Jedno i bivstvovanje

Autor: Tomislav Novaković

 

Jedno i jeste. Jestastvo po vremenu, vreme po jestastvu. Suprotnosti pojavnog i istinitog znanja.

 

Po Spinozi, samo supstancijalna subjektivnost jednog apsolutnog Boga, koji prima, nosi sve nužne ili slučajne predikate atributa ili modusa omogućava postojanost postojanja. Za Hegela, najstariji kvalitativni pojam Boga sastavlja sve moguće pojmove, sudove, prima, nosi sve  saznajno-logičke predikate na sebi, u sebi. Samo dijalektička, apsolutna logika  u najnužnijem po sebi i za sebe pojmu Boga utemeljuje mogućnost, stvarnost, nužnost postojanja svakog bića i samog bivstvovanja. Kod Platona nadbivstvena nadlogička ideja dobra utemeljuje sve ideje, kod Aristotela apsolutnot duhovno postojanje Boga naspram samo mogućnosti materije…

U svakom slučaju, neko najstarije jedno mora postojati, bilo da sa njim (u njemu) postoje neki atributi i modusi (Spinoza) ili ne postoje (Parmenid). I to ne jedno posmatrano po kvantitativnom, nego mnogo starijem kvalitativnom smislu. Kvalitativno jedno po jedinstvu nekog najstarijeg (apsolutnog) pojma (saznajno logički), ili po jedinstvu nekog apsolutnog bića (ontološki). Kod Parmenida je jedno granica istine, pravde, apsolutna određenost bića naspram nebića. To jest,  biće je  mnogo pre biće (a ne nebiće) apsolutnošću jednog naspram mnoštva, nego što je jedno jednoo  apsolutnošću bića naspram nebića! Po omnis determinatio est negatio, i po tome što ne može biti predikat, nego logički ontološki starija supstancijalnost, nužno sledi da je jedno biće. Jedno se izjednačuje sa jestastvom, ili jestastvo sa jednim.

Po Hajdegeru, prvo treba ispitati da li najstarije je, jeste može biti logički predikat apsolutnog subjekta jednog–bića, ili je to je, jeste samo neki konačni vremenski izraz supstancijalne egzistencije? Možda je svako biti, biće bivstvovanje dato vremenski, po metafizici konačnosti? Nešto je bilo po prošlom (vremenu), jeste po sadašnjem i biće po budućem. I kada se kaže biće (jeste) to, u stvari,  znači da je bilo u prošlom vremenu, jeste u sadašnjem, i biće u nekom budućem vremenu; da se nužno meri, potvrđuje nekim vremenom. Da se svako  jeste, jestastvo se uslovljava, utemeljuje, određuje vremenom,  po vremenu  i to rani Hajdeger indirektno izvodi iz Kantove prve analogije: postojanosti supstancije u (po) vremenu. To jest, tvrdi da je, jeste nije zasnovano na vanvremenskom apstraktnom jednom–biću, nego je to (vanvremensko) logičko je, jeste, jestastvo, uvek dato po (nekom) vremenu, utemeljeno po (u) vremenu, potvrđeno u nekom sledu vremena; jer je bilo, i sada jeste, i biće u buduće. I  za Hajdegera dosledno tumačenje jestastva po zaključku  Kantove transcendentalne logike, „uslovi mogućnosti iskustva uopšte su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva“^[1]  (prostor i vreme),  u njegovoj egzistencijalnoj analitici pojavno-suštinskog bića moraju biti dati po prostoru vremenu, u prostoru, vremenu, po prostorno-vremenskoj logici (tu, ovde, ranije, sada, kasnije).

Kada kažemo: biće jeste, mi u suštini ne znamo ni (šta je) to biće ni (šta je) to jeste. Opet, kada kažemo biće jeste, mi pretpostavljamo da je to jeste ipak starije od bića: biti, biće potvrđujemo, određujemo sa starijim jestastvom. Međutim kada se hoće bliže odrediti ono vanvremeno jeste, kaže se da nešto jeste jer je oduvek (u prošlosti) bilo, sada jeste  i u budućem biće. Da se „vanvremensko jeste, zapravo, ili potvrđuje po sadašnjem vremenu, ili ostala vremenska određenja; da se oduvek  određivalo po (u) vremenu. Da samo  (svako) jeste jeste u nekom sadašnjem vremenu, ili je bilo u nekom prošlom vremenu i  biće u nekom budućem vremenu. Da je svaka naizgled  „bezvremenost“, „beskonačnost“ bilo kojeg bića pa i  samog bivstvovanja, zapravo uvek neka vremenitost, konačnost! „Svaka i pojedinačna stranica ove knjige pisana je imajući u vidu da je problem bivstva, počev od Antike, uvek i na svakom mestu tumačen s obzirom na vreme, vreme u sasvim nerazumljivom smislu, konačno, s obzirom da je vreme uvek pripisivano subjektu.“^[2]

