šematizmu prema spoljašnjem čulu,  koji bi sastavljao kategorije razuma sa spoljašnjim čulom–opažajem i hipotetičkim "čistim odnosima prostora", za koje bi se mnogo pre moglo reći “da leže sasvim izvan pravih pojmova razuma,” nego za “čiste odnose vremena.”

Ne samo da se može reći da se za sve te odredbe razuma, pojma i spoljašnjeg čula–opažaja, nego se očigledno svi ti "čisti odnosi vremena" (unutrašnjeg čula– apriornog samoopažaja vremena) izvode iz “tradicionalnog” , spoljašnjeg, objektivnog smisla vremena, kao mere kretanja, promene, a ne vremena kao unutrašnjeg čula, opažaja.

Ako se, naime, ostane na stanovištu da su te apriorne odredbe unutrašnjeg čula, “vremenski odnosi koji leže sasvim izvan pravih pojmova razuma,” postavlja se pitanje: kako se te odredbe opžaju, ili po transcendentalnoj analizi dokazuje da se  one ne opažaju, nego se tim "čistim odnosima vremena (kao unapred zadatom apriornom raznovrsnošću unutrašnjeg čula) opaža?

Pre jedinstva praznih apriornih formi čistog razuma i čistih opažaja sa slepim sadržajima čula, Kant pretpostavlja jedinstvo te dve različite saznajne forme već na apriornom nivou, koje zove transcendentalni šematizam.

Prvo čist pojam u jedinstvu sa čistim opažajem kroz čistu uobrazilju a priori daje čistu šemu, čisti čulni pojam, pa preko čiste čulne uobrazilje sliku–šemu, i na kraju kroz empirijsku uobrazilju, empirijski pojam i empirijski opažaj

“Iz ovoga pak jasno sledi da šematizam razuma izveden na osnovu transcendentalne sinteze uobrazilje ne izlazi ni na šta drugo nego na jedinstvo sve raznovrsnosti opažaja u unutrašnjem čulu, te na taj način indirektno na jedinstvo apercepcije kao funkcije koja odgovara unutrašnjem čulu (jednom receptivitetu).”^[11] I “da šema svake kategorije sadrži i izražava samo jednu vremensku odredbu.”

Ti apriorni odnosi (čiste odredbe vremena), po Kantu, transcendentalnom sintezom uobrazilje, omogućavaju primenu razuma po svakoj posebnoj kategoriji na celokupan sadržaj spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja.

“Na taj način, sintetički sudovi a priori mogući su, ako formalne uslove opažanja a priori, sintezu uobrazilje i njeno nužno jedinstvo u jednoj transcendentalnoj apercepciji stavimo u odnos prema mogućem iskustvenom saznanju uopšte.”^[12]

Međutim, po Platonu, nikakva čulna raznovrsnost nije moguća po jedinstvu praznog  razuma, kategorija i spoljašnjeg, unutrašnjeg opažaja, niti je problematično područje šematizma rešava u hipotetičkoj produktivnoj ubrazilji između razuma, kategorija i čulnosti, opažaja, nego između celovitih zaključaka, ideja uma na jednoj strani i opštih, posebnih pojmova sudova razuma, i pojedinačnih opažaja na drugoj strani. Svaki pojedinačni, čulni kvalitet (samo senka idealnog kvaliteta) traži na kraju kvalitet samo po sebi večne ideja, a svaka ideja i sve one zajedno  nadsaznajnu, nadsuštastvenu, nadbivstvenu ideju dobra.

Čak je i Aristotelu (kada  nabraja sve svoje kategorije), savršeno jasno da nikakve kategorije same po sebi ne mogu dati u nekom razumu, logici po sebi izvan svih mogućih sadržaja čula, starije metafizike i najviših principa uma.

Takođe, svestan je takođe da se ne kategorije ni mogu izvesti iz jednog najopštijeg pojma, suda,  jer onda to više i ne bi bile kategorije, najopštiji pojmovi koje su nesvodive jedni na drugo već bi taj  najstariji pojam (sud) iz koga se izvode bio ta apsolutna kategorija.

Po Aristotelu nije moguć takav a priori pojam, a pogovu nekakav "pojam po sebi i za sebe", koji bi dijalektičkom dedukcijom kategorija bio  kao večna logička istina Božijeg apsolutnog samosaznanja, samomišljenja. [13]

Međutim, iako je, po Kantu, pojam samo pojam, a opažaj samo opažaj, on tvrdi da se tek šemom između čistog pojma i čistog opažaja,  sa produktivnom moći transcendentalne sinteze uobrazilje, koja je delimično razum, pojam, delimično slika, opažaj, sastavlja pojam i opažaj.

“Šema je po sebi uvek samo jedan produkt uobrazilje; ali pošto sinteza uobrazilje nema za cilj neki pojedinačan opažaj već samo jedinstvo u odredbi čulnosti to ipak treba razlikovati šemu od slike.”^[14Čisti šemati unutrašnjim čulom uslovljavaju kategorije razuma za svu mogućnost sveg saznanja, iskustva i unapred određuju naš odnos prema objektima, svom čulnom sadržaju kroz transcendentalne odredbe vremena.

“Ovu predstavu o jednom opštem postupanju uobrazilje kojim se za jedan pojam pribavlja njegova slika ja nazivam šemom ovoga pojma.”^[15] Svaka pojedinačna kategorija ka empiričkom opažaju pokazuje svemogućnost jednog opšteg pojma ka bilo kojem pojedinačnom, čulnom mnoštvu. To jest, kako „u osnovi naših čistih čulnih pojmova ne leže slike predmeta, već šemati,”^[16] Kanta za ta „transcendentalna uobličavanja“ čistih (čulnih) pojmova, pre samih čistih opažaja prostora, vremena pretostavlja jedno međupodručjo transcendentalnog šematizma. Transcendentalna šema je nekakav „čulni pojam”, ili “pojmovni opažaj.”

