Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?

Autor: Tomislav Novaković

 

"U početku stvori Gospod Bog nebo i zemlju".^[1] a  čoveka tek na kraju "od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa".^[2]

 

Zašto Gospod stvara  Adama od praha zemaljskog i oživljava ga duhom,  a ne već po reči, kao čitavo nebo i zemlju? 

Zato što se od čitave zemlje, svih prošlih–sadašnjih–budućih: mesta, vremena, naroda stvara jedan zemaljsko-nebeski, ljudski–božanski rod za večnost.

Kao što su svi ljudi koji se nisu rodili duhom odvojeni od Boga i jedni od drugih rođeni samo za smrt, tako su oni rođeni duhom, u ljubavi ka Bogu i ljubavi bližnjem  sastavljeni kao u jednom srcu, i u jednom Duhu istine kao u jednom vazduhu,  za večni život...

Ne samo da su jače povezani ljudi u Bogu nego sopstveni delovi tela, nego su u svetoj jednoći u Hristu „svi za jednog, jedan za sve“ tek sopstveni delovi tela sjedinjeni za život, a ne za smrt.  

Samo kroz te savršene ljude iz prošlog-sadašnjeg–budućeg vremena i njihove neprocenjive duhovne darove i dela od Boga, mi sopstvene udove tela sastavljamo za život a ne za smrt. 

Onaj što vidi istinu svima otvori oči, onaj što je čuje, svima otvori uši, onaj što je zna, svima otvori um, onaj što je govori, svima otvori sveze jezika a onaj ko sve voli  i kad ga svi odbacuju, svima otvori srce ka carstvu Božijem...

Kada delimo sa drugima svoj neprocenjivi duhovni dar od Boga vredniji od: oca, majke, žene, dece, bogatstva, zvanja, imanja, izgleda i svega zemaljskog života na ovome svetu, koji je iz semenke čiste vere u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem takav savršen rod rodio, da je i u carstvu Božijem svima potreban i nezamenljiv, tada i mi primamo od drugih isto takav savršen duhovni dar, rod, svima potreban i nezamenljiv... 

Kako će čovek imati srce koje pokreće ljubav i dušu koju oživljava duh od duhovnog Oca, duše majke, braće, sestara u Hristu,  ka duhovnoj kući, odeći, zvanju, znanju, jelu, piću za večni život, ako je samo vezan za fizičkog: oca, majku, decu,  kuću, odeću, zvanje, znanje, bogatstvo, jelo, piće, odeću, put... 

„Zaista vam kažem: nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i jevanđelja radi, a da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko kuća, i braće, i sestara, i otaca, i matera, i dece, i zemlje, u progonjenju, a na onom svetu život večni.“ (Jevanđelje po Marku 10, 29-30).

Taj početak od samo telesnog oca, majke, žene, dece, jela, pića, odeće, zvanja, imanja, bogatstva čoveka ili naroda  je svetom jednoćom u krstu je zauvek upućen ka večnom duhovnom: Ocu, majci, rođenju, kući, odeći, jelu, piću, bogatstvu, zvanju, putu...

Sa tim ukrštanjem iz svih prošlih–sadašnjih–budućih mesta, vremena, ljudi ne žive svoj pojedinačni telesni život, duhovno odvojeni od Boga jedni od drugih samo za smrt, već ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem u svetoj jednoći u Hristu, kao udovi u telu, organi u organizmu ćelije u organu „svi za jednog, jedan za sve“ sastavljaju za večni život... 

To izjednačenje u krstu prve i druge zapovesti ljubavi od Oca ka Sinu i od Sina ka Ocu u jedinstvu ljudskosti i božanstvenosti vodi ka duhovnom: očinstvu, majčinstvu, bratstvu, sestrinstvu, večnoj, duhovnoj: hrani, jelu, piću, kući, odeći, putu, duhovnom bezmerju „carstva Božijeg unutra u nama", iznad svakog bića i samog bivstvovanja...

