Aristotelovi prvi principi i dijalektika

Autor: Tomislav Novaković

 

Izbor iz Atomike[1]

 

“Što se tiče sposobnosti razuma, kojima saznajemo istinu, – jedne su uvek istinite, a druge su podložne zabludi, – kao na primer mišljenje i zaključivanje. A nauka i intuicija[2] uvek su istinite, i, sa izuzetkom intuicije, nijedna vrsta saznanja nije tačnija od nauke. Međutim, principi su poznatiji nego dokazi... [Ako] nema nauke o principima... intuicija će shvatati principe... Sam princip dokaza nije dokaz... i nauka nije princip nauke. Ako... nemamo izvan nauke nikakvu drugu vrstu istinitog saznanja, – tada će intuicija  biti princip nauke... princip samoga principa, a cela nauka odnosi se prema celini stvari kao što se intuicija odnosi prema principu.“^[3]

„Sve nauke stoje međusobno u zajednici pomoću opštih principa. A zajedničkim nazivam principe kojima se nauke služe da bi na osnovu njih dokazivale, – a ne ono o čemu dokazuju ili ono što biva dokazano. A dijalektika je zajednička svim naukama...[nije]... ograničena samo na jednu vrstu.“^[4]

“Nije ni hipoteza ni postulat ono što nužnim načinom postoji po sebi i u šta nužnim načinom treba verovati... Dokaz, kao i silogizam, ne odnosi se na  spoljašnji govor, nego na unutrašnji govor duše.“^[5]

 

U ovom razmatranju o Aristotelovog shvatanju prvih principima i dijalektike ćemo  sva tri  navoda  iz Aristotelovog Organona objediniti u jednoj raspravi.

Navod o neposrednom uviđanju umom prvih principa po neprotivurečnom logičko-ontološkom mišljenju–biću, sa navodom o jednoj jedinstvenoj nauci – dijalektici, najvišem dokazivanju, razabiranju umom u unutrašnjem govoru duše, logičkom vidu istine iz jedne sveobuhvatne misli, koja sastavlja ne samo prve principe svake nauke, nego na kraju, objedinjujućem principu svih principa, sve nauke zajedno.

Po Platon,u najviši principi traže analitičko-sintetičkom, induktivno-deduktivnom metodom dijalektićke zaključke uma. Aristotel, takođe, u svojoj Metafizici takođe analitičko-sintetičkom, induktivno-deduktivnom metodom opšteg pojma traži umom načela svake nauke, dok jedinstvena načela svih nauka, prve filozofije, nauke o istini, biću kao biću traži sa nužnim pojmovima, sudovima, zaključcima.

Ipak, to načelo jedinstvene  nauke o nauci, znanja o znanju (principa svih nauka), po najvišoj dijalektičkoj nužnosti pojma, suda, zaključka; samokretanju čistog pojma o pojmu, suda o sudu, zaključka o zaključku, gde se potpuno izjednačuje logičko i ontološko, najviše zastupa Hegel u Nauci logike.  “Ima jedna nauka koja proučava biće kao biće i njegove bitne osobine. Ona ne pretpostavlja deo ni jedne od nauka zvanih posebne, pošto ni jedna od ovih nauka ne posmatra biće kao biće nego, isecajući izvestan deo bića, one proučavaju bitnu osobinu samo toga dela.“^[6]

Aristotel u prvom navedenom citatu razlikuje nauku – koja počiva na silogizmima i posrednom dokazivanju, od samoočiglednih načela prvih principa koja se neposredno uviđaju, razabiraju umom. Zato kaže: “Nauka i intuicija [neposredno uviđanje, razabiranje umom] su uvek istinite“...ili “intuicija će shvatati  principe,“ ili dalje “intuicija je princip samog principa.“

Ipak, ako već Aristotel tvrdi da “intuicija“ [neposredno uviđanje, razabiranje umom ]  kao “princip samog principa,“ stoji u osnovi samih principa i da je dijalektika zajednička svim naukama, a ne samo ograničena na jednu vrstu nauke  i pored toga da  “nije  ni hipoteza ni postulat ono što nužnim načinom postoji po sebi i u šta nužnim načinom treba verovati... dokaz, kao i silogizam, ne odnosi se na  spoljašnji govor, nego na unutrašnji govor duše,“^[7] onda samo unutrašnji  vid znanja svega sa svih strana  (kao kod Platona ranije), sveobuhvatnim pojmovima uma može biti to najviše neposredno posmatranje samih principa. I da shodno tome, dijalektika, kao unutrašnji govor pojmova iz jedne sveobuhvatne misli natčulnog, umskog dela duše jedino može istraživati prve principe svake nauke; pogotovu prve principe najviše nauke o istini, bića kao bića  ontologije (teologije, metafizike).