To jest, za svako uobličenje od mnogo manje određene šeme ka konkretnom slici čulnog mnoštva, pojedinačnom opažaju, mora postojati pravilo jednog opšteg pojma, za pu od šeme ka slici i od slike ka šemi. I tako bi šema–slika,  pravilom sinteze po opštem pojmu starije mnoštveno jedno prema bilo kojem čulnom mnoštvu, a slika–šema uobličenje empiričkog sadržaja, predstave nekog posebnog jednog mnoštva prema čistom pojmu – starijem mnoštveno jednom.

A sve prelaze od čistog pojma ka empiričkom pojmu, od čiste šeme ka šema–slici, i na kraju empiričkoj slici,  po Kantu,  omogućavaju različiti stepeni uobrazilje.[17]

Najbolji primer tog “odlikavanja” pojmova, kao čistih čulnih pojmova, su matematički pojmovi. Čist pojam–čista šema. Čist čulni pojam je slika–šema. Empirički pojam – slika.

Po Hajdegerovoj analizi za Kanta  je “svako pojmovno predstavljanje – šematizam. Iako nužno pojmovno,  nužno konačno saznanje, samo misleće opažanje.”^[18]

Iako Kant razlikuje empiričku sliku konkretnog pojma od jedinstva čistog pojma i čistog pojma,  transcendentalne šeme pomoću produktivne moći transcendentalne sinteze uobrazilje, ne može biti neke potpuno aktivne ni potpuno pasivne uobrazilje. Baš na osnovu transcendentalne sinteze  uobrazilje i područja transcendentalnog šematizma, Kantovo naglašavanje oštre razlike razuma i opažaja, kao dve potpuno različite saznajne moći, među kojima nema ništa zajedničko, ne može biti logično.  Kao što u svakom opažaju mora učestvovati  neka svest, kao što, takođe, u samom razumu, za bilo kakvo uobličenje, formiranje njegovih pojmova mora postojati neka neposredna, posredna slika, predstava.^[19]

U opažaju može nekad (pažnjom) čak biti prisutna jača,  veća svest nego u samoj misli, pojmu.

Sastavljanje transcendentanih odredbi razuma (kategorijama) sa transcendentalnim odredbama prostora i vremena (čistih odnosa vremena)  Kant naziva šematizam čistih pojmova razuma

On kaže:  “Slika je jedan produkt empiričke moći produktivne uobrazilje, šema čulnih pojmova (kao figura u prostoru) jeste produkt, i tako reći, monogram čiste uobrazilje a priori pomoću koga i prema kome slike tek bivaju moguće, ali koje se moraju spojiti s pojmom samo posredstvom šeme koje one označavaju, ali kome po sebi nikada potpuno ne odgovaraju. Naprotiv, šema jednog čistog pojma razuma nikada se ne može svesti na sliku, već je samo čista sinteza, izvedena shodno jednome pravilu jedinstva prema pojmovima uopšte.”^[20]

I u ovom jako bitnom i zgusnutom tekstu pojavljuju se mnoge nejasnoće.

Pre svega je neprecizan početak teksta, kada se kaže: “Slika je jedan produkt empiričke moći produktivne uobrazilje.” Kako Kant u prethodnim definicijama razlikuje produktivnu i reproduktivnu uobrazilju, tako što je produktivna transcendentalna, dok je reproduktivna empirička, on nikako ne može reći  “slika je jedan produkt empiričke moći,” jer taj produkt, ili to što produkuje, naspram onoga što (se) samo reprodukuje, može doći samo od transcendentalne moći produktivne uobrazilje, a ne od “empiričke” koja samo reprodukuje.

Dakle: rečenica: “produkt empiričke moći produktivne uobrazilje” nije moguća po Kantovom prethodnom razlikovanju produktivne i reproduktivne uobrazilje. Umesto “empiričke” treba da stoji: transcendentalne. Pa ispravljena rečenica treba da glasi: “Slika je jedan produkt transcendentalne moći   produktivne uobrazilje.”

Ponuđena ispravka data u napomeni na kraju strane, koju predlaže H. Faihinger nije dobra. Tačnije, ona ne ispravlja teškoću nego je čini još većom. Jer, ako bi po njegovoj ispravci umesto “produktivne” stajalo reproduktivne, pa rečenica glasila: “Slika je jedan produkt  empiričke moći reproduktivne uobrazilje,” ta bi protivurečnost bila još više naglašena. Jer, ako on prihvata prvi deo rečenice: da je slika “produkt empiričke moći... uobrazilje,” da ona proizvodi sliku; da je produktivna, onda nikako ne može dodati takvu ispravku, pa u drugom delu  tvrditi da je reproduktivna.

On, svakako, ispravku vrši razlikujući sliku i šemu; smatrajući da je slika ipak više nešto konkretno, što pripada reproduktivnoj moći empiričke uobrazilje sa “sposobnosti da predstavi jedan predmet [sliku – T. N.] i bez njegovog prisustva u opažaju” uz pomoć pamćenja, sećanja, zamišljanja. Iako je razlika slike i šeme suštinska stvar po pitanju dve uobrazilje, te zbog toga možda izgleda logičnije da se u samom rešenju problema daje prednost slici, a time i reproduktivnoj uobrazilji nad šemom – produktivnom uobraziljom, dalji nastavak ovog teksta ipak pokazuje da Kant ovde, ipak, ne razmatra suštinski tu razliku, nego se pojam slike ovde očigledno uzima u  drugostepenom smislu u odnosu na prvostepenu šemu. Zato, svakako, prvu rečenicu treba ispraviti prema predloženom. I umesto “produkt empiričke moći produktivne uobrazilje,” reći “produkt transcendentalne moći produktivne uobrazilje.”

