Da li vidi koji zna ili zna koji vidi?

Autor: Tomislav Novaković

 

(Izbor iz Atomike)[1]

 

Kako se svest najviše izražava kroz misli, a misli najviše kroz reči, govor, suštinski problem se sastoji u tome da se pokaže odnos između čulnosti, pre svega viđenja kao najbližeg svesti i same svesti, misli iskazanih kroz: pojmove, imena, reči, govor. Treba objasniti vezu između samog viđenja i pojmova, reči, govora. Zapravo, suštinsko pitanje jeste: Da li vidi onaj  koji zna ili zna onaj koji vidi?

Neće biti dovoljan najveći napor razuma i uma samo da se na to pitanje odgovori; a kamo li  još objasni samo Ja ili  volja, osećanje, svest, govor, mišljenje... Ipak, mora se razjasniti ta veza između viđenja i reči, pojmova, ili između govora, svakog imena, imenovanja i osećanja, svesti, mišljenja.  pre svega, objasniti samo viđenje; kako se, uopšte, vidi (kao i svaki drugi opažaj) šta je sam razum, pa koje su njegove osnovne moći, pravila, mogućnosti samog mišljenja.

Kant uvodi neka fiktivna čula (prostor i vreme), koje proglašava za apriorne opažaje spoljašnjeg, unutrašnjeg, a  ne objašnjava stvarna, postojeća čula. Preskače starija pitanja: kako se uopšte vidi, čuje, ima oset, osećaj, osećanje, volja, pa posle toga i moći pamćenja, sećanja, zamišljanja, mišljenja, govora, svesti... Svakako da je mnogo lakše objasniti (iskonstruisati) fiktivno apriorno spoljašnje ili unutrašnje čulo-opažanje izjednačiti sa nečim što nisu čula (prostorom, vremenom), nego objašnjavati stvarna, postojeća čula. U tim stvarnim čulima se ne može nikako forma tih čula svesti na apriorni opažaj, a pogotovu sadržaj njihovog opažanja na samu formu njihovog opažanja, kao što se u fiktivnim čulima prostora i vremena „transcendentalni idealitet“ njihove apriorne čulne forme izjednačiti sa  empiričkim realitetom čistog opažanja nego u njihovim formama mora uvek biti uključen i sadržaj!  

Prvo bi trebalo pomoću pamćenja, sećanja, zamišljanja dati vezu između viđenja i govora, uopšte imenovanja, imena, i svesti, mišljenja. Objasniti samu mogućnost konkretnog  viđenja, u kome se već na delu sastavljaju razum i čulnost, svest i opažaj. Kako se uopšte vidi, ima samo viđenje, na koje se u krajnjem slučaju, mogu svesti svi opažaji, ili iz najvišeg duhovnog viđenja umom samih večnih ideja (kao kod Platona) izvesti sve čulno-predmetne forme-sadržaji, predstave konkretne svesti, mišljenja. Mnogo pre nego što  prostor i vreme proglašava za apriorne spoljašnje, unutrašnje opažaje (fiktivno spoljašnje, unutrašnje čulo) treba objasniti već postojeća, stvarna čula. A nakon toga  kako se uopšte ima  osećanje,  sećanje, pamćenje, sećanje, zamišljanje, volja, mišljenje, svest…

Svakako, mnogo je teže objasniti ta stvarna, postojeća čula, ili samu volju, osećanje, sećanje, pamćenje,  zamišljanje, mišljenje, govor, svest.., nego izmisliti da su prostor i vreme čula izjednačena sa apriornim (spoljašnjim, unutrašnjim) opažajem da bi se tako utemeljili opšti i nužni sintetički sudovi matematike, nauke.^[2]

Npr. Platon npr. matematičke pojmove (tačku pravu, ravan, trougao, kvadrat, krug...) ne postavlja u prostorno-vremenske koordinate. On čak od početne pravilnosti matematičkih oblika ide dijalektikom čistih pojmova ka starijoj  pravilnosti, ispravnosti, pravosti istine poslednjih logičko-stvarnih sadržaja, bića po sebi, samih  ideja. I po pravosti, kružnosti (prvo logičke pa matematičke) trougla, kvadrata, kruga ... (iz osnovnih trouglova svih ostalih likova, figura) daje konstrukciju osnovnih elemenata i celog vidljivog sveta.