 

DUHOVNO ROĐENjE

 

Naspram trostruke smrti u Adamu: odvajanja: duše od duha, duše od tela i na kraju raspada tela, u novom Adamu pashalno klanje za iz zla laži izlazak...drugo, bezgrešno: Začeće, Rođenje, Raspeće,  Vaskrsenje, Vaznesenje i Pedesetnica za večnu vezu: daha sa duhom, srca sa ljubavlju, čoveka sa Bogom, zemaljskog sa večnim životom...

Prvo zavetom krštenja venčanje duše sa Hristom, gde je Bog otac, duša majka, koja začinje duhom odozgo iz semena reči Božije da kao trudnica u trudu vere rodi drugog čoveka za večni život...

A kad se  čovek rodio duhom? 

Kad je u ljubavi ka Bogu: svim: srcem, dušom, umom, snagom i bližnjem kao samom sebi sazreo u kruni, oreolu za carstvo nebesko... rodio duhovni rod koji se može zauvek jesti u carstvu Božijem...

Lepi se u ljubavi srce, duša za Boga, za bližnjeg; ne za opšti pojam, nego kroz duhovno bezmerje "carstva Božijeg unutra u nama" za božansku i ljudsku najvlastitiju ličnost...

Zato Sveti Maksim ispovednik kaže: „Ljubav nizvodi Boga na nivo čoveka i čoveka uzvodi na nivo Boga.“   

Taj rast u krstu od Oca ka Sinu i Sina ka Ocu do „visine i mere lakta Hristovog“ za božanstvenost odbacuje svako hoću–neću, za ono potpuno hoću: skupoceno, skupa sabiranje biranje, branje izabranih u veri iz svakog: mesta, vremena, naroda za vascelo, isceljujuće, vaseljensko, celo telo večnog života, gde na kraju svi imaju ono savršeno sve...

Samo se u reči Hristovoj čovek okreće od Drveta znanja dobra od zla ka Drvetu života: od zla ka dobru, od mržnje ka ljubavi, od laži ka istini, od sumnje ka veri, od smrtnog, ka besmrtnom životu...

„Ljubite neprijatelje svoje“...Blagosiljajte one koji vas  kunu“..."Činite dobro onima koji vas mrze“..."Ko tebe kamenom ti njega hlebom“...

 

MAJSTOR EKHART

 

Između čoveka i Boga ne može biti ništa... ili samo može biti ništa... kao nadumni zaklon, pokrivalište Boga pre stvorenog sveta... 

Mora se u duši doživeti ništavilo pre svih idola, napustiti svaka vezanost za stvoreno biće koje zavisi od mišljenja i mišljenje koje zavisi od bića, da bi se  čudu vere, kao iz najmanjeg zrna gorušičinog, rodilo u duši stvarajućim duhom kao iz ništa ono nadbivstveno, nadmisleno Božije...

Zato Majstor Ekhart kaže “Bog... ima povlasticu da je čist od svakog bića, i na osnovu toga..., može biti njegov uzrok... Bogu treba oduzeti svako biće da bi bio uzrok svakog bića... Prema tome Bog je nešto više od Bića.“ (Etjen Žilson, Filozofija u srednjem veku, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, str 580).

 

KJERKEGOROV VITEZ VERE

 

"Vitez vjere... duboku bol postojanja prazni u beskonačno odricanje, on poznaje blaženstvo beskonačnog, osjetio je bol odricanja od svega onog najdražeg što čovjek ima na svijetu... On se beskonačnim odricanjem odriče svega i ipak sve ponovno dobiva snagom apsurda. Neprestano vrši kretanje beskonačnosti i to čini s takvom pravilnošću i sigurnošću da stalno ponovno dobiva konačnost, i nema ni jednog trenutka koji bi upućivao na što drugo.“

Seren Kjerkegor,  Strah i Drhtanje

Razmatrajuću starozavetnu priču, u kojoj Gospod traži od praoca Avrama da svoga sina jedinca Isaka, koga je dobio tek u 100 godini, žrtvuje Bogu – što je očigledno apsurdno sa stanovišta ljudskog morala – Kjerkegor taj paradoks razrešava tako što razlikuje junaka sudbine, koji poštovanjem opštih moralnih načela stoji pred celim narodom, od izabranog viteza vere (u ovom slučaju praoca Avrama), koji najličnijim zavetom s Bogom u ime celog budućeg naroda stoji u nepokolebljivoj veri pred licem Božijim.