Jer kada  Kant nastavlja: “Šema čulnih pojmova (kao figura u prostoru) jeste produkt, i tako reći, monogram čiste uobrazilje a priori pomoću koga i prema kome slike tek bivaju moguće;” on u svakom slučaju tvrdi da su slike moguće samo proširenjem šematizma pomoću proizvodne moći čiste uobrazilje a priori (transcendentalne, produktivne). Dakle, pre čulnih pojmova, postoji šema čistih čulnih pojmova kao produkt čiste uobrazilje a priori. Od sinteze u svakoj kategoriji (opštije logičke osnove za sva posebna značenja), ka prelazu u najopštijoj šemi, monogramu svakog opšteg pojma ka bilo kojoj pojedinačnoj, konkretnoj slici, opažaju. Iz tog razloga šema se ne može nikako izjednačiti sa slikom, svesti na sliku. Tačnije, šema je kao “čista sinteza izvedena shodno jednome pravilu jedinstva prema pojmovima uopšte,” pa je svakako bliža čistom pojmovnom jedinstvu u kategoriji, nego (aprehenzivnom) opažajnom jedinstvu, mada se, svakako, ne može  ni svesti samo na njega.

Već je rečeno da su matematički pojmovi, ili geometrijski likove, figure  mnogo pre šemati. Matematičke definicije mnogo pre sastavljaju čistu čulnost sa  pravilom čistog pojma kroz šemu, nego kroz konkretnu sliku, opažaj, a posredstvom apriorne sinteze uobrazilje.

Međutim, transcendentalni šemati, kao međupodručje između razuma i čulnosti, pojma i opažaja, kojim su suštinski bitni za objašnjenje matematike, a posebno geometrije, njenih sintetičkih sudova a priori, mnogo pre traže prioritetnije spoljašnje čulo, prostorni opažaj, čistu sliku prostora, rasprostrtosti, ekstenzivnosti.

Kakve veze imaju sudovi geometrije sa vremenom, transcendentalnim odredbama vremena? Svi ti opšti i nužni sudovi u geometriji svoju sintetičku osnovu imaju u prostornom čulu–opažaju prostora, a ne na vremenskom čulu–opažaju vremena. Za definicije geometrije (matematičke pojmove) nije bitna jednovremenost, nego mnogo pre jednosvesnost i jednoprostornost.

Kant kaže: “Čista slika svih veličina... za spoljašnje čulo jeste prostor, a čista slika svih čulnih predmeta uopšte jeste vreme.”^[21]

Šta to tačno znači – čista slika? Kakva je to vreme slika!? Ako vreme nije nešto čulno što se opaža, nego je čulo za svu pojavnost, sveopšta čulna forma kojom se (sve) opaža, kako onda  vreme može biti čista slika svih čulnih predmeta?

Nije isto reći da se sve gleda, razgleda čulom vremena; opaža “očima” vremena, i da je vreme čista slika svega toga što se gleda (svih čulnih predmeta).  

Iako možemo reći da sve gledamo očima, ali ne i da je sve, ceo svet u našim očima, niti da su oči čista slika sveta – sem metaforički. Kant čist opažaj  izjednačuje sama forma opažanja.Tačnije  čist (transcendentalni) opažaj može postojati samo kao forma opažanja, ili apriorna forma opažaja kao čist (transcendentalni) opažaj.

Ako čist opažaj, elementarna predstavi a priori, osim samog načina opažanja, forme opažaja, nema nikakav sadržaj, kako može reći:  “čista slika svih čulnih predmeta uopšte jeste vreme,” koristiti reči “svih čulnih predmeta,” i "čista slika".

Zar ne bi transcendentalna, čista uobrazilja (čista šema), transcendentalna šema (šema a priori), šema prapojmova – kategorija trebalo da bude  to “čulno uobličenje”, „odslikavanje“ kategorija, kao prvo spontano dejstvo razuma na unutrašnje čulo, samoopažaj vremena?

Hajdeger odgovara da je “kao  ‘čista slika’ vreme shema slika, a ne samo forma opažaja suprotstavljena čistim pojmovima razuma.”^[22]

To vreme kao najopštija  forma svog čulnog predstavljanja, daje svojom sintetičkom osnovom čistog opažaja jedinu mogućnost da se po njegovim transcendentalnim odredbama jednovremenosti, sleda, trajanja ima jedna sveopšta, čulna slika sveta.

Na tim postavkama Hajdeger kasnije utemeljuje svoje gledište o vremenitom čoveku i njegovom jedino mogućem vremenskom odnosu ka biću kao biću. 

“Tako vreme nije samo nužna čista slika shemata čistog pojma razuma, nego i njegova jedina mogućnost da pruži neki izgled.”^[23]

Samoopažaj vremena omogućava čoveku ima neku opštu predstavu svih predmeta, pojava, same predmetnosti, pojavnosti; prasintetičku čulnu formu kojom jedino može da formira opšti izgled iskustva,  jednu sliku sveta.

Svakako da bi se mnogo pre moralo zaključiti potpuno obrnuto: da se iz same forme unutrašnjeg čula, njegovog čistog samoopažaja–vremena ne mogu izvesti njegove (posebne) čiste odredbe;  ni da su ti čisti odnosi niza, reda, sadržaja i spoja ili jednovremenosti, sleda, trajanja odredbe tog subjektivnog vremena,  zavisne od pojmova razuma i spoljašnjeg opažaja.  

Kant nikako nema pravo da za najjednostavniju sliku vremena predstavlja pravom linijom, jer je ona traži  spoljašnji opažaj prostora.

Linija, pogotovu, ne može biti čist oblik uopšte, praforma svake (sve) čulnosti ,  niti je  sva čulnost može biti uslovljena formom vremena, "očima" vremena.

Tačnije, ako je vreme po početnoj definiciji čulna forma svega unutrašnjeg, nas samih, stanja u nama, a ne i čista slika svega spoljašnjeg, slika svih čulnih predmeta je mnogo pre prostor; bilo kao bezobličje ili sveobličje (svejedno) ili kao čista protežnost, ekstenzivnost pre svakog drugog oblika, lika.

