Fihteovo apsolutno ja–saznanje–mišljenje

Autor: Tomislav Novaković

 

Kada Fihte sve forme, sadržaje saznanja, mišljenja utemeljuje na apsolutnom identitetu subjektivno-objektivnog Ja=Ja, on misli da time rešava Kantov problem: kako uopšte praosnovno Ja, kao čista subjektivnost pre svega objektivnog, već predmisleno, predsaznajno postoji?^[1]

Početno izjednačenje Ja i mišljenja, omogućava da se u drugom koraku pokaže da su samoizvesno Ja i delatno saznanje mišljenje jedno isto. Da je subjektivno-objektivno saznanje, mišljenje, pojam ono jedino apsolutno postojeće što zauvek ostaje, staje, stoji – večno postoji. To jest, za Fihtea ne postoji neko prazno, formalno Ja mislim, spontanitet svesti, niti razlika između Ja i mislim, znam pa da Ja može da radi, želi nešto drugo, nego su Ja i mislim (saznajem) jedno isto: Ja je isto što i mišljenje (saznanje) i mišljenje (saznanje) je isto što i Ja.^[2]

Saznanje, mišljenje (objektivno) je iskazano, potvrđeno kroz Ja (subjektivno) a Ja (subjektivno) kroz mišljenje, saznanje (objektivno). Ja i mišljenje, saznanje, pojam su iste stvari, samo što je jedno dato kroz formu a drugo kroz sadržaj. Sadržaji svega spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta mogu biti samo dati kroz formu toga Ja, delatnost prvostepenog saznanja, mišljenja; u njemu su i forma i sadržaj sjedinjeni. Svest o sebi, samosvest može samo kroz delatno saznanje, mišljenje, a svako saznanje mišljenje samo kroz samosvesno, samoznajuće, samomisleće umno Ja. Jednom apsoslutnom naukom sve mora biti formom podvedeno pod Ja, a sadržajem pod prvostepeno saznanje, umno mišljenje, naučni pojam.

To je put od pojedinačnog Ja, pojedinačne svesti ka apsolutnom Ja, apsolutnom duhu, opštoj i nužnoj objektivnoj nauci, apsolutnoj, naučnoj svesti, umnom Ja. ^[3] Svaka bivstvenost bića (objektivnost) može biti potvrđena samo kroz sadržaj svesti, istinitog saznanja, mišljenja, a Ja (subjektivnost) biti samo apsolutna forma tog subjektivno-objektivnog istinitog naučnog saznanje, umnog mišljenja. Tu je već skica apsolutnog pojma Hegelove Nauke logike.

Ipak, kada kažemo da je Ja, svest, samosvest mišljenje, a mišljenje Ja, svest, samosvest, da li smo time odgovorili šta je Ja, svest, samosvest, ili šta je je misao, mišljenje? To jest, ako jednu stvar određujemo preko druge, a drugu preko prve, a pritom ne znamo ni šta je ta prva, niti druga stvar, sem što jednu svodimo, na drugu, izjednačujemo sa drugom, objašnjavamo sa drugom, da li nam je jasno šta je bilo koja od tih stvari? Tačnije, pošto su sada obe te stvari izjednačene, to samo može biti jedna, jedina (po sebi i za sebe) apsolutna stvar.

To jest, ako je Ja (u zadnjem smislu) mišljenje, ili mišljenje (u zadnjem smislu Ja), te dve stvari su, zapravo, jedna stvar koja jedino može znati sebe, svedočiti sebe sobom.

Takođe, da li je ta delatnost saznanje, mišljenja naša prvostepena vlastitost, naše suštinsko Ja; pa čak i praosnovna samoizvesnost samosvesti? Da li mi imamo svest o sebi, samosvest samo ako u subjektivno-objektivnom pojmu, sudu, zaključku saznajemo, mislimo? Da li ta svest o sebi, svome Ja, samosvest, mora biti isto što i mišljenje?