To znači da se samo (svako) jestastvo mora potvrđivati konačnošću, vremenom, svedočiti sa konačnošću, vremenom, a ne vanvremenenošću, beskonačnošću. Ono naizgled „bezvremeno, je, jeste, mora, ipak, biti utemeljeno u prošloj–budućoj vremenitoj konačnosti kroz bilo je, ili biće i sada jeste, inače nema nikakvog je, jeste, jestastva, nikakvog bića, nikakvog smisla[3].jest, Sa druge strane, pošto je vremenitost, konačnost supstancijalna samo kod (tubivstvovanja),  po jedinoj mogućoj metafizici konačnosti, egzistencijalna osnova tubivstvovanja stoji ispred svakog bića i samog bivstvovanja! „Istina uopšte može postojati, i kao istina uopšte imati smisla, jedino ako egzistira tubivstvo. Ako ne egzistira tubivstvo, onda nema nikakve istine, onda nema ničega. Tek egzistencijom tako nečeg kao tubivstvo prisutna je istina.“^[4]

To su osnovna načela njegove metafizike konačnosti.

 

Komentar [5]

 

Nakon Bivstvovanja i vremena Hajdeger uviđa da je njegovo egzistencijalno utemeljenje ontologije konačnog na konkretnoj smrti nedosledno i zato u drugoj fazi svoje filozofije radikalizuje svoju metafiziku konačnog i umesto na kvantitativnoj granici,  vremenskoj konačnosti u konkretnoj smrti, utemeljuje u apsolutnoj konačnosti samoj po sebi, – najkonačnijem ništa! „Tek u Ničem tubivstovanja bivstvujuće u celini u skladu sa svojom mogućnošću, to jest na konačan način – dolazi ka samome sebi.“^[6] Tek onda dolazi do suštine privilegovanog mesta tubivstvovanja s kojim pokazuje da se iz čovekovog najstarijeg Zašto ne samo tubivstvovanje tek razlikuje od ostalih bivstvujućih, nego da tek ta i takva fundamentalna ontologija, izvedena dosledno do kraja, do najkonačnijeg ništa, utemeljuje bivstvenost bivstvovanja, odgovara na Lajbnicovo pitanje: “Zašto je nešto a ne ništa”, uopšte bivstvovanje, a ne nebivstvovanje!

To jest, ako (kao što tvrdi Parmenid) ništa nema nigde svoje „mesto“ onda jedino ostaje, kao što Hajdeger mnogo kasnije tvrdi u spisu K pitanju o bivstvovanju  da je sada „čovek…držalac mesta ničeg“ da je, zapravo, njegovo ništa supstancijalna mevstvenost koja prima ono „sve,“ svetskost sveta i bivstvenost bivstvovanja! Da jedino supstancijalna sloboda čovekovog prvobivstvenog ništa iz najstarijeg Zašto tubivstvovanja, može utemeljiti, osmisliti, uobličiti svetskost sveta – bivstvenost bivstvovanja.

 

Jeste i vreme

 

Kada kažemo bilo je, jeste i (dalje) biće, mi sa tim potvrđivanjem u (svakom) vremenu (bilo je uvek, oduvek jeste i zauvek biće) mnogo pre tvrdimo da je to bivanje, biće nezavisno od vremena. To jest, kada Parmenid kaže „biće jeste“, on očigledno biće „meri“, potvrđuje starijim jestastvom, a jestastvo  sa jednim. Da vreme (bilo koje, sve) ne potvrđuje jestastvo, nego je drugostepeno i mnogo pre i samo zavisi od starijeg jestastva, a jestastvo od jednog. Da li vreme, ili konačnost mogu biti po sebi? Kvantitativna konačnost ne može biti po sebi, nego samo starija kvalitativna, konačnost, po pojmu. A najpre ona po supstancijalnom imenu, imenu samom po sebi. To najstarije (sve-jedno, jedno-sve) jedinstvo može biti dato samo u jeziku, a vreme kao i konačnost se poima kroz stariji jezik, a jezik kroz najstarije ime, ime samo po sebi.[7] Jeste nije ni logički ili ontološki sadašnje oblik osnovnog infinitivnog oblika glagola bivati, biti, niti  imenica biće  glagolski oblik  budućeg biće, nego je mnogo pre infinitivno, neodređeno bivati (biti),  prošlo bilo je, i buduće biće, ili imenica biće utemeljeni u starijem jeste, a svako je i da uvek nekom starijem jedan.^[8]

Biva, postoji ima koren starijeg jeste, vanvremenog jestastva. Kada mi kažemo da je 2+2 = 4, ili da je kvadrat četvorougao sa četiri jednaka ugla, kakve veze ima to je, jeste, jestastvo u tim sudovima sa vremenom? Tačno je upravo obrnuto, da se starije logički i ontološki je, jeste mora pretpostaviti, ili postojati, za shvatanje i onog bilo je (prošlog) ili onog (budućeg) biće. A za samo je, da, jeste neko starije je-da-n. Iako to neodređeno bivati, biti postoji u prošlom–sadašnjem–budućem (svakom vremenu), mnogo je pre bilo je i biće utemeljeno po nekom starijem kvalitativnom jedan, jednom pojmu (saznajno logički) ili nekom jednom jeste ontološki, te može biti, bivati u vremenu, po vremenu samo po onom vanvremenskom jeste[9].