Zašto bi matematičkim, geometrijskim oblicima trebala "sveopšta čulna forma–opažaj vremena", praslika vremena!? Zapravo, vreme ne može ni imati tu odredbu, suštinski potrebnu u geometriji – ekstenzivnost– i Kant predstavu prave linije za vreme očigledno preuzima iz spoljašnjeg opažaja prostora.

Za osnovni oblik čiste čulnosti,  uopšte, sve  predmetnosti (mnogo pre pre vremena), je potrebna sveopšta čulna forma spoljašnjeg opažaja prostora. Pre svakog konkretnog oblika, bilo koji predmet mora imati za svoj čulni oblik čist “oblik” prostora, prostornost protežnost, trodimenzionalnost zasamu predmetnost.

Ako je Kant već prinuđen i da čistu predstavu vremena “za jedinstvo vremenske dimenzije” predstavlja “slikom jedne linije,” koja, svakako, pripada prostornom opažaju, opažaju spoljašnjeg čula, prostora (kako i sam tvrdi na početku knjige: “Da je predstava samog vremena opažaj, jer se svi njegovi odnosi mogu izraziti u jednom spoljašnjem opažaju”), onda ne može nikako reći da je vreme čista slika sve čulnosti.

Čim je za predstavu vremena nužna predstava prostora, mnogo više nego što je za predstavu prostora potrebna slika vremena (ili možda čak uopšte nije ni potrebna), mnogo pre treba da tvrdi obrnuto:  da je vreme čista slika svih veličina!

Ako je za Kanta samoopažaj vremena sa svojim transcendentalnim odredbama vremenskog niza, reda, sadržaja i spoja, i jednovremenosti, sleda, trajanja, uz praosnovnu apercepciju, u jedinstvu  sa kategorijom kvantiteta sintetička osnova računa, broja, praslika same veličine, jer kaže: “Čista šema veličine kao jednog pojma razuma jeste broj“^[24] , onda, shodno tome, čista slika svih čulnih predmeta mora biti – prostor, jer, sva tela, svi čulni oblici imaju ekstenzivnost,  jer su, po našem spoljašnjem opažanju,  prvo uobličena prostorom, prostornošću.

Kant hoće da posmatra pojam veličine sa strane razuma, pojma kroz broj, a sa druge, opažajne strane, kroz spoljašnji opažaj.

Mora se pitati: da li kategorija veličina ima objektivni realitet nužno po (nekom) spoljašnjem opažaju?

A ako je tako,  na osnovu kojeg spoljašnjeg opažaja razlikuju bilo koje konkretno veće i manje?

Da li je veće–manje već moguće razlikovati samo po spoljašnjem opažaju, ili čak, sa druge strane, samo po razumu, pojmu, broju bez spoljašnjeg opažaja?

Na primer, po celini većoj od dela, ili većem, manjem broju.

Zapravo, shvatanje, uviđanje (razlikovanje) većeg i manjeg je moguće samo po polaritetu žive neprostorne tačke (beskonačno malog, najmanje mogućeg, najmanjeg), naspram prostora (beskonačno velikog, najviše mogućeg velikog, najvećeg).

Čak i ako se kod mirisa, ukusa, dodira ta protežnost (nekada) ne opaža direktno, ne vide direktno najsitnije čestice koje izazivaju te čulne draži, nego tek pojačanim, produženim vidom pomoću raznoraznih instrumenata –  ona svakako, postoji.

Možda slična nužnost postoji i za sve ostale veličine, poređenja po meri, razlike.

Na primer, po živoj jedinici, onog koji računa, naspram svih beskonačnih mogućnosti računa.

I da li se stvarno može reći: kao što je sve čisto znanje u geometriji, uopšte mogućnost u njoj sintetičkih sudova a priori zasnovano na čistom opažaju prostora, da je isto tako, sve sintetičko znanje u aritmetici moguće samo na osnovu unutrašnjeg čula, čistog samoopažaja vremena?

Da li taj praopažaj unutrašnjeg čula, neograničena elementarna predstava, čista forma–samoopažaj vremena, koja čini nužan osnov svih mogućih drugih opažanja, predstavljanja, može biti sintetička osnova aritmetike, iz koje se shvata broj, kao praosnovna šema veličine, iz koje se u računu izvode sintetički sudovi a priori? Da li se može naći u jednom unutrašnjem opažaju a priori sintetička osnova za sledovanje, ideju sleda, nužno potrebna za račun, brojanje, broj. Ili vak vremenskog niza, reda, sadržaja ili spoja?

Kada se izdvoji iz mere vremena sve konkretno, ostaje kroz matematičko vreme samo apstraktum veličine, dužine, kada se brojem (okreta) traži samerljivi odnos jednog sistema čistog kružnog kretanja sa svakim drugim kretanjem, promenom, za meru trajnosti svakog predmeta, pojave, bića.

“Čista šema veličine kao jednog pojma razuma jeste broj, koji znači predstavu koja obuhvata ujedno sukcesivnu adiciju jedinice jedinici (onoga što je jednorodno). Prema tome broj nije ništa drugo do jedinstvo sinteze izvedeno u mogućnosti jedne homogene datosti uopšte tim samim što ja sam stvaram vreme u aprehenziji datosti.”^[25]

Ipak, ovde ostaje nejasno, o kojoj, kakvoj se homogenoj datosti radi? Da li se ta aprehenzivna datost najstarijeg praopažaja, koja treba da omogući sintetičku osnovu računa, odnosi na vreme ili na prostor? Pre će biti, da je ta pradatost, kao sintetička aprehenzivna sinteza koja omogućava račun spoljašnje čulo–opažaj prostora, prostor. I da broj sa svoje nečulne strane samog računa zavisi od razuma, pojma i žive neprostorne tačke svesti; a sa svoje sintetičke, opažajne čulne strane, kao, uostalom, i šema same veličine, od prostornog čula–opažaja prostora, kao “čiste slike svih veličina.”