Svakako da ovo Fihteovo utemeljenje  zasnivanja kulminira u Hegelovoj filozofiji, gde se ne izvodi (dedukuje) apsolutno mišljenje, pojam iz apsolutno logičkog, umnog Ja, nego se obrnuto, apsolutno logično, umno Ja, dijalektičkom logikom po sebi i za sebe  indukuje iz apsolutno delatnog mišljenja, pojma. 

Zapravo, to izjednačenje suštinskog Ja i supstancijalnog saznanja, mišljenja upravo potire prvostepeno Ja, stavlja ga u drugi plan, iako je ta najstarija sintetičnost, zapravo,  bila jedini garant jedinstva svega saznanja, mišljenja. Ja se nikako ne može svesti na mišljenje, već praosnovni sintetički identitet Ja=Ja tek utemeljuje sve naše saznanje, mišljenje, logiku. Pa čak ni  nekakvo „apsolutno“ subjektivno-objektivno saznanje, mišljenje, ne može postojati po sebi, biti sebi garant.^[4]

Međutim, Hegel opet sledi te početne Fihteove stavove da nikakvo Ja=Ja samo po sebi (prazna forma) ne može biti sebi garant (izvan delatnog saznanja, mišljenja) nego da tek apsolutno samoizvesna, samoodređujuća delatnost saznanja, mišljenja dijalektičkim pojmovima, sudovima, zaključcima uma pronalazi ono subjektivno-objektivno apsolutno jedinstvo forme–sadržine. „Slobodno mišljenje jeste takvo mišljenje koje ne počiva ni na kakvoj pretpostavci.“^[5]

Slobodno mišljenje samokretanjem pojma po sebi i za sebe jedino dostiže subjektivno–objektivno jedinstvo apsolutne ideje, samoznajuće, samomisleće Božije Ja – večno duhovno biće. Samo se sveobuhvatnim jedinstvom svih razlika, suprotnosti dijalektičke logike, dolazi do apsolutnog Ja, večno postojećeg bića.

 

Slabosti Fihteovog utemeljenja. Bilo koje, kakvo  Ne-ja potire apsolutno Ja  

 

Fihteova postavka apsolutnog Ja i naspram njega Ne-ja ima nepremostivu teškoću, koja nije razotkrivena do kraja. Njegov „apsolutno naučno“ subjektivno-objektivno jedinstvo apsolutno delatnog saznanja, mišljenja tezom početnog  Ja i antitezom Ne-Ja, uopšte ne prolazi Kantovu kritiku. Naspram spontaniteta mišljenja, po Kantu,  ne može stajati nikakvo Ne-ja.

Receptivitet neposrednog opažanja spoljašnje i unutrašnje čulnosti,  nije samo prosta negacija onog Ja (mislim, sudim), nego samo suštinski drugačija saznajna moć, nesvodiva na spontanitet razuma, mišljenja, suđenja, pojma, kao što se, sa druge strane, ni razum, posredno mišljenje, suđenje ne može svesti na receptivitet čulnosti, neposredno opažanje. Za Kanta je suštinska drugost prvo nesvodivost jedne saznajne forme (spontaniteta mišljenja) na receptivitet neposredne čulnosti, opažaja i pored toga spoljašnja afekcija slepih sadržaja, naspram praznih formi spoljašnjeg ili unutrašnjeg čula, ili čistog mišljenja, suđenja. I ne samo da se suštinska drugost slepog sadržaja ne može izvoditi iz prazne forme, spontaniteta mišljenja, nego ni suštinska drugost druge prazne saznajne forme, receptiviteta opažaja, iz prapočetnog  Ja (mislim, sudim) – spontaniteta suđenja, mišljenja.

Pored toga i ta (spoljašnja, unutrašnja) apriorna čulnost je subjektivna, te čiste forme–opažaji prostora i vremena pripadaju subjektivnosti. Bilo koje, kakvo izricanje, sve kategorije, pa svakako, i kategorije kvaliteta sama (sva) logika, sve naše saznanje, iskustvo pretpostavljaju starije Ja. Bez obzira na to da li će Ja sebi samo postaviti granicu ili će to Ne-ja biti nešto po sebi, što se suprotstavlja tome Ja (što se vrlo teško može prihvatiti)  ne može se govoriti ni o kakvom Ne-ja, ni iz Ja, ni naspram Ja, nego svako (bilo koje, kakvo) nešto ili sve po najstarijoj transcendentalnoj osnovi starijeg Ja (mislim, sudim), pojavnim mišljenjem, saznanjem, iskustvom potpada pod Ja (praosnovni identitet Ja=Ja)!

