Jedinstvo biljke, životinje, čoveka
Autor: Tomislav Novaković
Iako je biljka prvi mikromakrokosmički pra-domaćin, koji povezuje zemlju, vodu, vazduh i svetlost (nebo), preobražava neživo u živo, "jede" svetlost i proizvodi hranu i kiseonik za sav ostali život, ona se u teoriji evolucije marginalizuje i proglašava nižom organizacijom. Po čemu su čovek i životinje "viša" organizacija, ako dve suštinske stvari – da preobraze neživo u živo, ili "jedu" najsavršeniji vid energije – ne mogu!?
Teorija evolucije u postepenom prelazu od neživog ka živom sa borbom za opstanak između jedinki, vrsta, pretežno se oslanja na razvoj od životinja ka čoveku.
Međutim, ako se pođe od starijeg jedinstva neživog i živog kod biljke, to je mnogo pre suštinsko jedinstvo neživog i svih različitih rodova živog!
Prvostepena kultura domaćina i gosta nije samo odnos čoveka prema čoveku, nego i prema biljkama, životinjama, zemlji, vodi, vazduhu, energiji... celokupnoj živoj i neživoj prirodi.
Prvi mikromakrokosmički pra-domaćin je, zapravo, biljka, koja povezuje zemlju, vodu, vazduh i svetlost (nebo), priprema tako hranu, kiseonik za sav ostali živi svet!
Iako preobražava neživo u živo, "jede" svetlost i proizvodi hranu i kiseonik za sav ostali život, biljka se u teoriji evolucije marginalizuje i proglašava nižom organizacijom.
Po čemu su čovek i životinje "viša" organizacija, ako dve suštinske stvari – da preobraze neživo u živo, ili "jedu" najsavršeniji vid energije – ne mogu!?
Urbana kultura velegrada u korist nauke, ekonomije tehnologije ne marginalizuje samo selo, manje gradove, miris, ukus, zdrav vazduh, vodu, biljke, životinje, nego i prvostepeno pra domaćinstvo–gostinstvo čoveka prema zemlji, vodi, vazduhu, vatri, biljkama, životinjama, svemu živom, neživom...
A zapravo, tek se u tom pra domaćinskom odnosu biljke, životinje i čoveka i neživog i živog kroz hranu, vodu, disanje: metafiziku mirisa i ukusa, daha i metafiziku roda, utemeljuje suštinska mikromakrokosmologija!
DRVO ŽIVOTA
Ne vredi samo gledati hranu, već održanje jedinke podrazumeva kroz jedenje pijenje, suštinski dodir, a održanje vrste, jedinstvom polova začećem stvarajući dodir. Samo ta praosnova suštinskog dodira kroz metafiziku mirisa, ukusa, jedenje, pijenja, hrane, ili kroz metafiziku polnosti stvarajućeg dodira, dostiže nepodeljeno teološko-filozofsko-naučno-umetničko najstarije jedinstvo.
Prva zabrana u j(edemskom) vrtu odnosi se na ukus, jedenje, pijenje, hranu suštinski dodir. Druga zapovest na metafiziku polnosti, pranačelo roda, stvarajući dodir. Ako se nakon ploda sa drveta znanja dobra od zla kaže: „Tada im se otvoriše oči i videše da su goli,“ očigledno da su pre toga sva čula kroz miris istine Duha Svetog koji budi, uzbuđuje srce, dušu, za ukus u ljubavi Boga istovremeno sagledavala bezmerje unutrašnje, duhovne lepote. Sa jedenjem bilo kojeg ploda Adam je imao istovremeno i neko otkrivanje, otkrovenje; kroz svako nadumno ukusno (je)edemsko jesti, otkrivao najuzvišenije jeste. Sa biljkama razgovor na nivou sna, sa životinjama skoro kao sada sa ljudima, a sa Evom najviše telesno-duševno-duhovno sve-jedno, jedno sve.
A kroz miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života, nadumno otkrivanje, otkrovenje od Boga i razgovor sa višim bićima...
O Novaković Tomislavu
Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.
Filozofija dana
Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!
Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.
Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski objašnjava!
Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.
Tomislav Novaković