Извесност самопостојања из Ја мислим потире Кантов окрет
Аутор: Томислав Новаковић
Кант посебно наглашава да је „скандал за људски ум“ што се не може доказати објективно постојање спољашњег света! Међутим, њеовом критицизам крије много већа немогућност: Из појавног јединства празних форми- слепих садржаја не само да не може доказати објективно постојања било којег, спољашњег, или унутрашњег) света, него је такво доказивање у противуречности са трансценденталним утемељењем.
Када Кант већ из чистог (празног) Ја мислим већ из мишљења, без чисте чулности, опажања некритички претпоставља самопостојање, то у потпуности потире његов трансцендентални окрет и у појавном и у суштинском смислу. Из трансцендентално-критичког утемељења свако постојање (самопостојање) мора бити појавно!
Пре него што Кант тврди да се постојање Бога (уопште било које, какве трансцендентности) не може доказати, треба да докаже извесност самог (било којег, каквог) постојања.
Међутим, он не само да не доказује извесност било којег, каквог (самог) постојања, него већ из праосновног Ја мислим, без икакве спољашње, унутрашње чулности, опажања претпоставља већ из празног мишљења, појма без садржаја чулности, опажања (наше) властито самопостојање!
Кант каже: „Ја сам свестан себе не као појаве, нити као ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање.“[1] Међутим, очигледно да се из те просте свести о свом постојању не само не може суштински разликовати самопостојање, од постојања било чега другог, него том простом свешћу (ни само, ни наше, или, свеједно, било које, какво постојање) није уопште утемељено, него само претпостављено! У ствари, када се већ из мишљења (без садржаја чулности, опажања) претпоставља самоизвесност самопостојања, тада се, насупрот трансценденталног окрета, очигледно прихвата нека (просторно-временско-материјална) некритичка објективност пре субјективности!
Из става: Ја о себи не знам ништа суштински, „већ сам свестан само тога да постојим“ се очигледно не утемељује из праоснове самосвести сама постојаност постојања или самопостојања (оно прво постојано што стаје, остаје, стоји, постоји), него се, сасвим обрнуто од трансценденталног окрета, већ из мишљења,“старијом“ објективношћу, некритичким “објективним“ постојањем, потврђује праосновна свест о себи, самосвест – постојање чисте субјективности!
Заправо, једино самоочигледни идентитет најстарије синтетичке основе чисте воље и једне (Ја=Ја) исте властитости може утемељити праоснову чистог разума (логички А=А идентитет и непротивуречност), чисту свест о себи, самосвест, пре (независно од) сваког појма и сваког опажаја. Само се из једне исте властитости може разликовати праосновна аперцепције и перцепција, спонтанитет натчулне свести о себи, самосвести, која, највишим јединством чисте форме–садржине има утемељење у самој себи и рецептивитета чулности, који нужно тражи неку афекцију.
Кант посебно наглашава да је „скандал за људски ум“ што ми не можемо доказати објективно постојање спољашњег света! Тај захтев је у најмању руку чудан, јер би по трансценденталном утемељењу свака (нужно појавна) спољашњост (подједнако као и унутрашњост), уопште објективност, светскост света, требала бити само чулно, разумско, умска трансцендентална конституција чисте субјективности. Да сваки (свеједно да ли спољашњи, унутрашњи) свет изван те конституције буде само празно, трансцендентално Х!
У ствари, са том тезом – да се не може доказати објективно постојање спољашњег света – Кант очигледно изврће ствар, јер је у његовом недовољно критичком утемељењу провлачи много гора ствар (сасвим обрнута немогућност): да не само да из трансценденталног утемељења нема сигурног постојања спољашњег света, или постојања себе самог, унутрашњег света, самопостојања, него нема никаквог сигурног света, никаквог сигурног постојања!
Тачније из чистог (празног) Ја мислим, сазнајно-логичким јединством (чистих) празних форми, слепих садржаја појавног ума не само да не можемо трансценденталном конституцијом доказати објективно постојања било којег, каквог (спољашњег, или унутрашњег света), него је такво доказивање у противуречности са трансценденталним утемељењем!
Ако се даље питамо: да ли Кант са тврдњом: „Ја о себе знам само да постојим“, мисли на конкретно, емпиричко, појединачно Ја, или празно, трансцендентално општелогичко Ја, на први поглед изгледа да он ту мисли са властито Ја. Међутим, његово трансцендентално утемељење нашег самоизвесног постојања већ из чистог мишљења, празног појма, без опажаја чулности, не потврђује, свакако, емпиричко, појединачно, властито Ја, него општелогичко Ја мислим. Опет, без обзира што то није конкретно, појединачно, емпиричко Ја, него трансцендентално, општелогичко Ја мислим, са тим некритичким самопостојањем се насупрот трансценденталног окрета, очигледно прихвата нека објективност пре субјективности. Као некакво постојање, остајање, стајање старије од Ја, пре Ја, што није Ја.