Bezuslovno prihvatanje prve zapovesti, naklon jedinom Bogu pre svog stvorenog sveta: „Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova osim Mene“, traži bezuslovno poštovanje druge zapovesti: „Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti“.

Svako obožavanje stvorenog bića umesto stvarajućeg Boga samo je edipovska po telu ili incestna po duši vezanost telesnog ili duševnog čoveka za stvorenu majku prirodu, gde nema skoka vere iz mogućeg u nemoguće iz smrtnog u besmrtno, iz ljudskog u božansko... 

„Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik.“ (Po Luci: 14, 26).

Najjača vera odbacuje svaku vezanost za stvoreno biće i prazno bivstvovanje i ide stvarajućim duhom Bogu večnom pre svakog bića i samog bivstvovanja. 

Samo potpuno odricanje fizičkog rođenja, zemaljskog: oca, majke, žene, dece, zemlje, zvanja,  imanja...vodi najjačom verom stvarajućem eh nihilo Bogu, potpunom prihvatanju duhovnog: Oca, majke, brata, sestre, imanja, zvanja, jela, pića, odeće,  kuće, puta... ka bogatstvu u ljubavi Boga i bogatstvo istine od Boga,  čudu vere, koje iz „zrna gorušičinog planine pomera...  

Budista Nagarđuna kaže: „ Kome je ništavilo logično, njemu je sve logično, kome ništavilo nije logično, njemu ništa nije logično.“

Tertulijan: “Sredo qui apsurdum“, „Verujem jer je apsurdno“,

A vitez vere, koji u unutrašnjem kretanju duše prolazi apsurd. Kome je krst logičan njemu je sve logično. Kome krst nije logičan njemu ništa ni u jednom svetu nije logično.  

Za njega je apsurd srce bez ljubavi, dah bez duha, misao bez istine, čovek bez Boga, ljudskost bez božanstvenosti... smrtni život, bez večne istine i večne ljubavi, zauvek odvojen od Boga i od bližnjeg...

To je u krstu put od božanstvenosti ka ljudskosti i od ljudskosti ka božanstvenosti, sabiranje, biranje, branje svih duhovno rođenih ljudi od svakog prošlog–sadašnjeg–budućeg mesta i vremena za svetu jednoću nebeskog tela, roda.

Vitez vere odbacuje svako  polovično jeste–nije, hoću–neću i zavetuje u  ćutnji, samoći za: vascelo, isceljujuće, vaseljensko, celo bogatstvo ljubavi od Boga i bogatstvo Boga.

Odseca sve prazne: misli, reči, osećaja, dela za neizrecivi govor srca sa bližnjim i nadumni duhovni razgovor sa živim Bogom, koji jedini dušu prosvećuje i umiruje.

Ta osamljenost čiste duše ispred tela ostavlja sve zemaljsko stvoreno za “najdragocenije zrno vere, koje zamire da bogat rod rodi“– ono duhom besmrtno, nestvoreno. 

To je ona posvećenost, duboka molitvena ćutnja kao kod monaha pustinjaka i svakog pravovernog čoveka: pusti nju, njega, napusti sve površno, grešno, spusti se pred Bogom, otpusti sve prolazno van i unutra da da rodi duhovni rod u savršenoj kruni, oreolu za večni život.

Samo je tako dostojan da zauvek staje, stoji, postoji pred licem Božijim... kroz molitvenu vezu sa živim Bogom zadobije stvarajuću silu ljubavi, duhovno bezmerje „carstva Božijeg unutra u nama“. 

Kjerkegor, za razliku od drugih filozofa, sagledava metafiziku lične slobode i odgovornosti pred Bogom kao bitniju od svih drugih filozofskih problema s kojom preispituje najbitnija pitanja–odgovore konkretnog čoveka u njegovom duhovnom putu ka najličnijem Bogu: „Ja sam Gospod Bog Tvoj“. Ali ne preispituje ona isto tako jako bitna pitanja: metafizike jezike (Svetog imena i Svete reči), metafizike mirisa i ukusa (mirisa istine i ukusa ljubavi), metafizike daha uz duh (duhovnog rođenja), ni metafizike polnosti ili roda (Božijeg zaveta sa izabranim pravednikom za buduće jedinstva naroda).