Aristotel to čak i tvrdi u nastavku Organona, na samom početku topike; kada razmatra pravu svrhu i smisao dijalektike. “Postoji još jedna korist [dijalektike] koja se tiče prvih principa svake nauke. Naime, nemoguće je zaključivati o njima na osnovu principa svojstvenih jednoj datoj nauci, pošto su principi prvi elementi svega ostalog. Njih nužnim načinom treba objasniti samo pomoću verovatnih mišljenja, koja se tiču svakog od njih. To je svojstvena ili najvlastitija dužnost dijalektike. Jer zbog njene istraživačke veštine, ona nam krči put ka principima svih ispitivanja  [nauka].“^[8]

Međutim te Aristotelove reči na o mogućnosti da dijalektika istražuje sve nauke i njihove prve principe (mada samo kao  početna, verovatna mišljenja)  u velikoj meri su protivurečne sa krajem njegove druge analitike, gde se upravo tvrdi da se do nesumnjivih principa dolazi direktno i trenutno neposrednim uviđanjem, a ne kroz logičko dokazivanje posrednim zaključivanjem, mišljenjem.

Pošto su prvi principi samoočigledni, oni ne mogu biti predmet nijedne nauke; nego se baš obrnuto, svaka nauka, i njeno posredno dokazivanje utemeljuje na tim neposrednim principima. (Pogotovu ne mogu biti predmet dijalektike, koja se bavi postepenim istraživanjem iz verovatnih premisa).

Pre svega,  moramo pitati:  koji su to, i  kakvi  samoočigledni principi, za koje Aristotel tvrdi se podrazumevaju bez ikakvog posrednog zaključivanja, mišljenja?

Vrlo teško se neposredničulni opažaji bez ikakve pomoći posrednog zaključivanja, pojmovnog mišljenja, mogu izjednačiti sa samoočiglednošću prvih principa. Mnogo pre se  „potpuna izvesnost“ bilo kakvog čulnog saznanje može dovesti u pitanje bez (po) moći razuma, uma, najviše svesti, mišljenja (kao što misli Platon).

Tačnije, po Platonu je čulno opažanje i  i pojmovno rasuđivanje razuma samo (moguće kao) sećanje, prepoznavanje večnim delom duše, umom samih ideja, kroz unutrašnji vid znanja jedne sa svih strana iste istine.

Zapravo, sasvim je očigledno da se pre svake neposrednosti čulnosti, i čulnih utisaka, opažaja, treba objasniti samu mogućnost čulnosti, opažanja. Prvo odgovoriti šta omogućuje samo viđenje, i dalje i zadržavanje čulnih slika, utisaka u duši –  pamćenje; uopšte prisustvo svesti u viđenju?

U svakom slučaju, svaka čulnost pripada nekome i nečemu, pa prema tome, nije ni moguća bez toga nekoga, nečega kome pripada – sama po sebi. Kod čoveka, nije moguća bez duše koja ga prima; njenih formi  razuma, uma, svesti, mišljenja.

Kant najbolje predstavlja glavni problem empirizma: šta omogućava samu čulnost i svojom postavkom čiste subjektivnosti u osnovi sve objektivnosti – nudi rešenje.

To jest, zašto bi, ta (prva) samoočiglednost pripadala samoj čulnosti, neposrednom opažanju – u svakom slučaju nemogućoj po sebi, a ne mnogo pre samoj duši, ili praosnovi razuma – čistoj svesti? Uopšte, starijoj subjektivnosti, kojoj ne samo ta čula, svi neposredni opažaji, čulni utisci  pripadaju!?

Samim tim, što ta čula pripadaju nekome i nečemu, ona više nisu neposredna, nego posredna. I neposredni opažaji i sama čula pripadaju subjektu (najstarijoj sintetičkoj praosnovi ) čija su ta čula, opažaji – onome ko opaža.