Dakle, Platon (platoničari) iz opštih i nužnih matematičkih sudova, praosnove jednog, beskonačno velikog i beskonačnog malog (u Timaju  istog, različitog i bića, i pravilnosti osnovnih geometrijskih oblika) utemeljuje vezu pojedinačnog – opšteg. A dijalektikom pojmova  logički metod, put ka saznanju stvari po sebi, samih ideja.

 Kant na osnovu čiste subjektivnosti, transcendentalnosti kategorija i čistih opažaja spoljašnjeg, unutrašnjeg čula, prostora, vremena, objašnjava mogućnost znanja i celokupnog iskustva. Za njega prostor i vreme nisu ni pojmovi apstrahovani iz iskustva, ni stvari po sebi potpuno nezavisne od čoveka, nego samo načini na koji čovek opaža spoljašnje, unutrašnje.

Platon, nasuprot tome,  baš razmatra pravi problem: šta je saznanje? I to u prvom, suštinskom, najvišem, smislu. I kako je ono moguće? Zato, svakako, zaključuje: da vidi onaj koji zna. Da je svako viđenje samo prepoznavanje nečega što smo znali od ranije. A najviše intelektualno sagledavanje svega sa svih strana,  ljubavlju ka mudrosti, filozofijom je celovitim duhovnim vidom, umom najjače osećanje, sećanje stvari  po sebi, večne ideje. Bilo koji, kakav opažaj, čak i najmanji samo je neko osećanje, stepenovano sećanje, delimično prepoznavanje, saznanje, čulna senka za dalji razumski odblesak ili najviši umski sjaj istine po sebi, večne ideje. Početna slika pojedinačnog opažaja, predstava i dalje ime, posebni, opšti pojam  izaziva dušu da se, pomoću unutrašnje svetlosti najviše ideje dobra, dijalektikom pojma priseti sveobuhvatne celine, sagleda unutrašnjim vidom znanja svega sa svih strana umom večne ideje. Duša je večna, seli se iz tela u telo, pa čak i u telo životinja, koje imaju dušu, samo mnogo nižu svest, i one mogu da vide.

Dakle, po Platonu mora postojati čitav apsolutan svet logičko-stvarnih idealnih formi-sadržaja, apsolutnih kvaliteta, uočljiv jedino iz najjačeg osećaja, osećanja, sećanja sveobuhvatne misli večne ideje da bi postojao ili se objasnio svet bilo kakvih pojedinačnih opažaja, posebnih, opštih pojmova, svih formi-sadržaja različitih, suprotnih stvari ili bića. Duša se sa svakim oblikom, pojedinačnim bićem, slikom, imenom, predstavom, doživljajem, pa dijalektičkim razgovorom pojmova seća na kraju celovite istine, prepoznaje večne ideje.

Pojedinačne čulne slike, predstave bilo koje stvari, predmeta koji se opažaju čulnim viđenjem, samo su senke, a pojmovi razuma samo  odsjaji jedino pravih bića po sebi večnih ideja. Veza pojedinačnih opažaja (samo senki bića), opštih pojmova (samo odsjaja bića) se sagledava samo filozofijom, ljubavlju ka mudrosti, metafizičkim iskustvom uma, najjačim sećanjem pomoću unutrašnje svetlosti najviše ideje dobra (ideje svih ideja), s kojom se uviđa svepovezanosti svih ideja. Jedino  se dijalektikom   duša uzdiže od senki pojedinačnih čulnih opažaja i odbleska u opštim pojmovima razuma ka biću po sebi, večnom životu istini celovitih ideja.  

