Јединство биљке, животиње, човека
Аутор: Томислав Новаковић
Иако је биљка први микромакрокосмички пра-домаћин, који повезује земљу, воду, ваздух и светлост (небо), преображава неживо у живо, "једе" светлост и производи храну и кисеоник за сав остали живот, она се у теорији еволуције маргинализује и проглашава нижом организацијом. По чему су човек и животиње "виша" организација, ако две суштинске ствари – да преобразе неживо у живо, или "једу" најсавршенији вид енергије – не могу!?
Теорија еволуције у постепеном прелазу од неживог ка живом са борбом за опстанак између јединки, врста, претежно се ослања на развој од животиња ка човеку.
Међутим, ако се пође од старијег јединства неживог и живог код биљке, то је много пре суштинско јединство неживог и свих различитих родова живог!
Првостепена култура домаћина и госта није само однос човека према човеку, него и према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији... целокупној живој и неживој природи.
Први микромакрокосмички пра-домаћин је, заправо, биљка, која повезује земљу, воду, ваздух и светлост (небо), припрема тако храну, кисеоник за сав остали живи свет!
Иако преображава неживо у живо, "једе" светлост и производи храну и кисеоник за сав остали живот, биљка се у теорији еволуције маргинализује и проглашава нижом организацијом.
По чему су човек и животиње "виша" организација, ако две суштинске ствари – да преобразе неживо у живо, или "једу" најсавршенији вид енергије – не могу!?
Урбана култура велеграда у корист науке, економије технологије не маргинализује само село, мање градове, мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, него и првостепено пра домаћинство–гостинство човека према земљи, води, ваздуху, ватри, биљкама, животињама, свему живом, неживом...
А заправо, тек се у том пра домаћинском односу биљке, животиње и човека и неживог и живог кроз храну, воду, дисање: метафизику мириса и укуса, даха и метафизику рода, утемељује суштинска микромакрокосмологија!
ДРВО ЖИВОТА
Не вреди само гледати храну, већ одржање јединке подразумева кроз једење пијење, суштински додир, а одржање врсте, јединством полова зачећем стварајући додир. Само та праоснова суштинског додира кроз метафизику мириса, укуса, једење, пијења, хране, или кроз метафизику полности стварајућег додира, достиже неподељено теолошко-филозофско-научно-уметничко најстарије јединство.
Прва забрана у ј(едемском) врту односи се на укус, једење, пијење, храну суштински додир. Друга заповест на метафизику полности, праначело рода, стварајући додир. Ако се након плода са дрвета знања добра од зла каже: „Тада им се отворише очи и видеше да су голи,“ очигледно да су пре тога сва чула кроз мирис истине Духа Светог који буди, узбуђује срце, душу, за укус у љубави Бога истовремено сагледавала безмерје унутрашње, духовне лепоте. Са једењем било којег плода Адам је имао истовремено и неко откривање, откровење; кроз свако надумно укусно (је)едемско јести, откривао најузвишеније јесте. Са биљкама разговор на нивоу сна, са животињама скоро као сада са људима, а са Евом највише телесно-душевно-духовно све-једно, једно све.
А кроз мирис истине и укус љубави са Дрвета живота, надумно откривање, откровење од Бога и разговор са вишим бићима...
О Новаковић Томиславу
Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.
Филозофија дана
Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!
Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.
Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински објашњава!
Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.
Томислав Новаковић