Da se praosnova sukcesije u aritmetici ne shvata po praosnovi samoopažaja vremena, već da traži stariju praosnovu razuma, pojma (lkategoriju veličine) i sintetičku osnovui spoljašnjeg opažaja prostora, spoljašnju sukcesiju veličina u geometriji, kao rasta jeden linije.

Već je rečeno da kada Kant sukcesivnost (ranije, sada, kasnije) protežnog vremena predstavlja jednom pravom, da to vremensko pre ili kasnije traži logičko pre ili kasnije a za predstavu prave, vremenski kontinuitet, geometrijsku sukseciju iz spoljašnjeg, prostornog opažaja.   

On, pogotovu, ne može završiti kraj navedene rečenice rečima “samim tim što ja ‘stvaram’ vreme u aprehenziji datosti,” nego samo “imam” vreme u aprehenziji datosti,  a da ne bude protivurečan sa osnovnim postavkama svoje filozofije. Kao i na drugom mestu, takođe, tvrditi: “Tako šema veličine sadrži i izražava proizvođenje (sintezu) samoga vremena u sukcesivnoj aprehenziji jednoga predmeta.”^[26]  Upravo on tvrdi obrnuto: da je vreme za njega apriorna datost, prasintetički opažaj nas samih unutra, a u završnom zaključku analitike čistih pojmova razuma, kroz transcendentalni uslov sve čulnosti – čak i svega spoljašnjeg!

Vreme je za njega aprehenzivna (praopažajna sinteza) sve čulne datosti, koj se s se ne može nikako stvarati  (ni kao pojam, ni kao predstava), jer je upravo za njega upravo jednovremenost kao najstarija (aprehenzivna sinteza), praopažajna osnova, zajedno sa jednosvesnošću, razumom, pojmom, iz koje se čulno uobličava sve znanje, iskustvo.

Zapravo, po pitanju čiste šeme veličine, u oba navedena mesta, Kant u jednom slučaju uzima (kroz broj)  razum: “Čista šema veličine kao jednog pojma razuma jeste broj”, a u drugom slučaju: “Čista slika svih veličina za spoljašnje čulo jeste prostor,” dakle, spoljašnji opažaj. Nigde unutrašnje čulo, unutrašnji samoopažaj.

Međutim u transcendentalnim odredbama unutrašnjeg čula za apriorni samoopažaj se unapred se pretpostavlja vremenski red, niz, spoj, sadržaj, ili, pak, jednovremenost, sled, trajanje.  I neke od tih odredbi se očigledno  (npr. niz, red ili sled) moraju uzeti za sintetičku osnovu računa, aritmetike.

Opet, bez obzira na to što te transcendentalne šeme kategorija poseduju određenu opštost i nužnost takođe, ne mogu biti slike matematičkih veličina. Slike matematičkih pojmova su mnogo više u domenu konačnog opažaja; ne poseduju ni opštost i nužnost logičkog, ni konkretnost pojedinačnog čulnog. ^[27]

Kantov transcendentalni idealitet aprioprnog opažaja bez ikakvog sadržaja,  čiste (forme bez sadržaja), ne može nikako biti istovremeno i empirički realitet.

Iako je vreme, kao forma unutrašnjeg čula izjednačeno sa čistim samoopažajem nas samih,  ono sa svake strane kraja zavisi od nas samih, naše svesti,  objektivnog unutrašnjeg,  a kao subjektivna forma spoljašnjeg čula, i od samih predmeta, predmetnosti uopšte koja ga aficira kao čulo – objektivnog spoljašnjeg.

Svakako, i za Kanta je na kraju transcendentalna apercepcija, Ja mislim, praosnova samosvesti, u osnovi sve objektivnosti, najstarije jedinstvo za sve.“Pretpostavimo, dakle, da mora da se izađe iz jednog datog pojma [ili suda, zaključka – T. N. ] da bi se on sintetički uporedio sa nekim drugim pojmom, onda je potrebno nešto treće u čemu jedino može da postane sinteza ta dva pojma. Pa šta je sad to treće kao medijum svih sintetičkih sudova? To može da bude samo jedan spoj u kome se nalaze sve naše predstave, naime unutrašnje čulo i njegova forma a priori, vreme. Sinteza predstava osniva se na uobrazilji, a njihovo sintetičko jedinstvo (koje je potrebno za sud) na jedinstvu apercepcije.”^[28]

Ako je je taj jedinstveni “medijum” za sve naše predstave unutrašnje čulo, i njegova forma vreme, zašto Kant kaže “da se izađe iz jednog datog pojma” ka drugom, a ne iz jedne predstave ka drugoj; jer se pojmovi svakako “nalaze” u svom zajedničkom jedinstvu samosvesti–transcendentalnoj apercepciji?

On očigledno hoće da kaže da se sinteza svih raznovrsnih predstava  ne  utemeljujua prve predstave a priori spoljašnjeg i unutrašnjeg čula, nego transcendentalna sinteza uobrazilje; kao što sintezu svih  raznovrsnih pojmova u bilo kom sudu znanja utemeljljuj praosnovno sintetičko jedinstvo transcendentalne apercepcije Ja mislim, sudim...

“Prema tome, najviši princip svih sintetičkih sudova glasi: svaki predmet stoji pod nužnim uslovima sintetičkog jedinstva raznovrsnosti opažaja u jednome mogućem iskustvu.^"[29] Transcendentalna dedukcija bi trebala da bude sastavljanje najosnovnijeg sintetičkog suda Ja mislim, praosnove svesti o sebi u samosvesti, sa  praopažajnom subjektivnom formom unutrašnjeg čula (vremenom).

Da jedinstvo praosnovnog Ja mislim, sudim sa svim posebnim vrstama suđenja  (svakoj kategorijama) sa apriornim samoopažajem unutrašnjeg čula sa svim apriornim odredbama vremena pomoću transcendentalne sinteze uobrazilje bude osnova svega mogućeg iskustva.