 

Unutrašnji vid znanja: uviđanje i viđenje

 

Empirizam praosnovu saznanja utemeljuje na nekoj samoočiglednoj čulnoj datosti. O samoj, čulnoj datosti,  npr. praosnovi viđenja, ne diskutuje se. Ipak, šta omogućuje tu samoočiglednu čulnu datost? U stvari, iza naizgled najprostijeg viđenja jedne najjednostavnije stvari, pojave nalazi se ceo unutrašnji i spoljašnji svet složenosti; i onaj skriveni unutra u tajni viđenja iz nas samih i onaj spolja u tajni svake stvari. Starija sintetička osnova unutrašnjeg po čistoj volje i jedne slobodne vlastitosti i sve spoljašnja po svakoj različitoj čulnoj draži.

Polazi se od toga da nešto znači to i to, da je isto kao to  i to, po unapred datom, zadatom, definisanom značenju najprostijih stavova, zasnovanih na samoočiglednoj čulnoj datosti, najjednostavnijim pojedinačnim slikama, osetima,  neposrednim činjenicama iskustva, kojima jedino može biti provereno da li to istina, istinito značenje. Međutim, sva ta prosta pojedinačnost (kada se uveliča) u mikro i mikro svetu čitav je svet, mnoštvo! Tačnije, tek se po nekom unutrašnjem vidu znanja, po pojmovima, sudovima, zaključcima razuma, uma, naknadnim uviđanjem, razumevanjem, interpretacijom same “činjenice” može reći, šta je u suštini ta složevina.

Sličan problem postoji i pri viđenju u „običnom” svetu; pri pokušaju da se suštinski objasni bilo koja stvar, biće, pojava u njenoj svepovezanosti sa drugim stvarima, pojavama, ili celinom svih stvari, pojava.  Na primer, drvo u odnosu na zemlju, vazduh, vodu, svetlost… itd. Jer, bez obzira na to da li je u pitanju običan vid ili sluh, ili bilo koja pojedinačna čulna draž u nekom naučnom posmatranju pojačana instrumentima, ona, opet, svakovrsnim prožimanjem, ukrštanjem pojmova, činjenica, povezivanjem najrazličitijih značenja, hvata na kraju po nekoj posebnoj, zajedničkoj celini. I tako se do znanja o bilo kojem pojedinačnom kvalitetu dolazi stapanjem, povezivanjem jednog promenljivog kvaliteta sa bezbroj drugih promenljivih, različitih kvaliteta; zapravo, tek posebnim uviđanjem, unutrašnjim vidom znanja svega sa svih strana  pri svakoj vidljivoj, nevidljivoj stvari, pojavi mikro ili makro sveta.

Na primer, u posmatranju drveta se u početku zapaža koren, stablo, grane listovi.., dubljim posmatranjem njegovog sastava posebne ćelije, organi korena, stabla, kore, grana, listova, pa iza toga još veza sa neorganskim: zemljom, vodom vazduhom, mineralima, svetlošću, oprašivačima… Čak i dalje, zemljom kao planetom, ili suncem ka zvezdom, pa daljim galaktičkim prostorom, celom vasionom … Na kraju se čak zaključuje da je ogroman broj uslova potrebno sastaviti za nastanak vode, života na Zemlji, uopšte najsloženiji procesi kosmosa za nastanak teških elemenata, a za sam nastanak  materije prakvanti.

Dakle,  da bi se objasnilo najobičnija činjenica, na primer drvo, da ona po svome značaju bilo šta znači, a ne samo ostalje i dalje samo na čulnom nivou prostog viđenja (koje ima i životinja), da uopšte  ima značaj bilo koja logička činjenica, ona mora uključiti sve suštinske sadržaje biljke, drveta i u njemu samom i oko njega koje su potrebne da ono postoji, živi, raste: zemlju, vodu, vazduh, svetlost ..,  čitav svet!

Jer, kada se kaže „to“, ili „ovo“ je „crveno” iza toga najjednostavnijeg značenja crvenog prvo se pretpostavljaju boje, pa kao jedan početni deo spektra same (nevidljive) svetlosti crvena. Opet, za samu (nevidljivu) svetlost potrebne su osnovne aksiome cele fizike (nauke) – pa čak, na kraju i iza fizike, matematičko-logičke postavke meta(fizike) da bi objasnile čitav vidljivi, fizički svet. Svakako, da je isto tako i kada se posmatra suština bilo kojeg drugog kvaliteta; težine, temperature … itd. Bilo koje pojedinačno “to”, “ovo” pretpostavlja za svoju sliku datu viđenjem, najjednostavnije opažanje ili  dalju interpretaciju, tumačenje, celinu sveta i celinu svesti.

