Blagodarje: Aporije utilitarizma

Autor: Tomislav Novaković

 

Prerađen istoimeni odeljak iz knjige Etike i Politika objavljen kao članak 9/10 2021 u časopisu Blagodarje 

 

Na prvi pogled je utilitaristička[1]  maksima: „najveća sreća najvećeg broja ljudi“ najprirodnije načelo da se iz prirodnog prava svakog čoveka na vlastitu slobodu, interes i sreću utemelji građansko pravo i sloboda većinske države na vlastiti interes i sreću. Ipak, dublje posmatranje razotkriva da to pravilo najčešće vodi u svoju suprotnost:  najveću sreću najmanjeg broja ljudi i nesreću najvećeg broja ljudi! ^[2]

  

Osnovna aporija

 

Bilo da se sa maksimom „najvećom srećom najvećeg broja ljudi“ misli na većinu države, čovečanstva ili samo na „najveći broj srećnih“ u bilo kojem skupu ljudi, intenzitet „najveće sreće“ je toliko sužen u svom kvalitetu, da to izuzetno svojstvo ne može nikako pripadati većini. Ako većina poseduje „najveću sreću“, svojstvo „najveće sreće“ gubi smisao. Većina može imati samo neki minimum sreće (a da se ona, ipak, može tako zvati), ili čak samo odsustvo nesreće, ili najmanju moguću nesreću. A svakako da „najveća sreća“ ne može biti minimum sreće,  a pogotovu „minimum nesreće“.

Pored toga, kako je značenje utilitarizma izvedeno iz latinskog utilitas, što bi trebalo da znači da sreću prvenstveno donosi dobit, interes, većina nikako ne može imati najveću korist (dobit), nego samo izrazita manjina; tačnije, vrlo mali broj „odabranih srećnika“...

A ako se „najveća sreća (interes, dobit)“ odnosi na manjinu, ta utilitaristička maksima ne samo da više nije univerzalno moralno načelo, kojim se treba rukovoditi da bi se dostigla „najveća sreća najvećeg broja“ većinske države, ili čak celog čovečanstva, nego najčešće sasvim suprotno nemoralno načelo: najveća sreća najmanjeg broja ljudi (izrazite manjine), koja u ime svoje najveće sreće, interesa, dobiti... proizvodi nesreću, gubitak najvećeg broja ljudi države ili čovečanstva... 

 

Mogući prigovor i njegovo pobijanje

 

Bilo kakav kontraargumenat ovom dokazivanju koji bi tvrdio da se sa maksimom „najveća sreća najvećeg broja ljudi“ ne misli ni na kakvog konkretnog pojedinca  u tom „najvećem broju srećnih ljudi“, na njegovu pojedinačnu sreću (korist), nego na najveću sreću (korist) najvećeg (većinskog) broja,  sreću (korist) većine (celine) tog skupa, nije ispravan. 

Ako nešto pripada celom (većinskom) podskupu – u ovom slučaju, „najveća sreća (korist, dobit)“ – to svojstvo mora pripadati svakom pojedincu tog većinskog podskupa. A već je pokazano da tako nešto nije moguće.

A ako se u maksimi „najveća sreća najvećeg broja“ ne misli na većinu nekog podskupa, nego samo na što veći (najveći) mogući broj najviše srećnih, bez obzira što je taj broj i dalje manjina celovitog skupa države, čovečanstva (ili bilo koje druge grupe ljudi) onda ta maksima potire samu sebe, jer vodi najvećoj sreći, dobiti manjine, a najvećoj nesreći, gubitku većine...

A ako se sa najveća sreća najvećeg broja ljudi, sa onim najveća prosto misli (samo) na sreću najvećeg broja ljudi, bez obzira kolika ona bila, svakako da najveća sreća najvećeg broja ljudi i (prosta) sreća najvećeg broja ljudi – kao preklapajući sine qua non nekog  minimuma sreće ( koji se još uvek ima pravo tako zvati), ili samo „odsustvo nesreće“, tog većinskog skupa, nikako nisu isto.