To preispitivanje od određenog pojedinca treba da odgovori: zašto je taj čovek s konkretnim imenom i prezimenom takav kakav je? Zašto se rađa u tom: mestu, vremenu, rodu, narodu, zanimanju, delu, izgledu, životu? I kako iz telesnog i duševnog čoveka dostiže duhovno rođenje, iz koga tek može sebi i drugima da da odgovor:  kako, kada, kuda, gde, zašto?

To je u svetoj reči–delu najdublja estetika i etika i filozofija i teologija i umetnost (gnoseologija, ontologija, logika) istovremeno na putu od ovostranog ka onostranog i onostranog ka ovostranom okršajem, ukrštanjem, krstom: od dole ka gore, od levog ka desnom, od unazad ka napred, od van ka unutra, koja jedinjuje ka večnom životu ljudsko i božansko...

Okršaj u krstu bezgrešne krvi, tela sa svom: lažju, zlom za temelj večnog života; carsko-svešteničke umeće svete: reči, dela koje svaki prošli–sadašnji–budući nezamenljivi dragoceni delić spaja u svetoj jednoći u vascelo, isceljujuće, vaseljensko, celo telo večnog života.

Osnovni polaritet nije između junaka sudbine, koji sledi opšti moral u ime celog naroda (jer neko je dobar što hoće da bude dobar kao što neko drugi neće, a ne po opštoj i nužnoj moralnoj dužnosti) i pojedinačnog junaka vere u nepokolebljivom zavetu pred Bogom, već svetskog (političkog umeća) po zemaljskom rođenju i svetog (carsko-svešteničkog umeća), duhovno rođenog čoveka koji ispunjenjem dve najveće zapovesti ljubavi ka Bogu i ljubavi bližnjem u krstu vodi od božanstvenosti ka ljudskosti i od ljudskosti i božanstvenosti.

U svakom slučaju: Bezgrešno: Začeće, Rođenje, ili Raspeće, Vaskrsenje, Vaznesenje i Pedesetnice kao prolaz u krstu od Oca ka Sinu i Sina ka Ocu, iz grešnog u bezgrešno, iz smrti u večni život su mnogo veće tajne i mnogo veći apsurdi od Avramove žrtve Isaka, i za sve njih je potrebno mnogo veće čudo vere od onog koje Kjerkegor razmatra u svome „Strahu i drhtanju.“

Božija zapovest praocu Avramu da žrtvuje svoga sina jedinca Isaka nije samo provera Avramove vere u ime celog budućeg naroda koji će izaći iz njegovog semena, nego i provera buduće vere svih naroda u jedinog Boga.

Ipak, u Starom Zavetu, Isak se ne žrtvuje, već Gospod samo iskušava Avramovu veru, kao što se vatrom proverava zlato...

U Novom Zavetu, Bog Otac žrtvuje bezgrešnu krv i telo svoga jedinorodnog Sina za otkup duša mnogih!

“Jer Bogu tako omilje svet, da je i sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“ (Jovan 3, 16).

U Starom Zavetu, dok ne stradaju sinovi prvenci faraonu i svim Misircima, nema pashalnog izlaska iz Misira, duhovne pripreme izabranog naroda za buduće carstvo. 

U Novom Zavetu, bez žrtve jedinorodnog Sina Božijeg, nema izlaska iz ropstva zloj: misli, reči, osećaju, delu...duhovnog rođenja svakoga vernog čoveka i naroda iz i puta za večni život i  carstvo Božije.

U Starom Zavetu to je sveto jedenje, za jedninstvo naroda i zavet sa Bogom pasha za izlazak iz egipatskog ropstva...

U Novom Zavetu, tajna večera večnosti, sveto jedosmo, pismo za izlazak iz ropstva grehu, smrtu za večno jedinstvo daha sa duhom, srca sa ljubavlju, misli sa istinom...