To jedinstvo svake kategorije sa apriornim odnosima vremena (kroz aksiome datosti u opažaju, anticipacije opažaja, analogije iskustva i postulate empiričkog mišljenja), treba da omogući sintetičke stavove a priori (uopšte sintetičke sudove) a tako na kraju i svako objektivno znanje, iskustvo.

 

TRANSCENDENTALNA I EMPIRIČKA UOBRAZILjA

 

Kant suštinsku suprotnost između dve Dekartove supstancije mišljenja i prostiranja ili Spinozina dva atributa jedne apsolutne supstancij sada shvata samo kao suštinsku razliku dve saznajne moći (razuma i opažaja) transcendentalne subjektivnosti.

Ipak, iako to sada nisu više nespojive suprotnosti dve supstancije mišljenja prostornosti, niti mišljenja i prostornosti kao dva atributa jedne apsolutne subjektivnosti, nego samo najveće moguće razlike čistog razuma i čiste čulnosti ("razum ne može da opaža, čula ne mogu da misle") jedne transcendentalne subjektivnosti, Kant ne traži to jedinstvo, kako bi trebalo, između razuma i onog mnogo opažajnijeg i daljeg od razuma, spoljašnjeg čula, opažaja,  nego između razuma i unutrašnjeg čula, opažaja. Međutim, suštinski problem između mišljenja i prostornosti se ne može nikako prebaciti samo u odnos dve suštinski različite saznajne forme pojma i opažaja (koliko god da su razum i čulnost različiti, obe pripadaju jednoj istoj subjektivnosti, njihovo jedinstvo samo je tehničke prirode), nego sinteza obe prazne forme  (čistog pojma i čistog opažaja) i slepih sadržaja u konkretnom saznanju, iskustvu.

Umesto da jedinstvo između racionalizma i empirizma, idealizma i materijalizma traži između praznih formi i slepih sadržaja (bez obzira na to koje su, kakve su saznajne forme u pitanju i kakvi su to saznajni sadržaji)  on ga traži kroz  drugostepeni odnos (samo) dve različite prazne forme čistog pojma i čistog opažaja  jedne transcendentalne subjektivnosti (obe odvojene od sadržaja)!

Iako očigledno da problem šematizma treba rešavati prema spoljašnjegm čulu–opažaju prostora ka konkretnom sadržaju pomoću empirijske – reproduktivne, uobrazilje, Kant transcendentalni šematizam sagledava kroz odnos čistog razuma i unutrašnjeg čula–samoopažaja vremena u području hipotetičke transcendentalne, produktivne uobrazilje,

Kant za osnovu saznanja i suštinskog spoja, ne samo dve različite saznajne forme razuma i unutrašnjeg opažaja (očigledno obe unutrašnje), prazne  forme i slepog sadržaja, ili prvostepenog jedinstva između razuma, mišljenja i spoljašnje čulnosti, opažaja treba da objasni konkretnu, empiričku, reproduktivnu uobrazilju: sećanje, pamćenje kao i samo posredno predstavljanje, zamišljanje?

On razlikuje transcendentalnu, produktivnu uobrazilju koja sastavlja čist pojam sa čistim opažajem, od reproduktivne, empiričke uobrazilje koja posrednim sećanjem, zamišljanjem povezuje opšti pojam sa pojedinačnim opažajem, a zapravo tek empirička (jedina moguća) uobrazilja konkretnim predstavljanjem, posrednim sećanjem, zamišljanjem omogućava jedinstvom prazne forme i slepe sadržine samo saznanje, iskustvo.

Međutim,  transcendentalno jedinstvo – čistog razuma i njegovih kategorijama i čistog opažaja prostora  nije ni dovoljno za konstituisanje same geometrije. Za opšte i nužne sudove geometrije ili definisanje  kvadrata, kruga, prave, ravni, duži, tačke… nisu dovoljni iz čistog razuma i čiste čulnosti apriorni pojmovi, kategorije kvaliteta, kvantiteta,  relacije…i apriorni opažaj prostora nego se za konkretni oblik, kvalitet (kruga, kvadrata, prave, ravni, duži, tačke), početne empirijske slike, crteža, odakle se dalje definiše suština matematičkog oblika, izvode svi matematički pojmovi, definicija i u području uma celina same geometrije, očigledno pretpostavlja empiričko čulo vida i supstancijalne ideje pravog i kružnog, kvadrata ili kruga, ravni, duži, tačke…

Ali za Kanta je čulo vida empirijsko, a samim tim i svi konkretni oblici (prave, duži, trogla, kvadrata, kruga....) koji od njega dolaze.

Međutim, bez konkretnog početnog kvaliteta početnog crteža, empirijske slike, pomoću čula vida (za Platona, svakako, samo senke same stvari) ili njegove dalje definicije, matematičkog pojma (samo odsjaja same stvari), ne može se suštinskom reproduktivnom uobraziljom, umskim sećanjem, nikako doći do suštine  bilo kojeg geometrijskog oblika  (prepoznati njegova starija ideje), a kamoli prepoznati na kraju doslednom naučnom teorijom celovita ideja (večna suština) same geometrije.

Platon je iz produktivne uobrazilje između uma i razuma, čula, dijalektike čistog pojma, logičkim vidom čistih ideja uma, objašnjavao reproduktivnu uobrazilju, kao čulnu senku, ili razumom, pojmom, odblesak sećanje, prepoznavanje samih ideja. Objašnjenje same čulnosti, sećanja, pamćenja , zamišljanja nije bilo moguće bez samih ideja.

Kod Platona su nužnije sveobuhvatne ideje i logički vid uma po celini stvari (gde se moralo znati sve, da bi se znalo, opazilo bilo šta) za objašnjenje pojedinačne čulnosti, opažanja, ili posebnost, opštost pojmovnog mišljenja na osnovu tih pojedinačnih opažaja, nego obrnuto, sami pojedinačni opažaji, posebni, opšti pojmovi razuma za najviši, sa svih strana jedne iste logički vid istine uma do sveobuhvatnosti ideje. 