Svaki kvalitet se određuje, shvata prema nekom drugom kvalitetu; tačnije neko povezano mnoštvo kvaliteta u datoj slici, činjenici, događaju … u povezanosti sa mnoštvom drugih kvaliteta, slika, činjenica, događaja… I tako se za najprostiji vid, mora  pretpostaviti cela svest i ceo svet! Celo telo kao i oko (čulo vida), pa  zemlja, voda, vazduh, svetlost ... Taj kvalitativni odnos od van ka unutra i od unutra ka vam mora da shvati, uhvati, obuhvati bezbroj različitih stvari.

Astronomskim instrumentima može se gledati stanje zvezda, galaksija, svemirskih objekta – posmatrati njihova slika unapred, unazad. I po onome što je bilo,  zaključiti po analogiji šta će kasnije biti. Ili po nekom indirektnom znaku (na  primer tragu na fotografskoj ploči) ispitivati matematičko-fizički opis, ponašanje logičko–činjeničnog sklopa najjednostavnijih nevidljivih čestica-energija mikro sveta. I u svim tim instrumentima  pretpostavlja se praosnova čistog opažaja, kao što se u suđenju traži osnova čistog pojma. Na kraju se, po Kantu, na primer, tek nužnim pojmovima, a po uslovima jednog i drugog (sveg opažanja i suđenja, mišljenja), najvišim formama zaključivanja, transcendentalnim idejama uma, dobija celina sveg znanja, reguliše sveobuhvatno jedinstvo iskustva.

U suštini za te nužne postavke (meta)fizike – prve nevidljive logičko-ontološke principe, suštine, zakone pre, iza svega vidljivog, sve fizike, nije čak ni potrebno ići u taj, posebno skriven od naših čula, nevidljivi mikro ili hiperdaleki makro svet! Još po Aristotelu, da bi se objasnila bilo kakva materijalna mogućnost, oblik, kretanje, svrha, prvo se mora, sa najvišom logičkom nužnošću  zaključiti da postoji apsolutna duhovna stvarnost, najviši oblik svih oblika Božijeg večnog života, bića.  Mišljenjem mišljenja, nepokretno što pokreće, najviša svrha po sebi jedno sa bićem po sebi, savršenim delom. Apsolutno logičko-stvarno mišljenje-biće što oblikuje, pokreće svaki oblik, svrhu, od mogućnosti ka stvarnosti.

Osim toga, ni samo prosto viđenje (kao, uostalom, i bilo koje drugo čulo), daleko je od toga da je nešto jednostavno, lako za objašnjenje, nego jednako kao i sama svest, pripada takoreći neobjašnjivim stvarima, ili barem najtežim za objašnjenje!

Već je rečeno da je jedino Platon suštinski uzeo u obzir problem viđenja; pokušao da ga objasni do kraja unutrašnjim vidom znanja, jer je ono  posmatrano samo za sebe (bez starijeg unutrašnjeg vida znanja), takoreći neobjašnjivo! To jest, objašnjivo je samo ako se pretpostavi jedini pravi, iznutra isti istinom sa svih strana svedimenzionalni vid znanja. Neposredno gledanje večnim delom duše – umom, savršene istine – apsolutne ideje. A svaki drugi vid, i bilo koji drugi čulni  sklop u okviru njega,  u službi je tog vida znanja, samo delimični odblesak tog jedino unutrašnjeg uviđanja, umskog viđenja svega sa svih strana iz celovite ideje. Na primer, ako bi boje bile ono što postoji samo za nas, a po sebi postojala samo nevidljiva svetlost, koja se može osetiti samo po toploti, taj unutrašnji  umski vid jedne sa svih strana iste istine bi postojao po unutrašnjoj svetlosti čistog pojma, ideje, dok bi svaki drugi delimični „vid” (bilo kojeg čula), po svojoj “boji“ bio samo odblesak tog vida.

