Ако супстанција саму себе схвата, мишљење мора бити супстанцијално
Аутор: Томислав Новаковић
Ако је уз првостепено одређење супстанција да по себе јесте додато и да саму себе схвата и „Божија моћ мишљења... једнака његовој стварној моћи делања“ мишљење не може бити бесконачно само са једне стране, него (као код Хегела) са свих страна, а атрибути само модуси бесконачне супстанције Божијег разума–мишљења! Хегел, чак и самопостојање Бога, што по себи јесте изводи из Божијег по себи и за себе апсолутног самосазнања, самомишљења.
„Божија моћ мишљења је једнака његовој стварној моћи делања.“[1]
Ако је „ред и веза идеја исти као и ред и веза ствари“ и једној са свих страна бесконачној супстанцији не може ништа одрећи, очигледно да се бесконачни атрибути као и коначни модуси могу појмити, схватати само из бесконачног Божијег разума, мишљења.
Међутим, ако атрибуте, као суштине на супстанцији, уочава Божији разум, атрибут мишљења тада има суштинску предност у односу на све друге атрибуте. То јест, ако је „Божија моћ мишљења једнака његовој стварној моћи делања,“ онда Божији разум не може, као наш људски, модусни разум само да увиђати суштине са свих страна бесконачне супстанције, него бити једно са самом супстанцијом, одређивати саме те суштине.
Не само да сада такво мишљење не може бити више само атрибутивно, и њиме Бог само себе схватати, него производити саму ствар, бити causa sui, једно са самим Богом. Тако мишљењем мора бити natura naturans (стварајућа природа) разум у самој ствари, делу, једно са самим деловањем, делом, да непрекидно даје, „производи“ све бесконачне атрибуте, или коначне модусе. У сваком случају, пре ће се супстанцијални разум, Божије по себи и за себе делатно мишљење давати, утемељивати све атрибуте, модусе, бити causa sui за свако могуће, стварно, нужно постојање, него што ће неко по себи (још увек нејасно, неодређено) супстанцијално постојање бити causa sui за супстанцијални разум, Божије делатно мишљење!
Једино је са таквим бесконачним разумом–сведелатним мишљењем, Божијa супстанцијална егзистенција изједначена са свим својим вечним суштинама, бесконачним атрибутима.
Опет, ако уместо нашег људског разума, Божији бесконачни разум не само опажа, сазнаје вечне суштине супстанције, него бесконачно мишљењем даје, производи вечне суштине, остали атрибуте губе према мишљењу (као у Хегеловој логичкој „монади свих монада“, апсолутном појму о самом појму), своју несводивост и постају само модуси супстанцијалног по себи и за себе Божијег разума, мишљења. Тим супстанцијалним активитетом стварајућег Божијег разума атрибути су сада нешто другостепено, створено коначно, а не првостепене, несводиве разлике, вечне суштине са свих страна бесконачне супстанције.
Заправо, чим Спиноза тврди да супстанција по себи јесте, и саму себе схвата, очигледно да је то изједначење бесконачне супстанције са бесконачним разумом задато већ из њене дефиниције! Ако супстанција није само самопостојећа, самоделатна, него и самосазнајућа, самосхватајућа, то захтева да мишљење буде супстанцијално, а сви атрибути само модуси бесконачне супстанције Божијег разума–супстанцијалног мишљења. Да се, на крају, као код Аристотела, Хегела, и само Божије самопостојање, самоделавање сведе на супстанцијални разум, Божије самосазнање, самомишљење.
То јест, ако супстанцијалност поред самопостојања да по себи јесте, подразумева у свом одређењу, садржају појма да саму себе схвата, тада Божије мишљење није више само атрибутивно, задато као бесконачно само са једне вечне стране, суштине супстанције, него је (слично као код Хегела) бесконачно са свих страна, самостварајуће, самоделатно и очигледно супстанцијално! Зато Хегел касније и самопостојање Бога, оно супстанцијално по себи јесте, изводи из апсолутног самосазнања, Божијег ума, супстанцијалног по себи и за себе самосхватања, самомишљења.
У сваком случају, ако је „Божија моћ мишљења једнака његовој стварној моћи делања“ не само да мишљење не може бити само један од бесконачних атрибута бесконачне супстанције, него сама супстанцијалност, него такво супстанцијално мишљење не може никако бити само неко самосазнање, самосхватање, него мора natura naturans – производеће, стварајуће!
У сваком случају, Спиноза не може из Божијег разума постављати атрибуте само као неке празне бесконачне форме (као Кант категорије), одвајати вечне форме бесконачне супстанције од њене вечне садржине, или њених појавних стања, модуса. Божији разум не може никако бити једна бесконачна свеформа у којој се огледа сав суштински садржај, сви бесконачни атрибути и сва коначна стања сваког атрибута: да то бесконачно мишљење само опажа све вечне суштине супстанције и сва њихова стања. Такав Божији бесконачни разум–мишљење не би био једно са самим бесконачним деловањем, него би био само неко бесконачно самоогледало свих бесконачних атрибута, модуса.
Међутим, Спиноза управо тврди „да је Божија моћ мишљења једнака његовој стварној моћи делања,“ оно мора бити бесконачно са свих страна, изједначено са свим вечним суштинама, свим могућим постојањем, бићем, као сведелатни бесконачни разум вечно производити, давати саме ствари, бића.
Додуше, то још увек није неки надмислени Божији апсолутно creacio ex nihilo бесконачни разум–мишљење, али мора бити разум, мишљење у самој ствари, делу, једно са самомствари, сведимензионалном деловањем, делом.
[1] Барух Д. Еспиноза, Етика, Геца Кон, Београд, 1934, стр. 120. Изведени став из VII поставке II књиге.
О Новаковић Томиславу
Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.
Филозофија дана
Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!
Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.
Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински објашњава!
Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.
Томислав Новаковић