Kantov pojavni i suštinski okret

Autor: Tomislav Novaković

 

“Dosada se pretpostavljalo da se sve naše saznanje mora upravljati prema predmetima... neka se jednom proba...  da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju.“^[1]

„Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bih dobio mesta za veru.“^[2]

Očigledno da postoji protivurečnost između dve osnovne teze u predgovoru Kritike čistog uma. Kopernikanskog okreta  saznajno-logičkog, teorijskog uma (kada se stvari upravljaju prema našem saznanju) i kopernikanskog okreta praktično-moralnog uma, ka imanentnoj veri, utemeljenog na nadsaznajnoj, nadlogičkoj čistoj volji.

Iako Kant polazi od toga da se predmeti moraju upravljati prema našem saznanju, a ne mi prema samim predmetima, na kraju zaključuje da mi ne možemo saznati ni same stvari, nu suštinu nas samih! U stvari, gotovo sva filozofija do Kanta je pretpostavljala da se stvari upravljaju prema našim saznajnim moćima, te ih zbog toga možemo saznati, uključujući tako unapred neku vrstu “kopernikanskog okreta“! A upravo Kant tim filozofijama zamera, što pre takvog saznanja nisu preispitale mogućnosti naših saznajnih moći, jer da su to učinile, one bi videle da mi uopšte nemamo takve saznajne moći, kojima možemo saznati suštinu nas samih niti  stvari po sebi. I da, prema tome,  njegovo kritičko stanovište, trebalo mnogo pre da zaključi obrnuto: da se stvari ne upravljaju prema nama samima i našim saznajnim moćima, nego i mi sami i naše saznajne moći prema nadlogičoj, nadsaznajnoj stvari po sebi!

I kada Kant sa jedne strane tvrdi da  mi uopšte ne možemo saznati suštinu stvari, a sa druge strane da naša suština uopšte nije u saznanju, saznajna, nego da naš teorijski um, i sve pojavno saznanje stoji ispod supstancijalne čiste volje i da zato  mora biti podređeno praktično moralnoj suštini, svakako da je nedosledan. Kako može suština da nedostaje!? Kada jednoj stvari nedostaje suština, onda te stvari nema! To jest, ako naša suština nije saznajna, nego praktično-moralna, onda nema nikakvog smisla govoriti da je naše saznanje ograničeno i pojavno zbog nemogućnosti naših saznajnih moći (kakve god  one bile), već zato što je naša suština praktično-moralna, naše saznanje je ograničeno i pojavno!

Prema tome, ako važi kopernikanski okret praktično-moralnog uma, nadsaznajne, nadlogičke čiste volje, ne važi kopernikanski okret saznajno-logičkog pojavnog uma! I da Kant u svojoj prvoj tezi ovde navedenoj treba da tvrdi upravo obrnuto, a ovako kako je izrečena, prva teza potire drugu i vodi u protivurečnost! Tek iz konačnog zaključka Kantove kritičke filozofije, o prvostepenosti praktično-moralne suštine, sledi drugostepenost saznanja! Naša suština nije praktično-moralna, zato što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego zato što je naša suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje  je pojavno i ograničeno, te mora, svakako, biti podređeno prvostepenoj praktično-moralnoj suštini!

U stvari, kopernikanski  okret saznajnog, teorijskog uma je samo pojavni i u potpunosti pretpostavlja čistu volju i nadsaznajni, praktično-moralni um. Ako se stvar po sebi ne može saznati,  čisto  nije u temeljeno u znanju neke večno iste istine, nego u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti. Samo je nadsaznajna, nadlogička praktično-moralna osnova samokritične čiste volje,  jedne iste vlastitosti, sa postulatima Boga, slobode i besmrtnost duše, ono po sebi čisto, suštinska umnost, umeće i prvostepena istina–isto, što može utemeljiti samu kritičnost! Suština čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti nije da se  predmeti predmeti upravljaju prema našim saznajnim moćima,  nego da  pojavni, kritički  um  stoji ispod supstancijalne čiste volje i samokritičnog, praktičnog uma! “Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bi dobio mesta za veru.“  

Po Hegelu  sva priroda, istorija, „volja“ svakog čoveka, naroda, svaka vlastitost i Bog na kraju, služi lukavstvom uma  samosaznanju apsolutnog duha, ideje. Za Kanta teorijski um i sve pojavno saznanje, stoji ispod praktičnog uma i suštinskih praktično-moralnih principa.

Po onoj Heraklitovoj: „Oči i uši su ljudima rđavi svedoci, ako imaju varvarske duše,“  (kod Dilsa frag. 107), i Platonovoj nadsaznajnoj, nadlogičkoj ideji dobra iznad svih ostalih ideja, i svakog  saznanja. 