To jest, nikako se ne može se reći da nešto jeste nužno po (nekom) vremenu, uvek potvrđuje u nekom vremenu, nego da se mnogo pre (svako) vreme potvrđuje sa vanvremenskim jeste. U svom najvišem stepenu  i imensko biće i glagolsko bilo je, biće (od osnovnog bivati, biti) mora se utemeljiti logički, ontološki nekim starijim je, jeste jestastvom.  Kada se kaže da biće (biva, postoji) jeste, pretpostavlja se da je to je, jeste oslonac bića, jestastvom utemeljuje pojam bića, ili se u krajnjem slučaju mora potvrditi njime, izjednačiti sa njim, svesti na njega. Da se biće (biva, postoji) meri, potvrđuje jestastvom, a ne obrnuto je, jeste jestastvo – bićem.

Na  prvi pogled izgleda da Parmenid tvrdi upravo obrnuto: da je, jeste, jestastvo pripada prvenstveno  biću, a, u stvari, samo biva, biće postoji tek po najstarijem je, jeste jednom (jednom neprotivurečnom jestastvu)! Niti ima dve logike niti dve istine, dva jestastva. Jedna logika ili jedna istina, jedno jestastvo, može biti  samo logika jednog, istina jednog, jestastvo jednog.

 

Da li se  jedno-bivstvovanje može dokazati saznanjem, mišljenjem, govorom?                                        

 

Parmenidov prvi dokaz svodi da bivstvovanje jeste a ne nije, zbog toga što mi ne možemo govoriti, misliti o nebivstvovanju, nego samo o bivstvovanju. To jest, ne može se misliti, suditi, iskazivati o ničemu, nego o samo o nečemu.

Ipak, otkud znamo da uopšte mislimo, sudimo, govorimo; da je to naše mišljenje, suđenje, govorenje uopšte nešto, a ne isto tako ništa!?

Parmenid s jedne strane kaže da mi ne možemo misliti, suditi, iskazivati o ničemu, nebivstvovanju, nego samo o nečemu, o bivstvovanju, a sa druge strane  tvrdi  da su sve naše misli, sve naše suđenje, govorenje o bivstvovanju, tačnije, sadržaji tih misli, sudova, samo misli, sudovi, iskazi mnjenja!? Iz činjenice da su osim onoga: jedno (nepokretno, nenastajuće, nenestajuće večno) bivstvovanje jeste, svi ostali naši pojmovi, sudovi samo iskazi mnjenja, mnogo bi se pre trebalo zaključiti da mi ne možemo misliti, suditi, govoriti o bivstvovanju; da jestastvo jednog–bivstvovanja uopšte ne podleže  mišljenju, suđenju, iskazivanju!

To jest,  kada kažemo da bivstvovanje jeste, to jeste mnogo pre znači da biće ne pripada mišljenju, suđenju, govoru u prividnim (razumsko-čulnim) suprotnostima, nego neprotivurečnom, nepodeljenom jednom–bivstvovanju. Jer bilo kakvo određenje bića (bilo šta da je ono) sa našim razumsko–čulnim mišljenjem, suđenjem nužno ulazi, upada u suprotnosti, jer svaka takva misao, sud, govor ima mogućnost da bude negirana, pobijena (da podjednako važi suprotan pojam, sud, zaključak), i zato je, po Parmenidu samo mnjenje, koje ne dotiče, starije od svih suprotnosti, nužno postojanje, jestastvo jednog–bivstvovanja. I kako nijedno određenje razumsko-čulnim mišljenjem, suđenjem, iskazivanjem ne može isključiti svoju suprotnost, ono je pristrasno,  prividno i zato ne pripada putu istine, znanju, nego samo drugostepenom, trećestepenom mišljenju, suđenju, govoru mnjenja. 

Po Hegelu, koji sledi Platonov dijalog Parmenid, kada se kaže: bivstvovanje–jedno jeste, a tom jestastvu odrekne svaki sadržaj sem jednosti (samo  jednom pripiše  jestastvo), to jest,  u tome jednom jeste ne postoji, osim jednog–bivstvovanja nikakav drugi sadržaj, ne vidi se nikakva razlika od njemu potpuno suprotnog stava, da bivstvovanje–jedno isto  tako – nije. I zato se po njemu  u utemeljenju jedine moguće dijalektičke logike ta nužna početna  istina nepromenljivog, nepokretnog jednog–bivstvovanja, naspram svega pojavnog, promenljivog, mnoštva, zbog apsolutne negativnosti spram svakog sadržaja, mnoštva, mora izjednačiti sa ništa (nebivstvovanjem), i tek njihovo jedinstvo u postajanju, bivanju (Heraklit) uzeti kao apsolutna princip.