Na primer, kod životinje (bilo kojeg stepena svesti), njena čulnost svakako nije neko samoočigledno, skoro po sebi neposredno i nesumnjivo posmatranje stvari, potpuno onakvih kako ih prikazuju ta čula,  nego su  sva njihova čula, sve njihove čulne draži isposredovane (“obojene“) nekim potrebama, svrhama svakog (posebnog) roda bića, kome ta čulnost pripada.

Različito svet vidi čovek, pčela, riba, krokodil...

Ta neposrednost čulnog opažaja, okrenuta spoljašnjosti, ne može se nikako posmatrati po sebi; odvojiti od načina života, posebne svrhe i potrebe svakevrste, roda bića kojem pripada i njene mnogo starije unutrašnjosti...

Bez obzira na to koje je biće u pitanju, sva njegova čula i sve njegove čulne draži pripadaju njemu... Ta neposrednost bilo kakvih nesumnjivih opažanja (čak, na kraju, hipotetička očiglednost samih principa), uvek zavisi od biće kome pripadaju...Ti čulni opažaji su vezani za neku volju, neki razum, um, ili neku svest; uopšte, nužno stariju unutrašnjost.

Čak i ako se kaže da je ta unutrašnjost samo prazna forma (kao na primer kod Kanta), pa zato traži slepe sadržaje, neposredne opažaje i ta spoljašnja čulnost ti slepi sadržaji opažanja, traže sa druge strane jednu stariju unutrašnjost,  sintetičku praosnovu samosvesti, koja  prima sav sadržaj opažanja.

 Aristotel pokušava da objasni kako se neposredni čulni utisci zadržavaju (pamte) u duši.

On kaže da čulno opažanje izaziva u duši sećanje. “Iz čulnog opažanja proizilazi ono što nazivamo sećanjem, a iz sećanja na jednu istu stvar koja se nekoliko puta ponavlja – proizilazi iskustvo. Jer mnogobrojne uspomene jesu [postaju] iskustvo.“

U ovom navodu se sasvim nelogično,  logički i vremenski,  daje prvenstvo sećanju nad pamćenjem.  Međutim, ako njegova teorija saznanja, za razliku od Platonove, počinje čulnim opažanjem, on ne može nikako ispred logički starijeg pojma – pamćenja,  postaviti logički mlađe sećanje... I reći da iz čulnog opažanja koje se zadržava, miruje u duši, ili iz sličnih utisaka  ponavlja, nastaje u duši pamćenje.

Aristotel je, svakako, svestan da je u njegovoj teoriji saznanja (uopšte svakoj teoriji koja počinje od opažanja), prvenstvena teškoća da se objasni samo  zadržavanje, mirovanje čulnog utiska u duši – pamćenje, a ne sećanje!

A ako se, nasuprot (tome početnom pamćenju) tvrdi da ta neposrednost čulnog opažanja, ponavljanje sličnih utisaka koji se zadržavaju, miruju u duši, izaziva sećanje – to mnogo više liči Platonovoj teoriji saznanja; gde je svako naše znanje, pa i svako čulno opažanje (samo senka) početnog osećanja, prepoznavanja jedne sa svih strana iste celovite istine večne ideje, koja se sagledava  tek dijalektikom umskog dela duše...Sećanje onog po sebi što duša nekad potpuno znala u večnom svetu, carstvu ideja, pa padom u telo zaboravila...

Sećanje je, sećanje onoga što smo upamtili (u duši), nekada primili u dušu, ili imali oduvek, znali pa zaboravili. Potpuno je nebitno da li je to zadržavanje, mirovanje čulnih utisaka u duši, samo (njihovo) pamćenje nastaje prvim neposrednim opažanjem, ili tek kada se ti neposredni čulni utisci ponove nekoliko puta,  treba objasniti samu tu mogućnost primanja i zadržavanja čulnih utisaka u duši; to prvo (samo) pamćenje, kao suštinsku praosnovu u svakoj takvoj teoriji saznanja, koja polazi prvenstveno od čulnog opažanja. Aristotelovo objašnjenje nastanka saznanja u duši ne može nikako polaziti od sećanja, nego prvenstveno od pamćenja.