Miris istine Duha Svetog  osvećuje srce,  dušu, telo za ukus ljubavi, carski i nebeski, koji jedini glad i žeđ srca i duše za Bogom i drugim čovekom zauvek zasićuje...

Savršena ljubav Sina ka Ocu i čoveku za izlazak iz okova laži, zla za drugo rađanje, rođenje iz telesnog i duševnog u duhovno svakog čoveka i svakog naroda.

Razum, kao zemaljski vladar (Faraon) sumnja i traži čuda da bi pustio dušu koja veruje (izabrani narod) na službu Bogu...

Mojsije je pravednik izabran od Boga da iz sumnje razuma i ropstva telu vodi svoj narod čistom verom ka jedinom Bogu.

Crveno more je more krvi, telesnih želja ovoga sveta u kome se dave Misirci,  uopšte svaka duša bez vere u jedinog Boga.  

Ipak, i nakon izlaska iz Egipta, pre Pedesetnice  (primanja na Sinaju Deset Božijih zapovesti) ceo izabrani narod gubi strpljenje čekajući Mojsija sa gore i pada u težak greh praveći zlatno tele, a onda i skoro sve njegove vođe sumnjaju da mogu preuzeti izabranu zemlju od drugih grešnih naroda koju im je Gospod obećao.

Zato svi po kazni Božijoj četrdeset godina lutaju u pustinji (dok skroz ne izumre generacija koja je živela u Egiptu) ... I tek sledeći naraštaj ulazi u izabranu zemlju, zasniva buduće carstvo...

 

OČE MOJ, OČE MOJ, ZAŠTO SI ME OSTAVIO?

 

Kada Hristos pre smrti na krstu kaže: „Oče moj, oče moj, zašto si me ostavio,“ ta bogostavljenost Sina sa jedne strane izgleda i kao ostavljenost samog palog čoveka i sveta, a sa druge strane to je iz bezgrešnog tela i krvi iz dana večnog, starijeg od svega vremena, rađanje Sina Božijeg i kao iz ništa stvaranje drugog besmrtnog čoveka i drugog bezgrešnog sveta.

Ta bogoostavljenost Sina i smrtnog sveta je za nasledstvo večnog života i ostavštinu večnog sveta.

Otac ostavlja Sina, smrtnog čoveka i smrtni svet ali Sin ne ostavlja Oca, već iz bezgrešnog tela i krvi ostaje potpuno veran, poslušan Ocu, da prestolom ljubavi i krunom istine otkupi svakog smrtnog čoveka i osvoji besmrtni svet. 

Otac predaje Sina na žrtvu za temelj večnog života a onda ceo izabran narod hteo ne hteo prima jednu vrstu krsta, biva ostavljen, gubi državu i rasipa se po svetu kao seme, da se vera kroz Sina ka Ocu u jednog jedinog Boga prenese u sve narode...

U tom smrtnom času ne umire samo Hristos na krstu nego i svaki  prošli–sadašnji–budući čovek, narod, država, smrtni svet, ali se iz bezgrešnog tela i krvi otkupljuje svaki grešni čovek iz dana večnog nad svakim mestom vremenom rađa Sin Božiji. “Sin Moj jesi Ti, Ja Te danas rodih...“ (Psalam broj 2). 

I kroz Sina ka Ocu, žrtvom „bezazlena i prečista jagnjeta, koje je određeno još prije postanja sveta“ kao temelj večnog života (prva poslanica  apostola Petra 19, 21.)  u Duhu Svetom rađa ponovo svaki budući verni čovek i narod za besmrtni život i bezgrešni svet...Prima od Oca vlast večna, osvaja carstvo nebesko, zadobija ostavština  večnog života, sveta...

Jovan Krstitelj kaže za Isusa Hrista pre krštenja: „Gle jagnje Božije koje uze na se grehe sveta“.

A kineski mudrac Lao Ce pet vekova ranije u Tao Te Kingu: „ Može li duša tvoja da obgrli svemir da njen zagrljaj nigde ne popusti“. (10 pesma) I: „ Tko kraljevstva na se primi teške grehe, car careva bit će vavijek“. (78 pesma)

Sa bezgrešnim telom i krvlju svaki je prošli, sadašnji, budući smrtni čovek i narod, država, uopšte sav spoljašnji, grešni  svet bezbroj puta jače osvojen iznutra i obesmišljen iz savršenog večnog života nego što što je bilo kada bio ili će biti osvojen, pokoren od bilo kojeg vladara, osvajača u istoriji pod „knezom ovoga sveta“.