Ipak, apsolutna „forma“ jednog kod Parmenida je apsolutnom istinom jednaka, ista sa „sadržinom,“ bićem; ako su tu uopšte može govoriti o formi i sadržini. Tu se unapred nasuprot Kantu, koji  odriče suštinsko saznanje  stvari po sebi, i prihvata samo pojavno znanje (stvar) za nas, upravo kao istinito saznanje, postojanje prihvata samo apsolutno saznanje, postojanje (jednog–bića) stvari po sebi, a svako drugo postojanje za nas, uopšte, bilo kakvo mnjenje po razumsko-čulnih atributima, modusima po suprotnosti opažajima, pojmovima, sudovima, zaključcima, proglašava za aporetično. I kada se sada pita, razmatra zašto Parmenidovo jedno–(nepromenljivo, nenastajuće, nenestajuće, nepokretno večno) bivstvovanje ne bi, kao i bilo šta drugo, imalo u mišljenju, suđenju, govoru svoju suprotnost (vremenito nastajuće, nestajuće, promenljivo, pokretno mnoštvo ili nebivstvovanje), može se odgovoriti: zato što bivanje, postojanje, jestastvo ne pripada prividnim  razumsko-čulnom mišljenju, suđenju, govoru (nužno po suprotnostima), nego starijem nepodeljenom (nadizrecivom, nadmisleniom, nasaznajnom) jednom–bivstvovanju.

Zapravo, nikako se  ne može dokazivati  postojanje postojanja, jestastvo, jestastva, jer tako postojanje može da ne postoji, ili da jestastvo bude nejestastvo. A apsolutna negacija nikako nije moguća, jer da bi mogla da postoji, da utemelji istinitost svoje negacije, ona mora prethodno da uključi stariju afirmaciju. To jest, iako na prvi pogled izgleda da Parmenid logičko jestastvo  utemeljuje ontološkim, nužnim postojanjem, bićem, to jest, to jest, apsolutno je, jeste, istinu utemeljuje bićem, već je rečeno da se kod njega, sasvim obrnuto, mnogo pre nužno postojanje, biće utemeljuje sa svih strana istinitim, istim apsolutnim jestastvom jednog. To jest, nužno postojanje, jestastvo bića potvrđuje samo apsolutno, isto sa svih strana jedno.

Kod Kanta je naglašeno da je opšte i nužno matematičko–naučno saznanje, ograničeno na pojavnu čulnost, iskustvo, dok se o stvari po sebi ne može reći ništa, jer se traži kriterijum opažaja. Međutim, Parmenid svako delimično, ograničeno saznanje odbacuje, i  pokazuje kao protivurečno po sebi! Prihvata samo apsolutno jedno–bivstvovanje, dok je sav (ostali razumsko-čulni) sadržaj mišljenja, suđenja u suprotnostima protivurečan, i ne pripada jestastvu, bivstvovanju. Ne odbacuje samo aporetične, dijalektičke pojmove, sudove, zaključke po transcendentalnom prividu teorijskog uma, pošto se  naspram svih njihovih tvrdnji, sa potpuno istom logičkom izvesnošću podjednako može dokazivati i njihova suprotnost, nego bilo koje, kakve pojmove, sudove, zaključke znanja sveg razumsko-čulnog iskustva proglašava za prividno znanje, (mnjenje). Bilo koji, kakvi saznajni sudova, u kojima  su podjednako moguće suprotne tvrdnje, ne može pripadati jestastvu, biću? Je, jeste je izjednačeno sa jednim, to jest samo jednom–bivstvovanju,  pre svih suprotnosti, može pripadati jestastvo.

Već je naglašena teškoća da Parmenid,  sa  jedne strane, tom sa svih strana istinitom, istom  jednom–biću odriče  mnoštvo, razlike, promene, i svaki razumsko-čulni sadržaj, govor o mnoštvu, promeni, razlikama bilo kakvom dešavanju proglašava za  govor mnenja, a sa druge, tvrdi da se ne može  saznavati, govoriti, misliti, iskazivati nebivstvovanje, nego samo bivstvovanje. Kada  kaže da mi ne možemo govoriti  o nepostojećem, o ničemu, o nebiću nego o samo nečemu i biću, može se s pravom zameriti da tako tvrđenje nije logički nužno, jer mi po zamišljenim predstavama, izmišljenom govoru možemo pričati i o nepostojećem, izmišljenim bićima, biću. Ipak, da li možemo govoriti (baš) o ničemu, o nebivstvovanju, izražavati, misliti ništa, nebivstvovanje?

U svakom slučaju, iz činjenice, da ne možemo govoriti, misliti, saznavati o ničemu, nebivstvovanju, nego samo o nečemu, ni  može se zaključiti  da to  o čemu mislimo, govorimo nužno i postoji, jeste.To nešto može biti samo naše zamišljanje, manje, više jasna izmišljena predstava (naše) mašta. I zato mnogo pre ima pravo tvrditi da svako mišljenje, suđenje, govor ili mišljenje, suđenje, određenje  po suprotnostima ne govori o bivstvovanju, nego o prividu. A da se za jedno–biće samo može reći da jeste. Zapravo, može se reći da jeste samo zato što je jedno. Svako je i da, mora pretpostaviti to nadmisleno, nadizrecivo, nadsaznajno Je-da-n. To jest, kako su svi sudovi, pojmovi, sudovi, zaključci našeg mišljenja, govora, saznanja dati u suprotnostima, jedno, jedan je svakako, nadmisleno, nadizrecivo, nadsaznatljivo. Da je svaki govor, mišljenje, saznavanje o tom  (nadmislenom, nadsaznajnom) jednom– biću nemoguć!  