Bez obzira na toda li ti čulni utisci odrazi u duši samih stvari, pojava (stanovište početnog empirizma), ili su samo slepi sadržaji, predmeti uopšte, koji tek u jedinstvu sa praznim formama: čistog razuma – samosvesti i kategorija i čiste čulnosti – prostora i vremena (kao kod Kanta), formiraju svo znanje, iskustvo, u teoriji saznanja koja počiva na neposrednim opažajima, pamćenje mora biti ono što prvo  što omogućava direktno primanje čulnih sadržaja, neposrednih opažaja.

Dokaz da to početno mirovanje i dalje zadržavanje čulnih utsaka u duši ne može biti sećanje, je dalji nastavak samog Aristotelovog teksta, koji, upravo, mnogo pre opisuje pamćenje, a ne sećanje...

Kada kaže da (stalnim) ponavljanjem čulnih utisaka  dolazi do njihovog zaustavljanja u duši (što  svakako mnogo više liči na pamćenje nego sećanje), iz kojih nastaju pojmovi i sve iskustvo. “Kada se jedna od pojedinačnih stvari koje nisu izdiferencirane po rodu zaustavi u duši, tada je to prvi opšti pojam“... Zatim se ovim prvim opštim pojmovima dešava [u duši] jedno novo zaustavljanje, dok se u njoj, najzad, ne zaustavi nedeljivi i opšti pojmovi.“^[9] 

Ipak, svaka takva teorija, u kojoj se tvrdi da početno saznanja počiva na čulnosti i neposrednom opažanju, iz koga se  dalje, stalnim ponavljanjem sličnih utisaka posredno izdvajaju opšti pojmovi, mora prvenstveno počivati na pamćenju (da sećanje mora biti u osnovi pamćenje). “A iz iskustva upravo iz univerzalnog koje potpuno miruje u duši, kao jedinstvo van množine, i koje se nalazi jedno i identično u svim pojedinačnim subjektima, – proizilazi princip umetnosti i nauke,– umetnost ono što se odnosi na postajanje, a nauka u onome što se odnosi na biće.“^[10]

Po gore navedenom tekstu, izgleda kao da Aristotel, samoočiglednost prvih principa izjednačuje sa početnim čulnim opažanjem. Ipak, da li se neposrednim (čulnim) opažanjem može doći do principa? On kaže “da nas indukcija nužnim načinom upoznaje sa principima, jer na taj način samo čulno opažanje proizvodi u nama opšte.“^[11] Jer to ponavljanje  sličnih utisaka u čulnom opažanju, svih sličnih navođenja, dovodi do njihovog zadržavanja i zaustavljanja u duši, i omogućava na taj način opšte pojmove i induktivno suđenje, zaključivanje. 

Ipak,  da li čulno opažanje može da proizvodi u nama opšte, ili to izdvajanje opšteg iz posebnog, pojedinačnog mora upravo vršiti sam razum  iznutra (kao, na primer, kod Kanta), kao druga saznajna moć, postavljena po definiciji naspram sve čulnosti spolja, suštinski različita od čulnog opažanja. Bez obzira na to da li se to opšte formira ponavljanjem čulnih utisaka koji se zaustavljaju u duši, stvarajući tako prvostepenim pamćenjem i svakim daljim ponavljanjem (sećanjem) pojmove, ili se sama opštost, na kraju, tek sagledava razumom, umom, unutrašnjim vidom znanja  prepoznaje dijalektikom pojma kroz najviše ideje (nekada i nasuprot svog čulnog opažanja).

U svakom slučaju, neposredno čulno opažanje prima stalno različite i promenljive pojedinačne stvari, ili njihove promenljive osobine, dok se prvi principi, pa i izvedeni zakoni svake nauke, odnose više na celinu i opšte i nužne nepromenljive odnose među stvarima, pojavama.

Već je istaknuta  Aristotelova suštinska teza u ovom razmatranju:  da “nema nauke o principima“, i “da sam princip dokaza nije dokaz, kao što i nauka nije princip nauke“, i da principi ne mogu biti predmet nijedne nauke, jer se ta prva načela ne shvataju dokazivanjem (posrednim zaključivanjem, pojmovnim mišljenjem podložnim zabludi), nego se, kao nešto najizvesnije, neposredno uviđaju. I da zbog toga upravo obrnuto, ti prvi principi moraju biti nužna pretpostavka same nauke; svaka nauka mora počivati na njima.