Svi afirmativni, negativni pojmovi, sudovi, zaključci razuma, uma pretpostavljaju čisto Ja mislim, sudim, u svojoj konkretnoj primeni uslovljeni su transcendentalnim uslovima apriornih čula–opažaja prostora i vremena; mogu se posmatrati samo po sadržajima opažanja, u okvirima iskustva.

Kant je više od pola truda u svojoj Kritici čistog uma utrošio upravo za to  zasnivanje.^[6]Tačnije:  ako  početno Ja znači: Ja mislim, sudim jesam, postojim, onda Ne-ja može biti samo: Ja nisam, ne mislim, ne sudim, ne postojim, pa sinteza teze Ja i antiteze Ne-ja ne znači ništa!

Doduše i sam Fihte kasnije uviđa kasnije da njegovi početni stavovi nisu dovoljno utemeljeni, te  koriguje svoje stanovište. To sada nije neko Ne-ja koje se suprotstavlja početnom Ja, nego već samo apsolutno slobodno početno Ja samo sebi postavlja suprotnost, drugost – Ne-ja.

Zapravo, ta druga faza Fihteove filozofije u kojoj pokušava da ukine suštinsku drugost opažanja naspram mišljenja, uopšte spoljašnjost slepih sadržaja, objekata naspram unutrašnjosti praznih saznajnih formi čiste subjektivnosti kao kod Kanta, i naspram toga iz samog apsolutnog Ja samoograničenjem izvede svaku granicu ili drugost, time što apsolutna forma delatnog mišljenja proizvodi saznanjem svaku Ne-ja sadržinu, zapravo je skica kasnijeg Hegelovog shvatanja prirode kao otuđenja, ospoljenja apsolutne ideje, svojevoljnog otpuštanja duha po sebi i za sebe u drugobivstvenu formu prirode, ili Šelingovo otpadanje.

Opet, ako već  Fihte pokušava da sve sadržaje opažanja, koji kod Kanta prvenstveno dolazi afekcijom predmeta na naša čula ne shvata više kao saznajnu drugost neposredne čulnosti nesvodivu na mišljenje, nego doslednim monizmom, panlogizmom jedne apsolutne nauke pojmi kroz sam spontanitet čistog Ja, svede na unutrašnju osnovu svesti, delatnost prvostepenog saznanja, mišljenja, onda je utoliko više protivurečno da se sada iz daleko moćnijeg (apsolutno delatnog) Ja, iz koga se ne izvodi sav mogući sadržaj, nego i svaka svetskost sveta, sada izmišlja, postavlja samoograničenjem bilo neko Ne-ja! Jedna takva apsolutna forma (Ja), subjektivnog, koja apsolutnom delatnošću mišljenja uključuje i svu moguću sadržinu (objektivno), tek  ne može imati naspram sebe nikakvu suštinsku drugost –  Ne-ja.

Međutim iako svaki mogući–stvarni–nužni umsko-razumsko-čulni sadržaj, sva logika, kategorije, saznanje, iskustvo, objektivnost, uopšte, svako Ne–ja, po postavkama Kritike čistog uma, pretpostavlja predlogičko, predsaznajno „neizvodljivo“ najstarije sintetičko Ja mislim (Ja=Ja), i rani Šeling i kasnije Hegel (pod uticajem Spinozinog Deus sive Natura) sa tim izjednačenjem Ja i Ne-Ja ili samograničenjem prvostepenog Ja, mnogo pre pokušavaju suprotnu stvar: da iz razumsko-čulnog Ne-ja (pojavnog sadržaja) saznanjem od pojave, suštine do pojma iz subjektivno-objektivnog mišljenja, pojma izvedu na kraju apsolutno umno Ja!