Svakako da se racionalizam i empirizam ne sjedinjuju samo kroz dve različite čiste saznajne forme, sa nekakvom „transcendentalnom“ „produktivnom“ uobraziljom koja sastavlja dve različite prazne forme (odvojene od sadržaja) čistog pojma i čistog opažaja na  apriornom nivou, nego jedinstvom  prazne forme (bez obzira koje su saznajne forme u pitanju) i slepih sadržaja sa jedino mogućom reproduktivnom, asocijativnom uobraziljom u konkretnom iskustvu (saznanju, (mišljenju, pojmu) na empiričkom nivou! 

Zapravo, suštinski produktivna uobrazilje moguća je tek između uma, na jednoj strani (transcendentalnih ideja) i na drugoj (podjednako) sveg razumsko–čulnog iskustva na drugoj strani.

Zato je  Platon reproduktivnu uobrazilju (kao metafizilčko iskustvo umskog dela duše) postavio između supstancijalnih kvaliteta ideja na jednoj i razuma i čula sa drugoj strani, gde od početka do kraja daje suštinski vezu između pojedinačnih opažaja čula (senki ideja), posebnih, opštih pojmova razuma (odsjaja ideja) i sveobuhvatnom celinom uma –samih ideja.

 
SUŠTINSKI PRODUKTIVNA UOBRAZILjA IZMEĐU UMA NA JEDNOJ I RAZUMA I ČULNOSTI NA DRUGOJ STRANI

 

Kod Kanta je izgleda taj prelaz (izlazak) iz nužnosti ka prividu slobode i obrnuto – potreban za saznanje, proširivanje celokupne svesti, iskustva – od mišljenja ka čulnosti, i od čulnosti ka mišljenju – područje uobrazilje. Od nužnosti pravila razuma, uma s jedne strane, ka slobodi svih sadržaja čulnosti, ili obrnuto: od nužnosti, neumitnosti činjenice, predmeta, sadržaja iskustva na jednoj, i spontaniteta, slobode mišljenja na drugoj strani. Da taj prelaz omogućuje proširenje svakog mišljenja, znanja, praktičnog delovanja, iskustva. Međutim, prava   transcendentalna sinteza traži na kraju i da  svest shvati sebe, razum, um, duh sazna svoj osećaj, potrebe, želje duše, tela.

Iako razum pušta u sebe sav raznovrstan sadržaj čulnosti, opet ga spaja u jednoj svesti po čistim pojmovima, i pravilima logike. Ili, sa druge strane, sva se (prividna) sloboda razuma, njegova neograničenost bez sadržaja, uokviruje čistim opažajem prostora, vremena, ograničava sadržajem čula, predmetima iskustva.

Međutim, prvostepena  uobrazilja nije ona "transcendentalna" između čistog razuma i čiste čulnosti, nego upravo ona empirička, reproduktivna; kao područje između razuma i čulnosti, kao jedna šema, prelaz od haotičnog, „slobodnog“ sadržaja čulnosti, ka logičkoj nužnosti kategorija razuma. Ili, pak, od “nužnosti” činjenice, svih empiričkih sadržaja čulnosti uslovljenih ograničenim čulnim  formama–opažajima prostora i vremena, ka slobodnoj analizi, sintezi, svakog spajanja, razdvajanja, svedimenzionalnoj voljno-razumskoj moći suđenja, mišljenja.

Zapravo, po sličnoj analogiji, ta logička nužnost razuma, prvostepena osnova kategorija iz različitih vrsta sudova, suđenja, mora se i sa druge strane preneti dalje u najopštije zaključke, transcendentalne ideje uma, kao najviše  regulacione principe sveobuhvatnog jedinstva sveg iskustva. Kategorije su, što priznaje i sam Kant (jer ih odatle izvodi),  kao posebne logičke funkcije razuma, proizašle iz najopštijih čistih formi svih različitih vrsta sudova,  apstrahovanjem od sveg sadržaja suđenja.

I ako se ti čisti pojmovi  dobijaju  tek posredno, transcendentalnom analizom najopštijih oblika sudova,  čistog suda o sudu,  shvatanja samog  suđenja, te, dakle iz  nužnih  zaključaka, zaključivanja,  onda one ne  dolaze iz razuma, nego iz uma!

Mada je po sebi ta nužnost samo pojava u odnosu na produktivnu uobrazilju, koja  po sveopštoj čulnoj formi vremena omogućava sintezu svih pojava, određuje nužan način kako se po svim različitim kategorijama razuma primaju svi sadržaja iskustva,  tek se po najvišim principima nužnih zaključaka, transcendentalnim idejama, čistim formama uma, stvara, “produkuje” sveobuhvatno znanje, iskustvo, vraća sintetičko jedinstvo svih raznovrsnih sudova razuma, svog pojmovno-čulnog mnoštva.

Kant i sam priznaje, da su za sveobuhvatnu sintezu saznanja potrebni, pored pravila suđenja iz čistog razuma (kategorije) i najopštiji principi zaključivanja iz čistog  uma (transcendentalne ideje).

I ako je moguća neka produktivna uobrazilja kao najviša transcendentalna međumoć potrebna za apriornu sintezu, onda ona može biti samo nešto između, sa jedne strane,  sveobuhvatnih formi  najviše moći nužnih zaključaka po  transcendentalnim idejama uma i sa druge podjednako svih pojmova, sudova razuma, raznovrsnog čulnog mnoštva. Jedan prelaz ka sveobuhvatnoj  sintezi sveg saznanja, iskustva pomoću najvišeg umnog jedinstva čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, koja stoji nad svim sudovima razuma, raznovrsnom pojmovno – čulnim mnoštvom. Tek to najviše  jedinstvo nužnih zaključaka uma, koje stoji nad svim sudovima razuma, sastavlja sve različite saznajne moći, sjedinjuje celokupno iskustvo.