Da nije suština da nije moguće saznati biće,  govoriti o biću, misliti o jednom–biću,  da o njemu nije moguće (nikakvo) istinito saznavanje, mišljenje, govorenje, nego da što apsolutno jestastvo jednog–bića ne pripada nikakvom saznanju, govoru, mišljenju. To jest, reči jedno–biće jeste, a nebiće–mnoštvo–nebiće nije, prekidaju svaki dalji govor o jednom–biću, svako dalje mišljenje, saznavanje jednog–bića, osim  po prividu, koji ništa ne znači.

Da li to znači i da čak taj govor, tu misao, to saznanje, kojim tvrdimo da bivstvovanje jeste, a nebivstvovanje nije, treba odbaciti!? To jest, apsolutno je, jeste, apsolutna istina, jestastvo ne može pripadati nikakvom (našem) saznavanju,  mišljenju, govoru (o biću), nego upravo samo nadsaznajnom, nadizrecivom (neizrecivom) jednom– bivstvovanju!

 Slično se tvrdi  kasnije u apofatičkom bogoslovlju. Da se za (Jednog) Boga samo može reći da jeste, jer je po pravilu omnis determinatio est negatio svako određivanje negativno i ograničava.  Da je svako saznavanje, mišljenje, govorenje o jednom–bivstvovanju (kao i kasnije o Bogu) u prividu, govoru mnjenja; a da je jestastvo kvalitativno jedno–biće (Bog) pre, izvan svakog našeg govora, mišljenja, saznavanja. Da mišljenje, saznavanje govorenje o Bogu (biću) nužno u suprotnostima, i zato jedna prividna stvar, ne dotiče Boga, nema nikakve veze sa jestastvom, postojanjem, bivanjem, bićem. Na čemu onda počiva to apsolutno jestastvo Parmenidovog Jednog–bića? Izgleda, najpre, na intuitivnom zaključivanju pre svih polariteta razuma, čula, na nužnim zaključcima uma.

 

Parmenid i Kant

 

Za Kanta su dijalektički zaključci teorijskog uma, utemeljeni po čistim pojmovima bez sadržaja čulnosti  prividni i aporetični. Za Parmenida su, obrnuto, svi razumsko-čulni sudovi našeg mišljenja uslovljeni suprotnim sadržajima čula, aporetični  i  prividni! Parmenid tvrdi da biće jeste zato ako je je  jedno. I ta je nužnost jednog, bića istog sa svih strana, za njega jedna nužna misao, apsolutno istinit sud. Biće jeste jedno, jedan. Ili, jedno, jedan je samo biće. A svako razumsko–čulno znanje, mišljenje, suđenje, govorenje, upravo (Kantovog) realnog pojma sa sadržajem opažanja, ograničenog na stvari iskustva, samo prividno i mnjenje! Mnoštvo određenja oduzima (apsolutno)  određenje, jer se ona međusobno potiru, kao što i mnoštvo bića oduzima biće, apsolutnost nužno jednom– biću,  jer se apsolutna „bića“ međusobno potiru.

Doduše, ni kod Kanta ti sudovi ne pripadaju biću po sebi, nego samo pojavi bića. Takođe i za Kanta stvar po sebi postoji,  da se ne može  saznati. Za Kanta nije, kao za Parmenida, Spinozu, dovoljno da se suština stvari po sebi izjednači sa njenim postojanjem. Zapravo, sličnost postoji samo na prvi pogled, ali je u dubljem posmatranju ta razlika suštinska – skoro suprotnost! Po Kantu su naši saznajni sudovi pojavni zato što su prazne forme ograničene slepim sadržajem (ili slepi sadržaji praznim formama), kod Parmenida su ti sudovi u suprotnostima čula, razuma sami po sebi protivurečni, unapred u neznanju, samo mnjenje. I isto kao što zbog transcendentalnog privida u dijalektičkim sudovima teorijskog uma važe podjednako i njihove suprotnosti, pa se oni zbog toga moraju, po Kantu, odbaciti kao aporetični, kako i naši pojmovi, sudovi razuma zasnovani na sadržajima čulnosti mogu postojati samo ako se u tim opažajima prihvata pristrasno samo jedna od suprotnosti, iz istog razloga se, po Parmenidu, i takvi aporetični pojmovi, sudovi moraju odbaciti.

 

Komentar

 

Kant posebno dokazuje da jestastvo ne može biti samo logički predikat, već da logička nužnost razuma mora za realitet jednog pojma da uključi sadržaje čulnosti, naše spoljašnje, unutrašnje opažaje. Da se jestastvo (svakog) bića ili istinitost mišljenja (realitet jednog pojma, suda) ne može utemeljivati samo praznim razumom, logikom, nego mora potvrđivati i iz  spoljašnjeg opažanja. Međutim  iako tvrdi Da se  tek iz spoljašnjeg opažaja mogu razlikovati “stvarni od zamišljenih talira“,  on slično Dekartu, već iz praosnovnog Ja mislim podrazumeva Ja jesam, postojim  nezavisno od  opažaja! Iako u pobijanju ontološkog  dokaza tvrdi da se ne može samo na osnovu pojma Boga u našem umu dokazati njegovo postojanje, i kao najosnovnije u transcendentalnom utemeljenju ističe da realitet jedne stvari, pojma traži pored praznih formi mišljenja i sadržaje opažanja, on već  predopažajno prekritički iz mišljenja podrazumeva naše objektivno samopostojanje![10]

