Геније, анђео чувар и Дух утешитељ

Аутор: Томислав Новаковић

У  Критици чистог ума Кант тврди да су разум и чулност две суштински различите сазнајне моћи ("појмови без опажаја су празни а опажаји без појмова су слепи") због чега је све наше сазнање  њиховим јединство ограничено само на могуће искуство.

По његовим сопственим речима да је: "морао да уништи сазнање да бих добио места за веру", он у Критици практичног ума утемељује надсазнајне идеје: Бога, слободе  и бесмртности душе, као суштинско практично-морално подручје човека људског рода.

Међутим, у Критици моћи суђења, он ипак дозвољава суштинско јединство спољашње или унутрашње природе. Да природа кроз урођену душевну способност одређује правила уметности.

Уместо да јединство суштинског и појавног,  унутрашњег и спољашњег, слободе и нужности тражи између практичног и теоријског ума у генијалности практичне религије, или практичне генијалности примењеног права измеђ етике и политике,  он је теажи у сазнајном уму код генијалног уметника између разума и опажаја појавне природе! [1]

На тај начин не само да непоновљивост уметничког дела поставља у сферу опште и нужне појавне природе (иако је утемељењебило којих, каквих закона природе  по Критици чистог ума могућа тек из трансценденталне конституције), већ и општу и нужне законе појавне  природе у слободу уметничког генија!

Међутим, слично као што грађански закони, грађанско право, много пре стоје наспрам природног права, закона јачег, него што су са њима у складу, тако генијални уметник својом моћи стварања оригиналних  уметничких дела, много пре стоји наспрам општих и нужних закона природе, него што је са њима у складу.

Са инсистирањем да природа кроз уметника одређује правила уметности, уместо дух изнад природе стварајућа моћ уметника (у великој мери различита од саме природе) се своди на (општу и нужну) природу, иако  имагинација  уметничког дела много пре испољава непоновљивост и слободу, него општост и нужност.

И слободна имагинација уметника и непоновљива безинтересна лепота уметничких дела која изазива  опште допадање, стоје много пре наспрам општих и нужних закона природе, и у великој мери  разликују од  лепоте и сврховитости природе.

У сваком случају, ако, по "коперниканском окрету" његове Критике чистог ума тек априорне сазнајне форме  трансценденталне субјективности: чист ум (трансценденталне идеје) чисти разум (категорије) и чиста чулност (трансцендентални опажаји простора и времена)  конституишу објективност појавне природе, како може "природа кроз генијалног уметника одређивати правила уметности"?

Ако  се, по Критици чистог ума не може говорити не само о некаквој природи изван трансценденталне конституције, него чак ни ни о каквом предмету, предметности, спољашњем или унутрашњем  свету, светскости без спољашњих и унутрашњих чула–опажаја простора и времена, јер су „услови могућности искуства (чисти опажаји) истовремено и услови саме могућности предмета искуства", како може сада некакава (сама по себи), природа, изван те трансценденталне конституције априорних сазнајних форми сада (кроз уметника генија) давати, одређивати правила  уметности!?  

То јест, није само проблем рећи "да природа кроз генијалног уметника одређује правила уметности", јер се могло рећи само да геније одређује правила уметности, успоставља стара, или има мења, доноси нова правила (што се своди на  изреку: геније се рађа), даје га сама природа него што Кант генијалност у првостепеном (такорећи једином смислу) придаје само уметности (а не и науци, или било којој другој области – а поготову што је не придаје суштинском подручју слободе, првостепеном практично-моралном умећу–што је јако опасна и нетачна теза, која је суштински проивуречна са свим основним поставкама његове прве и друге критике: и са  Критиком чистог ума и са Критиком практичног ума.

С правом се може питати: ако  "природа даје правила уметности", да ли су то правила уметности или правила природе?

Да ли су то правила нужности, закони опште и нужне природе или правила (закони) слободе!?

То никако не могу бити правила слободе, јер су правила (закони) слободе дата из практичног ума, управо насупрот општих и нужних закона природе, док опште и нужне форме трансценденталног разума, чула сазнајно- појавног теоријског ума управо омогућавају утемељење закона природе.

Заправо, Кантов  суд: природа даје правила уметности, ништа не добија са додатком: кроз генија, то јест суд има исто важење, значење са и без тог додатка; битно је да природа одређује правила уметности, те се на крају  своди  на суд: (општа и нужна) природа (која има сврхе у себи), одређује правила уметности (слободну имагинацију уметника за безинтересно допадања у лепоти)![2].