Tu bi se, možda, mogla napraviti razlika na produktivnu i reproduktivnu yobrazilju. Da produktivna uobrazilja bude ono područje od ideja uma na jednoj strani, i  razumu, čulnosti, na drugoj, gde bi ona prelazom od ideja ka samoj stvarnosti, svim mogućim predmetima, sadržaju, mogla biti produktivna u nekom smislu deduktivna^[31]  A ona druga, reproduktivna, od pojedinačnog, posebnog ka opštem; od čulnosti, razuma, ka idejama uma, bi bila, u svakom slučaju, empirička i induktivna.

Ipak, kreativnost bi dolazila i od jedne i od druge strane; obe uobrazilje bi učestvovale i u proširivanju saznanja i u  bilo kojem drugom umeću, praktičnom delovanju čoveka.

Dakle: suštinski produktivna uobrazilja može biti samo prelaz od ideja uma ka svim posebnim sudovima, pojmovima razuma, ili svim raznovrsnim opažajima, čulnom mnoštvu. I podjednako pripada području čiste volje, kao i području suđenja, mišljenja. Ona pomaže samosvesti teoretskog uma da shvati, proširi i sebe i sve spoljašnje saznanje, ili čistoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti praktičnog uma za odlučivanje, delovanje.

Um je, po moći sveobuhvatnih principa po formi nužnih zaključaka, transcendentalnih ideja, koordinator svih formi saznanja, delovanja, za spajanje svih  sadržaja iskustva. Najviša po pojmu pojma, sudu suda, svest o svesti moć sinteze nužnih zaključaka uma.

Zapravo, ta produktivna uobrazilja između uma na jednoj strani i razuma, čulnosti na drugoj, može biti ona moć stvaranja, proizvođenja, konstrukcije, zamišljanja, predstavljanja, po najvišem jedinstvu celine ka svim delovima, ili obrnuto svim elemenata, delova ka najvišem jedinstvu, punom dejstvu žive celine svake stvari, sistema. Jedan put nužnih zaključcima uma ka sveobuhvatnom voljno-logičkom jedinstvu najraznovrsnijih elemenata, delova žive celine, svih sastavnih funkcija različitih sistema. Moć završnih zaključaka koja hvata, shvata, obuhvata sve pojmovno, čulno mnoštvo, sastavlja, spaja, reguliše sve znanje, iskustvo.

 

 

---

^[1] Isto, str. 114.

^[2] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, str. 126.

^[3] Isto, str. 524.Dodatak iz prvog izdanja.

[4] Isto, str. 521.

^[5] Isto, str. 521.

^[6] Isto, str. 135-136.

^[7] Isto, str. 521. Dodatak iz prvog izdanja.

[8] Apriornost prostora je trodimenzionalna (ograničenje tri dimenzije) a vremena (četvrta dimenzija) jednodimenzionalna; vreme se posmatra u jednoj, iz jedne dimenzije. Sa druge strane, razum je logičkoj mogućnosti neograničen, svedimenzionalan. Zbog svega toga,  teško da je moguće i logički ispravno, da se razumu kao svedimenzionalnomdaje neko posebno određenje; pa čak i sa logički neograničenim, čistim pojmovima, kategorijama.

[9] Zato iz apsolutnog stava Ja=Ja Fihte utemeljuje svoje Učenje o nauci.

[10] Kao kod Platona, metafizičko iskustvo umnog dela duše, sećanja, prepoznavanja ideja.

[11]  Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, 130

[12] Isto, str. 136-137.

[13] Pogledati na ovom sajtu spis: Aristotelov pristup kategorijama.

^[14] Isto, str. 127.

^[15] Isto, str. 127.

^[16] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz, 1976,  str.  127.

[17] Svakako da se sintagma koju Kant ovde upotrebljava: da transcendentalna šema „omogućuje primenu kategorije” teško može opravdati. Zašto bi razumu kao svedimenzionalnom spontanitetu bio potreban neki posrednik u dejstvu na spoljašnje i unutrašnje čulo, bilo neke njegove apriorne forme na same sadržaje koje primaju čula? Takođe, iako je razum, kao najstarija transcendentalna forma i aktivitet koji deluje na čula,  zavisan i od formi spoljašnjeg i unutrašnjeg čula i od svim njihovih primljenim sadržajem, u njemu se nikako ne mogu nalaziti neke gotove (pasivne) kategorije (sadržaji), niti su uopšte potrebne. Transcendentalne odredbe razuma mogu biti samo njegove apriorne  moći čistog suđenja,  sinteze... po osnovnim  zakonima mišljenja.

[18] To je onaj put koji će svoje postavke subjektivne-objektivne apsolutne nauke u konkretnom jedinstvu saznanja, mišljenja nastaviti  Fihte, a u svojoj sistemu subjektivno-objektivnog totaliteta (prirode kao nesvesnog duha, duha kao svesne prirode) u svom Sistemu transcendentalnog idealizma dovesti do kraja Šeling.

^[19] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz, 1976,  str.  128.

^[20] Isto, str. 128.

^[21] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Velika edicija ideja, str. 71.

^[22] Isto, str. 71.

^[23] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz, 1976,   str 128.

^[24] Isto, str. 128.

^[25] Isto, str. 128.

[26]Isto, str. 130.

^[27] Aristotel, na primer,  tvrdi da su matematički oblici za Platona (platoničare) bili posebna bića između ideja i materijalnih bića, kao posrednici između fizičkih oblika (promenljivih i konačnih u vremenu) i metafizičkih (nepromenljivih i večnih). Po načinu postojanja  oni su bliži metafizičkom (natčulnom), a po načinu saznanja čulnom. Isto, str. 135.

^[28] Isto, str. 135.

[29]  Isto, str. 136.

[30]   Zapravo, transcendentalna dedukcija apriornih odredbi spoljašnjeg i unutrašnjeg čula prostora i vremena unapred nije moguća, jer su oni od početka naspram čistog pojma, čisti opažaji.

[31] Kao kod Platona.