Pa čak i dijalektika, čiji metod istraživanja ne pripada samo jednoj nauci, nego svim vrstama –ne može proučavati (prve) principe. Pre svega zato što se,po Aristotelu,  dijalektika i njeni silogizmi bavi samo verovatnim premisama; a samoočigledni prvi principi su, naprotiv, nešto najizvesnije.

Dijalektika, u najboljem slučaju, može biti praktična metoda naučno-logičkog istraživanja, koja treba da  omogući da se na najbolji način prikaže suština problema i njegovog rešenja. Da odgovarajućim ispitivanjem, pronalaženjem, definisanjem šireg (najšireg) i užeg (najužeg) sadržaja pojma, i njihovim poređenjem u svim mogućim sudovima, razlikuje istina i laž (problema i rešenja) i spreči, tako, da nekada unapred pogrešna, besmislena  postavka problema navede mišljenje na protivurečno zaključivanje. 

Kada Aristotel  kaže da je “intuicija [Νοϋς–neposrednouviđanje, razabiranje umom] princip samog principa“, i da se principi ne mogu dokazivati mišljenjem, zasnivati nanužnim zaključcima, nego se, upravo obrnuto, logička nužnost mišljenja, svakog naučnog zaključivanje zasniva na samoočiglednim principima, koji se uviđaju neposredno, to ima dve mogućnosti. Jedna mogućnost je da je potpuna izvesnost, očiglednost principa utemeljena deduktivno – na trenutnom i  neposrednom uviđanju umom po celini stvari, a ne na posrednom zaključivanju, dokazivanju naučnim silogizmima; od (početne postavke) sudaka (završnom) sudu (zaključku, rešenju), pomoću razuma, mišljenja, pojma. “Cela nauka se odnosi prema celini stvari kao što se intuicija odnosi prema principu.“

Druga mogućnost, po induktivnoj metodi, traži da se navođenjem svih sličnih pojedinačnih slučajeva dođe prvo do opštih pojmova, posebnih sudova – i tek na kraju do najopštijih sudova, zaključaka, logički nužnih prvih principa koji važe za sve slučajeve uopšte; svakako, posrednim zaključivanjem, mišljenjem pomoću razuma, pojma.

U svakom slučaju, ni po kojoj osnovi ti samoočigledni (intuitivni)  principi ne mogu biti nešto apsolutno. Pogotovu zasnovati na potpunoj izvesnosti čulnog opažaja. Kako će se do samoočiglednih prvih principa doći na osnovu neposredne čulnosti? Mnogo pre se može reći da to neposredno i trenutno uviđanje prvih principa, i njihova potpuna izvesnost, očiglednost, starija od svakog posrednog zaključivanja razuma, mišljenja, pojma ne počiva na neposrednom, čulnom opažanju.

Bilo da je u pitanju deduktivna metoda sveobuhvatne istine po celini stvari,  koja logičkim vidom uma iz jedne sveobuhvatne misli, ideje razabira prve principe svake stvari –  nužno primenljive  na sve  pojedinačne, posebne slučajeve (kao, na primer, kod Platona)– ili, nasuprot nje, induktivna metoda, koja iz potpuno navedenih svih pojedinačnih, posebnih slučajeva, po sličnosti, ponavljanju izdvaja opšte pojmove, sudove, i pronalazi  logički nužne najopštije zaključke (više prisutna kod Aristotela), do tih najviših saznanja, i prvih principa svake nauke, ili prve nauke (ontologije, teologije, nauke uopšte), se  dolazi tek na kraju.

Po Platonu, kada se duša oslobodi svih zemaljskih briga i privida  čulnog bića, i najjačim sećanjem, filozofijom, ljubavlju ka mudrosti, otvori u svom besmrtnom natčulnom delu unutrašnji vid kojim  iz jedne sa svih strana iste istine posmatra umom sve sa svih strana, tek tada će, obasjana unutrašnjom svetlošću najviše ideje dobra, moći direktno da sagledava prve principa celog sveta,  stvari same po sebi – večne  ideje.

I to tako što se unutrašnjim razgovorom čistih pojmova polazi dijalektikom prvo i od početnih verovatnih premisa, da bi se  na kraju svih ispitivanja došlo do nužnih zaključaka, prvih principa, sveobuhvatnog uvida o celini stvari, potpuno i odjednom. Tek se umom vidi  celovita istina. Iz unutrašnje svetlosti najviše ideje dobra, gde nema razlike na pojam i opažaj, formu i sadržaj, logičko i ontološko, mišljenje i biće.