 

Problemi mišljenja, govora, znanja

 

Zapravo, mnogo pre se može postaviti obrnuto pitanje: Kako mi uopšte, i da li mi uopšte, možemo govoriti o jednom–bivstvovanju? Da li (naš, bilo, čiji)  govor, mišljenje, govorenje uopšte pripada jednom–bivstvovanju? To jest, možda mnogo pre teba reći da je svaki naš govor o jednom–bivstvovanju govor mnjenja. I da naše (bilo čije) saznanje, govorenje, mišljenje pripada jednom–bivstvovanju onoliko koliko i bilo koja drugostepena, trećestepena  stvar, dešavanje u beskonačnoj raznovrsnosti kvaliteta, samo kao sporedna pojava među pojavama? Tačnije, da se mi, ne samo ne možemo pitati li je uopšte istinito, govorenje, mišljenje, suštinsko saznavanje moguće, ima bilo kakvog značaja, bilo kakvog smisla, nego je takvo (suštinsko, istinito) saznavanje, mišljenje, govorenje unapred nemoguće,  protivurečno sa samim jestastvom– nužno jednim– bivstvovanjem.

Šta bi, inače, značio govor, mišljenje, saznavanje jednog–bivstvovanja, o biću, spram samog jednog–bivstvovanja?! Zašto bi, uopšte,  bio potreban bilo kakvo mišljenje o jednom–bivstvovanju, saznavanje, govor o jednom–bivstvovanju? I šta bi takvo mišljenje, saznavanje, govorenje uopšte značilo prema samom (jestastvu) jednom–bivstvovanju?

Pre svega, zašto bi neki takav (jedan takav) nedefinisan govor, mišljenje, saznavanje bio potreban, samom po sebi (pre svakog nedefinisanog mišljenja, suđenja, prividnog saznavanja, govora mnjenja) logički starijim jestastvu, nužnom postojanju,  apsolutnom jednom–bivstvovanju? Kome to treba da „govori“ jedno sa svih strana isto bivstvovanje? Drugom bivstvovanju!? Niti u takvom jednom–biću ima potrebe da postoji bilo kakvo takvo govorenje, mišljenje, saznavanje, niti takvo nedefinisano saznavanje, mišljenje govorenje o takvom jednom–bivstvovanju ima smisla. Šta ima da saznaje, govori, misli sebe, jedno sa svih strana istinom isto apsolutno jestastvo, bivstvovanje? Pogotovo da ga samo po suprotnosti saznaje neko biće, ili samo njegovo prividno znanje, mišljenje, suđenje, govorenje po suprotnosti.

Jer  ako to nužno postojanje, jestastvo jednog–bića  isključuje nužno postojanje bilo kojeg drugog bivstvovanje, ono svakako isključuje i samu potrebu da ga definiše nejasnim mišljenjem, suđenjem, govorom, ili mogućnost da ga saznaje, misli, izražava (suprotnim opažajima, pojmovima, sudovoma, zaključcima) protivurečno drugo bivstvovanje. Drugo bivstvovanje  ne može ni da postoji (pored tog jedinog, jednog–bivstvovanja), a kamo li da sazna, tim nejasnim, nedefinisanim mišljenjem, suđenjem, govorom, to apsolutno isto sa svih strana nužno postojeće jedino, jedno jestastvo, bivstvovanje.

Parmenid kaže da je bivstvovanje jedno. Međutim za govor je nužno potrebno prethodno imenovanje pojedinačnih stvari, pojava i mnoštvo. Govor mora pretpostaviti same stvari, pojave, pa odnose između stvari, pojava; raznovrsna imena samih stvari, pojava i beskonačne odnose između stvari, pojava. Pre svega mora pretpostaviti onoga koji govori, pa zbog toga uključiti, razmatrati problematičan odnos između samog govora i onoga koji govori, ili između samog govora, onoga koji govori i samih stvari, pojava i njihovih međusobnih odnosa.

Svakako, da isto važi i za samo mišljenje, saznavanje. Mora se razmotriti odnos onoga koji saznaje i samog saznavaoca, ili samog saznanja i samih stvari, pojava. Sa jedne strane odnos onoga koji misli i samog mišljenja, misli, sa druge samih stvari, pojava; bez obzira da li je u pitanju pojavno ili prividno znanje. U samom pak, govoru mora se pretpostaviti imenovanje, gde se jedna reč objašnjava drugom rečju, ili jedna stvar, pojava drugom stvari, pojavom. Pa i kada se sve objašnjava sa svim, to opet nikada nije sve, nego samo jedan širi skup, ili širi odnos između stvari, pojava.

U svakom slučaju, govor i reči uvek moraju nešto pretpostaviti, kao i misli, pojmovi; znake, značenja reči, pojmova, govora, mišljenja ili slike, simbole za sve raznovrsne čulne utiske. A definisanje jedne reči, pojma (kao i misli, znanja) ide preko druge reči, a ove dalje preko neke treće... i tako u beskraj. Kako će se tu, uopšte, izaći iz te uslovljenosti jedne stvari, pojma drugom stvari, pojmom, uopšte iz te proizvoljnosti doći do neke nužne reči, govora, jednog prapočetnog pojma?