 

POJAVNO I SUŠTINSKO SAZNANjE

 

Moderno shvatanje da saznanje meri sve u prvoj premisi (kod Kanta) tvrdi "da se ne može saznati stvar po sebi".

U drugoj (kod Vitgenštajna), da „o onome o čemu se ne može govoriti“ (verifikovati kao istinito ili lažno), „treba ćutati“.

Na kraju (kroz savremenu nauku i filozofiju) zaključuje: da sve izvan subjektivno-objektivnog saznanja – ne postoji!

Međutim, ni Bog, ni duša, ni „stvar po sebi“, sve do nemačkih filozofa, nisu bili saznanje, nego nadsaznajno, nadsuštastveno područje vere kao i kod Platona najviša ideja dobra – bez koje, po njemu, nema ni saznatljivosti saznanja ni bivstvenosti bivstvovanja – te se ni na koji način iz nesaznatljivosti onoga u šta se veruje, nema pravo zaključiti da to ne postoji!

Tačno je, zapravo, da nadsadsaznajno, stvarajuće znanje, umeće drži, održava  u nama samima u svakom trenu i u celom življenju svaku spoljašnju i unutrašnju telesnu i duševnu stranu , svaku i najmanju funkciju u ćeliji, podorganu, organu, celom organizmu; sastavlja u samoj stvari neživo i živo, održava od fizike do metafizike telo i duh– bez obzira da li spavamo, ili smo budni, znamo ili ne znamo za sebe, da li smo u zrelom dobu ili dete – a ono što mislimo, vidimo, čujemo, mirišemo, kušamo, dodirujemo samo je saznanje u drugostepenom, trećestepenom smislu... 

Stvarajuće znanje iz celovite svrhe svake uže i šire celine vodi svaki manji ili veći delić žive ili nežive stvari (svaka biljka, npr. zna sve šta joj je potrebno) pa, svakako i čoveka.

To nadsaznajno jedinstvo u stvarajućem znanju, umeću po kome svaka stvar, biće jeste to što jeste mnogo je pre suštinsko nego naše "saznanje“, koje sa strane stvari samo posmatra pojavu same stvari, ili pojavu nas samih!

Sve se dešava, izvršava po (nadopažajnom, nadmislenom) stvarajućem umeću unutar same stvari, koja pre naše svesti, podsvesti i nadsvesti pravi sliku, zvuk, reč, misao, dah; svaki organ, ćeliju, ceo organizam. 

 

JEDINSTVO BILjKE, ŽIVOTINjE, ČOVEKA

 

Teorija evolucije u postepenom prelazu od neživog ka živom sa borbom za opstanak između jedinki, vrsta, pretežno se oslanja na razvoj od životinja ka čoveku.

Međutim, ako se pođe od starijeg jedinstva neživog i živog kod biljke, to je mnogo pre suštinsko jedinstvo neživog i svih različitih rodova živog!

Prvostepena kultura domaćina i gosta nije samo odnos čoveka prema čoveku, nego i odnos prema biljkama, životinjama, zemlji, vodi, vazduhu, energiji, celokupnoj živoj i neživoj prirodi.

Prvi mikromakrokosmički pra-domaćin je, zapravo, biljka, koja povezuje zemlju, vodu, vazduh i svetlost (nebo) i priprema tako hranu, kiseonik za sav ostali živi svet! 

Iako preobražava neživo u živo, "jede" svetlost i proizvodi hranu i kiseonik za sav ostali život, biljka se u teoriji evolucije marginalizuje i proglašava nižom organizacijom.

Po čemu su čovek i životinje "viša" organizacija, ako dve suštinske stvari – da preobraze neživo u živo, ili "jedu" najsavršeniji vid energije – ne mogu!?

Urbana kultura velegrada u korist nauke, ekonomije tehnologije ne marginalizuje samo selo, manje gradove, miris, ukus, zdrav vazduh, vodu, biljke, životinje, nego i prvostepeno pra domaćinstvo–gostinstvo čoveka prema zemlji, vodi, vazduhu, vatri, biljkama, životinjama, svemu živom, neživom...

A zapravo, tek se u tom pra domaćinskom odnosu biljke, životinje i čoveka u odnosu neživog i živog kroz hranu, vodu, disanje: metafiziku mirisa i ukusa, daha i metafiziku roda, utemeljuje suštinska mikromakrokosmologija!

---

[1] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  Predgovor drugom izdanju, str. 17

[2] Isto,  str. 23.