Aristotel ne prihvata da su najviši principi urođeni u duši, kao kod Platona, već se oni mogu obrazovati u duši samo ako postoji neko prethodno saznanje, ili odgovarajuća saznajna moć koja to neposredno uviđanje prvih principa treba da omogući. Ipak, i tu postoji problem: ako su ti principi tek naknadno stečeni iskustvom, onda nisu dati neposrednim opažanjem, nego isposredovani razumom, mišljenjem, pojmom!

On kaže: “Jasno je, dakle, da mi ne možemo imati urođeno saznanje principa, i da se, isto tako, principi ne mogu obrazovati u nama, ako o njima nemamo nikakvo znanje, niti kakvu sposobnost za njih. Zbog toga mi nužnim načinom moramo imati neku moć da ih steknemo, ali ne takvu moć koja bi tačnošću nadmašavala samo znanje principa.“^[12]

Zapravo, ako i postoje takvi posebni principi svake nauke (bez obzira na to da li su urođeni ili stečeni naknadnim iskustvom, naučnim istraživanjem), postoji veliki problem da se svi oni ujedine u jednom principu; pokaže, dokaže nužna veza među njima. U svakom slučaju, do sintetičkog jedinstva svih osnovnih  principa jedne nauke, a pogotovu, jedne zajedničke nauke svih nauka, ne može se nikako doći samo neposrednim čulnim opažajem. Naprotiv, do takve sintetičke osnove cele jedne nauke, ili jedne zajedničke nauke svih nauka, može se doći tek krajnje isposredovanim razumsko-umskim istraživanjem pomoću opštih i nužnih pojmova, sudova, sveobuhvatnih zaključaka mišljenja.

Početni principi  često nisu povezani u jednoj jedinstvenoj teoriji ni u svakoj posebnoj nauci, a kamo li prvi principi  svih nauka između sebe. U svakom slučaju, to  jedinstvo prvih principa svake posebne nauke u jednoj jedinstvenoj teoriji (iznalaženje prvih principa svih principa), može biti predmet samo najvišeg umskog istraživanja, mišljenja.

Bilo da ti prvi principi postoje kao početne čulne samoočiglednosti, ili najverovatnija, opšteprihvaćena mišljenja od kojih se mora poći u samom saznanju i daljem toku istraživanja na osnovu analitičko-sintetičke, induktivno-deduktivne metode svake posebne nauke, samo dijalektika može tražiti sintetičko  jedinstvo prvih principa svih nauka. To jest, tek kada se uzmu u obzir najopštiji nužni pojmovi, sudovi, zaključci prvih principa svake nauke, svakog posebnog roda bića, može se iz dijalektičkog (najvišeg, najdubljeg, najšireg) istraživanja suštinski istražiti,  objediniti  pricipi svih principa svih nauka, prva načela stvarnosti ka stvarnosti,  bića kao bića.

Primeri, kako svi osnovni principi jedne nauke moraju, ipak, biti objedinjeni u jednom najstarijem principu, da bi to uopšte bila nauka, dat je nekoliko puta u radovima na ovom sajtu. Na primer, pri razmatranju osnovnih principa logike je pokazano da samoočiglednost logičkih zakona neprotivurečnosti, identiteta, isključenja trećeg mora biti utemeljena u najstarijem voljno-logičkom jedinstvu.

Neprotivurečnost i jedinstvo (jedne) logike, zasnovana je neprotivurečnošću i sintetičkim jedinstvom jedne volje, ili neprotivurečnošću i jedinstvom bilo kog, kakvog (jednog) bića. Da sva logika, logičnost, jednologičnost, počiva na čistoj volji i jednoj (Ja=Ja) istoj vlastitosti. I ne samo sva logika, nego i aritmetika,  geometrija, sva teorijska i praktična nauka, umetnost... mora počiva na najstarijoj  voljno-logičkoj kružnosti.

Platon u svom čuvenom tekstu na kraju šeste knjige svoje Države  razlikuje u duši dva područja induktivnog i deduktivnog metoda saznanja.