Sasvim je svejedno da li se ta suštinska drugost Ne-ja, umesto Kantovog opažanja nesvodivog na mišljenje sagledava unutar jedne iste subjektivnosti, shvata kao slobodno otpuštanje apsolutnog slobodnog duha u drugobivstvenu formu prostorno-vremensko-materijalne prirode, kao samootuđenje, ospoljenje apsolutne ideje, ili kao samoograničenje apsolutno delatnog Ja mislim, saznajem, u svim tim slučajevima je zajedničko da se do suštinske drugosti, sadržaja opažanja, uopšte prostorno-vremensko-materijalne prirode, istorije samo naizgled dolazi iz apsolutnog delatnog Ja–saznanja–mišljenja; njegovim slobodnim samoograničenjem, samootuđenjem, sasmoospoljenjem, samootpuštanjem…

I kada se naspram početnog Ja postavlja Ne-ja, to na prvi pogled izgleda da se supstancijalno saznanje, mišljenje izjednačuje sa apsolutnim Ja: da se njegovim samoograničenjem dedukuje svaka moguća–stvarna–nužna drugost (Ne-ja), i zatim sve ostalo: utemeljuje samo jedinstvo logike, logičnost logike, daje metafizička dedukcija kategorija. I nije samo Hegel, nego, svakako, i rani a delimično čak i kasni Šeling uključen u to Fihteovo utemeljenje.

U Šelingovom Sistemu transcendentalnog idealizma priroda se shvata samo kao Ne-svest, kao usnulost, onesvešćenost, nesaznatost duha, dok se u poznoj filozofiji apsolutna potencija Boga poima stvaranjem kao svojevoljno samoograničenje Božije apsolutne neograničenosti. U svakom slučaju,  to izjednačenje Ja i mišljenja i onog o čemu se misli (forme i sadržine), misli i predmeta misli, saznanja i predmeta saznanja i  shvatanje svake drugosti čulnosti, opažaja, predmeta saznanja, prirode, objektivnosti (Ne-ja) kao samoograničenje apsolutnog Ja,  utemeljuje Hegelovo slobodno otpuštanje apsolutnog duha, ideje u formu drugobivstva, saledavanje  prirode kao ne-Boga, Ne-duha, Ne-ideje, kao otuđenje, ospoljenja Božijeg apsolutnog samosaznanja, samomišljenja...

Zapravo, taj prikriveni transcendentalizam, koji svu prirodu, istoriju svodi na samosaznajnu osnovu, zapravo, prvobivstveni sadržaj „apsolutnog“  mišljenja najviših ideja uma indukuje iz drugobivstvene prirode, istorije, upravo ne obuhvata ono najbitnije  u prirodi: nadsaznajno, nadlogičko, nadbivstveno stvaranje (ili nadsaznajno, nadlogičko jedinstvo prirode) a u čoveku nadsaznajnu, nadlogičku čistu volju i jednu istu vlastitost! Hegelove fiktivne odredbe otpuštanja, drugobivstva, otuđenja, ospoljenja  samo dokazuje Kantovu osnovnu tezu: da  sadržaj svih naših pojmova, sudova razuma pa, svakako i taj Hegelov (od početnog bića, dalje suštine i suštinom svih suština apsolutnog pojma, ideje) apsolutnog“ samosaznanja, samomišljenje  u sveobuhvatnim zaključcima uma, „dolazi iz pojavne prirode, čulnosti, opažaja!  

Kada Kant kaže da sve naše saznanje počinje od od pojavne čulnosti, opažaja pa ide mišljenjem, poimanjem, suđenjem razuma ka suštini u pojmovima, sudovima, i na kraju, suštinom svih pojmova, sudova, transcendentalnim idejma ka završnim zaključcima uma, on podrazumeva se da to sveobuhvatnim jedinstvo saznanja u granicama iskustva ostaje i dalje samo pojavno.

Zato je prvostepena (suštinska) subjektivnost kod Kanta utemeljena u nadsaznajnoj, nadpojmovnoj čistoj volji, imanentnim idejama Boga, slobode i besmrtnosti duše, ne na saznajno-logičkom pojavnom umu, i onome šta mogu da znam, nego u onome zašto sam čovek, šta treba na činim i čemu treba da se nadam s kojim se u suštinskom praktično-moralnog umu utemeljuje čovečnost čoveka (ljudskost ljudskog roda).