Naime, svako čulo po svojoj „boji” gleda jednu stranu, a nijedno celinu. Razum, kao neko „svečulo” sažima sve boje u beloj, ali tek se po unutrašnjoj svetlosti istine sagledava svedimenzionalnim logičkim vidom, umom sama stvar po sebi, pomoću najviše ideje dobra vide direktno same ideje.

Sličan primer daje Platon u Državi, objašnjavajući odnos ideje dobra i ostalih ideja Samo što se tu uz svetlost sunca dodaje u tom poređenju i toplota. Kao što sunce ne daje svetlost stvarima samo da budu viđene, nego i toplotu da se rode, nastanu, porastu, postoje,  tako i ta ideja svih ideja, ne omogućava svetlošću najvišeg dobra svim ostalim idejama samo da budu poznate, saznate, nego im daje i samo postojanje, biće; tačnije, samo po najvišoj ideji dobra, mogu da postoje večna bića ideje i unutrašnji vid u našoj duši istine večne ideje. Svaka stvar jeste to što jeste tek po ideji, a svaka ideja tek po dobru, ideji doba. Dobro je ono idealno, suštinsko u  idejama; ideja za ideje, „Bog” za ideje.

 

Sintetičke i analitičke forme. Mišljenje i misli, govor i reči, račun i brojevi.., viđenje i oblici, slušanje i zvuci.., značenja i znaci

 

U stvari, pojedinačan znak i pojedinačna čulna datost  samo je jedna, početna, mnogo lakša strana stvari. Prava suština problema je u opštijem značenju (znaka), bilo kroz povezanost sa drugim znakovima, bilo u značenju neposredne čulne datosti, povezanosti svih čulnih datosti. Kako  će se pojedinačni znak objašnjavati, definisati bez opšteg značenja, svepovezanosti svih znakova znanja, ili govoriti  o pojedinačnoj čulnoj datosti, bez sveopšte čulnosti, svepovezanosti svih čulnih draži, čulnosti uopšte? Iznad svake takve teorije saznanja, visi uvek, kao Damaklov mač nad glavom, Kantov problem sintetičke osnove čiste subjektivnosti (apriorne čulnosti, razuma, uma) pre svake analitičke osnove pojmovno-čulne datosti najjednostavnijih sadržaja (po Kantu, uvek empiričke). Bez obzira na to do kojeg se nivoa ide to usitnjavanje sve do najjednostavnijih datosti pomoću logičkog atomizma, kao nužne pretpostavke svakog pojedinačnog označenja, značenja, ili bilo kakvih objektivnih pojmova, sudova, zaključaka  znanja.

Osnova bilo kojeg pojedinačnog znaka mora počivati na čistoj formi, značenju uopšte, mogućnosti da se povežu svi ti posebni znakovi, znaci i daju tako, omoguće njihovim jedinstvom konkretna značenja znanjem. Tačnije, bilo kakva unapred definisana nova označenja, pojedinačna imenovanja, moraju da uključe sintetičku osnovu zajedničkih znakova znanja, nekog prvog, sveopšteg značenja, imenovanja. Kao što, takođe, i svaka neposredna datost, bilo koje pojedinačne slike, čulne draži, mora uključiti pojedinačnu sintetičku osnovu svake posebne čulne moći, ili svekolike čulnosti u povezanosti različitih čulnih draži, i na kraju same (ili svake)čulnosti i same svesti. I ta praosnova, koja povezuje značenje svih pojedinačnih, posebnih znakova u sintetičkoj osnovi same logike po nekom sveopštem značenju, ili sve čulne draži na kraju u jednoj svesti, nema nikakvu samoočiglednu čulnu datost iza, ili ispred sebe!

Zato se mora reći da tek u sintetičkoj osnovi živog govora postoji svepovezanost reči, svih značenja, ili u živoj misli – ideji svepovezanost misli; u živom viđenju, sluhu, svepovezanost slika, zvukova, melodija; u živom računu – svepovezanost svih brojeva, operacija. Pre svega u skrivenoj sintetičkoj osnovi svake stvari, bića postoji na delu, starije jedinstvo u najsloženijem živom, kao i u najjednostavnijem, subatomskom sastavu neživog.