Induktivni metod je isposredovan čulnim slikama, kopijama, pa je to zaključivanje od posledice ka uzroku.

Deduktivni metod ne traži nikakvo posredovanje čulne stvarnosti (samo kopija ideja), i u takvoj metodi, svakako, zaključuje od logički starijeg  uzroka ka logički mlađoj posledici; ide od jednog nužnog pojma (ideje) ka drugom nužnom pojmu (ideji).

„U jednom području umnog, duša – tretirajući kao likove stvari koje su predstavili kao kopije – biva prisiljena da istražuje iz hipoteza, ne prema početku i onome što je prvo, nego prema onome što je na kraju i završetku.

U drugom području umnog, duša napreduje iz svoje hipoteze prema nehipotetičkom početku, ne služeći se kopijama kao u prethodnom području, nego istražuje oslanjajući se na ideje po sebi i uzdiže se do njih.“^[13]

Za Platona (i kasnije Hegela), znanje  po sebi je u sveobuhvatnom jedinstvu, apsolutnoj celini logičke  forme identične sa  svim mogućim sadržajem, bićem, dok znanje po drugom – razumskim izdvajanjem posebnog, ili čulnim opažanjem pojedinačnog, i nije pravo znanje; nego  samo izražava drugostepeno svojstvo starije ideje,  bića po sebi na koga se odnosi, od koga zavisi, i koje se može samo sagledati  umom – logičkim vidom istine. A pojmovi koji nastaju izdvajanjem bitnih svojstava predmeta, pojava na osnovu čulnog opažanja, nemaju suštinsko jedinstvo mišljenja i samog predmeta, bića. Pored toga, u njima se ne razmatra odnos onoga koji saznaje, tj. samog znanja i bića.

Prosto se pretpostavlja gotov predmet ilipojam koji se definiše i razmatra nekim drugim predmetom ili pojmom, a ovaj nekim trećim i tako u beskraj. Tu se ne zna ni šta je biće ni šta je znanje. Takvo je znanje, po Platonu, samo mnjenje, dok je pravo znanje samo deduktivno, kroz dijalektički put čistog pojma, od čiste ideje ka čistoj  ideji, u drugom, najvišem umskom delu duše.

Dijalektičar jedino uviđa umom jedno u svemu, i po „unutrašnjem govoru duše“ traži jedinstveni logos i  pravi razlog svake stvari, bića  u njihovoj povezanosti u najvišoj ideji dobra, koja mora da postoji “jer kako bi se inače saznalo ono što nije.“ 

„U drugom području onoga što je umno, do koga može dospeti samo logos, i to uz pomoć dijalektike ne upotrebljavajući hipoteze kao početke ili kao ono što je prvo, nego samo kao hipoteze, kao polazne tačke za napredovanje do onoga što je nehipotetičko, do pravog početka svih stvari. A kad logos dospe do do tog početka, tada će – držeći se što iz njega sledi – silazeći krenuti natrag prema onome što je na drugom kraju ili na završetku. Pri tom se neće služiti ničim što je čulno, nego samo idejama kao takvim, radi ideja kao takvih, da bi na kraju opet došao do ideje.“^[14]

Ipak, ako je neko u staro vreme praktično sprovodio oba metoda  (induktivni i deduktivni) u istraživanju, kako svake posebne vrste stvarnosti, tako i na kraju dijalektikom pojma tražio po celini svih stvari  prva načela celokupne stvarnosti i bića kao bića, onda je to, svakako, pored Platona, bio najviše Aristotel.

 

 

---

[1] Ovo je preimenovan odeljak iz knjige: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike Čistog uma/Načela Praktične logike, DESIRE, Beograd, 2010, od 584-595. str. Pogledati sajt www. filozof.rs  

[2]Νοϋς–neposredno uviđanje, razabiranje umom

^[3]Aristotel, Organon, Kultura, Beograd,  1970. str. 358-359.

^[4]Isto,  str. 281-282.

^[5]Isto,  str. 280.

 ^[6]Aristotel,  Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1003 a

^[7]Aristotel, Organon, Kultura, Beograd,  1970. str. 279–280.

^[8]Isto. str. 373

^[9]Isto, str. 358.

^[10]Isto, str. 358.

^[11]Isto, str. 358.

^[12]Isto, str. 357

^[13]Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1976,  str. 203.

^[14]Isto,  str. 204.