Поред тога, ако је уметничка лепота безинтересно допадање, она би требала да стоји наспрам телеологије (сврховитости природе), те, између осталог, и из тог разлога сврховита природа може никако одређивати правила уметничке лепоте и безинтересно допадање!

Очигледно да сада Кант  користи "природу" да њоме објасни многе необјашњене ствари, мада је она по Критици чистог ума, само трансцендентална идеја за највише јединство појавног искуства.

Такође, зашто  не би  онда природа  (ако већ  не апсолутни дух, или Бог) и кроз научника одређивала  правила (законе) науци, или кроз инжињера правила техници, или кроз државника, правника правила владања, законе у држави, или кроз економисту правила економији, кроз највишег пророка, првосвештеника правила религији...итд? То јест, ако природа кроз генија даје правила било чему, онда то чини у свим подручјима: кроз научника,  државника, правника...а не само код уметника (јер Кант првостепену генијалност признаје само уметнику)! [3] Управо се за научника,  који најчешће открива законе који већ постоје у природи, много пре може рећи да кроз њега проговара природа (открива своје законе),  или  да инжењер, кроз све техничке апарате, најразличитије справе,  инструменте, машине који конструише, појачава већ постојећа чулна или радна природа човека,  углавном имитирају моћи  неке животиње, биљке, већ постојеће природе...

Са друге стране када научник или инжењер са тим својом проналасцима побољшају добре или исправља лоше природне, услове, или бори против катастрофе, недаће, непогоде, лече болести, или их спречавају својом проналасцима, они у велликој мери стају насупрорт  нужности природе,  супротстављају неумитности опште и нужне или случајне природе. Са моћи науке, технологије, јаче организације рада побољшава могућности и услове производње у индустрији, пољопривреди, ефикасност у медицини, одбрани, свакој сфери. 

У свим тим подручјима се много  пре тражи општост и нужност него појединачност и слобода, те би, према томе, у свим тим подручјима,  законима природне и друштвене науке природа много пре требала да кроз њихове генијалне представнике одређује правила (науци, технологији), него само кроз генијалног уметника, кроз чију слободу имагинације очигледно много пре проговора непоновљиви лични печат, оригиналан дух насупрорт општих и нужних закона природе,  него општи и нужни закони природе.

Ако у Критици чистог ума тврди да је сва сазнајно-теоријска спољашња и унутрашња природа само појавна и  било која, каква предметност немогућа по себи, да је изван трансценденталне конституције,  услова искуства празно трансцендентално Х, и зато првостепену суштину човека, људског рода у Критици практичног ума  утемељује у надсазнајној, надопажајној чистој вољи законодавној слободи практично-моралног ум и његовим највишим идејама: Бога, слободе и бесмртности душе, онда би првостепена генијалност који води човека, човечанство управо требала да се исказује у том практично моралном подручју.

Ако сам прихвата да је genius дух који води, надахњује онда је првостепена заштита, заклон (снага која помаже, облива сваки таленат), јача, штити сваку генијалност управо требала долазити надсазнајног, надопажајног духа који учи, води човека и народ ка највишем јединству личности и заједнице!

Да првостепено духовно надахнуће (изнад опште и нужне појавне природе) види у подручју слободе као генијалност чисте воље  у практично-моралној сфери!

Првосвештеник је некада за највише практично умеће помазивао владара ватреним духом за благослов Божији, да мудро, праведно води државу, као што се и помазује Духом истине сваки човек на крштењу да га води, штити и учи сваком добру:  Тај дух из надсазнајног, надопажајног  највишег добра, праведности у унутрашњој лепоти карактера, личности води човека и заједницу, хармонизује све разлике, супротности у човеку и између људи.

То највише духовно умеће највишег јединства личности и заједнице стоји, свакако, изнад сваког посебног сазнања,  умећа науке, или чулности, склада у уметничкој лепоти боја и облика, или ритмова и звукова, или покрета у игри, рима у поезији...

Ишак, тај идеалитет чулности у уметности и највиши реалитет примењене науке у техници само са највишом генијалношћу практично-моралног ума води јединству  слободне мисли, осећаја, речи, одлуке и дела, идеалитету човека и државе. 

Genius је,  свакако, духовно, душевно надахнуће и за уметника, и филозофа, научника, државника, и било којег другог ствараоца, и стоји као душа изнад тела, дух изнад душе, Бог изнад природе. И мада је идеал природне науке да замени Бога у природи, а технологије, душу у телу, сва „технологија“ тела тражи јединство у вољи, а вољa у личности.