То, у сваком случају, није надсазнајна, надопажајна Ја=Ја чиста воља и једна иста властитост која из супстанцијалне појединачности потврђује сваку посебност, општост, па и најопштије постојање, него опет некакво (старије) некритичко постојање које потврђује само општелогичко, трансцендентално Ја! Такво утемељење не тражи првостепено остајање, стајање постојање изнутра, из најстаријег Ја=Ја самоидентитета првостепене властитости, него се у противуречности са трансценденталним окретом, и тврдњом да је читав свет изван наших сазнајних моћи ништа, празно трансцендентално Х, за празно, општелогичко Ја (већ из чистог мишљења, без опажаја чулности) прихвата некритичко постојање објективност!
Међутим, не само да Кантово трансцендентално утемељење нема право прихватити некритичко постојање (било кога, чега већ из мишљења, празног појма,) него без трансценденталне конституције чистог појма–опажаја не може прихватати ни сопствено постојање! Такође свако (било које, какво) постојање (па и самопостојање) трансценденталном конституцијом празне форме, слепе садржине може бити само појавно!
росто, појавно постојање било кога, чега, па и просто самопостојање општелогичког, трансценденталног Ја, без чисте воље и суштинске властитости какав си и ко си) не само да претпоставља некритичко постојање, на које из трансценденталног заснивања нема право, него не може никако утемељити оно унутра што остаје, стаје, стоји првостепено самопостојање пре сваког појма, опажаја, било које, какве друге постојаности спољашњег постојања.
Поред тога, из просте свести о свом постојању, не може се дати суштинска разлика између нашег самопостојања и постојања било чега другог (нпр. камена)! Суштинско самопостојање и просто постојање могу се разликовати само из чисте, слободне воље и првостепене властитости. Не из општелогичког, трансценденталног Ја мислим, као празне форме разума, из кога се, насупрот трансцендентализма, већ из мишљења претпоставља некритичко постојање, него из чисте воље и првостепене властитости, као једине чиста форме–садржине која у себи осведочује суштинско самопостојање и свако друго постојање.
Самоочигледност нашег постојања не може се утемељити ни на чистој чулности ни на чистом разуму, нити у сазнајном јединству празних појмова слепих опажаја појавног ума, него само у чистој вољи и првостепеној властитости суштинског самопостојања човека, људског рода. Једино чиста, слободна воља и једна вечно иста властитост практично-моралног, верујућег ума у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела, сведочи себе собом.
То јест, не утемељује сазнајно-логички појавни ум, разумност чистог разума, чисте опажаје чулности, чистоту практично-моралног ума, него сасвим обрнуто, само самокритичност практично–моралног ума, у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела, утемељује сазнајно-логичку критичку основу теоријског чистог ума, разума, чула!
Оно супстанцијално, унутрашње суштинско самопостојање пре сваког шта је, колико је, какво је, и у ком односу је ово, оно, може се утемељити само из надсазнајно, надопажајне чисте воље и једне вечно исте властитости. Кант самоизвесно самопостојање, насупрот трансценденталног заснивање, претпоставља већ из мишљења, појма. Међутим, насупрот трансцендентално-критичко сазнајно-појавног јединства чисте чулности, чистог разума, чистог ума, он тек из ноуменалног практично-моралног ума самокритичне чисте, слободне воље и једне самоочигледне (вечно) исте властитости, може утемељити суштинску постојаност, суштинско самопостојање пре сваког појма и сваког опажаја!
За Лајбница, потврду постојања не само сопственог бића, самопостојања, него и уопште сваког могућег постојања, бивствености бића, може дати само супстанцијална сврха непоновљиве појединачне монаде. Ако не постоји појединачна воља, непоновљиво, властито Ја, како ће постојати општа воља, опште ја?
Тек је из те надсазнајне, надопажајне практично-моралне ноуменалног субјективности старијег ко си, какав си у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела пре сваке сазнајно-појавне објективности, суштински потврђује првостепена властитост појединачног човека, људског рода, темељује суштинско самопостојање и на основу њега свако било које, какво друго постојање.
[1] Imanuel Каnt, Кritika čistog uma, BIGZ, 1976, стр. 116
О Новаковић Томиславу
Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.
Филозофија дана
Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!
Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.
Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински објашњава!
Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.
Томислав Новаковић