To znači da se nema šta popravljati grešni svet, koji će od tog dana iz večnosti, starijeg od svega vremena, istorije, svakog ljudskog doživljaja ili događaja započeti svoje nestajanje, propadanje, postepeno zamirati do zadnjih vremena, sve dok na kraju ne nestane skroz i u zadnjim delićima... I od tada postepeno uzdizati, sazrevati ka carstvu Božijem bezgrešni, duhovni, večni svet...

Jačim unapred, odozgo, sa desne strane, iznutra prestolom ljubavi i krunom istine  u krstu je zauvek pobeđen,  pokoren vlašću večnom od Boga.

„U svetu ćete imati žalost, ali ne boj te se, ja sam pobedio svet.“ (Jovan 16. 32-33).

Od Hristovog: Bezgrešnog začeća, Otelovljenja, Propovedi, Čuda, Raspeća, Vaskrsenja, Spasovdana, Pedesetnice nestaje svaki prošli–budući smisao i najboljeg zemaljskog čoveka, naroda, celog grešnog zemaljskog sveta u kome se čovek rađa samo za smrt, i umesto toga,  zavetom krštenja u trudu vere iz materice telesnog i duševnog ponovo duhom za bezgrešni život, večni svet...

Hristos kaže: „Ko se ne rodi vodom i duhom ne može ući u carstvo Božije“. I: „ Što je rođeno od tela, telo, je što je rođeno od duha, duh je...

I po tim rečima Apostol Pavle: „Telo i krv ne mogu naslediti carstva Božijeg“. “To ne važi samo za svakog čoveka, nego i za svaki narod i vasceli svet...

Kada Sveti Jovan Krstitelj šalje iz tamnice učenike da pitaju Isusa: „ Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugog da čekamo, Isus odgovarajući reče im:“ Idite i kažite Jovanu ovo što čujete i vidite: Slepi progledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propovijeda se jevanđelje. I blago onome koji se ne sablazni o mene.“ (Matej: 11, 2-6.)

Zato Hristos kaže: „Nijedan od proroka nije izašao veći od Jovana Krstitelja“.  I „da je on najveći od ljudi ikada rođenih iz utrobe materine“... ali da je i „najmanji u carstvu nebeskom“ (rođen duhom odozgo od Boga Oca, duše majke, u materici tela) „veći od njega“...Irodijada traži glavu Svetog Jovana Krstitelja... koja je izašla iz utrobe ženine...

I: „Proroci su proricali do Jovana, a od Jovana na ovamo carstvo nebesko na silu se uzima i i siledžije ga zadobijaju;“ silni duhom, rečima, delom... junaci u veri...

Ako je tolika sila potrebna – potoci krvi se prolivaju za osvajanje krune zemaljskog carstva za smrtni život, koja je danas jednog, sutra ko zna koga drugog – kolika je tek sila potrebna za presto ljubavi i krunu istine od Boga, osvajanje nebeskog carstva za večni život...

Inače zašto bi Hristos rekao: „“Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, jedno ostane, ako umre bogat rod rodi, „Koji život svoj želi da sačuva na ovom svetu, izgubit će ga, a koji izgubi život svoj mene i jevanđelja radi, sačuvat će ga.“ Ili: “Rod zli i preljubotvorni traži znak“ (koji veruje u Vaskrs što misli da će sa produžiti samo grešni, zemaljski život), „i neće mu se dati znak, osim znaka Jone proroka. Kao što je Jona bio tri dana u kitu, tako će sin čovečiji biti tri dana u utrobi zemlje, i vaskrsnut će.“ Što znači da su ne samo Hristovo Vaskrsenje, nego i pre toga bezgrešno: Začeće, Rođenje, Raspeće, Spasovdan, Pedesetnica ... svaka njegova reč i delo, dati za punoću bezgrešnog, večnog života.