Inače, kakve bi imalo veze pojam, ime (saznanje, mišljenje) o jednoj  stvari, pojavi i sama ta stvar, pojava? Na primer ime, pojam, naša misao, znanje o drvetu i samo drvo. Drvo je jedna stvar (beskonačno mnoštvo stvari, pojava povezanih u nekom u jedinstvu), a pojam, ime, naša misao, znanje o drvetu je sasvim drugo jedinstvo različitih pojava,  osobina te stvari.

U svakom slučaju, pre našeg označenja pojmom, imenom mislima, znanjem jedne stvari, pojave (u ovom slučaju drveta) mi smo dužni da pokažemo kako vidimo (uopšte opažamo, primamo, registrujemo) tu stvar, pojavu. Problem koji samo prihvata, uočava Platon( dali tek vidi onaj koji zna celinu ili zna celinu onaj koji vidi pojedinačno) i sve naše viđenje (kao i opažaj bilo kojeg drugog čula ili pojmova, sudova razuma) objašnjava prepoznavanjem, sećanjem svedimenzionalnog unutrašnjeg viđenja umom svega sa svih strana istine večne ideje.

Na primer, mi kažemo po našem saznavanju, mišljenju, govoru, tvrdimo da je jedna određena temperatura, određen predeo ispred nas, bilo kakvo konkretno dešavanje, pojava, ili određen motiv u nama, glad, želja, namera… Kakvog uopšte ima smisla, značaja, da se ta (neka, bilo koja) pojava između pojava, data nečijim razumskim, čulnim uočavanjem, ka, prema, po nekome, nečemu proizvoljnom odnosu imeđu bića, stvari, pojava posmatra suštinski po sebi? Svi ti sudovi, sva ta iskazivanja pripadaju određenom rodu bića. Služe kao i njihova čula užoj, širom potrebi svakog roda bića, a nemaju suštinski nikakve veze sa nekim hipotetičkim „suštinskim“ znanjem, ni sa hipotetičkom „stvari po sebi“, bićem. A već je rečeno, da se tu mora objasniti ne samo govor (sve reči, imena, pojmove, mišljenje, saznanje), nego i veza samog govora, mišljenja, saznavanja i onoga koji govori, misli, saznaje, a i, obratno, isto takva veza sa samim stvarima, pojavama. To znači da prvo to znanje samo po sebi nije jasna „stvar“ kao ni naše mišljenje, znanje, govorenje. Svaka stvar je, ne samo relativna po našim čulima, ili našoj potrebi,  mišljenju, znanju, govoru o njoj,  nego i po svom biću.

 Šta to znači da je drvo, drvo. Ono to  sigurno nije drvo po tome što ga mi vidimo, ili je drvo te i te vrste, kao i bilo koja druga stvar, pojava. Šta to znači da bilo koja stvar jeste, ili da se baš tako zove, ili  postoji kroz odnos mnoštva pojava na jedan način, a ne na drugi način? I ako je imenovanje, kao i postojanje jedne stvari uslovljeno drugom stvari, grupom drugih stvari, a ovo opet nekom trećom stvari, grupom stvari, kakvog ima značaja da se ona tako zove, ili postoji kao jedna stvar, a ne neka druga, treća... sto, hiljadu  treća? Ako jedna stvar postoji po drugoj, a ova po trećoj,  i sve (svaka stvar, pojava) može biti i nešto drugo, ili se stalno menja, preobražava i delimično i potpuno u nešto različito, drugo, kakvog onda ima značaja da je nešto to što je; da postoji, imenuje se, određuje kao to i to, a ne kao nešto različito drugo, treće... (sto, hiljadu drugo, treće...)? To jest, ako sve može biti i drugačije, ili zavisi od drugog, trećeg, sto, hiljadu trećeg odnosa između pojava, svrhe, potrebe svakog posebnog roda bića, sa svim mogućim suprotnim uglovima „gledanja“ koji se mogu potirati, kakvog ima značaja da je bilo šta suštinski bude ne samo to što je, nego uopšte bilo šta, postoji kao nešto a ne ne postoji, bude tom nejasnoćom, neodređenošću mnogo pre ništa?

Zato je za Hegela (prasintetički) pojam Boga, apsolutnog duha, mišljenja nužan za jedinstvo sveg (logičnog) govora, mišljenja, svakog imenovanja, saznavanja. Znanje je celina, totalitet svih mogućih, stvarnih, nužnih je, da, jeste ili ne, nije pojmova, sudova, zaključaka mišljenja u samoznajućoj ideji, apsolutnom duhu Boga.  Mora se znati ili postojati  celina, apsolut da bi se znalo ili postojalo bilo šta pojedinačno, posebno ili opšte.

 Za Platona je svako ime, pojam, pa i svaka čulna stvar, pojava samo senka, obris, odblesak večne ideje. A večna suština svake ideja dalje, saznaje, postoji kroz nadsaznajnu, nadsuštastvenu i nadbivstvenu najvišu ideju dobra.