Očigledno da svojstvo najveće sreće ne može nikako pripadati najvećem broju, većini ljudi, nego samo pojedincu ili manjinskoj grupi; svejedno da li privilegovanih ili sposobnih, preduzimljivih srećnika. A da sreća  (a pogotovu interes, dobit) najvećeg broja, većine ljudi može biti samo minimum sreće, ili samo odsustvo nesreće.

Doduše, ako bi taj kriterijum najveće sreće manje zavisio od  spoljašnjih dobara, materijalne koristi, dobitka, koji se mogu kvantitativno meriti, već više od kvaliteta nekih moralnih vrednosti kao, na primer,  poštovanja Deset Božijih zapovesti, ili najviše ideje dobra, kao kod Platona, ili pravednog života u skladu sa vrlinom, kao kod Aristotela, ili moralnog zakona, kao suštine čoveka i ljudskog roda, kao kod Kanta, onda bi jedno takvo kvalitativno načelo moglo voditi najvećoj sreći najvećeg broja ljudi.

To jest, ako većina ljudi svojim slobodnim: mislima, rečima, odlukama i delima rukovodi čistom voljom, to može, na kraju, voditi najvećoj sreći najvećeg broja (bilo kojeg skupa) ljudi – dok utilitarističko načelo, koje iz prvostepene koristi, dobiti obećava „najveću sreću najvećeg broja ljudi“ najčešće vodi u svoju suprotnost: u  najveću sreću najmanjeg broja ljudi i nesreću najvećeg broja ljudi!^[3]

 

 

Čista i nečista volja: Kvantitativna i kvalitativna osnova sreće

 

Kada se u dekadnom sistemu nula doda ili oduzme nekom broju, to ne menja njegovu vrednost a kada taj broj množi sa nulom, to u potpunosti potire njegovu vrednost... 

Međutim, ako nula stoji kao poslednja cifra na kraju tog broja, to udesetostručava njegovu vrednost...

Da li isto tako i u našim merama kvaliteta, slično dekadnom sistemu brojeva, na kraju postoji u praosnovi čiste volje neka „nula“, „ništa“, kao neko najstarije Ne, koje negacijom negativnog (svake laži, zla u sebi) kroz Deset Božijih zapovesti, ili moralni zakon, Tao, prazninu... utemeljuje  najviše Da, svaku pozitivnost pozitivnog ... u nevidljivom temelju svake slobodne ličnosti... Kao najstarija kvalitativna osnova, koja sprečava da se suština čoveka meri kvantitativno, svede na bilo koju spoljašnju stvar, i tako relativizuje, produbljujući vrednost svakog čoveka i svih vidljivih i nevidljivih stvari.

I kao što taj nedostatak negacije prema laži, zlu u sebi (slično množenju sa nulom, koje potire vrednost svakog broja), može obezvrediti ličnost čoveka, tako negativnost prema laži, zlu čiste volje i duhovne slobode, koja ne dozvoljava da čovek bude sveden  spoljašnju, materijalnu stvar (slično nuli na kraju svakog broja), udesetostručava na kraju vrednost čoveka i naroda i i svih ostalih stvari...

 To jest, iako su duhovne vrednosti i moralna načela, koja ne dozvoljavaju da čovek bude sveden na spoljašnje stvari naizgled ništa, naspram jasno merljivog konkretnog interesa, materijalnog dobitka (slično nuli kada se dodaje svim brojevima), kada je to jasno i odlučno ne  laži i zlu: poštovanjem Deset Božijih zapovesti, ili nadinteresnim moralnim posvećenjem nekom najvišem dobru dato istovremeno sa svim ostalim stvarima, ta čista, slobodna volja, kao nula na kraju broja, umnogostručava smisao života čoveka i naroda, udesetostručava, ustostručava vrednost svakog njihovog dela i svih ostalih stvari...