Tačnije, to ponovo (nakon Kantove kritike) davanje primata saznajno-logičkoj subjektivnosti, proglašavanje za prvostepenu i apsolutnu subjektivnost, upravo oduzima onu suštinsku, nadsaznajnu, nadlogičku (praktično-moralnu) subjektivnost. Međutim, ne samo da neko Ne–ja nije moguće po sebi, bez starijeg nadsaznajnog, nadopažajnog Ja (čiste volje i jedne slobodne vlastitosti)  nego ni bilo koja da–ne, jeste–nije praosnova pojmova, sudova, zaključaka znanja, bilo kojeg, kakvog pitanja: šta, kako, kako, koliko, zašto samo saznajno-logičkog Ja! Samo predsaznajna, predlogička (nadsaznajna, nadlogička) čista volja i jedna slobodna vlastitost može utemeljiti saznajno-logičku osnovu, kao što samo nadsaznajna, nadbivstvena apsolutna volja i stvarajuća sloboda utemeljuje bivstvenost bivstvovanja stvorene prirode!

 

 

---

[1]Iako Kant tek iz spoljašnjeg opažaja razlikuje “stvarne od zamišljenih talira“,  on slično Dekartu, već iz praosnovnog Ja mislim podrazumeva Ja jesam, postojim  (samoizvesno samopostojanje već iz mišljenja, pojma) nezavisno od  opažaja! Osim toga, on ne prihvata samo formalno-sadržinsko pojavno jestastvo u jedinstvu praznih forme i slepih sadržaja, nego i objektivno (prekritičko) bivstvovanje naše nespoznatljive suštine ili same stvari po sebi!

To jest, ako suština nas samih ili stvari po sebi, postoji, jeste (pre), nezavisno od saznajno-pojavnog jedinstva unutrašnjeg–spoljašnjeg, prazne forme–slepe sadržine, kakvog ima smisla transcendentalni okret u kome se sva pojavna objektivnost upravlja prema čistoj subjektivnosti? Za više o ovoj napomeni pogledati  radove na ovom sajtu: Da li je postojanje predikat i Čista volja u Kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike.

[2] Zapravo taj stav da se „Isto postojeće može misliti [saznavati, iskazivati] i biti“   utemeljuje se još kod  Parmenida.

[3] U učenju o nauci [...]  um je ono jedino po sebi, a individualnost je samo akcidentalna, um je svrha, a ličnost sredstvo, ličnost je samo poseban način da se um izrazi [...] Za učenje o nauci samo je um večan, individualnost, međutim, mora neprestano da odumire. Ko tom poretku stvari ne bude pre svega prilagodio svoju volju, taj nikada neće doći do istinskog razumevanja učenja o nauci.“ (Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, BIGZ, Beograd, 1976, str 167.). Fihte postavlja umnost ispred čiste volje, međutim,  samo čista volja u savršenom jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela praktičnim umećem utemeljuje umnost! Svakako da to Fihteovo davanje prednosti opštelogičkom Ja nad pojedinačnom Ja i supstancijalnom umnom Ja, nad individualnim, vlastitim, voljnom Ja, vodi direktno u Hegelovu filozofiju apsolutnog Ja. I zato se kao reakcija na Hegela pojavljuju Šopenhauerova slepa volja, ili Ničeova volja za moć. Taj polaritet opštelogičkog i vlastitog Ja nastavlja se i kasnije, između egzistencijalne filozofije na jednoj i  pozitivizma ili analitičke filozofije, na drugoj strani.

[4] Logičko Ja traži za svoje utemeljenje starije voljno Ja, a praosnova A=A najstariju sintetičku osnovu jedne iste vlastitosti.

[5] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, Beograd, Prosveta,  1973, str. 121. Dodatak

[6]Izgleda da Kant pred kraj života nije više imao interesa ili strpljenja da daje temeljnu kritiku Fihteovog stava.