Sa druge strane za Heraklita je najpostojanije u postojanju što večito ostaje upravo samo biće vatre, koje je stalno kretanje, promena. To jest, isto kao  kao što se može reći da se svako čvrsto određenje potire nastajanjem, nestajanjem, stalnim kretanjem, promenom, isto tako se može reći da svako takvo određenje upravo isključuje najbitnija određenja nastajanja, nestajanja, kretanja, promene!  Tačnije, da je upravo sama određenost, definisanost, jasnost nepokretnost, nepromenljivost neodređena, nedefinisana, nejasna! Pretpostavlja uvek neku prethodnu određenost, jasnost, kojom mora da se odredi, definiše, a ova opet neku treću... i tako do u beskraj. Tako je svaka konkretna određena jasnost definisana samo uslovno i relativno (pristrasno). U suštini, sama stvar ne mora uopšte da bude definisana, određena, jasna! Zašto se mora tačno definisati, odrediti, saznavati, izražavati? Može se stalno menjati, biti uvek  drugačija, mnoštvena. Uvek važi: Omnis determinatio est negatio. 

Jedan čovek je rođen tad i tad, živi tu i tu, a mogao je da bude rođen ko zna kad i ko zna gde. Negde je potrebna vatra, negde hladnoća, negde vazduh, negde voda, negde puno, negde prazno,  pa zašto bi uopšte, nešto imalo prednost? Sve su prednosti u bilo kakvoj pojavi, kvalitetu različite od potrebe do potrebe, od slučaja do slučaja, od stvari do stvari, od bića do bića, i zato drugostepene, trećestepene, samo odnos pojave prema pojavi, i u bilo kakvom skupu, celini pojava, kao i u izabranom pojedinačnom kvalitetu bilo kakve pojave, relativne; u krajnjem slučaju – bez značaja.

I na kraju, ako je svako nešto može biti nešto  drugo, postoji po drugom,  zašto je onda, uopšte, kako je nešto nešto, a ne ništa? Zašto je bitno da je nešto nešto a ne ništa, da postoji, a ne da ne postoji? Čime ono, uopšte, suštinski jeste, mora (nužno) da postoji, a ne da isto tako nije,  ne postoji? Zašto je bitno da je ono nešto, da postoji a ne da ne postoji, da je biće a ne nebiće, pa taman i da je čitav svet, samo biće u pitanju? Jer ako mu se uzme svaki sadržaj, svako dešavanje, i ostavi samo to jeste, zašto je onda bitno da postoji, jeste,   a ne da ne postoji, da nije? Zašto je pre logično da se zaključi to što je zaključio Parmenid a ne ono što je zaključio Buda? Za Parmenida je apsolutno jestastvo bića, apsolutna određenost jednog. „Kad ne bi imao granicu, nedostajalo bi mu sve.“ U svakom slučaju, granica istine, pravde koja drži biće nije, svakako, njegova negacija, nebiće, ništa,   nego apsolutno jestastvo jednog.

 

---

^[1]Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, str. 137.

[2] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd, str. 167.

[3] „Šta zapravo znači večno?... Nije li ova večnost moguća samo na osnovu unutrašnje transcendencije samog vremena?"^[3]   Hajdeger, zapravo i samu večnost shvata samo pod jednim od modusa vremena, stalnog  sada, "postojanost u prezentnosti“. Isto, str. 167).  

[4] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd, str. 167.

[5] Za više o ovoj temi pogledati na ovom sajtu www. filozof.rs rad: O prosvetljujućem doživljaju. 

[6] Martin Hajdeger, Putni znakovi, „Šta je metafizika?“. Plato, Beograd, 2003.  str. 111

[7] Pogledati na ovom sajtu  www. filozof.rs rad: Tomislav Novaković,  Metafizika jezika

[8] Za razliku od prve faze svoje filozofije u Bivstvovanju i vremenu, gde tvrdi da je osmišljavanje svakog bića i samog bivstvovanja po supstancijalnoj konačnosti moguće samo po vremenitosti, Hajdeger u završnoj fazi sagledava da je, zapravo, nužno obrnuto: da svaka vremenitost i kvantitativna konačnost mnogo pre traže celoviti  jezik za svako svoje osmišljavanje, određenje, nego što sve kvalitativna konačnosti u jeziku traži vremenitost i kvantitativnu konačnost za svoje osmišljavanje, određenje. I da svaka moguća metafizika pretpostavlja metafiziku jezika. U svom eseju o Heraklitovom logosu tvrdi da je upravo jezik ono najskupocenije  skupa sve-jedno-jedno,  supstancijalno sabiranje, biranje, branje

[9] Kada se definiše, određuje  bilo koje biće,  stvar, pojava, reč, pojam odgovara se šta ona  je, jeste (a to, svakako, važi i kada se pita šta je, jeste (samo) bivstvovanje) ili šta je (samo to)  biti, čime se jasno da svaka reč, pojam pretpostavlja to je, jeste. A to je, jeste, uopšte svako je i da pretpostavlja neko  starije jedan, utemeljuje u nekom najstarije jedan. Pretpostavlja za osnovu samosvesti i svako izricanje (svaki pojam, sud) jednu istu vlastitost. 

[10] Više o ovoj temi pogledati na ovom sajtu www. filozof.rs radove:Tomislav Novaković Čista volja u Kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike i Da li je postojanje predikat?