Iako se ne vidi da čista volja, kao nula, ništa naspram konkretnog interesa, dobitka dodaje bilo kakvu vrednost materijalnim stvarima, nasuprot toga jasno se vidi da prihvatanje laži ili zla, kao množenje sa ništa, nulom obezvređuje ličnost čoveka i njegovu duhovnu slobodu i postavlja ispod stvari...

Sa druge strane, jasna i odlučna negacija laži i zla kod svake moralne ličnosti, koja negacijom negativnog, svoju čistu volju i duhovnu slobodu ne daje ni za kakvu spoljašnju stvar, biva ono najpozitivnije pozitivno što po deset i po sto puta... umnožava vrednost same te ličnosti i svaki spoljašnji interes, dobitak, produbljujući smisao života i vrednost svih stvari...

I kao što ništa, nula na kraju broja udesetostručava, umnogostručava njegovu brojčanu vrednost, isto tako i plod dostignut časnim životom na kraju umnogostručava našu sreću, radost...

Svakako, sreću ne donosi samo neki veliki plod na kraju, već, po značenju reči sresti se i kada se čovek sa nekim sastavi u sličnom osećaju, ukusu, sretne u zajedničkom shvatanju, ideji, viziji, doživljaju u nekom dobru, a nesreća, kada se ne sreti, razmimoiđe sa sebi sličnim i sreće samo sa onim suprotnim, što ne želi...

I iako tih bezbroj, naizgled „sitnih“, „nevažnih“ stvari, susretanja, događaja ne donosi konkretni interes, dobitak to sretanje u središtu srca, gradi takođe, uvećava onu duboku radost, koja  umnogostručava smisao celog našeg života i udesetostručava vrednost svih ostalih stvari...

Često nas preterana predanost poslu ili bilo kakvoj drugoj obavezi odvoji od ličnog života i oduzme trenutke radosti i sreće...

Ali nekada nam, sasvim suprotno, neodgovornost, bežanje od obaveze i preterano predavanje trenutnoj radosti i zadovoljstvu oduzme na kraju čak i te lako dostupne stvari, koje nas, barem za trenutak, čine srećnim... Sa druge strane, nadinteresna posvećenost vrednom poslu ili uzvišenom delu, bez obzira na utrošeno vreme, veliki trud, težinu i žrtvu donese na kraju vredan plod i s njim zasluženu radost i dugotrajnu sreću... 

 

 

[1]  Utilitarizam, kao moralno načelo kojim treba da se rukovodi, kako svaki pojedinac, tako i organizovana zajednica, država je utemeljio Džeremi Bentam. To je: „najveća količina zadovoljstva a najmanja količina bola za najveći broj ljudi;“ bez obzira da li su u pitanju fizička ili duhovna zadovoljstva. Kasnije je Džon Stuart Mil, pod uticajem liberalizma, čije je osnovno načelo: da niko kao konkretan pojedinac ne zna šta je najbolje za njega i da sloboda pojedinca određuje slobodu države, to načelo, usavršio u: najveća količina sreće za najveći broj ljudi. On, za razliku od Bentama, fizička zadovoljstva ipak smatra nižim od moralnih i intelektualnih. Na liberalizam i utilitarizam uopšte je pre svega uticao Adam Smit svojim ekonomskim liberalizmom. On tvrdi da bez obzira što se najuspešniji, najpreduzimljiviji pojedinci prvenstveno rukovode ličnim interesom, konkurencija poslova i ideja na tržištu će njihovom inicijativom za kvalitetnijom organizacijom proizvodnje i prodaje ( čak i da oni to i ne žele) voditi direktno i indirektno najvećoj sreći (koristi, dobiti) najvećeg broja ljudi.

[2] Istoimeni, delimično izmenjeni odeljak iz knjige: Tomislav Novaković, Etika i Politika, DESIRE, Beograd, 2013. Od 69-77. str. 

[3] Na primer, nikada nije toliko manji broj ljudi posedovao više bogatstva. Sada u svetu 1% najbogatijih poseduje bogatstva kao ostalih 99% ljudi.