Такође, сви општи и нужни закони науке морају, опет, укључити стварање, а устав и све закони државе слободу за своје установљење.

То јест, као што кружница, круг настаје окретом праве дужи, тако сви различити, супротни појмови, судови разума, ума, тек из из једне слободне властитости  у јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела  достижу једну са свих страна исту истину, правду, првoстепену квадратуру круга!

 Према томе, Кантове речи из Критике моћи суђења да природа кроз уметника одређује правила уметности, или јасније: прирoда одређује правила уметности никако не стоје.

Њима се, заправо, оно ноуменално и дух (надсазнајно, надопажајно стварајуће подручје) и душа (слободна воља), своди на опште и нужне законе (тела) природе,  иако је она по Критици чистог ума само највиша регулативна идеја  за појавно јединство свег нашег сазнајног искуства. То   свођење апсолутне воље и стварајуће слободе надсазнајног надопажајног духа који оживљује, надахњује душу на природу (тело), само је,  под утицајем модерне науке, наставак пантеизма, деизма, материјализма...

 

Анђео чувар: Многе  традиционалне вере верују да човек има анђела чувара (анђела хранитеља).  У Хришћанству сваки човек добија свог анђела на светом крштењу да га чува од смрти и сваког греха у земаљском животу и води духовним знаковима по надумном промислу ка вечном животу и царству небеском. Постоје и посебни арханђели за одређена подручја (Михаило, Гаврило, Рафаило...) или читаве народе. Такође и свеци заштитници за одређена занимања. Код нас постоји и Слава кроз свеца заштитник рода, и чије поштовање и прослављење повезује живе и умрле, појачава пре Богом снагу молитве за свако добро човека и рода у овом и оном свету.

У Старом завету се не наглашава да сваки човек има свог анђела чувара, али се они често појављују испред изузетних људи, пророка, царева, праведника. Они воде, саветују, опомињу изабране људе и дарују им поуке, исцељења која се односе на њих и народ. Анђели по Божијој вољи шаљу поуке праведницима и пророцима за читав  народ; анђели их спашавају од сваке пошасти, али и кажњавају. Анђели посебно бдију над децом чија је срце чисто и душа узвишена и над праведним људима...

Постоје и зли духови, шапати отпалих анђела који хуле на Бога, и борба добрих и злих анађела  око  човека, поготову око његове душе у духовном животу.

 

Пророци су Божији посредници између Бога и људи који преносе Божије, речи, заповести, или  највиша откровења од Бога. Они опомињу, прекоравају, прете али и предводе у молитви, бодре, охрабрују,  и својим саветима штите читав народ.  У Светом Писму се разликују велики и мали пророци. Великих има четири, а малих дванаест. Први је пророк Мојсије, који је писао Тору,  Петокњижје (првих пет Књига Светог Писма). 

 

Дух утешитељ је највиши дар од Бога који добија сваки човек на крштењу (печат дара Духа Светога). Дух истине као највиши заклон Божије мудрости, изнад сваког чулног опажаја, појма разума, или идеја ума. Тај дар се не само мора  чувати, него и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави,  мудрости. Дух истине открива надумне тајне пророцима, свецима, праведницима, исцељује, спашава и за тај најблагословљенији дар се тражи потпуна чистота (тела, душе,  ума). Дух истине силази на Педесетницу на апостоле у виду огњених језика. Сила Духа са висине свети, освећује све,  осваја истином царство небеско. Са Благодати Духа Светог у души човек је већ у царству небеском; на њему се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“ Каже се: „Који има љубави у њега ће мо доћи и у њему ће мо се станити“. Чисто срце за престо љубави од Бога и круну истине од Духа Светог да освећује читав  свет.

Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи. 

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету. 

 

 

 

 

---

[1]. То је онај правац у филозофији који је на трагу Кантове  Критике моћи суђења из интелектуалне интуиције, уобразиље генијалног уметника прво, са својом филозофијом  субјективно-објективне апсолутне уметности наставио зрели Шелинг, па са уметношћу као највишим изразом воље за моћ (далеко испред сазнајно теоријске науке или  практично моралне религије или права, политике) Ниче, и на крају са првобивственим говором, живљењем великих песника позни Хајдегер.

[2] Лепота јесте форма сврховитости једног предмета,уколико се она на њему опажа без представе о некој сврси.(Imanuel Kant, Kritika moći suđenja, BIGZ, Beograd, 1991, str 127).

[3] „Природа помоћу генија не прописује правила науци, већ  уметности, па и то чини само уколико уметност јесте лепа уметност“. (Исто 196-197).