Kao što osnova svake pojedine čulne datosti, opet mora počivati na sintetičkoj osnovi samih čula (viđenja, čujenja..,) ili povezanosti svake posebne čulne draži u sintetičkoj osnovi razuma, tako i osnova svakog znaka, označenja mora počivati na sveopštem značenju, vezi svih znakova znanja, čak u sintetičkoj osnovi same logike u čistoj volji–svesti, koja drži u jedinstvu sve znakove znanja, sva značenja!

Po Kantu je svaki pojedini simbol, znak, ime, pojam, posebno označenje, moguć tek po živoj sintetičkoj formi cele logike, praosnovnom  značenju, samopoznanju svesti utemeljenom u samosvesti, koja jedino može da poveže sve različite reči, imena,  simbole, prima i nosi nužnu vezu svih pojedinačnih, posebnih značenja, znanja. Bilo kakva jednoznačnost, pojedinačnih znakova, značenja mora opet biti zasnovana u nekim opštim znakovima znanja; utemeljena, pre svega, svepovezanosti značenja u sintetičkoj praosnovi samosvesti ili najopštijim logičkim pojmovima, kategorijama.

U svakom slučaju, za neku praktičnu primenu hipotetičkog čistog logičkog jezika nauke postoji tri krupna problema. Jedan problem jeste odnos znaka i slike, čulne draži, “predmeta” uopšte. Drugi je odnos samih znakova između sebe, tačnije sintetička osnova veze znaka i značenja koja jedino može biti utemeljena u sintetičkoj praosnovi samosvesti. Treći problem tiče se povezanosti svih tih različitih slika, čulnih draži između sebe. Jer, kao što bilo kakva slika, viđenje mora uključiti sintetičku osnovu čula vida koja nosi u sebi mogućnost viđenja bilo kojeg oblika; tako najobičniji atomski stav, usmeren ka pojedinačnoj činjenici, čulnoj datosti, mora za praimenovanje osnovnih pojmova, znakova, simbola, njihovo tačno značenje, podjednako uključiti sintetičku osnovu celog jezika – sva moguća značenja.

Čak i da se sa veštačkim logičkim jezikom isključi sintetička osnova prirodnog jezika, mora ostati sintetička osnova same logike u samosvesti. I na kraju se može pokazati da  svaki od tih veštačkih jezika, sa unapred definisanim značenjem svojih znakova, simbola, podrazumeva, pretpostavlja sintaktičku osnovu prirodnih jezika, prirodnih znakova, simbola!

Opet, osnova prirodnog jezika drži u živom govoru sva moguća značenja, nosi u beskonačnoj svepovezanosti reči sav sadržaj svojeg, tuđeg spoljašnjeg i unutrašnjeg iskustva. Iskustvo svakog čula, osećaja, razuma, uma, i svih raznovrsnih plodnih veza između njih.

 

---

[1] Ovaj rad je sastavljen od nekoliko odeljaka iz knjige. Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog ima/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd, 2010. Pravo pitanje (od  95-97 str.),  Logički vid znanja; uviđanje i viđenje (od 186-188 str), Sintetičke i analitičke forme (od 194-196 str.).

[2] Iako je  suštinski problem  odnos praznih formi i slepih sadržaja (bez obzira na to koje su, kakve su saznajne forme u pitanju),  Kant taj problem prikazuje i rešava  drugostepenim odnosom samo dve različite forme (čistog pojma i čistog opažaja)! Svakako da se racionalizam i empirizam ne sjedinjuju samo kroz dve različite saznajne forme, sa nekakvom „transcendentalnom“ „produktivnom“ uobraziljom na  apriornom nivou, nego tek u sintezi praznih formi i slepih sadržaja, sa jedino mogućom reproduktivnom, asocijativnom uobraziljom u konkretnom saznanju na empiričkom nivou!  Sa druge strane, Platon, sa filozofijom u umskom delu duše, pretpostavlja  transcendentnu osnovu uobrazilje, najjače osećanje, sećanje u ljubavi ka mudrosti, istini,  koje dijalektikom čistog pojma  vodi od početne čulne slike i dalje imena, pojma do  same po sebi najviše ideje.